Када је произвео лек AZT за убијање ћелија рака и видео да од њега умиру мишеви његов проналазач Џером Хорвиц га је бацио у смеће. Али 20 година касније ловци на HIV су обичан мишомор прогласили за спасиоца човечанства.
Да ли је ХИВ као и многи вируси производ настао у режији отуђених ценатра моћи у трци за капиталом?
Пол Куминг, високи званичник Америчког црвеног крста је 1994. за San Francisco Chronicle рекао да је „CDC-ију почетком 80-тих била потребна једна велика епидемија да оправда своје даље постојање”. То је био HIV/AIDS, који је представљао спас за америчке епидемиолошке ауторитете, агенције, као што је CDC, али и читаву медицину.
Да ли то доводи у питање постојање HIV-а јер научници кажу да је одавно јасно да се постојање било ког вируса па и вируса HIV-а може доказати једино ако се очисти и изолује, тако да се може направити електронски имиџ што код HIV вируса није случај јер сви електронски микрографи такозваног HIV-а, направљени још од средине 80-тих, нису урађени од узорака добијених директно из пацијентове крви, него из супама налик такозваних ћелијских култура. У неким случајевима те супе су биле куване и по недељу дана у специјалним лабораторијским шерпама.
Да подсетимо:Године 1984. угледни немачки Der Spiegel објавио је да ће до средине 90-тих целокупно становништво Немачке оболети од AIDS-а, од којег се две године након оболевања умире. Другим речима, целокупно становништво Немачке ће бити збрисано са лица Земље у року од десетак година.
Истина је: у Немачкој је наредних година од HIV-a умирало годишње само неколико стотина грађана, и њихов број се није повећавао.
ЕКСКЛУЗИВНО :Из књиге Милована Шавије “ Медицина – од симбола исцелења до метафоре смрти”која у издању “METAPHYSICA” излази из штампе до 15. јуна 2023.године.
Ослањајући се од самог почетка своје мисије на борбу против микроорганизама као главних узрочника болести, уз финансијску подршку влада и крупног капитала, алопатска медицина је у потпуности напустила улогу коју је медицини одредио њен оснивач Хипократ, постајући обична играчка у рукама отуђених центара моћи, зависна од њихових интереса. Тако да се нашла у парадоксалној ситуацији, да њено постојање, а тиме и опстанак, зависе, не од ефикасности у излечењу, него у одуговлачењу лечења постојећих болести и измишљања нових, за шта су једино били заинтересовани њени финансијери. Због тога је постала талац одржавања опште друштвене патологије по сваку цену, јер, чим би се болести, на чијем лечењу се добро зарађивало, смириле и почеле да јењавају, наступале су кризе и готово панична потрага за новим болестима, то јест, њиховим узрочницима. Једна од тих криза је настала крајем 70-тих, након оног краха са свињским грипом.
Спас на видику
Да би поново широм отворили коридоре прилива финансијских средстава, како оних владиних, тако и приватних, тадашњи медицински експерти и стратези су прибегли уходаном, и може се рећи, једином сценарију који им је био на располагању, а то је режирање неке нове инфективне болести као узрочника епидемије, коју би, ако им добро крене, претворили у епидемију, а затим и у пандемију. Пол Куминг, високи званичник Америчког црвеног крста је 1994. за San Francisco Chronicle рекао да је „CDC-ију почетком 80-тих била потребна једна велика епидемија да оправда своје даље постојање”. То је био HIV/AIDS, који је представљао спас за америчке епидемиолошке ауторитете, агенције, као што је CDC, али и читаву медицину.
Сви они превејани ветерани лова на вирусе, који су крајем 70-тих остали без посла, одједном су преко ноћи променули табле на вратима својих лабораторија и постали AIDS истраживачи. Тадашњи председник Роналд Реган је интервентно пребацио у истраживачке фондове милијарде долара, само за почетак. Кари Мулис (Kary Mullis), добитник Нобелове награде за хемију је тих година забележио: „Изненада, сви они који су имали икакве везе са медицинском науком, а нису имали чиме да се у струци баве, добили су пуно запослење, и још увек га имају.”
Међу онима који су се спасили уз помоћ AIDS-а, поред Француза Лука Монтенијеа, најпознатији и најславнији је био свакако Роберт Гало. Њему су дуго времена приписиване главне заслуге за откриће вируса AIDS-а, те је због тога уживао светску славу и, наравно, постао милионер, што је деловало као мелем на рану, јер се при крају претходног дела каријере као истраживач канцера не мало компромитовао, након што су се неке његове виралне хипотезе о леукемији показале потпуно погрешне.
Тако је почело
Ако се баци поглед на историју HIV/AIDS-а, видеће се да CDC-ју није дуго требало да смисли план и да почне са реализацијом. Већ средином 1981. године из тоталне анонимности појавио се амерички научник Мајкл Готлиб (Michael Gottlieb) из Медисинског центра Универзитета Калифорнија из Лос Анђелеса са петорицом младића, хомосексуалаца и наркомана, који су били веома болесни. Дијагноза је била: пнеумоциститис карни пнеумонија – pneumocystis carinii pneumonia (PCP). То је болест од које обично оболевају бебе које се роде са дефектним имуним системом, старије особе са истим дефектом и болесници којима се дају лекови за онеспособљавање имуног система. Очигледно је било да тих пет младића нису спадали ни у једну од тих група.
Пре него што се крене даље кроз поменуту историју важно је напоменути да је Мајкл Готлиб утрошио пет месеци трагајући и сакупљајући, ко зна одакле, ту групу од пет болесних „геј” младића. Као по унапред режираном договору његове колеге истраживачи су једва дочекали тај случај, питајући се као глумци у хору, шта би могао бити узрок те мистериозне болести, коју су одмах прогласили високо заразном, не узимајући уопште познату чињеницу да су сва петорица били тешки и хронични наркомани, што би чак и лаици одмах сматрали искључивим узроком те ретке болести.
Уместо тога огласио се CDC, који је вероватно био и главни режисер тог пројекта, са изјавом да је узрок те болести, од које су оболели ти младићи, мистериозан и да то не оставља сумњу да се ради о некој новој тајанственој болести. Тадашњи директор CDC-ија Џејмс Куран (James Curran) је усхићен 5. јуна у њиховом недељном билтену изјавио да је све то заиста вруће, чак ужарено, најавивши могућност да би та загонетна болест могла бити преносива сексуалним путем, што је подразумевало да је инфективна, а то је управо она карактеристика која је била потребна режисерима. Наравно, да није споменуто да се ти младићи нису уопште међусобно познавали, што је Мајкл Готлиб добро знао, те да стога није постојала никаква могућност да су претходно могли имати сексуалне односе. И да се на крају употреби она отрцана фраза: остало је историја.
По унапред испланираном редоследу оне поменуте режије убрзо је као загонетни узрочник те болести проглашен вирус звани HIV, а и сама болест је сврстана у новоформирану групу болести под називом AIDS или стечени синдром губитка имунитета. Истовремено је према истом плану лансирана невиђена медијаска пропагандна кампања којом је свечано инаугурирана нова болест, или боље речено, HIV/AIDS тандем, којим ће се целокупна светска јавност наредних деценија систематски застрашивати.
На врхунцу те кампање, 1984. ће угледни немачки Der Spiegel објавити да ће до средине 90-тих целокупно становништво Немачке оболети од AIDS-а, од којег се две године након оболевања умире. Другим речима, целокупно становништво Немачке ће бити збрисано са лица Земље у року од десетак година. Две године касније, 1986. амерички магазин Newsweek је био нешто умеренији, предвиђајући да би до 1991. 5-10 милиона Американаца требало да оболи од те болести. Како ће се касније показати, што се Немачке тиче, наредних година од те новопечене болести ће умирати годишње само неколико стотина грађана, и њихов број се неће повећавати.
Да би све било јасније, треба прво утврдити каква је то болест и који су њени симптоми. То неће бити нимало лако, јер никада није успостављена универзална и општеприхваћена дефиниција AIDS-а, на основу које би се могле водити прецизне статистике. Светска здравствена организација (WHO) је 1986. објавила дефиницију AIDS-а, за земље у развоју, познату као “Bangui Definition”, према којој било која особа која показује не-специфичне симптоме, као што су губитак тежине, повраћање, проливи и свраб, проглашава се оболелом од AIDS-а, и то без претходног теста крви.
Критерији за успостављање дијагнозе у развијеним замљама, као што су УСА или Немачка, су нешто строжији. Да би неко у развијеним земљама био проглашен оболелим од AIDS-а морао је имати позитиван резултат теста на антитела и истовремено боловати од барем једне од 26 болести, као што су васкуларни тумор, звани Капошијев сарком, Хоџкинова болест, херпес зостер, туберкулоза и још многе болести са те необично дугачке листе.
Као што се може приметити из тих дефиниција, план је, мора се признати, био генијалан. Што се Африке тиче, пошто је тамо барем трећина становништва неухрањена, испада да је трећина Африканаца заражена том новооткривеном болешћу, и да се аутоматски квалификовала за терапију, која ће се убрзо појавити на фармацеутском тржишту. Што се развијеног дела планете тиче, тамо је потребан само позитиван тест да би се оболели од било које болести, па чак и здрави, прогласили AIDS пацијентима. Могућност да би узрок тих свих болести са те дугачке листе могао бити токсичан животни стил, који укључује редовно узимање разних врста наркотика, чему су углавном склони хомосексуалци, из чијих редова су регрутовани први доказани случајеви, уопште није помињана у тој еуфорији слављења нове спасоносне инфективне, вирусом узроковане болести.
Није на одмет нагласити да су хомосексуалци изабрани за извор и преноснике те заразе, јер се у њиховом случају инфективност, због честог међусобног сексуалног општења, могла лако доказати, што није био случај са остатком популације. Поред тога, као што је речено, они су познати по интензивном кориштењу такозваних рекреативних дрога, од којих су лако губили имунитет и оболевали од разних опасних и смртоносних болести, од којих се већина може наћи на оној дугачкој листи. Потребан је био само позитиван тест да би се прогласили носиоцима и преносиоцима новооткривеног смртоносног HIV вируса, без обзира да ли показују икакве симптоме оболења.
Тајанствени тестови
Једини начин да се докаже присуство HIV вируса су они такозвани сурогат маркери, помоћу којих се присуство може само индиректно доказати. Постоје три таква теста. Први је заснован на оној теорији да се у присуству неког уљеза, као што је вирус, у крви стварају антитела која реагују на антигене тог вируса. Дакле, филозофија је проста ко пасуљ, ако се пронађу антитела доказано је и присуство вируса. Међутим, они озбиљни научници су одавно нашли рупу у таквом тесту. Јер, да би тест функционисао он мора бити претходно калибриран на антиген који се жели доказати. То подразумева да би антиген морао бити узет из претходно изолованог вируса, којег нико никада није изоловао, ни тада, па све до данас.
Реагујући на чланак угледне аустралијске групе истраживача, Perth Group, претходно објављен у научном часопису Nature Biotechnology, немачки недељни магазин Die Woche је објавио свој чланак под насловом: „AIDS тест лутрија”, у којем је приказао мишљење Групе из Перта, које се своди на то да не постоје научно верификовани стандарди за утврђивање присуства или одсуства HIV вируса у неком узорку. У чланку је наведено да је студија Групе из Перта претходно прегледана и одобрена од стране водећих истраживача AIDS-а из Пастеровог института у Паризу.
Аутори тог контраверзног теста га бране, тврдећи да је он калибриран са протеинима узетим из узорака крви болесника оболелих од неке од оних 26 болести проглашених да спадају у породицу болести звану AIDS. Какве везе имају ти протеини са неким хипотетичким вирусом није никада доказано. Чак и лаику је јасно да ће позитиван тест једино значити да особа, чији узорак је тестиран, болује од једне од тих болести или да је некад ту болест преболела, али из тога се не може закључити да ли је неки вирус могао узроковати ту болест.
Веома слична дубиоза је везана и за други од тестова кориштених за доказивање присуства HIV вируса, а то је онај легендарни PCR тест (polymerase chain reaction). Као и у случају теста на антитела, да би се PCR тест калибрирао мора постојати претходно изолован вирус на који ће се калибрирати. А тог витуса још увек нико није видео, а камоли изоловао. Тим тестом, као што је познато и врапцима, могу се детектовати само трагови гена (ДНК и РНК), а да ли они припадају неком вирусу, или потичу од других присутних твари, није јасно, нити доказиво.
То је потврдио и професор молекуларне биологије Хејнц Лудвиг Сангер (Heinz Ludwig Sänger), добитник престижне награде Роберт Кох за 1978. годину, изјавивши да „HIV вирус никада није изолован, због чега његове нуклеинске киселине не могу бити кориштене у PCR тесту, којим би требало да се на стандардан начин докаже његово присуство”.
У случају трећег теста, који се заснива на мерењу броја такозваних Т-ћелија, или њихове подгрупе зване CD4, не постоји ниједна научна студија која потврђује основни принцип теорије да је HIV=AIDS, према којем вирус HIV, уколико је присутан, уништава CD4 ћелије. Чак и најзначајнија студија о AIDS-у – Concorde study, урађена 1994. доводи у питање мерење броја CD4 ћелија као поуздано дијагностичко средство за доказивање присуства HIV вируса. Постоје многе студије које се слажу са том тврдњом. Једна од њих је изнесена 1996. у чланку: „Сурогат резултати у клиничким студијама: Да ли смо заведени?” (Surrogate Endpoints in Clinical Studies: Are We Being Misled?), објављеном у часопису The Annals of Internal Medicine, у којем се на крају закључује да доказивање присуства HIV вируса на основу броја ћелија CD4 представља ништа друго него бацање новчића, то јест игру на срећу или несрећу .
Без обзира на све те сумње у употребљивост наведених тестова за доказивање присуства HIV вируса у тестираним узорцима, то јест, његову евентуалну улогу у изазивању AIDS-а, изнесене од стране највиших научних ауторитета, њихова примена је настављена и кориштена као сасвим довољно и научно верификовано дијагностичко средство. Јер, сувише много је било уложено у спасоносну потенцијалну убојитост HIV/AIDS тандема, да би се одустало на основу мишљења неких неверних Тома, изнесених у научним часописима које тада, као ни данас, просечни људи не читају. Они читају и слушају медије главног тока, који су, не само хвалили поузданост тих тестова, него и вршили притисак да се тим путем мора наставити у борби за спас човечанства.
Да ли онда HIV стварно постоји?
Они научници који у то верују тврде да тај HIV припада извесној класи вируса званих ретровируси. Чак и онима који нису научници је одавно јасно да се постојање било којег вируса може доказати једино ако се очисти и изолује, тако да се може направити електронски имиџ. Међутим, сви електронски микрографи такозваног HIV-а, направљени још од средине 80-тих, нису урађени од узорака добијених директно из пацијентове крви, него из супама налик такозваних ћелијских култура. У неким случајевима те супе су биле куване и по недељу дана у специјалним лабораторијским шерпама.
Касније су се неки од ловаца на HIV мало уозбиљили и покушали да га пронађу у узорку из крви пацијента, а не у куваној супи. То је први 1997. урадио Ханс Галдерблум (Hans Gelderblom) из чувеног Института Роберт Кох у Берлину. Али, једино што је успео да након прочишћавања добије је неки протеин звани p24, који није личио ни на каквог вируса. Другу слику хипотетичког HIV-а, направили су нешто касније у Америчком институту за канцер. На тој слици видели су се опет само неки протеини и комадићи РНК, који, наравно, нису поседовали морфологију типичну за ретровирусе. Касније су други научници непобитно доказали да су протеине p18 и p24, за које су истраживачи главног тока тврдили да су специфични само за HIV, те стога кориштени као сурогат маркери, пронашли и у узорцима неинфицираног људског ткива.
Чак је и славни Лук Монтаније, који је наводно открио HIV, у интервјуу за часопис Continuum 1997. године признао: „да на електронском микрограму ћелијске културе, у којој је наводно HIV идентификован, није била видљива ниједна честица са морфологијом типичном за ретровирус”. Такођер и многи други истраживачи и научници су потврдили да HIV није никада изолован у пречишћеној форми. Међу њима је Етијен де Харвен, пионир електронске микроскопије, затим биолог Елена Пападопулос и Вал Тарнер из поменуте аустралијске Групе из Перта.
Међутим, то није поколебало чланове једног британско-немачког истраживачког тима да 2006. у часопису Structure свечано и поносно објаве: „да је структура светског тренутно најсмртоноснијег вируса коначно декодирана”, те да је HIV фотографисан у тродимензионалној техници, квалитета који никада до тада није био постигнут. Друга независна група истраживача је након детаљне анализе њиховог чланка побила све њихове тврдње, и то у 10 тачака. У првој су навели да је њихову студију финансирао Wellcome Trust, тадашњи фармацеутски гигант који зарађује милијарде долара на производњи лекова за AIDS, као што су: Combivir, Trizivir and Retrovir (AZT, Azidothymidine), те да водећи и још један члан те групе раде за ту корпорацију. На основу само те прве тачке све је јасно, тако да није ни потребно улазити у детаље осталих девет.
Чак и они научници који, и поред свега наведеног, ипак верују да HIV постоји, признају да нису сигурни да он изазива AIDS. Тако је Рајнхард Курт, бивши директор поменутог Института Роберт Кох, иначе једног од најважнијих центара за истраживање AIDS-а, 9. септембра 2004. за познати немачки лист Der Spiegel изјавио: „Ми не знамо тачно на који начин HIV изазива болест”. Нешто слично је још 1996. у документарном филму „AIDS—The Doubt“ изјавио и Лук Монтаније, када је рекао: „да нема научног доказа да HIV изазива AIDS”.
Шта онда изазива AIDS?
Постоји заиста море непобитних доказа да су главни узрочници тог фамозног AIDS-а, конгломерата од 26 добро познатих болести, углавном дроге и лекови (антивирусни и антибиотици), те неухрањеност. Такођер је доказано да је 80% деце, проглашене да су оболела од те болести, рођено од мајки које су интравенозно узимале дроге, за које је познато да разарају имуни систем. Први људи код којих је дијагностификован AIDS у УСА су доказано били тешки наркомани и да су редовно користили дроге, као што су поперс, кокаин, ЛСД, хероин, екстази и амфетамини, које све имају разарајуће ефекте на имуни систем. Амерички национални институт за злоупотребу дрога није био једини у потврђивању екстремно токсичног и имуносупресивног дејства супстанци, као што су поперс и хероин, који су нарочито популарни код хомосексуалаца.
Што се поперса тиче, ево како они делују. Они су по хемијском саставу нитрити, и када се удахну аутоматски се претварају у азот оксид, који драстично смањује способност крви да преноси кисеоник. То највише штете чини у облогама оних најситнијих епителних крвних судова у којима долази до развијања малигнитета званог Капошијев сарком, васкуларног тумора, једне од најраспрострањенијих болести са оног AIDS списка.
Тај самодеструктивни процес је најприметнији у плућима, пошто се у њима најлакше стварају мртве органске материје, које, због ослабљене способности организма за детоксификацију, не могу бити ефикасно уклоњене. Зато се на тим местима ставрају гљивице, којима тај отпад служи као храна. Тај процес објашљава зашто многи од AIDS пацијената оболевају и од оне пнеумоцистичне пнеумоније (PCP), плућне болести која у ствари представља гљивично оболење. И још да се на крају напомене да тај поперс највише користе „гејови”, јер он када се удише изазива, имеђу осталог, и опуштање мишића, поготову оних око чмара, што омогућава пенису да лакше уђе у оно место, где му није место. Тако његова, то јест пенисова глава, некако прође, али то ономе коме је тако нешто пало на памет, на крају главе дође.
Главна звезда
Много пре него што се 23. априла 1984. појавио пред камерама, заједно са америчким министром здравља Маргарет Хеклер, ради важног саопштења, Роберт Гало је био главна звезда рата против HIV-а, који је до тог тренутка трајао скоро пуне три године. Он је том приликом свечаним тоном објавио: „Данас смо додали још једно чудо дугој листи почасти америчкој медицини и науци. Данашње откриће представља тријумф науке над страшном болешћу. Они који су подцењивали наш научни подухват и који су говорили да ми не чинимо довољно нису разумели какво здраво, чврсто и важно научно истраживање је у току”.
Сви медији су дисциплиновано пренели ту вест не питајући се каква су то истраживања убедила научнике да поверују у нешто што ће ускоро постати догма AIDS естаблишмента, која гласи да та болест може настати једино у присуству вируса, који напада и уништава Т-ћелије оболелог. На крају свог историјског експозеа Гало је обећао да ће вакцина против тог страшног вируса бити на располагању најкасније до 1986.
То је био добро испланиран и темпиран почетак оркестриране медијске кампање. Галови чланци о том спектакуларном научном продору су објављени у часопису Science тек након неколико недеља, тако да нико у почетку није знао о чему се заправо ради. Али то је и био део плана, да Гало, на таласу глобалне вирусне панике, преко ноћи, као непогрешиви истраживач, постане мега звезда. Пропаганда је тако осмишљена да се фраза о вирусом узрокованом AIDS-у великом брзином усади у перцепцију просечног конзумента информација. Речи „вирус”, „узрок” и „AIDS” су на такав начин комбиноване да се аутоматски створи утисак о изузетно заразној сексуално преносивој болести.
Водећи медији главног тока су тих месеци стекли такав ауторитет какав нису имали никада пре тога, нити ће га имати касније, све до данас. Тадашњи водећи научници главног тока су више веровали Њујорк тајмсу него тадашњим еминентним научним часописима, као што је New England Journal of Medicine. Главни репортер за медицину Њујорк тајмса Лоренц Алтман је имао већи ауторитет од многих научника, а сам себе је прогласио највећим пропонентим теорије да је AIDS узрокован искључиво HIV-ом. Захваљујући медијима израз „AIDS вирус” је постао синоним за „HIV”, док је „AIDS тест” заменио за ширу јавност неразумљив назив „тест на антитела”.
Стижу и лекови
Она вакцина коју је Гало обећао да ће бити на располагању до 1986. није се никада појавила. Али, 1987. су почели да се појављују лекови. То је вероватно био део плана, да се милијарде зарађују на лековима, а не на вакцинама, са којима се не би могли обрнути велики новци, пошто се унапред знало да ће потенцијалне епидемије бити циљане само на уске сегменте популације. Први спасоносни лек који је добио одобрење је био онај легендарни AZT. Наравно, да су се ускоро појавили још многи други лекови, али је примењивано правило да пацијент изабере и користи само један лек. То правило је промењено 1995, када је дозвољено да се може користити више различитих лекова истовремено. То се сигурно није урадило да би се помогло пацијентима, већ да се прода што више лекова, пошто се фармацеутским компанијама учинило да им зарада није онолика колику су очекивали. А вероватно је и број мртвих од дејства лекова заостајао за очекивањима.
А тај број је морао бити велики још од самог почетка јер се ту радило о изузетно токсичним коктелима који су рапидно разарали све телесне функције, много брже од саме болести против које су и прописани, што је потпуно у складу са важећом медицинско-фармацеутском доктрином. У почетку су се произвођачи лекова на сва уста хвалили да они пацијенти који узимају лек живе у просеку 10-15 година, док они који одбију лек живе само 5-10 година. Међутим, касније ће се појавити стварни извештаји, према којима је време преживљавања са лековима 1988. било само 4 месеца, док је 1997. то време продужено на 24 месеца. О томе да је било и оних који су преживели читавих 20 година након позитивног AIDS теста, и то без лекова, није се говорило у медијима главног тока. Ако су се некада споменули, сматрани су медицинским феноменима и изузетцима. Они савесни независни истраживачи су утврдили да се број таквих феномена и изузетака, који су одолели искушењу брзе смрти уз помоћ лекова мери милионима.
Све у свему, што се лекова тиче, без обзира на високу смртност, била је то још једна успешна прича фармако мафије, чији џепови су се из године у годину пунили, и то невероватном брзином. Стога није на одмет споменути да се обрт тих мафијаша од 1972. до 2004. повећао за 2,500%, од $20 милијарди на $500 милијарди. У те статистике се савршено уклапа ова прича о борби против HIV-а. То што у тој причи има и трагичних елемената није толико важно, јер када је у питању борба за спас човечанства, жртве се не броје.
Да би се на крају стекао прави дојам шта представљају ти такозвани лекови треба се осврнути на историјат тог највише кориштеног и најпознатијег AIDS лека AZT, јер он није смућкан по наруџби за третирање AIDS пацијената. Њега је још 1964. синтетизовао истраживач Џером Хорвиц (Jerome Horwitz) у намери да развије такозвани ДНК блокер, који би инхибирао ћелијску репликацију, да би га користио за убијање ћелија канцера. Током провере на мишевима AZT се показао изузетно токсичним, јер су веома брзо сви третирани мишеви поцркали. То је било велико разочарење за Хорвица, јер, на папиру је све изгледало савршено, али на првој практичној провери AZT се показао бескорисним, па чак и опасним.
Стога је он одлучио да га баци у ђубре и да се окрене другим пројектима. Чак није сачувао ни белешке о томе како га је справио, а није га ни патентирао, јер је сматрао да је безвредан. Међутим, неки од ловаца на HIV сетили су се тог лека 20-так година касније и извадили га из нафталина. Срећом по њих нешто од документације је сачувано, а такођер Хорвиц није све количине успео да баци у ђубре. Тако је AZT ипак на крају патентиран, добио званичну дозволу и преузео улогу спасиоца човечанства. Да би се захваљујући ефикасниј промоцији, пропаганди, али и застрашивању, такорећи од ђубрета претворио у прави мит.
А колико је тај мит био јак говори податак да је већина лекара која га је користила и преписивала пацијентима била толико уверена у његову магичну делотворност, да су чак, суочени са масовним умирањем и патњама пацијената који су га узимали на њихово инсистирање, фанатично веровали да они умиру од оног тајанственог HIV-а, а не од AZT-а, јер су поред тога и они били престрашени пропагандом из Њујорк тајмса и осталих медија главног тока. У пркос чињенице да су гледали како им стари пацијенти умиру на рукама, панично су предлагали новим пацијентима да што пре почну узимати AZT, и то у што већим дозама. За AZT та доза је износила 1500 мг дневно. Касније је та доза смањена на 500 мг, што је вероватно допринело да се време преживљавања продужи са 4 месеца 1988. на 24, 1997.
С обзиром да су током првог тестирања тог лека, које је обавио његов творац Џером Хорвиц, сви мишеви поцркали, испада да је обични мишомор проглашен за спасиоца човечанства. Каква иронија, или боље речено: какав црни хумор!
Даљи коментар је излишан, али би свакако све то требало увек имати у глави, јер се такве ствари понављају с времена на време више од једног века, и то по скоро идентичном сценарију.
КЊИГА КОЈА ЗНА ВИШЕ СТИЖЕ У ПРОДАЈУ ДО 15. ЈУНА. СВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ НА :
СЛЕДЕЋИ НАСТАВАК :30.MAJA 2023.ГОД.
