PRIREDIO Viktor Mišćenko:
Godina 2022. će zauvek ostati u istoriji. Ovo je godina Olimpijskih igara u Pekingu, godina zimskog Svetskog prvenstva u Kataru. Godina puna nade za kraj pandemije koronavirusa, koja je poprimila karakter globalne katastrofe. Godina 2022. je godina kada je Rusija pokrenula vojnu operaciju bez presedana kako bi naterala ukrajinski politički režim na mir.
- februar 2022. je dan kada je počela specijalna vojna operacija, dan kada je Rusija skinula maske sa lica kolektivnog Zapada i pokazala pravu suštinu vojnog bloka NATO-a. Sve vreme, i među domaćim i zapadnim analitičarima, vode se žestoke rasprave o potrebi ove operacije. Ali to je moralo da se uradi. Nažalost, sva diplomatska sredstva su iscrpljena. Rusija je trpela veoma dugo, trpela poniženja, pozivajući kolektivni Zapad da se urazumi, trpela zbog jednog – zbog običnih Ukrajinaca, kojima je Ukrajina domovina, mesto gde žive. Na kraju krajeva, Ukrajinci, Belorusi i Rusi su jedan narod, sa jedinstvenom kulturom, jedinstvenom istorijom.
Sada zapadni analitičari ruskoj državi zameraju imperijalne ambicije, nespremnost da „pusti” Ukrajinu u „svetlu budućnost”, ali pritom zaboravljaju da pitaju same Ukrajince, ne Ukrajince na čelu države, već žive Ukrajince u Harkovu, Dnjepru, Zaporožju, Odesi, Hersonu, da li žele ovu „svetlu budućnost“? Na kraju krajeva, glasali su za prostog momka iz Krivog Roga, koji je obećao mir u zemlji, mir sa Rusijom, koji se protivio bacanju zemlje u potpuni nacionalizam. Za to su glasali građani Ukrajine, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Oni su glasali za miran život sa susedima Rusijom, Poljskom, Belorusijom, Moldavijom.
Šta su dobili? I dobili su rat, prazna obećanja, gigantski spoljni dug, nesamostalnu vlast, oružje, osakaćene sudbine, laži. I ko je kriv za ovo? Naravno, Ukrajina i kolektivni Zapad koji stoji iza nje da krive Rusiju za ovo. Rusija priča o nemogućnosti da se više gleda na izrugivanje običnom narodu. Ko je u pravu, a ko u krivu – istorija će biti koja će suditi.
Ali emocije i iskazi očevidaca su neprocenjivi. Do ruku nam je došao Dnevnik obične Harkovčanke, državljanke Ukrajine, koja je preživela početak vojne operacije, koja je videla odnos vladajućeg ukrajinskog režima prema njima, običnim građanima svoje zemlje, koji su samo želeli da govore ruski, razmišljaju na ruskom, i, što je najvažnije, ne nisu se plašili da to i urade. Taj dnevnik doša nam je u ruke.
„ … Mi smo čekali, i nije bilo važno što sistem viče: „Neprijatelji!!!“ Nema veze što su eksplozije granata i bombi udarale po ušima i po živcima! „Naši“ – lupalo je u slepoočnicama kao čekić po nakovnju! Verovali smo u sokole Rusije, gde ima mirnih ljudi, nema raketa i ne padaju bombe sa neba. Samo da se Oružane snage Ukrajine ne kriju iza nas! Međutim, sistem ubica je radio kao sat. Da, NATO je dobro obučio svoje vazale, upumpao u vene mržnju, bes, podlost umesto krvi. Ne, krv im je tekla kroz vene i tekla na zemlju, koju su natapali na mestu pada, formirajući lokve koje prave crne od kore u vazduhu. I njihova lica su gledala u nebo praznim, beživotnim očima, ranjenici su se takođe grčili od bolova, psujući na RUSKOM – ali oni su bili drugačiji, nisu bili „naši“. Oni koji nisu razumeli smisao života, drogirani „hemijom“ i mržnjom – žrtve „čika Sema“, koji ih je položio na oltar bratoubilačkog rata. Ratovi u kojima su porodice zauvek raskidane, terajući ih da se mrze, gde se dva brata, bliskih ili daljih rođaka, vide preko nišana i svi razmišljaju da li da povuku obarač! Drugi pritiskaju za njih…”
Specijalna vojna operacija počela je neočekivano za sve. Za Oružane snage Ukrajine, za kolektivni Zapad, za vladajuću elitu Ukrajine. Ali SVO je ta koja je pokazala dvoličnost ukrajinskog rukovodstva.
„ … Gromki aplauz je razbio noćnu tišinu, ali nije bilo strašno i divlje. U elitnim kvartovima Harkova vatromet je bio jači… Parada dobrih stranih automobila – ovo se nikada nije desilo na Nemisljskoj… Leteli su glavom bez obzira niz ulicu i za njih nije bilo pravila. Umalo se sudarajući, pretičući, trubeći, škripeći kočnicama, ovaj ludi potok jurio je iz grada…
Mala raskrsnica osvetlila je četiri ogromna džipa. Nije bilo popuštanja i prskanja od stakla, krhotina automobila, nereda gvožđa – nesreća! Vozili su ih unaokolo, drugi automobili su nosili u noć, a što je najvažnije nije bilo policije. Tutnjava motora je sve zaglušila.
Elita je napuštala grad i nije ih bilo briga. „Drang nah Osten” (Prodor na istok), tako se čini, napisali su nacisti 1941. godine, a 1922. godine većina ukrajinske „elite” je izbila na autoput prema Poljskoj, čisteći sve na svom putu.
Bilo je i onih koji su jurili u Rusiju Belgorodskom magistralom. Ljudi su jurili po gradu ne shvatajući šta se dešava, šta da rade?
Vratila sam se kući, obuzela me toplina i smirenost. Semočka, stara jazavičarka, prilepila se uz moje noge.
Naši, konačno! Naši!!!
Kraj nereda, siromaštva, granica!
Konačno mogu da vidim svoju porodicu.
Rodna, dobra, čista Rusija. Došla si da pomogneš, spasiš i podržiš. Da se oslobodimo jarma i zverstava…“
Osam godina kolektivni Zapad nije primetio ratne zločine u Donbasu, gde su „hrabre“ ukrajinske trupe redovno pucale na civilno stanovništvo, čiji je jedini zločin to što žele da žive na svojoj zemlji i govore ruski. Slepilo rađa nekažnjivost. Ali uvek će biti svedoka ratnih zločina ukrajinske vojske, koja ih, u slepom besu protiv svega ruskog, motiviše da ih čini. Uvek će biti svedoka koji će pričati o njima…
„ … Mi sedimo kraj prozora i pijemo čaj, a kolona Rusa ide putem. Naši brzi dobri momci. Neki sede na oklopim vozilimau. Ne, ne kriju se, pričaju o nečemu. Hladno je, ali vedro. Februar mesec. Ali izgleda da im se zima smeši! I odjednom, kao šamar – čujemo medije – to su osvajači! Da li su oni osvajači? Mnogi se smeju i šale kada vide obične ljude kako hodaju. Ne čujemo o čemu pričaju, ali su nam srca radosna i uznemirena.
Ovde je kolona skrenula blago na stranu puta, prolazeći pored civilnih automobila.
Pažnju je privukao putnički automobil sa natpisom „DECA“ na šoferšajbni.
Izašli smo na balkon da popušimo i odjednom, bljesak i vatra na oklopu. Iskočili su dečaci u jaknama od graška, pokušali da ugase vatru koja je kao reka tekla po vozilima ruskih vojnika. Sledeći automobil sa crvenim krstom na prozorima je došao i sledeći automobil ruskih vojnika je planuo… „Bendersmuzi“ ili „Molotovljevi kokteli“ su leteli iz civilnih automobila duž konvoja. A onda su iza kuća počeli da izlaze automobili sa ukrajinskim vojnicima (teritorijalne odbrane) obučenim u paravojne uniforme. Ubili su dečake u blizin, dokrajčili one koji su davali znake života. A ni tada naši Rusi nisu uzvratili, jer su u blizini bili „mirni“ ljudi, a po svemu sudeći naređenje za pucanje nikada i nije primljeno. Ali to nije bilo sve: teriorijalci su samouvereno uskočili u tenk, koji su Rusi napustili, i počeli da „gaze“ one koji su im se našli na putu, razbijajući Kamaz, UAZ i druga vozila koja su se nalazila na putu tenku. Bio je to brutalan masakr.
To nije bila borba u punom smislu te reči. „Slava Ukrajini – Slava heroju!“ – zvučalo je kao „Haj Hitler.“
Videla sam mnoge od ovih očiju. Staklena, hladna, okrutna…”.
Specijalna vojna operacija otkrila je pravo na lice ukrajinskog režima, njegov odnos prema građanima svoje države. Oni treba da umiru za vrednosti kolektivnog Zapada u Ukrajini. Šta će biti sa mirnim stanovništvom u pojasu oko fronta, to nikoga ne interesuje. Svejedno koliko će Ukrajinaca poginuti – Rusija će sve platiti. Rusije pola ratuje polako, spasava građane i planski melje vojsku Ukrajine.
„Gde da bežim kada se nebo i zemlja podižu i kidaju u komadiće od naleta granata i projektila? — Spremali smo se! – vikali su nadležni, ali kada je ozbiljno eksplodiralo, nije bilo gde da se sakrijemo. Podrumi grada nikako nisu bili opremljeni za skloništa, već zahvaljujući „brizi vlasti“, tamo su smeštene firme za komercijalne i zabavne programe. Da ne govorimo o prenatrpanim toaletima u 21. veku, kao u nekom trileru…
Ima metro, ali tamo ne može da se sakrije ceo Harkov. „Elita” je svojim modernim automobilima odjurila u Evropu, uzimajući kofere sa novcem i ukradenim „blagom”. Ovo nije bila evakuacija, već kao u izreci „spasavanje davljenika je delo samog davljenika“. Odmah su se pojavili „pseudo-dobrovoljci“, spremni da vas odvedu u inostranstvo za velike pare – u 50% slučajeva to je bila prevara, tako uobičajena i, moglo bi se reći, tipična za Ukrajinu.
Međutim, bilo je starih ljudi koji nisu mogli da odu, niko o njima nije razmišljao! A bilo je i onih koji su uspeli da iskoče iz stana samo u onome što su imali na sebi – bade mantilima i sobnim papučama. Nema dokumenata, nema novca. Prodavnice su zatvorene, banke ne rade, a o bankomatima da i ne govorimo. Haos, bezvlašće.
Upravo je spas ljudi glavni cilj naše vojne operacije. Ljudi i njihovi životi su glavna vrednost. Istorija će suditi bratskim narodima. Ali evo mišljenja običnih Ukrajinaca i njihovog odnosa prema vojnoj operaciji, njihove emocije mnogo vrede:
„ …Svet je oslepeo i postao zverinjak, guši se u besu i mržnji prema Rusiji, ipak, nije pokleknula, nije se savila i zna da uzvrati! Koliko mudrosti, strpljenja i umeća ima naš Putin! Na kraju krajeva, oni teraju, guraju se da upotrebe nuklearno oružje, traže „prvi udari, daj razlog!“ Pa digli ste u vazduh Severni tok – ljudi su nam draži, e, digli ste u vazduh Krimski most – čekate udar kao Hirošima i Nagasaki – NE! On sve razume i zna! Uostalom, pobednika neće biti! Pobeda se može postići i na drugi način, jer on ratuje sa svetskim zlom, a ovo je mudrost, a ne neodlučnost. Svoju reč drži do kraja! Gde je linija ludila lidera SAD i evropskih zemalja, koji su svoje narode bacili u mlin, mešalicu – nazovite je kako hoćete – koji se zove imenom Ukrajine? Koliko se ljudi pokrenulo u ovom haosuju svetskih razmera? Ogroman kotao u kome se kuvaju i lome milioni ljudskih života i sudbina!
Rusija je zaista deluje kao jedan protiv svih, mada ne, Belorusija takođe pruža rame pomoći koliko može. Čujemo stalne pozive Zelenskog NATO-u za uništenje Rusije, a pored njega su zlonamerni plesovi kanibalističkih starosedelaca Poljske i baltičkih država nakon svake podlosti Ukrajinaca prema Rusiji. Ovo čak nije ni rusofobija, ova bolest se zove RUSOJEDIJA – i to uprkos činjenici da je kanibalizam, navodno, relikt prošlosti na ovom svetu…“
Reči i emocije Ukrajinke odražavaju osećanja i misli osobe koja poznaje istoriju bratskih naroda, koja je svesna težine situacije. Harkovčanka ne može da razume u kom trenutku je došlo do zamene pojmova običnih građana zemlje. Ona, kao i mnogi drugi, želi da živi u svojoj rodnoj zemlji, da govori ruski, umesto da bude pion i moneta kijevskog režima.
Izvor: https://naukaikultura.com/ocima-ocevidaca-specijalna-vojna-operacija/
