Kako su Anunaki u vrtu Eden genetskim inženjeringom stvorili današnjeg čoveka?
Da li su bića zvana Anunaki sa planete Nibiru izvršili kolonizaciju Zemlje u cilju organizovanja eksploatacije zlata, koje bi se koristilo za spas njihove planete?
Kako to vidi i šta o tome piše francuska autorka Kris Hardi u svojoj knjizi: „DNA of the Gods – The Anunnaki Creation of Eve and the Alien Battle for Humanity” (DNK bogova – Stvaranje Eve od strane Anunakija i borba vanzemaljaca za čovečanstvo), inspirisanoj otkrićima Zeharije Sećina, koji je sve to otkrio nakon što je dešifrovao desetine hiljada sumerskih glinenih pločica.
Kris Hardi je uverena da je čovečanstvo blizu otvaranja nove stranice u razvoju svoje civilizacije i da na planeti Zemlji počinje nova kosmička era u kojoj će se kolektivna svest preusmeriti sa zemaljskih ciljeva ka Federaciji inteligentnih civilizacija, kako ju je ona nazvala.
Francuska autorka Kris Hardi je u svojoj knjizi: „DNA of the Gods – The Anunnaki Creation of Eve and the Alien Battle for Humanity” (DNK bogova – Stvaranje Eve od strane Anunakija i borba vanzemaljaca za čovečanstvo), koju je posvetila Zehariji Sićinu, na svoj originalan način pokušala da objasni sve konsekvence koje je na današnjeg savremenog čoveka, kao i čitavo čovečanstvo, ostavio genetski inženjering izveden od strane pridošlica sa planete Nibiru nad primitivnim homonidima, pre mnogo hiljada godina, o čemu je on pisao u nekoliko knjiga, prenoseći sve ono što je pronašao i otkrio prevodeći i proučavajući desetine hiljada glinenih tablica pronađenih na teritoriji koju je pokrivala nekadašnja sumerska civilizacija.
O planeti Nibiru i bogovima Anunaki
Prema toj Sićinovoj priči u sastavu atmosfere planete Nibiru, koju su naseljavala bića zvana Anunaki, došlo je do poremećaja, tako da je opstanak života na njoj bio ugrožen. Njihovi naučnici su otkrili da bi se atmosfera mogla obnoviti uz pomoć emulzije zlata, koga na žalost na planeti Nibiru nije više bilo. Ali istraživanjem okolnih bliskih nebeskih tela otkriveno je da se velike količine zlata nalaze u utrobi planete Zemlje. Tako je odlučeno da se izvrši kolonizacija Zemlje u cilju organizovanja eksploatacije zlata, koje bi se koristilo za spas njihove planete.
Planeta Nibiru je kružila oko Sunca po izduženoj eliptičnoj putanji. Jedno obrtanje trajalo je 3.600 zemaljskih godina. Za Nibiru njihova godina se zvala šar (shar). Astronomski gledano, Nibiru se na svojoj putanji približavao Zemlji i ostalim danas poznatim planetama Sunčevog sistema svakih 3.600 godina. Taj položaj su Anunaki koristili da u to vreme svojim brodovima saobraćaju između Zemlje i Nibirua.
Društvena organizacija na planeti Nibiru bila je utemeljena na strogoj hijerarhijskoj moći. Sinovi se nikada nisu otvoreno protivili odlukama Kralja-oca. Kralj je mogao biti smenjen ili svrgnut jedino putem dvoboja sa pretendentom. Postojala je gotovo patološka sklonost da se koristi rat i ostala nasilna sredstva da bi se ostvarili egoistički ciljevi. Korištenje veoma širokog asortimana oružja uz skoro zanemarljivu upotrebu robota za infrastrukturne projekte i u rudarstvu, govori o tome da je to bila ratoborna civilizacija.
Važna crta karaktera Anunakija bila je sklonost da su ma koju slobodnu grupu, koja je odbijala da se pokori njihovom autoritetu i vlasti, proglašavali neposlušnom, a kasnije i neprijateljima. Da bi pripadnike te grupe vremenom u bukvalnom smislu demonizovani. Krvno mešanje između braće i sestara, pa čak roditelja i dece bilo je dozvoljeno. Muškarci su mogli imati samo jednu zakonitu ženu, ali i više konkubina. A što je najvažnije, bili su skoro besmrtni.
Glavni likovi vladarskog panteona na planeti bili su kralj Anu i njegova deca, prinčevi Enki i Enlil, te princeza Ninmah. Važno je napomenuti da su Enlil i Ninmah bili pravi punokrvni brat i sestra, dok im je Enki bio polubrat, pošto je on rođen iz odnosa Anua sa konkubinom, kojih je, pored žene Antu, imao šest. Ninmah je bila zaljubljena u svog pravog brata Enlila, međutim on se oženio maloletnicom koju je silovao, zbog čega je ona mnogo patila. A Enki je bio zaljubljen u nju, mada do tog braka nije nikada došlo. Kao što se vidi, među njima su vladali odnosi mešavine rivaliteta i seksualne naklonosti između bliskih rođaka, tipični za društvene običaje i tradicije na planeti Nibiru.
Vrhovno veće bogova, kako su Anunaki nazivani u dešifrovanim i prevedenim tekstovima sa glinenih tablica, kojem je predsedavao vrhovni bog, kralj Anu, odlučilo je da kolonizaciju Zemlje u cilju eksploatacije zlata organizuju upravo prinčevi Enki i Enlil. Enki, inače naučnik, je bio zadužen za organizaciju rudnika zlata, koji su se uglavnom nalazili u današnjoj Južnoj Africi, dok se Enlil, skloniji politici i organizaciji, trebao da se bavi bezbednošću i vojnim pitanjima kolonizacije.
Ali, pokazalo se da je taj rudarski posao bio veoma težak, te su se originalni rudari sa Nibirua vremenom počeli buniti. Prema dešifrovanim glinenim sumerskim tablicama, Sećin je izračunao da su rudari sa Nibirua, pre nego što su počeli da protestuju, radili u zemaljskim rudnicima 40 šara, što predstavlja 144.000 zemaljskih godina, Nakon velikog ustanka, kada su rudari odbili da rade i opkolili Enlilovu rezidenciju, odlučeno je da se stvori hibridna rasa rudara. Međutim, postavilo se pitanje kako to izvesti, jer je bilo veoma teško pomoću bilo kakvog biološkog postupka stvoriti novo biće iz ničega.
O genetskom inženjeringu
Enki je ponudio rešenje. On je već obavio istraživanja po afričkim džunglama i pronašao dvonožno biće, koje bi se moglo iskoristiti za tu svrhu. To je mogao biti Homo erektus, majmunoliko stvorenje za koje današnja antropološka nauka smatra da je u to vreme nastanjivalo našu planetu. Posao inžinjeringa je trebalo da izvede Ninmah, koja je bila naučnik specijalizovan za biologiju. Tako da i ona stiže sa planete Nibiru na Zemlju, prema planu, koji je odobren od strane veća bogova, da se genetičkim inženjeringom stvori hibridna rasa ljudi koji bi radili kao robovi u rudnicima zlata u današnjoj Južnoj Africi.
U laboratoriji izgrađenoj u gradu Abzuu, lociranom na teritoriji današnje države Zimbabve, genetskim kombinacijama između DNK Anunakija i Homo erektusa stvorena su hibridna bića šifrovano nazvana Adamu i Tiamat, koja su se mogla kloniranjen umnožavati i koristiti kao besplatna radna snaga za teške poslove u rudnicima zlata. Tim činom od Homo erektusa nastao je Homo sapiens, preteča današnjeg čoveka. To se u priličnoj meri uklapa u današnje procene, prema kojima je pre 200.000 godina završena mutacija Homo erektusa u Homo sapiensa. Taj čin će u starozavetnim tekstovima biti zabeležen kao Stvaranje čoveka od majke boginje (Creation of man by the Mother Goddess).
Ta bića su bila potpuno nalik Anunakijima i današnjim ljudima, ali su se ponašali slično robotima, jer nisu imala formiranu svest o sebi, niti su bila svesna sopstvenih polova, te stoga nisu osećala potrebu za parenjem i razmnožavanjem. Međutim, Ninmah i Enki su razmišljali mnogo šire, od Anua i Enlila, koji su u stvaranju hibridne rase Zemljana videli samo pragmatsku korist za rešavanje problema radne snage, to jest robova i slugu. Namera im je bila da u novostvorena bića usade inteligenciju, osećanja i svest o sebi i svojoj seksualnosti, čime bi se ujedno oslobodili obaveze da stalno proizvode nove klonove za robovski rad. Jer, ta bića su imala seksualne organe ali, zbog odsustva svesti nisu još osećala potrebu za spajanjem u cilju stvaranja poroda. Stoga su odlučili da nastave sa genetskom optimizacijom u cilju popravljanja njihove DNK.
Homo sapiensa kombinacijom DNK Anunakija i Homo erektusa
Ta usavršavanja su rađena u vrtu Eden u istočnom Sumeru, blizu Eridua na Enkijevoj teritoriji, u kojem je specijalno za tu svrhu sagrađena laboratorija. Završni genetski zahvat kao genetički operater izvršio je Enkijev sin Ningišida, koga su prethodno Enki i Ninmah obučili u toj veštini. On je stavio Enkija, Ninmah, Adamua i Tiamat u totalnu anesteziju i izvadio iz koštane srži rebara Enkija i Ninmah uzorke sa DNK i ugradio ih u koštane srži Adamua i Tiamat. Nakon tog čina oni su konačno stekli osećaj samosvesti i samorefleksije. Postali su svesni i sopstvene seksualnosti, pokrivajući odmah svoje seksualne organe. Kada ih je Enlil slučajno video bio je zaprepašten i momentalno ih isterao iz Edena. Taj detalj se potpuno uklapa u onu biblijsku priču o stvaranju Eve iz Adamovog rebra i kasnijeg isterivanja iz rajskog vrta. Procenjeno je da su se ti genetički eksperimenti događali pre nekih 300.000 godina.
Ninmah i Enki će ne samo nastaviti sa usavršavanjem i optimizacijom njihovog DNK, nego će pokušati da kroz podučavanje prvih generacija tih bića sa unapređenom genetskom strukturom prenesu na čovečanstvo u povoju osnovne principe na kojima je funkcionisala njihova civilizacija. U tom naumu oni su bili odlučni da stvore ljudska bića koja bi u potpunosti odgovarala njihovom umu i kulturi, sa istim mentalnim, emocionalnim i artističkim potencijalima i sposobnostima da uče i unapređuju naučna dostignuća i tehnologije, koje su oni sami posedovali.
Do potopa
Sve ono što se dešavalo na Zemlji narednih skoro trista hiljada godina, prema podacima do kojih je Sićin došao dešifrovanjem sadržaja glinenih tablica, se može smatrati kao posledica odnosa koji su vladali u kraljevskoj porodici Anunakija. Te odnose je uglavnom obeležilo suparništvo između dve rivalske frakcije, koje su predvodili prinčevi Enki i Enlil. Važno je naglasiti da je kralj Anu u svim sukobima bio na strani Enlila. Da bi se bolje razumela suština tog rivaliteta, kao i uticaj koji je on imao na tadašnje i buduće čovečanstvo, treba rasvetlili karakterne crte rivala.
Enki je, kao što je rečeno, bio vrhunski naučnik, a krasile su ga one pozitivne karakterne crte, kao što su međusobno uvažavanje u odnosima sa sebi ravnima, osećaj za opštu dobrobit, te opredelenje za razvoj nauke, tehnologije i umetnosti. Sve te osobine delio je sa polusestrom Ninmah, koja je u pomenutom rivalitetu bila uvek na njegovoj strani. Enlil je bio sušta suprotnost Enkiju – drzak, bezobziran, nemilosrdan, bolesno ljubomoran, ekstremni egoista i uz sve to spreman da svoje naume ostvari po bilo koju cenu, pa čak ako je potrebno i ratom do potpunog istrebljenja. A tih međusobnih ratova je bilo mnogo, tako da ih je teško sve nabrojati.
Enki, koji je nosio titulu Lord of Earth, je iz Južne Afrike pod svoju kontrolu kasnije stavio čitavu Afriku sa sedištem u dolini Nila, koju je sistemom irigacije pretvorio u pravi poljoprivredni raj. Slične sisteme je istovremeno izgradio i u onom legendarnom međurečju između Tigrisa i Eufrata, poznatom kao Mesopotamija, gde se on u stvari iskrcao pri prvom sletanju i gde je izgradio grad Eridu, poznat kao prvi grad na Zemlji. Enlil, koji je nosio titulu King of Command, je svoj štab imao na sumerskoj teritoriji u gradu Nipuru, inače prvom kosmodromu. Njemu, zaslepljenom ratobornošću, nije nikada padalo na pamet da se bavi delatnostima od opšteg interesa, a naukom pogotovu.
Svi ti članovi kraljevske porodice, kao i njihova deca i unuci, će se pod različitim imenima pojavljivati u prvim velikom antičkim civilizacijama kao bogovi. Tako se sumerski bog Ningišida, inače mlađi Enkijev sin, pojavljuje u Egiptu kao Tot, u Grčkoj kao Hermes, a u Rimu kao Merkur. Prema Sićinu egipatski bog Ptah je u stvari Enki, a iza Ptahovog naslednika boga Ra krije se Enkijev stariji sin Marduk. Oni su osnivači one prve dinastije bogova sa Torinske liste egipatskih bogova. Ti isti Anunaki bogovi se pojavljuju i na onoj Sumerskoj listi bogova. Ptah, to jest Enki, se i na toj listi pojavljuje kao osnivač prve dinastije. Osnivač druge dinastije je i na sumerskoj listi Tot (Ningišida/Hermes), čija vladavina je prema Sećinu počela 8,670. godine pre nove ere.
Kao što se vidi, i na egipatskoj i na sumerskoj listi bogova glavni junaci su Anunaki bogovi, koji se pojavljuju u dinastijama. U prvim dinastijama oni se nazivaju bogovima i vladali su hiljadama godina. U narednim dinastijama nazivani su polu bogovima i vladali mnogo kraće, ne više od hiljdu godina u proseku. Da bi polubogove na tronovima nasledili obični smrtnici, nazivani sinovima bogova, čija se dužina vladavine merila desetinama godina. Svi ti bogovi se također pojavljuju pod istim imenima i na mnogobrojnim ostalim pisanim svedočanstvima koja datiraju iz vremena egipatske faraonske i onih mesopotamskih civilizacija, što se može uzeti kao dokaz autentičnosti Sećinovih rekonstrukcija sadržaja sumerski tablica.
Sledeći dokaz autentičnosti Sećinovih bajki je ona mitska priča o velikom potopu koja se pojavljuje ne samo u Starom zavetu, nego i u usmenim i pismenim predanjima svih drevnih društava i civlizacija sa svih kontinenata. Prema Sećinovom otkriću, oko 11,000 godina pre nove ere neki od Anunaki naučnika su proračunali da bi sledeće skoro približavanje planete Nibiru Zemlji u svojoj 3600 zemaljskih godina dugoj orbiti moglo uzrokovati gravitaciono privlačenje, koje bi izazvalo odlamanje velikog dela Antarktičke ledene kape, a potom i veliki tsunami, što bi dovelo do kataklizmičke poplave koja bi uništila čitavo čovečanstvo. Vrhovno veće Anunaki bogova je donelo odluku da se ništa o tome ne govori Zemljanima. Međutim, Enki je odlučio da prekrši tu odluku i ipak spase seme čovečanstva i života na Zemlji. On će upozoriti svog sina Ziusudru, kojeg je imao sa Zemljankom, te mu pomoći da konstruiše brod kojim će se spasiti seme čovečanstva i života na Zemlji. Zar to neodoljivo ne podseća na onu starozavetnu priču o Noi, sa jednom sitnom razlikom, a to je da je taj brod, prema Sećinu, bio podmornica.
Tako je prema Sećinu spašeno čovečanstvo, a Anunaki bogovima nije bilo teško da mu pomogne da se krećući od početka obnovi. A obnovili su i svoju uništenu infrastrukturu. Prvo je oko 10,000 godina pre nove ere izgrađen kosmički centar na poluostrvu Sinaj, koji je zamenio uništene slične centre na sumerskoj teritoriji. Obnovljen je i glavni kontrolni centar u Velikoj piramidi. Nije na odmet napomenuti da su prilikom ponovne izgradnje gradova korišteni principi tajne geometrije koji se sastoje od orijentacije i usklađivanja svih glavnih objekata jedne arhitektonske celine sa astronomskim reperima.
Zapovednik novog kosmičkog centra na Sinaju postala je princeza Ninmah, koja je zbog toga dobila titulu „Boginja raketnih brodova”. Ona je postavljena na taj položaj zahvaljujući tome što je kao neutralna uspela da pomiri zaraćene strane u Drugom piramidskom ratu, koji se okončao 8,670. godine. Jer, ratovi će i posle potopa nastaviti da se nižu i da predstavljaju glavne događaje u dugoj i burnoj istoriji naših bogova. A razlozi su se lako pronalazili zbog pomenute urođene ratobornosti Anunakija. Razlog za taj pomenuti rat je sukob između Enkijevih sinova Marduka i Dumuzija, jer Marduk nije mogao da oprosti bratu što je silovao njihovu zajedničku sestru Geštinanu. Samo tristo godina pre Drugog desio se Prvi piramidski rat zbog ništa manje bizarnog razloga. Set je ubio svog brata Ozirisa, što je isprovociralo njegovu suprugu, a ujedno i polusestru, Izidu da se osveti.
Osim ratova taj period, koji bi se iz današnje perspektive mogao smestiti između istorije i preistorije, obeležile su nuklearne katastrofe. Anunaki su, kao što je rečeno, bili tehnološki visoko razvijena civilizacija, tako da se podrazumeva da su posedovali i takozvano raketno nuklearno naoružanje. A s obzirom na svoju gotovo patološku ratobornost bilo bi pravo čudo da nisu iskoristili svaku pogodnu priliku da ga koriste u obračunima zavađenih frakcija i klanova. U onom preistorijskom razdoblju takvih upotreba nuklearnih arsenala bilo je prema Sećinu nekoliko.
Međutim, verovatno najvažniji i sa najtežim posledicama je bio nuklearni udar na onaj kosmodrom na Sinaju koji se desio početkom trećeg milenija p.n.e. Taj događaj je i najbolje dokumentovan, jer se o njemu nagoveštaji mogu naći i u biblijskim tekstovima, kao i u mnogim sačuvanim pisanim svedočanstvima iz tog perioda koji potiču iz Mesopotamije. Prema sumerskim tablicama Veliko veće bogova, koje je u svim sukobima uglavnom bilo na strani Anuovog ljubimca Enlila, donelo je odluku da se nuklearnim raketnim udarom uništi kosmodrom na Sinaju, da ne bi pao u ruke Enkijevom sinu Marduku, koji je sa svojom armijom nameravao da ga stavi pod svoju kontrolu.
Udar je bio uspešan, kosmodrom na Sinaju je zbrisan sa lica Zemlje, ali se nakon eksplozije dogodilo nešto što vojni stručnjaci nisu mogli da predvide. Eksplozija je proizvela smrtonosnu oluju koja je proširila nuklearni mehanički udar zajedno sa zračenjem, usmerivši ih ka sumerskoj teritoriji. Veći deo Sumera, koji je kontrolisao Enlil sa svojim saveznicima, je potpuno uništen, dok je Mardukov Babilon ostao pošteđen i neoštećen. To se kasnije tumačilo sudbinskom odlukom koja je pomogla Marduku da u tom sukobu na kraju izađe kao pobednik. Tako opisana nuklearna kataklizma se dovodi u vezu sa onom biblijskom pričom o uništavanju Sodome i Gomore. Svemu tome daju verodostojnost skorašnja radiološka merenja, koja su na mestima na kojima se pretpostavlja da su bila locirana Sodoma i Gomora, izmerila tragove radioaktivnog zračenja.
Marduk je, poput svog oca Enkija, bio veliki naučnik, arhitekta i inženjer. U Babilonu (BAB-Ili – Gateway of the Gods) je nakon potopa osmislio kompletnu infrastrukturu kanala, pregrada i vodovodnih instalacija koja je savršeno rešila tadašnji problem vodosnabdevanja, uključujući pijaću vodu, kupatila i irigaciju, ne samo za Babilon, već i za čitavu sumersku teritoriju. To je bilo veličanstveno dostignuće jer je prenaseljenost stvarala u to vreme velike probleme u snabdevanju sa vodom.
U tom trećem mileniju p.n.e. najveća ratna razračunavanja između Anunaki bogova izazvala je Inana, poznata i pod imenom Ištar, inače Enlilova unuka, koja je, što se onih ljudskih karakternih crta tiče, bila slika i prilika svog dede. Ona je koristeći akadskog kralja Sargona I, a kasnije i njegovog unuka Naram-Sina, osvojila sve tadašnje države u Mesopotamiji koje su kontrolisali ostali bogovi, njeni bliski rođaci, došavši čak i do severnog Egipta. Na vrhuncu moći proglasila se sama za vrhovnog boga, svrgnuvši praktično sa prestola svog pradedu Anua. Podrazumeva se da su ti zemaljski vladari koji su uz njenu podršku vršili osvajanja bili istovremeno i njeni ljubavnici. Taj sukob Anunaki bogova se, na sreću Zemljana, nije završio nuklearnim armagedonom.
Prema onome do čega je Sećin uspeo da dođe čitajući sumerske glinene tablice, u tom trećem mileniju Anunaki bogovi su počeli da se povlače sa njihovih zemaljskih poseda, ostavljajući Zemljanima da samostalno žive i da se uz njihovu indirektnu pomoć, obračunavaju i ratuju. Treba napomenuti da su Anunaki kraljevski status počeli davati Zemljanima još 49,000 godina p.n.e. kada je Ninmah u svom sumerskom gradu Šurupak za kralja ustoličila mešanca koji se rodio iz odnosa Anunakija i Zemljana. Prvi čistokrvni zemaljski kralj ustoličen je 3,760 godine p.n.e. u prvom kraljevskom gradu Kišu. Ti kraljevi će u početku nositi i titulu Prvog sveštenika.
A što se sveštenstva tiče, ono će odigrati ključnu ulogu u prenosu znanja na buduće generacije naših predaka. Jer, oni su bili imenovani od Anunaki bogova, koji su ih obučavali u matematici, astronomiji i tajnim naukama. Za prvog vrhovnog sveštenika smatra se Enoh, koji je i prema Bibliji i prema tablicama živio u trećoj generaciji pre Ziasudre/Noe. Astronomiji ga je podučavao Marduk, koji ga je svemirskim brodom odveo do najbliže orbitalne stanice i Meseca. To se poklapa sa tekstom iz Biblije, u kojem se opisuje kako je Enoh specijalnim kočijama odleteo na nebo, odakle se nakon izvesnog vremena vratio, da bi kasnije ta stečena znanja prenosio svojoj deci.
Prema Sićinu, Enoh je rođen u šestoj generaciji nakon Adape i Titi, a njegovo ime je značilo: „Master božanskih tabli koje se tiču neba”. Adapa i Titi su bili Ekijeva deca rođena iz njegovog tajnog odnosa sa dve Zemljanke. Njih su u svojoj kući odgajali Enki i njegova žena Ninki. Oni su ih učili svim znanjima i veštinama kojima su učena sva Anunaki deca. Kasnije je Enkijev sin Ningišida sa svemirskom brodom odveo Adapu na Nibiru. Tamo je Adapu primio nova znanja. Nakon povratka Enki je nastavio da podučava Adapu u matematici i pisanju. Kasnije su Adapu i Titi dobili dva sina Abela i Kaina, dva junaka one priče iz starog zaveta. Abela je Marduk učio stočarstvu, a Ninurta, jedan od Enlilovih sinova, Kaina zemljoradnji. Posle je došlo do onog legendarnog biblijskog sukoba između braće u kojem je Kain ubio Abela.
Od početka istorije pa do danas
Sve ono što će se događati nakon što su se Anunaki diskretno povukli sa planete, koju su kontrolisali preko 400,000 godina, može se naći zapisano u istoriji, mada pronalaženje iole tačne rekonstrukcije svega onoga što se u toj istoriji dešavalo neće biti uvek lako, jer su napisane mnoge istorije, od kojih malo onih pouzdanih. Međutim, ono u čemu se sve istorije slažu je da je čitavo to vreme bilo obeleženo sukobima i netrpeljivošću koji su uglavnom rešavani nasiljem i ratovima, što bi sve moglo da navede na pomisao da je čovečanstvo tu večitu ratobornost nasledilo od Anunakija, tvoraca našeg genetskog koda, dobijenog kombinacijom sa njihovim.
Ali treba isto tako imati u vidu da je čovečanstvo čak i u uslovim stalnih ratova i sukoba ipak napredovalo i razvijalo se na svim poljima stvaralaštva, kako u materijalnoj, tako i u duhovnoj sferi. Mada ne treba zanemariti činjenicu da je bilo i perioda zastoja, pa čak i regresije, koji su ponekad znali da traju i vekovima. To bi se također moglo uzeti kao nasleđe preuzeto od naših tvoraca, koji su, kao što je rečeno, i sami tokom čitave svoje istorije bili taoci borbe između onih koji su bili za učenje i razvoj i onih u čijem mentalnom sklopu takve crte nisu uopšte postojale.
Što se Anunakija i njihovog direktnog uticaja na sve ono što će se događati tokom narednih pet hiljada godina tiče, svakako da ne treba zaboraviti izuzetnu važnost onih znanja, koja će se na suptilne načine prenositi kroz vreme, nalazeći uvek načina da gotovo niotkuda izniknu iz mraka neznanja, inicirajući periode progresa i revolucionarnih otkrića. To se pre svega odnosi na znanja koja je prikupio Tot/Hermes (imena pod kojima se u različitim delovima antičkog sveta pojavljivao Enkijev sin Ningišida). Iz nekoliko istorijskih izvora je poznato da je Tot napisao preko četrdeset knjiga i raznih naučnih disciplina, kao što su geometrija, matematika, astronomija i metafizika.
To je sve, naravno, započeo Enki, koji je imao viziju da sva znanja koja su Anunaki stekli prenese na buduće generacije ljudske rase, kako bi im pomogao da se razvijaju i da možda nekada u dalekoj budućnosti dostignu njihov intelektualni nivo, i stvore novu civilizaciju sposobnu da zameni i nasledi njegovu dekadentnu sa planete Nibiru. Zamišljeno je da ta znanja mogu da prenose samo oni koji su prethodno inicirani. To je bila mera predostrožnosti kako bi se sprečilo da znanja ne bi pala u ruke onih koji su, poput Enlila i njemu sličnih, prema njemu imali patološku averziju. Shodno tome su ta znanja, opisivana kao tajna, bila strogo čuvana kroz proces inicijacije onih koji bi trebalo da ih prenose. Ostalo je zabeleženo da su mnogi grčki filozofi i mislioci (Platon, Pitagora, Apolonijus) odlazili u Egipat da budu inicirani u ta tajna znanja.
Zbog toga nije ni čudo da se u skoro svim jezicima sveta izrazom „hermetički zapečćen” (hermetically sealed), u kojem se na zagonetan način skriva Hermes, označava nešto što je u potpunosti zaštićeno od prodora bilo čega iz vana, ili sprečavanje prenosa informacija između dva sistema. Zar taj izraz, uz pomoć Hermesa, ne označava koncept osiguravanja da „tajno znanje” ostane nedirnuto od onih sila sa strane koje za njega predstvljaju pretnju, da bi ga oni inicirani mogli prenositi onima koji će znati da ga iskoriste. A vremena u kojima su ta hermetička znanja iskorištena mogu se prepoznati u onim periodima, kao što su renesansa, prosvetiteljstvo i naučna revolucija, u kojima je čovečanstvo nakon vekova vladavine mraka neznanja i praznoverja ponovo progledalo.
Hrišćanska crkva sa svojim učenjem i rigidnom organizacijom je čitavih petnaest vekova igrala ulogu onih „enlilovskih” sila od kojih su hermetička znanja morala da se sakrivaju. Ona je osim potiskivanja znanja i pomućivanja ljudske percepcije nanela veliku štetu svojim iskrivljenim tumačenjem onih ključnih događaja u kojima je stvaran Homo sapiens i klica novog čovečanstva. To se posebno odnosi na žene, koje će, bez obzira što je tvorac tog prvog čoveka bila žena, Ninmah, i što je, prema sumerskim glinenim tablicama, biće koje je prvo pojelo onaj plod sa drveta znanja i postalo svesno sebe i svoje seksualnosti bila žena, Tiamat, biti kasnije tokom hiljadugodišnje vladavine crkvene dogme smatrane bićima nižeg reda, a u jednom ne tako kratkom periodu i proganjane kao veštice, pa čak i spaljivane na lomačama.
Od danas pa do mogućeg kraja istorije
Ako sve ono što se prema Sićinoj interpretaciji sumerskih glinenih tablica dešavalo proteklih skoro 450,000 godina, pogledamao iz današnje perspektive, uzimajući u obzir i onu oko 5.000 godina dugu takozvanu pisanu istoriju, onda se, uz malu pomoć imaginacije, može lako izvući zaključak da se ona gotovo mitska borba između Anuovih sinova Enkija i Enlila još uvek vodi. Mada se oni već odavno ne pojavljuju, barem ne u dimenziji u kojoj bi bili vidljivi za daleke potomke Homo sapiensa, u čijem stvaranju su nekada i sami učestvovali, čini se kao da se ništa nije promenulo za tih skoro pola miliona godina. Jer, Enlila možemo veoma lako prepoznati u ovim modernim ludacima koji zamračuju sunce, isisavaju ugljendioksid iz vazduha koji dišemo, pelcuju milijarde ljudi sa smrtonosnim koktelima uveravajući ih da im spašavaju živote od nepostojećih virusa, proglašavaju se vlasnicima nauke koju su pretvorili u praznoverje, i, naravno, prete onima koji se usuđuju da im se protive. Dok se istovremeno duh njegovog polubrata i rivala Enkija može naslutiti u onima koji se tom ludilu protive i koji se u čudu čude da je sve to moglo tako dugo trajati, pitajući se istovremeno ima li tome kraja i da li će kraj, ukoliko ga konačno bude, biti ujedno i kraj istorije, kao i kako bi taj kraj mogao izgledati i da li ga je moguće preživeti.
Zaključak Kris Hardi
Kris Hardi je pisala knjigu DNK bogova pre desetak godina i završila ju je u optimističkom duhu, bivajući uverena da nam se nikada više neće desiti bilo kakav armagedon, barem ne onakav za koji bi ljudi bili odgovorni, jer smo kao rasa i civilizacija već nadmašili svoje kreatore i bogove, uspostavljajući društvenu organizaciju kakvu oni nikada nisu uspeli da stvore.
Ona je uverena da je čovečanstvo blizu otvaranja nove stranice u razvoju svoje civilizacije i da na planeti Zemlji počinje nova kosmička era u kojoj će se kolektivna svest preusmeriti sa zemaljskih ciljeva ka Federaciji inteligentnih civilizacija, kako ju je ona nazvala.
Pored toga ona je tada smatrala da je čovek kao individua na psihičkom planu kontrole vlastite svesti i njenog usklađivanja sa onom tajanstvenom kosmičkom svesti, kao i na planu unapređivanja vlastitog genetskog koda, postigao neočekivane pomake koje su već stvorili uslove da se uskoro dogodi i treći evolucijski skok. (prvi je bio stvaranje Homo sapiensa iz Homo erektusa, a drugi kreacija Adamua i Tiamat svesnih sebe u rajskom vrtu Edenu).
Tako je na zadnjim stranicama knjige zapisala:
„Da li su Enki i Ninmah uzeli zdravo za gotovo, kroz brojne uzastopne eksperimente, koji su se odlgravali od pre 445.000 godina, kada se Enki iskrcao na Zemlju, do pre 300.000 godina, kada su stvoreni Adamu i Tiamat, da je DNK dinamički odraz našeg celokupnog sistema uma, tela i psihe, a ne samo, kao što zvanična nauka još tvrdi, somatski i biološki aspekt našeg bića? Ali još je važnije: Da li su oni mogli znati da DNK nije samo fiksirani program nasleđen oplođenjem jajne ćelije, koji se neće menjati tokom vremena? DNK bi trebalo posmatrati kao odraz u ogledalu aktuelnog stanja tog višeslojnog sistema um – telo – psiha, koji se neprestalno dekodira i transformiše da bi u svakom trenutku reflektovao mentalna i psihološka iskustva i sazrevanje individue. Jedan od načina da se to sagleda je kroz analogiju sa programom pomoću koga se transkribira u pisanu formu živa muzika odsvirana od strane nekog muzičara, i to sa sačuvanim ritmom i svim ostalim muzičkim elementima. Nakon toga, iz tog muzičkog zapisa (DNK) druga osoba (RNK) može da ponovo odsvira tu istu muziku (trajna reorganizacija tkiva i ćelija). Tako da DNK kodira našu psihičku organizaciju, ali ne na način da je reprodukuje zauvek identičnu kakva je bila u trenutku rođenja; već upravo suprotno, DNK je najniži nivo našeg sistema um – telo – psiha; ona je odraz u ogledalu naše permanentne transformacije i evolucije u životu, dinamička slika gde smo mi u našem telu, ali i umu, u bilo kom trenutku vremena.”
Uzimajući u obzir sve ono što se u međuvremenu dogodilo biće sigurno interesantno, ali i uzbudljivo posmatrati i pratiti da li će se, i pored onoga sa čime se čovečanstvo trenutno suočava, ostvariti njena optimistička očekivanja. Da li će mo i bez pomoći Enkija uspeti konačno, jednom i za svagda, pobediti one Enlilove ludake pre nego što potpuno zamrače Sunce i usisaju i poslednji gram ugljendioksida iz atmosfere, te tako konačno doći do kraja istorije? Jer, istorija bez Enlila, njegovih ratova i patološke sklonosti da prezire sve ono što je najbolje u čoveku, ne bi više imala smisla. Ona u vremenu ispunjenom ljubavlju, međusobnim uvažavanjem i zajedničkom težnjom ka individualnom i kolektivnom razvoju ne bi imala šta da beleži. Možda je to Enki imao na umu kada je u svojoj glavi stvarao viziju budućeg čovečanstva.
