MILOVAN ŠAVIJA: TAJNA HIV-AIDS:Kako  je obični mišomor proglašen za spasioca čovečanstva?(1)

MILOVAN ŠAVIJA: TAJNA HIV-AIDS:Kako  je obični mišomor proglašen za spasioca čovečanstva?(1)

Kada je proizveo lek AZT za ubijanje ćelija raka i video da od njega umiru miševi  njegov pronalazač Džerom Horvic  ga je bacio u smeće. Ali 20 godina kasnije lovci na  HIV su  običan mišomor proglasili  za spasioca čovečanstva.

Da li je  HIV kao i mnogi  virusi proizvod nastao  u  režiji otuđenih cenatra moći  u trci za kapitalom?

Pol Kuming, visoki zvaničnik Američkog crvenog krsta je 1994. za San Francisco Chronicle rekao da je „CDC-iju   početkom 80-tih bila potrebna jedna velika epidemija da opravda svoje dalje postojanje”. To je bio HIV/AIDS, koji je predstavljao spas za američke epidemiološke autoritete, agencije, kao što je CDC, ali i čitavu medicinu.

Da li to dovodi u pitanje postojanje HIV-a  jer   naučnici kažu da je odavno jasno da se postojanje bilo kog virusa pa i virusa  HIV-a može dokazati jedino ako se očisti i izoluje, tako da se može napraviti elektronski imidž što  kod HIV virusa nije slučaj jer svi elektronski mikrografi takozvanog HIV-a, napravljeni još od sredine 80-tih, nisu urađeni od uzoraka dobijenih direktno iz pacijentove krvi, nego iz supama nalik takozvanih ćelijskih kultura. U nekim slučajevima te supe su bile kuvane i po nedelju dana u specijalnim laboratorijskim šerpama.

Da podsetimo:Godine  1984.  ugledni nemački Der Spiegel objavio je da će do sredine 90-tih celokupno stanovništvo Nemačke oboleti od AIDS-a, od kojeg se dve godine nakon obolevanja umire. Drugim rečima, celokupno stanovništvo Nemačke će biti zbrisano sa lica Zemlje u roku od desetak godina.

Istina je: u Nemačkoj je narednih godina od HIV-a umiralo godišnje samo nekoliko stotina građana, i njihov broj se nije povećavao.

EKSKLUZIVNO :Iz knjige Milovana Šavije “ Medicina – od simbola iscelenja do metafore smrti”koja   u izdanju  “METAPHYSICA” izlazi iz štampe do  15. juna 2023.godine.  

Oslanjajući se od samog početka svoje misije na borbu protiv mikroorganizama kao glavnih uzročnika bolesti, uz finansijsku podršku vlada i krupnog kapitala,  alopatska medicina je u potpunosti napustila ulogu koju je medicini odredio njen osnivač Hipokrat, postajući obična igračka u rukama otuđenih centara moći, zavisna od njihovih interesa. Tako da se našla u paradoksalnoj situaciji, da njeno postojanje, a time i opstanak, zavise, ne od efikasnosti u izlečenju, nego u odugovlačenju lečenja postojećih bolesti i izmišljanja novih, za šta su jedino bili zainteresovani njeni finansijeri. Zbog toga je postala talac održavanja opšte društvene patologije po svaku cenu, jer, čim bi se bolesti, na čijem lečenju se dobro zarađivalo, smirile i počele da jenjavaju, nastupale su krize i gotovo panična potraga za novim bolestima, to jest, njihovim uzročnicima. Jedna od tih kriza je nastala krajem 70-tih, nakon onog kraha sa svinjskim gripom.

Spas na vidiku

Da bi ponovo širom otvorili koridore priliva finansijskih sredstava, kako onih vladinih, tako i privatnih, tadašnji medicinski eksperti i stratezi su pribegli uhodanom, i može se reći, jedinom scenariju koji im je bio na raspolaganju, a to je režiranje neke nove infektivne bolesti kao uzročnika epidemije, koju bi, ako im dobro krene,  pretvorili u epidemiju, a zatim i u pandemiju. Pol Kuming, visoki zvaničnik Američkog crvenog krsta je 1994. za San Francisco Chronicle rekao da je „CDC-iju početkom 80-tih bila potrebna jedna velika epidemija da opravda svoje dalje postojanje”. To je bio HIV/AIDS, koji je predstavljao spas za američke epidemiološke autoritete, agencije, kao što je CDC, ali i čitavu medicinu.

Svi oni prevejani veterani lova na viruse, koji su krajem 70-tih ostali bez posla, odjednom su preko noći promenuli table na vratima svojih laboratorija i postali AIDS istraživači. Tadašnji predsednik Ronald Regan je interventno prebacio u istraživačke fondove milijarde dolara, samo za početak. Kari Mulis (Kary Mullis), dobitnik Nobelove nagrade za hemiju je tih godina zabeležio: „Iznenada, svi oni koji su imali ikakve veze sa medicinskom naukom, a nisu imali čime da se u struci bave, dobili su puno zaposlenje, i još uvek ga imaju.”

Među onima koji su se spasili uz pomoć AIDS-a, pored Francuza Luka Montenijea, najpoznatiji i najslavniji je bio svakako Robert Galo. Njemu su dugo vremena pripisivane glavne zasluge za otkriće virusa AIDS-a, te je zbog toga uživao svetsku slavu i, naravno, postao milioner, što je delovalo kao melem na ranu, jer se pri kraju prethodnog dela karijere kao istraživač kancera ne malo kompromitovao, nakon što su se neke njegove viralne hipoteze o leukemiji pokazale potpuno pogrešne. 

Tako je počelo

Ako se baci pogled na istoriju HIV/AIDS-a, videće se da CDC-ju nije dugo trebalo da smisli plan i da počne sa realizacijom. Već sredinom 1981. godine iz totalne anonimnosti pojavio se američki naučnik Majkl Gotlib (Michael Gottlieb) iz Medisinskog centra Univerziteta Kalifornija iz Los Anđelesa sa petoricom mladića, homoseksualaca i narkomana, koji su bili veoma bolesni. Dijagnoza je bila: pneumocistitis karni pneumonija – pneumocystis carinii pneumonia (PCP). To je bolest od koje obično obolevaju bebe koje se rode sa defektnim imunim sistemom, starije osobe sa istim defektom i bolesnici kojima se daju lekovi za onesposobljavanje imunog sistema. Očigledno je bilo da tih pet mladića nisu spadali ni u jednu od tih grupa.

Pre nego što se krene dalje kroz pomenutu istoriju važno je napomenuti da je Majkl Gotlib utrošio pet meseci tragajući i sakupljajući, ko zna odakle, tu grupu od pet bolesnih „gej” mladića. Kao po unapred režiranom dogovoru njegove kolege istraživači su jedva dočekali taj slučaj, pitajući se kao glumci u horu, šta bi mogao biti uzrok te misteriozne bolesti, koju su odmah proglasili visoko zaraznom, ne uzimajući uopšte poznatu činjenicu da su sva petorica bili teški i hronični narkomani, što bi čak i laici odmah smatrali isključivim uzrokom te retke bolesti.

Umesto toga oglasio se CDC, koji je verovatno bio i glavni režiser tog projekta, sa izjavom da je uzrok te bolesti, od koje su oboleli ti mladići, misteriozan i da to ne ostavlja sumnju da se radi o nekoj novoj tajanstvenoj bolesti. Tadašnji direktor CDC-ija Džejms Kuran (James Curran) je ushićen 5. juna u njihovom nedeljnom biltenu izjavio da je sve to zaista vruće, čak užareno, najavivši mogućnost da bi ta zagonetna bolest mogla biti prenosiva seksualnim putem, što je podrazumevalo da je infektivna, a to je  upravo ona karakteristika koja je bila potrebna režiserima. Naravno, da nije spomenuto da se ti mladići nisu uopšte međusobno poznavali, što je Majkl Gotlib dobro znao, te da stoga nije postojala nikakva mogućnost da su prethodno mogli imati seksualne odnose. I da se na kraju upotrebi ona otrcana fraza: ostalo je istorija.

Po unapred isplaniranom redosledu one pomenute režije ubrzo je kao zagonetni uzročnik te bolesti proglašen virus zvani HIV, a i sama bolest je svrstana u novoformiranu grupu bolesti pod nazivom AIDS ili stečeni sindrom gubitka imuniteta. Istovremeno je prema istom planu lansirana neviđena medijaska propagandna kampanja kojom je svečano inaugurirana nova bolest, ili bolje rečeno, HIV/AIDS tandem, kojim će se celokupna svetska javnost narednih decenija sistematski zastrašivati.

Na vrhuncu te kampanje, 1984. će ugledni nemački Der Spiegel objaviti da će do sredine 90-tih celokupno stanovništvo Nemačke oboleti od AIDS-a, od kojeg se dve godine nakon obolevanja umire. Drugim rečima, celokupno stanovništvo Nemačke će biti zbrisano sa lica Zemlje u roku od desetak godina. Dve godine kasnije, 1986. američki magazin Newsweek je bio nešto umereniji, predviđajući da bi do 1991. 5-10 miliona Amerikanaca trebalo da oboli od te bolesti. Kako će se kasnije pokazati, što se Nemačke tiče, narednih godina od te novopečene bolesti će umirati godišnje samo nekoliko stotina građana, i njihov broj se neće povećavati.

Da bi sve bilo jasnije, treba prvo utvrditi kakva je to bolest i koji su njeni simptomi. To neće biti nimalo lako, jer nikada nije uspostavljena univerzalna i opšteprihvaćena definicija AIDS-a, na osnovu koje bi se mogle voditi precizne statistike. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je 1986. objavila definiciju AIDS-a, za zemlje u razvoju, poznatu kao “Bangui Denition”, prema kojoj bilo koja osoba koja pokazuje ne-specifične simptome, kao što su gubitak težine, povraćanje, prolivi i svrab, proglašava se obolelom od AIDS-a, i to bez prethodnog testa krvi.

Kriteriji za uspostavljanje dijagnoze u razvijenim zamljama, kao što su USA ili Nemačka, su nešto strožiji. Da bi neko u razvijenim zemljama bio proglašen obolelim od AIDS-a morao je imati pozitivan rezultat testa na antitela i istovremeno bolovati od barem jedne od 26 bolesti, kao što su vaskularni tumor, zvani Kapošijev sarkom, Hodžkinova bolest, herpes zoster, tuberkuloza i još mnoge bolesti sa te neobično dugačke liste.

Kao što se može primetiti iz tih definicija, plan je, mora se priznati, bio genijalan. Što se Afrike tiče, pošto je tamo barem trećina stanovništva neuhranjena, ispada da je trećina Afrikanaca zaražena tom novootkrivenom bolešću, i da se automatski kvalifikovala za terapiju, koja će se ubrzo pojaviti na farmaceutskom tržištu. Što se razvijenog dela planete tiče, tamo je potreban samo pozitivan test da bi se oboleli od bilo koje bolesti, pa čak i zdravi, proglasili AIDS pacijentima. Mogućnost da bi uzrok tih svih bolesti sa te dugačke liste mogao biti toksičan životni stil, koji uključuje redovno uzimanje raznih vrsta narkotika, čemu su uglavnom skloni homoseksualci, iz čijih redova su regrutovani prvi dokazani slučajevi, uopšte nije pominjana u toj euforiji slavljenja nove spasonosne infektivne, virusom uzrokovane bolesti.

Nije na odmet naglasiti da su homoseksualci izabrani za izvor i prenosnike te zaraze, jer se u njihovom slučaju infektivnost, zbog čestog međusobnog seksualnog opštenja, mogla lako dokazati, što nije bio slučaj sa ostatkom populacije. Pored toga, kao što je rečeno, oni su poznati po intenzivnom korištenju takozvanih rekreativnih droga, od kojih su lako gubili imunitet i obolevali od raznih opasnih i smrtonosnih bolesti, od kojih se većina može naći na onoj dugačkoj listi. Potreban je  bio samo pozitivan test da bi se proglasili nosiocima i prenosiocima novootkrivenog smrtonosnog HIV virusa, bez obzira da li pokazuju ikakve simptome obolenja. 

Tajanstveni testovi

Jedini način da se dokaže prisustvo HIV virusa su oni takozvani surogat markeri, pomoću kojih se prisustvo može samo indirektno dokazati. Postoje tri takva testa. Prvi je zasnovan na onoj teoriji da se u prisustvu nekog uljeza, kao što je virus, u krvi stvaraju antitela koja reaguju na antigene tog virusa. Dakle, filozofija je prosta ko pasulj, ako se pronađu antitela dokazano je i prisustvo virusa. Međutim, oni ozbiljni naučnici su odavno našli rupu u takvom testu. Jer, da bi test funkcionisao on mora biti prethodno kalibriran na antigen koji se želi dokazati. To podrazumeva da bi antigen morao biti uzet iz prethodno izolovanog virusa, kojeg niko nikada nije izolovao, ni tada, pa sve do danas.

Reagujući na članak ugledne australijske grupe istraživača, Perth Group,  prethodno objavljen u naučnom časopisu Nature Biotechnology, nemački nedeljni magazin Die Woche je objavio svoj članak pod naslovom: „AIDS test lutrija”, u kojem je prikazao mišljenje Grupe iz Perta, koje se svodi na to da ne postoje naučno verifikovani standardi za utvrđivanje prisustva ili odsustva HIV virusa u nekom uzorku. U članku je navedeno da je studija Grupe iz Perta prethodno pregledana i odobrena od strane vodećih istraživača AIDS-a iz Pasterovog instituta u Parizu.

Autori tog kontraverznog testa ga brane, tvrdeći da je on kalibriran sa proteinima uzetim iz uzoraka krvi bolesnika obolelih od neke od onih 26 bolesti proglašenih da spadaju u porodicu bolesti zvanu AIDS. Kakve veze imaju ti proteini sa nekim hipotetičkim virusom nije nikada dokazano. Čak i laiku je jasno da će pozitivan test jedino značiti da osoba, čiji uzorak je testiran, boluje  od jedne od tih bolesti ili da je nekad tu bolest prebolela, ali iz toga se ne može zaključiti da li je neki virus mogao uzrokovati tu bolest.

Veoma slična dubioza je vezana i za drugi od testova korištenih za dokazivanje prisustva HIV virusa, a to je onaj legendarni PCR test (polymerase chain reaction). Kao i u slučaju testa na antitela, da bi se PCR test kalibrirao mora postojati prethodno izolovan virus na koji će se kalibrirati. A tog vitusa još uvek niko nije video, a kamoli izolovao. Tim testom, kao što je poznato i vrapcima, mogu se detektovati samo tragovi gena (DNK i RNK), a da li oni pripadaju nekom virusu, ili potiču od drugih prisutnih tvari, nije jasno, niti dokazivo.

To je potvrdio i profesor molekularne biologije Hejnc Ludvig Sanger (Heinz Ludwig Sänger), dobitnik prestižne nagrade Robert Koh za 1978. godinu, izjavivši da „HIV virus nikada nije izolovan, zbog čega njegove nukleinske kiseline ne mogu biti korištene u PCR testu, kojim bi trebalo da se na standardan način dokaže njegovo prisustvo”.

U slučaju trećeg testa, koji se zasniva na merenju broja takozvanih T-ćelija, ili njihove podgrupe zvane CD4, ne postoji nijedna naučna studija koja potvrđuje osnovni princip teorije da je HIV=AIDS, prema kojem virus HIV, ukoliko je prisutan, uništava CD4 ćelije. Čak i najznačajnija studija o AIDS-u – Concorde study, urađena 1994. dovodi u pitanje merenje broja CD4 ćelija kao pouzdano dijagnostičko sredstvo za dokazivanje prisustva HIV virusa. Postoje mnoge studije koje se slažu sa tom tvrdnjom. Jedna od njih je iznesena 1996. u članku: „Surogat rezultati u kliničkim studijama: Da li smo zavedeni?” (Surrogate Endpoints in Clinical Studies: Are We Being Misled?), objavljenom u časopisu The Annals of Internal Medicine, u kojem se na kraju zaključuje da dokazivanje prisustva HIV virusa na osnovu broja ćelija CD4 predstavlja ništa drugo nego bacanje novčića, to jest igru na sreću ili nesreću .

Bez obzira na sve te sumnje u upotrebljivost navedenih testova za dokazivanje prisustva HIV virusa u testiranim uzorcima, to jest, njegovu eventualnu ulogu u izazivanju AIDS-a, iznesene od strane najviših naučnih autoriteta, njihova primena je nastavljena i korištena kao sasvim dovoljno i naučno verifikovano dijagnostičko sredstvo. Jer, suviše mnogo je bilo uloženo u spasonosnu potencijalnu ubojitost HIV/AIDS tandema, da bi se odustalo na osnovu mišljenja nekih nevernih Toma, iznesenih u naučnim časopisima koje tada, kao ni danas, prosečni ljudi ne čitaju. Oni čitaju i slušaju medije glavnog toka, koji su, ne samo hvalili pouzdanost tih testova, nego i vršili pritisak da se tim putem mora nastaviti u borbi za spas čovečanstva.

Da li onda HIV stvarno postoji?

Oni naučnici koji u to veruju tvrde da taj HIV pripada izvesnoj klasi virusa zvanih retrovirusi. Čak i onima koji nisu naučnici je odavno jasno da se postojanje bilo kojeg virusa može dokazati jedino ako se očisti i izoluje, tako da se može napraviti elektronski imidž. Međutim, svi elektronski mikrografi takozvanog HIV-a, napravljeni još od sredine 80-tih, nisu urađeni od uzoraka dobijenih direktno iz pacijentove krvi, nego iz supama nalik takozvanih ćelijskih kultura. U nekim slučajevima te supe su bile kuvane i po nedelju dana u specijalnim laboratorijskim šerpama.

Kasnije su se neki od lovaca na HIV malo uozbiljili i pokušali da ga pronađu u uzorku iz krvi pacijenta, a ne u kuvanoj supi. To je prvi 1997. uradio Hans Galderblum (Hans Gelderblom) iz čuvenog Instituta Robert Koh u Berlinu. Ali, jedino što je uspeo da nakon pročišćavanja dobije je neki protein zvani p24, koji nije ličio ni na kakvog virusa. Drugu sliku hipotetičkog HIV-a, napravili su nešto kasnije u Američkom institutu za kancer. Na toj slici videli su se opet samo neki proteini i komadići RNK, koji, naravno, nisu posedovali morfologiju tipičnu za retroviruse. Kasnije su drugi naučnici nepobitno dokazali da su proteine p18 i p24, za koje su istraživači glavnog toka tvrdili da su specifični samo za HIV, te stoga korišteni kao surogat markeri, pronašli i u uzorcima neinficiranog ljudskog tkiva.

Čak je i slavni Luk Montanije, koji je navodno otkrio HIV, u intervjuu za časopis  Continuum 1997. godine priznao: „da na elektronskom mikrogramu ćelijske kulture,  u kojoj je navodno HIV identifikovan, nije bila vidljiva nijedna čestica sa morfologijom tipičnom za retrovirus”. Također i mnogi drugi istraživači i naučnici su potvrdili da HIV nije nikada izolovan u prečišćenoj formi. Među njima je Etijen de Harven, pionir elektronske mikroskopije, zatim biolog Elena Papadopulos i Val Tarner iz pomenute australijske Grupe iz Perta.

Međutim, to nije pokolebalo članove jednog britansko-nemačkog istraživačkog tima da 2006. u časopisu Structure svečano i ponosno objave: „da je struktura svetskog trenutno najsmrtonosnijeg virusa konačno dekodirana”, te da je  HIV fotografisan u trodimenzionalnoj tehnici, kvaliteta koji nikada do tada nije bio postignut. Druga nezavisna grupa istraživača je nakon detaljne analize njihovog članka pobila sve njihove tvrdnje, i to u 10 tačaka. U prvoj su naveli da je njihovu studiju finansirao Wellcome Trust, tadašnji farmaceutski gigant koji zarađuje milijarde dolara na proizvodnji lekova za AIDS, kao što su: Combivir, Trizivir and Retrovir (AZT, Azidothymidine), te da vodeći i još jedan član te grupe rade za tu korporaciju. Na osnovu samo te prve tačke sve je jasno, tako da nije ni potrebno ulaziti u detalje ostalih devet.

Čak i oni naučnici koji, i pored svega navedenog, ipak veruju da HIV postoji, priznaju da nisu sigurni da on izaziva  AIDS. Tako je Rajnhard Kurt, bivši direktor pomenutog Instituta Robert Koh, inače jednog od najvažnijih centara za istraživanje  AIDS-a, 9. septembra 2004. za poznati nemački list Der Spiegel izjavio: „Mi ne znamo tačno na koji način HIV izaziva bolest”. Nešto slično je još 1996. u dokumentarnom filmu „AIDS—The Doubt“ izjavio i Luk Montanije, kada je rekao: „da nema naučnog dokaza da HIV izaziva AIDS”.

Šta onda izaziva AIDS?

Postoji zaista more nepobitnih dokaza da su glavni uzročnici tog famoznog AIDS-a, konglomerata od 26 dobro poznatih bolesti, uglavnom droge i lekovi (antivirusni i antibiotici), te neuhranjenost. Također je dokazano da je 80% dece, proglašene da su obolela od te bolesti, rođeno od majki koje su intravenozno uzimale droge, za koje je poznato da razaraju imuni sistem. Prvi ljudi kod kojih je dijagnostifikovan AIDS u USA su dokazano bili teški narkomani i da su redovno koristili droge, kao što su popers, kokain, LSD, heroin, ekstazi i amfetamini, koje sve imaju razarajuće efekte na imuni sistem. Američki nacionalni institut za zloupotrebu droga nije bio jedini u potvrđivanju ekstremno toksičnog i imunosupresivnog dejstva supstanci, kao što su popers i heroin, koji su naročito popularni kod homoseksualaca.

Što se popersa tiče, evo kako oni deluju. Oni su po hemijskom sastavu nitriti, i kada se udahnu automatski se pretvaraju u azot oksid, koji drastično smanjuje sposobnost krvi da prenosi kiseonik. To najviše štete čini u oblogama onih najsitnijih epitelnih krvnih sudova u kojima dolazi do razvijanja maligniteta zvanog Kapošijev sarkom, vaskularnog tumora, jedne od najrasprostranjenijih bolesti sa onog AIDS spiska.

Taj samodestruktivni proces je najprimetniji u plućima, pošto se u njima najlakše stvaraju mrtve organske materije, koje, zbog oslabljene sposobnosti organizma za detoksifikaciju, ne mogu biti efikasno uklonjene. Zato se na tim mestima stavraju gljivice, kojima taj otpad služi kao hrana. Taj proces objašljava zašto mnogi od AIDS pacijenata obolevaju i od one pneumocistične pneumonije (PCP), plućne bolesti koja  u stvari predstavlja gljivično obolenje. I još da se na kraju napomene da taj popers najviše koriste „gejovi”, jer on kada se udiše izaziva, imeđu ostalog, i opuštanje mišića, pogotovu onih oko čmara, što omogućava penisu da lakše uđe u ono mesto, gde mu nije mesto. Tako njegova, to jest penisova glava, nekako prođe, ali to onome kome je tako nešto palo na pamet, na kraju glave dođe.

Glavna zvezda

Mnogo pre nego što se 23. aprila 1984. pojavio pred kamerama, zajedno sa američkim ministrom zdravlja Margaret Hekler, radi važnog saopštenja, Robert Galo je bio glavna zvezda rata protiv HIV-a, koji je do tog trenutka trajao skoro pune tri godine. On je tom prilikom svečanim tonom objavio: „Danas smo dodali još jedno čudo dugoj listi počasti američkoj medicini i nauci. Današnje otkriće predstavlja trijumf nauke nad strašnom bolešću. Oni koji su podcenjivali naš naučni poduhvat i koji su govorili da mi ne činimo dovoljno nisu razumeli kakvo zdravo, čvrsto i važno naučno istraživanje je u toku”.

Svi mediji su disciplinovano preneli tu vest ne pitajući se kakva su to istraživanja ubedila naučnike da poveruju u nešto što će uskoro postati dogma AIDS establišmenta, koja glasi da ta bolest može nastati jedino u prisustvu virusa, koji napada i uništava T-ćelije obolelog. Na kraju svog istorijskog ekspozea Galo je obećao da će vakcina protiv tog strašnog virusa biti na raspolaganju najkasnije do 1986.

To je bio dobro isplaniran i tempiran početak orkestrirane medijske kampanje. Galovi članci o tom spektakularnom naučnom prodoru su objavljeni u časopisu Science tek nakon nekoliko nedelja, tako da niko u početku nije znao o čemu se zapravo radi. Ali to je i bio deo plana, da Galo, na talasu globalne virusne panike, preko noći, kao nepogrešivi istraživač,  postane mega zvezda. Propaganda je tako osmišljena da se fraza o virusom uzrokovanom AIDS-u velikom brzinom usadi u percepciju prosečnog konzumenta informacija. Reči „virus”, „uzrok” i „AIDS” su na takav način kombinovane da se automatski stvori utisak o izuzetno zaraznoj seksualno prenosivoj bolesti.

Vodeći mediji glavnog toka su tih meseci stekli takav autoritet kakav nisu imali nikada pre toga, niti će ga imati kasnije, sve do danas. Tadašnji vodeći naučnici glavnog toka su više verovali Njujork tajmsu nego tadašnjim eminentnim naučnim časopisima, kao što je New England Journal of Medicine. Glavni reporter za medicinu Njujork tajmsa Lorenc Altman je imao veći autoritet od mnogih naučnika, a sam sebe je proglasio najvećim proponentim teorije da je AIDS uzrokovan isključivo HIV-om. Zahvaljujući medijima izraz „AIDS virus” je postao sinonim za „HIV”, dok je „AIDS test” zamenio za širu javnost nerazumljiv naziv „test na antitela”.

Stižu i lekovi

Ona vakcina koju je Galo obećao da će biti na raspolaganju do 1986. nije se nikada pojavila. Ali, 1987. su počeli da se pojavljuju lekovi. To je verovatno bio deo plana, da se milijarde zarađuju na lekovima, a ne na vakcinama, sa kojima se ne bi mogli  obrnuti  veliki novci, pošto se unapred znalo da će potencijalne epidemije biti ciljane samo na uske segmente populacije. Prvi spasonosni lek koji je dobio odobrenje je bio onaj legendarni AZT. Naravno, da su se uskoro pojavili još mnogi drugi lekovi, ali je primenjivano pravilo da pacijent izabere i koristi samo jedan lek. To pravilo je promenjeno 1995, kada je dozvoljeno da se može koristiti više različitih lekova istovremeno. To se sigurno nije uradilo da bi se pomoglo pacijentima, već da se proda što više lekova, pošto se farmaceutskim kompanijama učinilo da im zarada nije onolika koliku su očekivali. A verovatno je i broj mrtvih od dejstva lekova zaostajao za očekivanjima.

A taj broj je morao biti veliki još od samog početka jer se tu radilo o izuzetno toksičnim koktelima koji su rapidno razarali sve telesne funkcije, mnogo brže od same bolesti protiv koje su i propisani, što je potpuno u skladu sa važećom medicinsko-farmaceutskom doktrinom. U početku su se proizvođači lekova na sva usta hvalili da oni pacijenti koji uzimaju lek žive u proseku 10-15 godina, dok oni koji odbiju lek žive samo 5-10 godina. Međutim, kasnije će se pojaviti stvarni izveštaji, prema kojima je vreme preživljavanja sa lekovima 1988. bilo samo 4 meseca, dok je 1997. to vreme produženo na 24 meseca. O tome da je bilo i onih koji su preživeli čitavih 20 godina nakon pozitivnog AIDS testa, i to bez lekova, nije se govorilo u medijima glavnog toka. Ako su se nekada spomenuli, smatrani su medicinskim fenomenima i izuzetcima. Oni savesni nezavisni istraživači su utvrdili da se broj takvih fenomena i izuzetaka, koji su odoleli iskušenju brze smrti uz pomoć lekova meri milionima.

Sve u svemu, što se lekova tiče, bez obzira na visoku smrtnost, bila je to još jedna uspešna priča farmako mafije, čiji džepovi su se iz godine u godinu  punili, i to neverovatnom brzinom. Stoga nije na odmet spomenuti da se obrt tih mafijaša od 1972. do 2004. povećao za 2,500%, od $20 milijardi na $500 milijardi. U te statistike se savršeno uklapa ova priča o borbi protiv HIV-a. To što u toj priči ima i tragičnih elemenata nije toliko važno, jer kada je u pitanju  borba za spas čovečanstva, žrtve se ne broje.

Da bi se na kraju stekao pravi dojam šta predstavljaju ti takozvani lekovi treba se osvrnuti na istorijat tog najviše korištenog i najpoznatijeg AIDS leka AZT, jer on nije smućkan po narudžbi za tretiranje AIDS pacijenata. Njega je još 1964. sintetizovao istraživač Džerom Horvic  (Jerome Horwitz) u nameri da razvije takozvani DNK bloker, koji bi inhibirao ćelijsku replikaciju, da bi ga koristio za ubijanje ćelija kancera. Tokom provere na miševima AZT se pokazao izuzetno toksičnim, jer su veoma brzo svi tretirani miševi pocrkali. To je bilo veliko razočarenje za Horvica, jer, na papiru je sve izgledalo savršeno, ali na prvoj praktičnoj proveri AZT se pokazao beskorisnim, pa čak i opasnim.

Stoga je on odlučio da ga baci u đubre i da se okrene drugim projektima. Čak nije sačuvao ni beleške o tome kako ga je spravio, a nije ga ni patentirao, jer je smatrao da je bezvredan. Međutim, neki od lovaca na HIV setili su se tog leka 20-tak godina kasnije i izvadili ga iz naftalina. Srećom po njih nešto od dokumentacije je sačuvano, a također Horvic nije sve količine uspeo da baci u đubre. Tako je AZT ipak na kraju patentiran, dobio zvaničnu dozvolu i preuzeo ulogu spasioca čovečanstva. Da bi se zahvaljujući efikasnij promociji, propagandi, ali i zastrašivanju, takoreći od đubreta pretvorio u pravi mit.

A koliko je taj mit bio jak govori podatak da je većina lekara koja ga je koristila i prepisivala pacijentima bila toliko uverena u njegovu magičnu delotvornost, da su čak, suočeni sa masovnim umiranjem i patnjama pacijenata koji su ga uzimali na njihovo insistiranje, fanatično verovali da oni umiru od onog tajanstvenog  HIV-a, a ne od AZT-a, jer su pored toga i oni bili prestrašeni propagandom iz Njujork tajmsa i ostalih medija glavnog toka. U prkos činjenice da su gledali kako im stari pacijenti umiru na rukama, panično su predlagali novim pacijentima da što pre počnu uzimati AZT, i to u što većim dozama. Za AZT ta doza je iznosila 1500 mg dnevno. Kasnije je ta doza smanjena na 500 mg, što je verovatno doprinelo da se vreme preživljavanja produži sa 4 meseca 1988. na 24, 1997.

S obzirom da su tokom prvog testiranja tog leka, koje je obavio njegov tvorac Džerom Horvic, svi miševi pocrkali, ispada da je obični mišomor proglašen za spasioca čovečanstva. Kakva ironija, ili bolje rečeno: kakav crni humor!

Dalji komentar je izlišan, ali bi svakako sve to trebalo uvek imati u glavi, jer se takve stvari ponavljaju s vremena na vreme više od jednog veka, i to po skoro identičnom scenariju.

KNJIGA KOJA ZNA VIŠE STIŽE U PRODAJU DO 15. JUNA. SVE INFORMACIJE NA :

SLEDEĆI NASTAVAK :30.MAJA 2023.GOD.

                                  

Podelite sa drugima:

Povezani članci