Офанзивни концепт и стратегија НАТО пакта – кључна претња за мир у Европи

Ofanzivni koncept i strategija NATO pakta – ključna pretnja za mir u Evropi

Posebno od 2015. godine, sve je agresivnija strategija NATO pakta u Evropi. Kontinuirano se povećava vojni kontingent, duž uspostavljene linije podele u Evropi prema Ruskoj Federaciji, izgrađuje vojna infrastruktura, povećavaju finansije na nacionalnom nivou država članica, kao i izdvajanja za NATO pakt

AUTOR: prof. dr Mitar Kovač

Okončanje Hladnog rata, samoraspuštanje Varšavskog pakta u julu 1991. godine i raspad SSSR-a, stratezi na Zapadu, pre svega u SAD-u i Britaniji, doživeli su kao veliku pobedu i učinili sve da očuvaju NATO pakt, pravdajući u međunarodnoj javnosti smisao i suštinu njegovog opstanka. Kako racionalno objasniti da nakon 31 godinu od nestanka Varšavskog ugovora postoji NATO pakt i koji je njegov smisao u savremenom svetu? Porastom ekonomske moći Zapada, NATO je postao još agresivnija vojno-politička organizacija, koju koriste neformalni centri moći multinacionalnih korporacija u potrazi za jeftinim resursima i novim tržištima, kroz proces nasilne globalizacije.

Krajnji cilj posthladnoratovskog širenja NATO-a, u skladu sa strateškim interesima SAD-a, jeste da završi vojno poluokruženje Rusije, tako da ona ostane izolovana od centralne Evrope, da izaziva lokalne ratove duž te linije podele, uz stalne sankcije, sve dok Rusija ne prestane da bude jedinstvena funkcionalna država i da se dezintegriše kroz unutrašnje socijalne protivrečnosti, krize i sukobe. Razlog za to je što je Rusija jedina država čiji je strateški vojni arsenal sposoban da se suprotstavi interesima SAD-a i što ima ogroman životni prostor i poseduje ogromne prirodne resurse. NATO je suviše „rastegnutˮ ciljevima i nerealnim snagama u odnosu na te projektovane ciljeve i na sreću čovečanstva, nestaće u tom procesu iracionalnog delovanja. Bitno je da se to desi sa što manjim posledicama po mir i bezbednost u svetu.

Posebno od 2015. godine, sve je agresivnija strategija NATO pakta u Evropi. Kontinuirano se povećava vojni kontingent, duž uspostavljene linije podele u Evropi prema Ruskoj Federacij, izgrađuje vojna infrastruktura, povećavaju finansije na nacionalnom nivou država članica, kao i izdvajanja za NATO pakt.

Ceo taj proces je praćen nerazumnom i sveobuhvatnom medijskom kampanjom, koja je u osnovi zasnovana na lažima i ključnim pojmovima koji Rusiju nastoje prikazati kao pretnju Evropi i NATO paktu. Ti ključni pojmovi o „ruskoj pretnji“ i „ruskom uticaju“ sve se intenzivnije ponavljaju u govorima političara vodećih zemalja NATO i govorima najviših komandnata i generala SAD, UK i nekoliko još država poput Poljske, Rumunije i baltičkih država.

Intenzitet i obim rusofobnih i propagandnih izjava NATO pakta se kontinuirano uvećava i neodoljivo podseća na obrnute i izopačene tendendenciozne laži koje je plasirala fašistička Nemačka u predvečerje Drugog svetskog rata. Danas to čine SAD i UK, uz dirigovano angažovanje bliskih država, članica NATO pakta.

Bajdenova administracija neskriveno saopštava da će učiniti sve da ojača NATO pakt i da ga instrumentalizuje u ostvarenju globalističkih interesa SAD. Rusiju treba „izolovati, kazniti, naterati da sluša, blokirati, demokratizovati, podeliti u više država, obezbediti da se povinuje interesima Zapada i sl.“

U tom cilju NATO pakt nastoji da drži stalnu vojnu tenziju prema Rusiji, da aktivira i pothranjuje „zamrznute konflikte“, prvenstveno u blizini ruskih granica. Istovremeno sveobuhvatno učestvuje u opremanju vojski država, koje vidi kao NATO ešalone u projektovanim ratovima sa Rusijom. U tom pogledu najviše su instrumentalizovane Poljska, baltičke države, Ukrajina, Rumunija i Gruzija. Čine se napori da se i Moldavija pridobije za NATO pakt, kako bi se internacionalizovao problem Pridnjestrovlja i boravak Mirovnog kontigenta Ruske Federacije. NATO projektuje i modeluje različite krize i konflikti na granicama Rusije, počev od Artika, Baltičkog mora, Crnog mora pa do Bliskog istoka i Sirije. U celu tu lepezu kriza uvršten je i tzv. Zapadni Balkan i suzbijanje „ruskog uticaja“.

Povećava se obim i raspored NATO snaga na istoku Evrope, pod plaštom izvođenja različitih vežbi, u blizini potencijalnih kriznih regiona. U toku 2021. godini NATO pojačava pritisak na zapadne granice Rusije. U maju-junu, alijansa će održati najveće manevre nakon Hladnog rata – “Branilac Evrope 2021”. Kakav simboličan naziv, koji ne odražava istinu i suštinu priprema NATO u Evropi. Suštinski bi odgovarao pravi naziv „NATO ofanziva 2021.“

Ruska Federacija je prinuđena da zbog takvih provokacija NATO pakta izvodi velike zajedničke vežbe Rusije i Belorusije pod nazivom „Zapad 2021“, zakazane za septembar. Ovaj naziv vežbe jasno ukazuje jasno na uzrok problema i nemira u Evropi.

Za razliku od prethodnih godina, jedan broj vežbi posvećen je i tzv. zapadnom Balkanu. Posebna pažnja biće posvećena zajedničkim vežbama u Crnoj Gori, na tzv. Kosovu i u Albaniji. Vežbe PVO i sa raketama zemlja-zemlja održaće se u Bugarskoj i Rumuniji, a Mađarska će služiti kao operativna dubina u drugom ešalonu. U odnosu prema Kosovu i Metohiji jasno se vidi da se radi o NATO okupaciji i da je mirovna misija KFOR-a davno odstupila od Rezolucije SB 1244 i od Kumanovskog sporazuma. Ceo proces se odvija u skladu sa instrukcijama SAD, pa se zato dozvoljava i podstiče proces izgradnje tzv. Kosovske vojske.

Amerikanci će, kroz pripreme vežbi, prebaciti značajne snage u Evropu. Vojska SAD će verovatno planski ostaviti neke borbene sisteme u Evropi, u skladu sa ofanzivnom strategijom koju zagovaraju prema Rusiji. Na ovaj način Pentagon, iz godine u godinu, povećava svoje ofanzivne sposobnosti u regionu, pa čak i razmešta nove nuklearne projektile kratkog i srednjeg dometa.

Sve to potvrđuje predviđanje da će se povećati tenzije u Evropi i da će se odnosi između Rusije i NATO-a pogoršavati, u bliskoj budućnosti.

Generalni sekretar NATO Jans Stoltenberg kontinuirano lažno optužuje Rusiju da jača svoju vojnu moć na Krimu i u Crnom moru. Često ističe da ..“Alijansa na to uzvraća svojim većim prisustvom u tim kriznim oblastima“. „Razmotrili smo bezbednosnu situaciju u Crnom moru koje ima strateški značaj. Rusija nastavlja da narušava teritorijalnu celovitost Gruzije i Ukrajine, da jača svoju vojnu moć na Krimu i da sve aktivnije razmešta snage u regionu Crnog mora. NATO na to odgovara jačanjem svog prisustva na kopnu, na moru i u vazduhu“, rekao je šef Alijanse po završetku dvodnevnog sastanka ministara spoljnih poslova država-članica.

On je dodao da su ministri usaglašavali dalje korake u cilju jačanja dijaloga sa Gruzijom i Ukrajinom. Ranije danas iz sedišta NATO je saopšteno da Rusija nastavlja „energičnu politiku i agresivna dejstva“, te da će najverovatnije do 2030. godine ostati glavna vojna pretnja. Kako se navodi u strateškom izveštaju NATO-a, to ometa konstruktivni dijalog. Teško je zamisliti da i on sam veruje u laži koje medijski širi u funkciji satanizovanja Rusije. Za NATO konstruktivni dijalog je dobrovoljni pristanak na razbijanje države, kao što su to uradili sa bivšom SFR Jugoslavijom i što čine sada sa R. Srbijom.

U okviru NATO-a, SAD žele i dalje da dominiraju i da preko tog saveza afirmišu i štite, pre svega, svoje nacionalne interese i ciljeve. Od tzv. odbrambenog saveza, stvoren je agresivan vojnopolitički blok, koji pokušava da se nametne kao „svetski žandarmˮ i instrument multinacionalnih korporacija i vodećih država Zapada. To postepeno izaziva zabrinutost civilnog društva u moćnijim i „starim“ članicama Evropske unije, jer je ugrožen evropski mir. Problem sve više eskalira dolaskom Bajdenove administracije.

Javnost u Evropi sve se više pita: Zašto postoji NATO, danas kada nema protivtežu drugog bloka? Dobro je što deo javnosti i u SAD-u ne vidi opravdanost postojanja NATO-a, pogotovo ne opravdavaju način njegovog funkcionisanja i delovanja u savremenim međunarodnim odnosima. NATO se već potvrdio kao organizacija koja stvara konflikte, razara mnoge tradicionalne države i često podržava oružane pobune, „obojene revolucijeˮ i ekstremne pokrete koji razbijaju suverenitet pojedinih država. Primera za takvo delovanje je previše, počev od razbijanja bivše SFR Jugoslavije, pa do haosa izazvanog na severu Afrike i na Bliskom istoku.

Shvatajući svoju nezavidnu poziciju, pojedine članice EU žele da se oslobode zavisnosti od SAD-a i NATO saveza, kako bi EU prerasla u samostalnog igrača u međunarodnim odnosima, u vojnoj i spoljnopolitičkoj sferi. Međutim, pored dobrih namera, očigledno je da EU, u ovom periodu, nije postigla ni politički konsenzus da izgrađuje autonoman bezbednosni i spoljnopolitički sistem koji nije pod dominacijom SAD-a. Izlaskom Velike Britanije iz EU, dodatno su poljuljani bilo kakvi eventualni pokušaji samostalnosti EU u procesu donošenja strateških odluka.

Vodeće države EU su danas više zabrinute zbog svoje budućnosti nego zbog lažne pretnje od Rusije, koja je iskonstruisana od strane SAD-a u procesu izgradnje konflikata i sukoba u Evropi. Ovakva EU nije više po meri većine slobodnih građana i naroda Evrope. Lažnim pretnjama na istočnim granicama NATO pakta, za bivše sovjetske republike se, po „preporukamaˮ SAD-a, izgrađuje predstava da su čak vojno ugrožene, te da NATO tamo treba da koncentriše snage i izgrađuje tzv. protivraketni štit i da bazira rakete, nakon jednostranog povlačenja SAD iz sporazuma o raketama kratkog i srednjeg dometa.

Zbog svoje rezervisanosti prema Rusiji, mnoge evropske države sve češće su u situaciji da ih SAD stavljaju u ulogu taoca, da ih uvlače u sukob preko ekonomskih sankcija, a u budućnosti bi to mogle činiti i kroz oružane sukobe. Posebno je to očigledno za nove članice NATO-a i EU na istoku. U tom smislu, najisturenije su Poljska, Rumunija i baltičke države. U red ovih zemalja, SAD nastoje da uključe Ukrajinu i Gruziju. Te države, zajedno sa Turskom, predviđene su da budu prvi ešalon duž linije sukobljenosti. Zbog svih navedenih političkih dešavanja, Evropom se širi rasprava o tome šta je zapravo NATO danas, ali o ovoj značajnoj raspravi unutar EU mediji iz poznatih razloga uporno ćute.

Kroz upravljanje krizama na evroazijskom prostoru, SAD preko NATO pakta i EU nastoje umanjiti sposobnosti Ruske Federacije i njen sve veći značaj u međunarodnim odnosima. Istovremeno, SAD nameravaju da preko smanjenja prihoda Ruske Federacije od izvoza nafte i gasa, izazivaju socijalne tenzije i nezadovoljstvo u većim gradovima Rusije, kako bi to unutrašnje nezadovoljstvo raslo i postalo plodno tlo za unutrašnje protivrečnosti, sukobe, pa i smenu aktuelne vlasti.

Pod plaštom konflikata u Evropi i Ukrajinske krize, NATO, a pre svega SAD i Velika Britanija, nastojaće da povećaju baziranje svojih vojnih snaga u Poljskoj, Nemačkoj, baltičkim državama, Rumuniji, Bugarskoj i na celom Balkanu. To govori u prilog tezi da je vrlo verovatno da takav razvoj situacije jeste posledica suprotstavljenosti interesa i različitog sistema vrednosti bivših i novih centara moći u međunarodnim odnosima.

Stanje sukobljenosti u Evropi i na Balkanu težišno izaziva težnja SAD-a da globalno dominiraju, ali to realno više nije moguće jer su nastali i novi centri moći koji po svaku cenu štite svoj sistem vrednosti i nacionalne interese. To je inercija delovanja već bivše imperije, čija administracija nije svesna da je prošlo vreme unipolarnog sveta, u svakom pogledu. Zbog logike sile i primene sile u svetu, SAD su u velikom delu sveta postale omražena država. Zato njene ambasade, sa sistemom obezbeđenja i po vizuelnim obeležjima, opasane bodljikavom žicom, više liče na logore nego na diplomatska predstavništva. Kada se, čak i danas, pažljivije analizira prisustvo vojnih snaga SAD-a i Velike Britanije u Evropi, a pre svega u Nemačkoj, dolazi se do zaključka da, u suštini, Evropa nije slobodna ni danas, 76 godina nakon Drugog svetskog rata.

Evropska unija je instrumentalizovana u funkciji interesa administracije SAD-a. To potvrđuje i stalno proširivanje sankcija EU prema Ruskoj Federaciji. Zato a i zbog niza drugih razloga, zbog Kosova i Metohije i vojne neutralnosti, Srbija treba da preispita strateško opredelenje o članstvu u EU. Narod u Srbiji većinski više nije za te integracije jer je jasno prozreo namere i karakter EU.

(***ŠTA TREBA ZNATI O NATO-u: Načelnik štaba kopnene vojske Hitlera (1940) je predsednik Vojnog komiteta NATO 1961.***)

Sjedinjene Američke Države razbijaju i uništavaju države i organizacije koje ne mogu da kontrolišu ili koje, u potrazi za resursima i tržištem, deluju u suprotnosti sa njihovim interesima i interesima multinacionalnih korporacija. Vrednosti EU postale su anacionalne, podsećaju na ideologiju komunizma i propagandu o boljem životu, po svaku cenu. Siromašni narodi i države su primane u članstvo EU, uz jaku medijsku i psihološko-propagandnu matricu o visokim standardima i boljem životu. Zbog socijalnih prilika, mnoge države Evrope žurile su da što pre uđu u EU, po cenu gubljenja nacionalnog suvereniteta i prenošenja značajnih državnih nadležnosti na administraciju u Briselu.

U osnovi vrednosti EU jeste ekonomija, a ne duhovne i kulturne vrednosti naroda i to se prepoznaje na svakom mestu u institucijama briselske administracije. Ponovo se u Evropi spremaju ratovi, mimo volje njenih građana. U tome obilato učestvuju vlasti vodećih država EU, zajedno sa SAD-om, pre svega Velikom Britanijom, dok su Nemačka i Francuska i dalje pod dominacijom Amerike i nikako ne uspevaju da se oslobode hladnoratovske logike odnosa prema Rusiji. Francuska se bojažljivo vraća sebi, opomenuta i otrežnjena talasom terorizma i sve većim pritiskom javnosti i civilnog društva. Pod pritiskom SAD-a, EU je donela odluku o uvođenju sankcija Rusiji, u suštini zbog problema koje je proizveo Zapad u Ukrajini. U tom procesu donošenja odluke o sankcijama bio je prepoznatljiv ucenjivački odnos i pritisci prema članicama EU koje se, nisu slagale s tim postupkom, niti je to bio izraz volje njihovih naroda. „Amerikanizovana EUˮ, pa i cela Evropa, dovode se u poziciju taoca koji trpi posledice interesa SAD-a u pohodu na Rusiju.

Solidarisati se sa ofanzivnom strategijom SAD-a jeste, u suštini, zločin prema građanima Evrope. Posledice sankcija trpe građani svih država Evrope i sa jedne i sa druge linije sukobljenosti. Najmanje se te posledice sankcija i sukobljenosti u Evropi osećaju u SAD-u i u tome jeste suštinski problem. Građani EU snose posledice njene instrumentalizacije, u funkciji američkih interesa. Na bezbednosnim problemima Bliskog istoka, Ukrajinske krize, Balkana i Dalekog istoka gradi se novi multipolarni svet, koji u mnogome čini besmislenim NATO i EU, kao instrument agresivne i militarističke politike SAD-a i multinacionalnih korporacija, u pohodu na Istok, pre svega na Rusiju.

Sada su skoro svi režimi u državama Balkana pod značajnim američkim uticajem i pritiskom. Trend lokalnih integracija na Balkanu u EU uslovljen je krizom i socijalnim prilikama zbog opustošene privrede u procesu pljačkaške privatizacije, koja je, uglavnom, dirigovana spolja i pod aktivnim učešćem Međunarodnog monetarnog fonda. I danas se taj isti trend nastavlja, tako da sve što je bilo domaće razoreno je, a sada se „velikodušnoˮ otvaraju kompanije sa stranim kapitalom i u javnosti predstavljaju kao spas i „put u bolji životˮ.

Danas u Evropi ima sve manje mira. Evropska unija i NATO, pre svega pod uticajem SAD–a, kreiraju nove krize i scenario rata, slično kao što je to činila Nemačka pred Drugi svetski rat. Početkom Drugog svetskog rata, čitava Evropa bukvalno je bila preplavljena diktatorima, koji su instrumentalizovali države i narode u pohodu fašističke Nemačke na Sovjetski Savez. U Evropi se pod plaštom demokratije često instaliraju nenarodni režimi koji sprovode volju Zapada i po cenu štete po vlastite nacionalne interese. Tako se ponašaju i danas vlasti većine država na Balkanu.

“Evropa je danas krhka i slaba i nije slobodna iz razloga što je sloboda povezana sa istinom, a u Evropi je danas zabranjeno govoriti istinu…. Ipak, narod Evrope se budi i pregrupiše, a stubovi suzbijanja istine se polako krive i počinju da pucaju. Narod Evrope polako shvata da je njegova budućnost ugrožena, da su ugroženi poslovi, bezbednost i miran život…. ˮ

Logika stratega Zapada da SAD trebaju da se mešaju u sve krize u svetu prepoznatljiva je i u izjavama vodećih političara: Tako je i Hilari Klinton rekla…“Amerika ne može sama da reši goruće probleme, a svet ne može da ih reši bez Amerike.ˮ Preko migranata i Ukrajinske krize, SAD nameravaju da kontrolišu EU u ekonomskom, bezbednosnom, pa i političkom smislu, kako bi prebazirale dodatne vojne snage i ojačale neposredno vojno prisustvo u Evropi.

Pored Evrope, SAD i dalje intenziviraju krize i ratove na Bliskom istoku i ne dozvoljavaju proces stabilizacije država, čiji režimi nisu po njihovoj volji. Takvo agresivno delovanje administracije SAD-a, birokratije EU i NATO prepoznato je u narodu i u većini evropskih država, prvenstveno Mađarskoj, Češkoj, Španiji, Grčkoj, Francuskoj i Nemačkoj. Pitanje je dana kada će to postati pod pritiskom javnog mnjenja i politika vlasti, kao što je to sada u Mađarskoj.

Nemački portal „Dojče veleˮ izdanje na srpskom jeziku, objavilo je intervju sa Ernestom Rajhelom koji se nije ustručavao da iznese suštinu dijaloga koje su u Briselu vodili predstavnici srpske vlasti i tzv. države Kosovo. Ernest je kroz kratak intervju ponovio da su Briselski pregovori u „interesu kosovske suverenosti koja nije moguća bez tih pregovoraˮ! Takođe, za razliku od drugih kandidata za članstvo u EU, Srbija je dobila dodatne uslove od kojih on ističe otcepljenje Kosova i Metohije! Šta će Srbiji takva EU, koja joj razbija državu i ugrožava vitalne nacionalne interese?

NATO jasno kroz velike vojne vežbe i manevre jasno izražava svoje namere. NATO vežba pod nazivom “Posejdon 21” počela je u crnomorskoj luci Konstanca, saopštila je pres-služba Generalštaba Ratne mornarice Rumunije.

Easy Spring Cleaning Tips

Komanda flote Konstance realizuje planirane vojne vežbe na moru, kopnu i u vazduhu koje objedinjuju snage iz Bugarske, Francuske, Grčke, Rumunije, Španije, SAD i Turske. “Posejdon 21” su vojne vežbe visokog stepena složenosti, čiji je cilj optimalno korišćenje mogućnosti NATO-a za poboljšanje brzog odgovora Alijanse – navodi se u izveštaju. Učesnici u manevrima će uvežbavati scenarije borbe protiv podmornica, uključujući hidrografsko izviđanje, otkrivanje i onesposobljavanje morskih mina i improvizovanih eksplozivnih naprava. Istovremeno uvežbavaće se jedinice za borbu protiv avijacije, brodova i podmornica protivnika, vuča oštećenih plovila, dopuna goriva na vodi, pružanje prve pomoći.

Pored rumunskih snaga saveznici su na vojne vežbe poslali minolovce “Tsibar”, podvodnog robota na daljinsko upravljanje, borbene letelice “Rafal” i “Eurofajter tajfun”, kao i ronioce. U vežbama će učestvovati i brod za obuku “Sokulu Mehmet paša”, minolovci “Lokotent dinesku” i “Priboj”, minolovci “Taho” i “Ajvalik”. Vežbe će se završiti 6. marta. Ovi manevri i pojedinačne vežbe jasno govore o namerama NATO pakta u Crnom moru. To je jedan od regiona koji može izazvati požar i preći u regionalni rat u određenim okolnostima instrumentalizacije sukoba u Ukrajini i u Gruziji.

Ključnu reč mnogih strategija SAD prema Sovjetskom Savezu a danas prema Ruskoj Federaciji jeste “obuzdavanje”. To je ta opčinjenost Zapada resursima, ogromnom moći i istorijskom ulogom Rusije, kao i ruskog naroda. Ekstremisti i stratezi Zapada se ipak boje kobnih iskustava iz minulih ratova jer su Rusi Božiji narod koji sudi svim osvajačima i imperijama, njihovoj bahatosti i nasilju. Na sličan način SAD se boje da im je došlo vreme Božije presude, u koliko nastave sa nasiljem nad slobodnim svetom i upuste se u rat sa Rusijom.

Predsednik Putin u poslednje vreme gotovo svake nedelje pomene “obuzdavanje”, koji u strateškim namerama i planovima zagovaraju SAD, preko NATO pakta. Putin i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov navode da je „politika obuzdavanja“ povezana sa “opkoljavanjem” Rusije, sankcijama, mešanjem u unutrašnje poslove, kao i sa projektovanjem i aktiviranjem kriza od Ukrajine, Gruzije, Pridnjestrovlja, Bliskog istoka i Balkana. To su te strateške tačke preko kojih SAD nameravaju da iscrpljuju Rusiju, da troše njenu moć i da je razbijaju kroz unutrašnje sukobe i protivrečnosti. Putin naglašava da se Rusija nikad neće odreći Donbasa, dok je Lavrov precizirao da je s rukovodstvom Ukrajine povezana jedna od nada Zapada na obuzdavanje Rusije.

Posle katastrofalne posete evropskog visokog predstavnika za spoljnu politiku, Žozepa Borelja Moskvi, početkom februara, i istovremenog proterivanja nekoliko evropskih diplomata iz Moskve, Brisel je najavio oštre mere protiv Rusije. Lavrov je upotrebio najteže pretnje, najavljujući čak i prekid odnosa sa EU. U pitanju je bila najavljena sednica Saveta ministara EU 22. februara, na kojoj je trebalo da se razmatraju nove sankcije protiv Rusije. Pošto se kao opcija pominjao i Severni tok 2, Lavrov je preventivno zapretio kuda vodi taj put, ako se njime krene. Sve ovo govori da je EU razbijena, da nema nikakvu samostalnost I da slepo sve više sledi instrukcije SAD, koja je gura u otvoren sukob sa Rusijom.

Uz nove sankcije, koje su gotovo simbolične, jer su uvedene samo protiv četiri osobe, ministri EU su zaključili da je „dijalog s Rusijom i dalje važan“, pošto je Rusija „važan deo rešenja u Siriji i Libiji“, a „neophodan je dijalog o pandemiji i klimi“.

Nemački ekspert Aleksandar Rar predviđa da se će uskoro doći do podele sveta na savez Rusije i Azije prema Evropi i Americi. To će biti osnova sukoba koji očekuje čovečanstvo sredinom 21. veka. Pri tome zaboravlja da EU nije Evropa u celini niti je jedinstvena po mnogim strateškim pitanjima. Veći deo Evrope nije spreman da po treći put rizikuje rat sa nesagledivim posledicama. Amerika upravo to želi i pravi scenarije nekih regionalnih ratova koji bi se ponovo težišno vodili u Evropi i koji ne bi ponovo zahvatili njenu teritoriju. To je teška zabluda i iluzija stratega u SAD jer u današnjim tehnološkim uslovim prvenstveno bi ta “periferija” bila spržena i pod udarom. Na taj način bi i državni vrh SAD vrlo brzo se našao pod udarom civilnog društva da opravda svoje učešće u tim sukobima u Evropi.

Na drugoj strani, pojavili su se autori koji predstavljaju drugačiju viziju. Profesor američkog Državnog univerziteta za odbranu Peter Jeljcov objavio je prošle godine knjigu Dugi telegram 2.0 – kopneni pristup Rusiji, u kojoj predlaže razbijanje sadašnje Rusije na više nezavisnih država. On “tvrdi” da će se to neminovno desiti za „15, 20 ili maksimalno 30 godina“. Najbolji scenario bio bi „ako secesionistički pokreti počnu simultano u Sankt Peterburgu i Sibiru“, tvrdi Jeljcov. Iako kaže da je taj pristup upotrebio u metaforičkom smislu, on je samo preuzeo ideje Jozefa Pisudskog s početak 20. veka, koji je razbijanje ruske države smatrao „ne samo ispunjenjem naše kulturne težnje za nezavisnošću, nego i garanciju te nezavisnosti, kojom bi Rusija bila dovoljno oslabljena da bi prestala da bude značajan i opasan sused“. Bolje bi bilo da je analizirao u koliko se država mogu raspasti SAD i da li im preti građanski rat i dezintegracija u budućnosti. Mnogi obaveštajni izvori i analize u SAD iskazuju iste apetite, tako da se ne može govoriti o naučnom predviđanju nego o bolesnim snovima piromana rata.

Direktor Kisindžerove asocijacije Tomas Grejem smatra da ponoviti Kenanove tvrdnje, o sukobljenosti u Hladnom ratu, danas nije uopšte moguće, ali ono gde Zapad može da se posluži Kenanom, jeste neuspešno razumevanje izvora ruskog ponašanja i da Zapad koriguje svoje ponašanje. Između ostalog istakao je: „Danas ne možemo jednostavno primeniti Kenanov recept za obuzdavanje na Rusiju. Koliko god uspeli u hladnom ratu, neprimereni su u globalizovanom, sve više multipolarnom svetu. Izazov više nije izolovanje i pobeda nad egzistencijalnim neprijateljem. Umesto toga, potrebna je održiva ravnoteža snaga koja unapređuje američke interese promovišući mir i bezbednost i negujući saradnju među geopolitičkim rivalima u rešavanju globalnih transnacionalnih pretnji“, predlaže Grejem.

Iz reprezentativnih strateških pogleda strategista iz SAD i sa Zapada vidi se jedna opčinjenost Rusijom i iracionalna rusofobija koja im ne da, da trenzveno analiziraju činjenice, da poslože indikatore koji bi im pomogli da izvedu objektivne i racionalne zaključke, kao osnovu za nova strateška rešenja SAD I NATO pakta, koja su primerena multipolarnom svetskom poretku u nastajanju.

Obeležja nove strategije NATO pakta prema Ruskoj Federaciji, u suštini imaju korene u prošlom veku i nastoje sada konačno da se formalizuju, čime bi ti stavovi u novoj Strategiji postali obavezujući za sve države članice, a samim tim i za dokumenta o planiranju i upotrebi snaga.

Strateški pristup instrumentalizacije drugih naroda i država neodoljivo podseća na Treći rajh. Neshvatljivo je kako ti mnogi „učeni ljudi“ koji utiču na izradu novih koncepata i strategija NATO pakta, ne izvuku pouke iz minulih imperijalnih pohoda od Mongola, Napoleona, Hitlera pa do danas. Nema te vojne mašinerije koja može pobediti Rusku Federaciju. Rusija ne bi bila sama, na njenoj strani su mnogi slobodarski narodi i države savremenog sveta, čak sa tzv. Evroatlantskog prostora. Javnost u Evropi nije monolitna u mnogim državama članicama NATO pakta, niti podržava sve ofanzivnije namere ove prevaziđene, ratnohuškačke organizacije. To bi postalo očigledno u bilo kojoj ratnoj avanturi NATO pakta u Evropi. Umorna je Evropa od ratova i spoljnih scenarija, kao i od podela koje uspostavlja Amerika.