Majk Adams, istraživač, je objavio : „Hrana je danas osmišljena tako da ubija! Na temelju analiza svih materija koje ljudi konzumiraju na dnevnoj bazi moram reći da je stanje zaista alarmantno. Rezultat toga je”, tvrdi Adams, „ono što vidimo: masovno ludilo i retardacija, porast kriminaliteta, kolaps masovne radne snage, kolaps demokratija, koje ne mogu zaživeti zbog kognitivne retardacije masa sa pravom glasa, zatim porast zatvorske populacije, ali i potpuni kolaps sposobnosti sveopšte javnosti da shvati osnovne informacije koje im se serviraju u mejnstrim medijima,“govori Adams i dodaje da je „dokazao kako je hrana danas namerno osmišljena, ne da bi čovek pomoću nje preživeo, već upravo suprotno, da se što pre usmrti“.
Ovu tezu potvrdila je i studija sprovedena u Školi medicinskih nauka na australijskom Univerzitetu u Novom južnom Velsu, koja je otkrila da je većina hrane kojom se danas ljudi hrane i koja se prodaje u masovnim količinama otrovna.
Šta je istina?
Mada je način na koji deluje onaj alopatski sindrom prilično jasan, barem onima koji ne žele da se previše opuste, treba se neprestalno podsećati svih mogućih zamki koje su vešto postavljene svuda oko nas, preteći svojim potencijalno pogubnim efektima, jer, nažalost još uvek ima mnogo onih koji ga ne shvataju ozbiljno, ili ga čak nisu ni svesni. Onima koji su ih svesni sigurno neće smetati one naknadne informacije koje se s vremena na vreme pojave, upotpunjujući sliku ne samo o načinima na koji zamke funkcionišu, nego i o dimenzijama opasnosti koje se iza njih kriju i vrebaju. Neosporno je da su najvećem broju zamki, postojeći i budući pacijenti, izloženi tokom uzimanja hrane, to jest ishrane, koja se od one nekadašnje osnovne telesne potrebe, čije zadovoljavanje je omogućavalo Homo sapiensu da se bavi onim daleko složenijim funkcijama, postepeno pretvorila u vrhovni smisao života i skoro jedini izvor zadovoljstva, što je dovelo do potpunog zakržljavanja sposobnosti da se vrše te složene funkcije, na veliku žalost njegovog tvorca.
Najmoćnije tajno oružje protiv čovečanstva
Kako vreme prolazi sve je više neoborivih dokaza da je, u onom podmuklom, tihom i vrlo dobro kamufliranom ratu, koji se vodi na onom Bešamovom unutrašnjem terenu, hrana najvažnije i najubojitije oružje protiv čovečanstva, sa već uveliko strašnim i nesagledivim posledicama.
Kao jedan od glavnih nepristrasnih izveštača sa tog fronta već više od 15 godina neumorno radi internet „sajt” „Natural News“, čiji je osnivač uveliko legendarni Majk Adams (Mike Adams) sa zvanjem zdravstvenog rendžera (Health Ranger), za kojeg Vikipedija kaže da je desničarski ekstremista, antivakser, tvorac teorija zavera i lažnih vesti, a osim toga da promoviše alternativnu medicinu, pseudonauku i dezinformacije, što ga sve, naravno, kvalifikuje za veoma pouzdan izvor informacija.
On se istovremeno bavi i proizvodnjom zdrave hrane i pružanjem svih vrsta stručne pomoći i ekspertize svima onima koji žele da izbegnu one pomenute prehrambene zamke. U okviru tih aktivnosti rendžer Majk poseduje i modernu laboratoriju za ispitivanje kako svojih proizvoda, tako i onih pretvorenih u tajno oružje, u kojoj se godišnje obavi 10,000 testova, a koja, po njegovim rečima, predstavlja najveću nezavisnu laboratoriju na planeti. U tu svrhu u njegovoj laboratoriji je 2018. godine analizirano više od 1.000 vrsta različite hrane, od superhrane do brze hrane, preko vitamina, žitarica i svega što se danas nudi pod oznakom „hrana“. Nakon završetka došlo se do šokantnih rezultata.
Majk Adams, u svojstvu glavnog istraživača, objavio je zapanjujući zaključak; „Hrana je danas osmišljena tako da ubija! Na temelju onoga što sam video atomskom spektroskopijom i analizom svih materija koje ljudi konzumiraju na dnevnoj bazi moram reći da je stanje zaista alarmantno“, govori Adams i dodaje da je „dokazao kako je hrana danas namerno osmišljena, ne da bi čovek pomoću nje preživeo, već upravo suprotno, da se što pre usmrti“.
Adams je tom prilikom rekao javnosti kako su istraživanja njegove laboratorije, koja traju već dugi niz godina, pokazala zastrašujuće činjenice, da hrana danas izaziva smrt, psihičke bolesti poput demencije, stresa, depresije, preko neplodnosti do oštećenja pojedinih organa, ali i ono što je najvažnije, izaziva gubitak sposobnosti čoveka da razmišlja racionalno, izaziva smetenost, nedostatak koncentracije, zaboravljanje, a tu su i kožne bolesti, tumori, moždani udari i sve druge napasti koje se kriju iza reči „hrana“.
„Analize su pokazale, da se tu radi o namernoj kontaminaciji toksičnim otrovima, uključujući i teške metale, hrane koju ljudi svakodnevno konzumiraju u čitavom svetu, što sve samo po sebi vodi pre vremena u grob.“
„Rezultat toga je”, tvrdi Adams, „ono što vidimo: masovno ludilo i retardacija, porast kriminaliteta, kolaps masovne radne snage, kolaps demokratija koje ne mogu zaživeti zbog kognitivne retardacije masa sa pravom glasa, zatim porast zatvorske populacije, ali i potpuni kolaps sposobnosti sveopšte javnosti, koja ne može više da shvati ni osnovne informacije koje im se serviraju u mejnstrim medijima.“
„Dugoročne posledice ovog raširenog trovanja hranom su”, kako upozorava Adams „potpuna propast moderne ljudske civilizacije i to iz više razloga: ekonomske neodrživosti, ekološkog uništenja, masovne depopulacije (genocida) stanovništva, ali i političkog nasilja koje je sve češće“.
Ovu tezu potvrdila je i studija sprovedena u Školi medicinskih nauka na australijskom Univerzitetu u Novom južnom Velsu, koja je otkrila da je većina hrane kojom se danas ljudi hrane i koja se prodaje u masovnim količinama otrovna.
Otkrili su da osim navike koju izaziva, ubija i menja moždane ćelije i da je smrtonosnija od rata, gladi i genocida zajedno, što je naprosto zastrašujuće.
Svest o opasnosti koju predstavlja hrana je u zapadnom svetu drastično smanjena, a ono što posebno zabrinjava je da konzumiranje pesticida, veštačkih boja, konzervansa, teških metala i ostalih neverovatno toksičnih supstanci unutar onoga što se naziva „hrana“ drastično raste.
Ljudi su sve više zavisni o prerađenoj i zatrovanoj hrani koja ih suptilno ubija. Na primer, jedna od najpopularnijih žitarica sveta, pšenica, koja se nalazi u gotovo svakoj hrani je „savršeni hronični otrov“, prema rečima dr. Vilijama Dejvisa, kardiologa koji je objavio knjigu o otrovu kojeg svakodnevno konzumiramo. „Neverovatno da takav otrov, stvoren u laboratoriji, može biti ponuđen ljudima za hranu“, rekao je Dejvis.
Masovna ubistva iz nehata
Kada se konzument takve hrane pojavi sa prvim simptomima kod svog lekara u kojega, naravno, ima neograničeno poverenje, tek onda će početi da se naziru konture mehanizma na osnovu kojeg deluje onaj alopatski sindrom. Kao što je poznato onima koji se barem malo razumeju u tu problematiku, tada započinje procedura, koja se naziva medicinski tretman ili terapija, uz pomoć koje će se prethodno dijagnostikovana bolest premeštati na druge delove tela, prema onoj definiciji reči alopatija iz Vujaklije. Tako će novopečeni doživotni pacijent uz dodatnu pomoć lekova nastaviti da u svoj organizam ubacuje i one toksične supstance kojih nema u hrani, zatvarajući začarani krug iz kojeg nema izlaza, osim polaganog umiranja.
Međutim, treba još napomenuti da kao deo tog začaranog kruga postoji još jedna bolest, koje također nema na onim zvaničnim spiskovima alopatskih evidentičara. To je takozvana jatrogena bolest. Podsećanjem da se reč, jatrogen dobila spajanjem dve grčke reči – iatro, koja označava lekara, medicinu, lečenje, i reči genic, što znači stvarati, generisati, može se naslutiti kakva se bolest krije iza te reči. Bukvalno prevedeno to bi trebalo da znači bolest ili povredu uzrokovanu medicinskim tretmanom. Američka asocijacija lekara je još preciznija. Ona tu bolest definiše kao bolest koju prouzrokuju lekari.
O toj bolesti se počelo pričati još na početku ovog veka, ali je alarm izazvao članak objavljen u maju 2016. godine u uglednom engleskom medicinskom časopisu British Medical Journal u kojem su objavljeni rezultati studije američkog univerziteta Džon Hopkins. Prema toj studiji pod nazivom “Medical error – the third leading cause of death in the US”, navedeno je da jatrogene bolesti predstavljaju treći po redu uzrok smrti u Americi, u kojoj je prema njihovim procenama 2015. godine bilo 250,000 smrtnih slučajeva kao direktna posledica medicinskih grešaka.
Ako se, zaintrigirani tim ne baš prijatnim podatkom, prošetate malo internetom, moći će te naći još nekoliko sličnih procena, od kojih jedna čak tvrdi da su jatrogene bolesti vodeći uzrok smrti Amerikanaca, nadmašivši do sada neprikosnovene kardiovaskularne bolesti i kancer. Procene idu i do 440,000, a po nekima ta brojka prelazi 700,000. Međutim, treba naglasiti da u tu kategoriju bolesti spadaju samo oni slučajevi kada se fatalni ishod dogodi u bolnici ili nekoj drugoj medicinskoj ustanovi i neposredno nakon napuštanja te ustanove. Oni koji prežive izlazak iz bolnice spadaju u drugu kategoriju pacijenata pogođenih alopatskim sindromom, koji će imati sreće da prožive još mnogo godina u stalnoj borbi sa simptomima. Više je nego jasno da zvanični medicinski autoriteti neće nikada dozvoliti da se obelodani tačan broj žrtava jatrogene bolesti, kao što je također jasno da će broj tih žrtava nastaviti da se povećava.
Nekompetentnost mnogih lekara i medicine uopšte nije pojava od jučer i nije ih izmislila alopatska medicina, mada je ona svakako doprinela da se predimenzionira do razmera nezamislivih u prošlosti. O toj pojavi su pisali i kritički se odnosili prema njoj velikani, kao što su Molijer i Bernard Šo, dok je slavni Volter o tome napisao jednu besmrtnu misao, koja poput spomenika još i danas krasi spomen park intelektualne zaostavštine čovečanstva: „Lekari lekove o kojima malo znaju stavljaju u tela o kojima još manje znaju u svrhu lečenja bolesti o kojima ne znaju ništa.
Kako se spasiti od Behemota
Ukoliko se uzmu ozbiljno u obzir rezultati ispitivanja uzoraka hrane zdravstvenog rendžera Majka Adamsa, i sve one zlokobne pretnje koje pacijente čekaju ukoliko im, ne daj bože, zatrebaju usluge alopatske medicine, onda se situacija u kojoj se na početku XXI veka našao moderni Homo sapiens može na prvi pogled učiniti onespokojavajućom. Ali, ukoliko se sve to sagleda iz malo šire perspektive, mogu se možda nazreti i neki ohrabrujući znaci koji bi mogli probuditi nadu da sve ipak nije tako crno. Jer, svaki od pripadnika tog modernog Homo sapiensa pre svega treba da ima u vidu da ga je tvorac, ma ko on bio, opskrbio svim potrebnim mehanizmima, kako za zaštitu od sredinskih uticaja, tako i za obavljanje onih ostalih složenijih funkcija, koje će mu omogućavati da igra svoju ulogu u celokupnom kosmičkom ustrojstvu.
Jedna od onih osnovnih i najrudimentarnijih mogućnosti koje su čoveku data na raspolaganje je mogućnost da tokom svog života sam pravi izbor kojim će se putem kroz njega probijati i na koji način će odgovoriti na izazove sa kojima će se suočavati. To je, naravno, kako je istorija ljudskog roda pokazala, oduvek bio mač sa dve oštrice, koji su itekako znale da koriste razne grabljivice, jednim od kojih se slobodno može smatrati i onaj prehrambeno-medicinsko-farmaceutski trijumvirat. Shodno tome, bez obzira na taj mač sa dve oštrice, čovek, zahvaljujući toj mogućnosti izbora, ipak poseduje izuzetno moćno oružje protiv onog, kako ga Majk naziva, najmoćnijeg tajnog oružja protiv čovečanstva.
Tako da se, opet na prvi pogled, sve čini jednostavnim. Potrebno je samo dobro paziti šta se od hrane trpa u sopstveno telo. Pošto se najveći deo onih silnih potencijalno otrovnih supstanci, koje je Majk pronašao u onom laboratorijskom ispitivanju, u hranu dodaju tokom prerade, čovekov izbor se čini veoma jednistavnim. Rešenje je u potpunom zaobilaženju procesuirane hrane, to jest onih proizvoda koji su prošli fabričku preradu i do krajnjih potrošača dolaze upakovani u razne privlačne ambalaže i kese. Iz kesa jedino voće, povrće, koštuničave proizvode i hleb, ali samo onaj proizveden od brašna, vode, soli i kvasca. U procesuiranu hranu treba ubrojati i meso, i to ne samo ono prerađeno, već i sveže, čija proizvodnja se također može smatrati procesuiranjem, jer se u životinjska tela tokom tova ubacuju za čoveka itekako toksične supstance.
To podrazumeva da se u toj strategiji zaobilaženja zaobilaze i oni monstruozni mega tržni centri, koji upravo predstavljaju simbol načina na koji onaj trijumvirat u svoju mašinu za mlevenje ubacuje modernog čoveka, zavedenog mitom lakoće življenja, čija najslikovitija manifestacija se ogleda u činu one bezbrižne šetnje, sa ogromnim i sve većim kolicima, između rafova sa kojih tako neodoljivo mame ona pakovanja i kese, čiji broj se nezaustavljivo povećava, tako vas od nekadašnjih nekoliko desetina, pa preko nekoliko stotina, danas u rafovima tih monstruoznih građevina čeka na hiljade različitih vrsta pakovanja.
To sve naravno ne znači da se ljudsko biće, pretvoreno u zavedenog potrošača, pravilnim izborom prehrambenih proizvoda uspelo istrgnuti iz kandži onog Behemota. Jer, korištenjem pretežno biljne neprerađene hrane ne mogu se još u potpunosti izbeći sve toksične hemikalije, pošto će se nešto od njih naći i u povrću, voću i ostalim biljnim proizvodima. Kapitalistička proizvodnja hrane je nezamisliva bez hemikalija, koje se masovno koriste kako za povećanje prinosa, tako i za zaštitu od insekata i gljivica. Čak i takozvana organaska hrana sadrži te supstance, koje se vazduhom prenose i zagađuju čitavu teritoriju bilo koje zemlje.
Ali, sa tim količinama koje dospeju u onaj Bešamov teren organizam je u mogućnosti da se mnogo lakše izbori i spreči nastajanje akutnih i hroničnih bolesti uzrokovanih upravo dogotrajnim nagomilavanjem u organizmu stranih štetnih i neupotrebljivih materija. Jer, ne treba zaboraviti da je pravi front na kojem se vodi bitka modernog čoveka protiv trijumvirata upravo Bešamov teren. Ukoliko se ne dopusti neprijatelju da na taj teren infiltrira svoje trupe, to jest te silne hemikalije, onda su izgledi za pobedu sasvim realni. U svakoj borbi od neprocenjive važnosti su parole ispisane na banerima. U ovoj bi od najveće pomoći bila poruka koju nam je u nasleđe ostavio legendarni Hipokrat, osnivač grčke medicine, u kojoj poručuje: „Neka hrana bude lek naš, a neka lek naš bude hrana naša.”
Um caruje, snaga klade valja
Izbor hrane koju čovek unosi u organizam predstavlja samo jedan od važnih izbora od kojih zavisi ono što se odigrava na unutrašnjem terenu, to jest pravilno i optimalno funkcionisanje vitalnih fizioloških procesa. Postoji još jedan izbor koji također itekako utiče na iste te procese, i to na mnogo potentniji i važniji način od same hrane. To je izbor naših misli, koje mogu te procese i funkcije da održavaju na optimalnom nivou i da ih stimulišu, ali mogu i da ih remete, izazivajući poremećaje koji prouzrokuju bolesti. Dakle, nije dovoljno da našim izborom sprečimo unos štetnih supstanci u organizam, nego je čak još važniji izbor pozitivnih misli koje su ključne za održavanje unutrašnjeg duševnog mira, bez kojeg nije moguće ni održavanje one fiziološke ravnoteže.
Misli, pomoću kojih se formiraju uverenja, verovanja a indirektno i osećanja, predstavljaju najefikasnije oružje sa kojim nas je naoružao kreator i to ne samo za održavanje psihofizičke ravnoteže, koja je ključna za održavanje zdravlja, nego i za lečenje, ukoliko iz bilo kojih razloga dođe do razvoja bolesti. Odavno je poznato da je uz pomoć takozvanog placebo efekta moguće ukloniti simptome neke bolesti samo uz pomoć čistog uverenja da će uneti lek to svojim delovanjem učiniti, iako se na kraju ispostavi da je umesto leka u organizam unošen placebo, to jest neutralna supstanca bez ikakvog potencijalnog medicinskog učinka.
Američki doktor Brus Lipton je svojim istraživanjima tog fenomena, da se uverenjima i verovanjima mogu menjati fiziološki procesi u organizmu, posvetio knjigu pod naslovom „Biologija verovanja”. On u toj knjizi navodi primer da se uz pomoć placebo efekta mogu ne samo ukloniti simptomi i izlečiti bolest, nego i simulirati hiruški zahvati. Još 2002. godine je prestižni američki medicinski časopis New England Journal of Medicine objavio rezultate istraživanja obavljenih na Medicinskom fakultetu Bajlor. Glavni autor studije doktor Brus Mosli (Bruce Moseley), čija specijalnost kao hirurga su bile operacije kolena pacijenata sa degenerativnim promenama praćenih nesnošljivim bolovima, poznatim pod nazivom artritis. On je hteo da proveri koliki je uticaj placebo efekta na uspešnost operacije. Podelio je pacijente u tri grupe. Pacijentima u prve dve grupe je uradio dva različita standardna operativna zahvata, dok je onima u trećoj pod anestezijom sa tri reza na koži simulirana operacija, ne ulazeći instrumentima u unutrašnjost kolena. Nakon tih zahvata pacijenti iz sve tri grupe su prošli standardnu negu sa fizikalnom terapijom.
Rezultati su bili zapanjujući. Stanje kolena kod pacijenata iz prve dve grupe se poboljšalo, ali se na isti način poboljšalo i stanje kod pacijenata iz treće grupe kod kojih kolena nisu uopšte dirana. Doktor Mosli je sa zaprepašćenjem zaključio: „Tim pacijentima nije nimalo pomoglo moje hiruško umeće. Čitava korist od operacije na kolenima obolelelim od osteoartritisa dolazila je od placebo efekta.” Na televiziji su prikazani pacijenti iz placebo skupine, koji su pre operacije hodali uz pomoć štaka, kako normalno hodaju, a neki čak igraju košarku. Tek dve godine posle operacija rečeno im je da operacije uopšte nije bilo. 650,000 takvih operativnih zahvata se tih godina obavljalo u Americi, a svaka je koštala $5,000. Na osnovu opisanog ogleda doktora Moslija ispada da te operacije nisu uopšte bile potrebne. Dovoljno je bilo napraviti tri kratka reza pod anestezijom i reći pacijentu nakon što se probudi da je operisan.
U istoj knjizi Brus Lipton opisuje slična istraživanja sa antidepresantima. Učinak pravih pilula za tretiranje depresije bio je skoro identičan sa učinkom placebo pilula, što je značilo da pacijentima nisu uopšte potrebne prave pilule, već šećerne placebo. Što je još interesantnije, isto istraživanje je pokazalo da se učinak iste pilule povećava sa boljom medijskom propagandom. Iz svega toga se može zaključiti da ako alopatska medicina nekome stvarno pomogne, to je samo zahvaljujući efektu placeba. Jedini problem, i to za pacijente, je da moraju ipak gutati pilule sa vrlo štetnim pratećim efektima, i to doživotno, ne znajući da im je za olakšanje patnji dovoljno samo uverenje. Problema nemaju farmaceutske korporacije kojima čak i učinak placeba pomaže da se još više bogate.
Tim fenomenom se bavio i Džo Dispensa u knjizi „Placebo ste vi”. Interesantno je da je na samom početku knjige ispričao istinitu priču kao ilustraciju delovanja jednog drugog efekta, koji je suprotan placebu, a to je nocebo. Glavni junak po imenu Sam Londe iz Sent Luisa se požalio svom lekaru da ima problema sa gutanjem. Nakon detaljnih ispitivanja utvrđeno je da ima rak jednjaka koji je metastazirao na jetru. Taj tip raka je u to vreme sedamdesetih godina prošlog veka smatran neizlečivim, tako da se ta dijagnoza u to vreme mogla smatrati smrtnom kaznom, što su mu doktori i saopštili. Ponuđena mu je operacija sa kojom bi mu se možda život mogao produžiti. Operacija je izvedena, ali se ništa bitno nije promenilo, čak se ustanovilo da je rak dalje metastazirao duž celog levog režnja jetre. Lekari su Londeu rekli da mu nažalost predstoji samo još nekoliko meseci života.
Nakon toga preselio se u Nešvil gde je početkom oktobra primljen u bolnicu. Kada je doktor internista Klifton Midor, šef odelenja na koje je smešten, ušao u njegovu sobu našao je sitnog neobrijanog muškarca, sklupčanog ispod pokrivača, koji je izgledao kao da je na samrti. Tokom narednih nekoliko nedelja doktor je obavio dosta razgovora sa Londeom i uspeo da ga oraspoloži, tako da se njegovo opšte stanje bitno popravilo, te je mogao da izađe iz bolnice. Pre otpuštanja doktor ga je upitao: „Šta želite da učinim za vas?”, Londe mu je odgovorio da bi samo želeo da doživi Božić, da ga proslavi zajedno sa suprugom i porodicom. Doktor mu je odgovorio da će sve učiniti što je u njegovoj moći da mu se ta želja ostvari. Bio je kraj oktobra kada je Londe napustio bolnicu, prilično se dobro osećajući za jednog bolesnika na samrti.
Tokom naredna dva meseca dva puta je dolazio u bolnicu na kontrolne preglede. Oba puta je Londe je izgledao dobro. Nedelju dana nakon Božića, negde oko Nove godine, supruga je dovela Londea u bolnicu. Bio je u veoma lošem stanju, što je veoma iznenadilo doktora Midora. Urađene su sve potrebne analize i snimanja. Rezultati su bili u granicama normalnog. Jedino je konstatovana lakša upala pluća. Doktor mu je prepisao antibiotike, stavio na kiseonik, nadajući se najboljem. Sutradan Londe je umro. Prilikom obdukcije utvrđeno je da je njegova jetra bila potpuno zdrava, bez tragova bilo kakvih metastaza. Na jednjaku nije pronađen nikakav tumor ili rak. Nepobitno je utvrđeno da Londe nije umro niti od raka jednjaka, niti od raka jetre, niti od blage upale pluća.
Londe je umro zato što su svi oko njega, uključujući i njega samog, mislili da treba da umre, iako u organizmu nisu postojali nikakvi tragovi teške smrtonosne bolesti. Ostavljajući na stranu one katastrofalne pogrešne dijagnoze sa početka, priča o Londeu pokazuje da uz pomoć misli možemo ne samo da se izlečimo od postojećih bolesti, već i da umremo od nepostojećih. Stoga, sa mislima treba biti oprezan, kao i sa svakim oružjem. Jer, i od pištolja možeš lako da nastradaš ako sa njim nepravilno rukuješ.
Džo Dispensa je u toj knjizi detaljno opisao i svoj slučaj, u kojem je uz pomoć misli uspeo da ode još korak dalje i da dokaže tvrdnju iz naslova knjige, to jest, da je on sam placebo. Još kao mladi doktor kiropraktičar bavio se triatlonom. Tokom biciklističkog dela jedne trke, u kojoj je učestvovao, jedan džip, koji je vozio brzinom od 90 km/h, udario ga je sa leđa, tako da je letio nekoliko desetina metara kroz zrak. Nakon što je pao na leđa isti džip ga je zakačio i vukao po asfaltu još nekoliko desetaka metara. Kada se konačno džip zaustavio otkotrljao se nekontrolisano još 18 metara. Džip je vozila jedna stara senilna bakica.
Kada se sledećeg dana probudio, ležao je u bolničkoj postelji sa velikim bolovima u raznim delovima tela. Noge skoro da nije osećao, a imao je velike teškoće u pokretanju ruku. Snimci su pokazali da mu je smrskano šest kičmenih pršljenova u grudnom i lumbalnom delu kičme. Lekari su predložili da mu komplikovanim hirurškim zahvatom ugrade specijalnu čeličnu šipku, koja bi sve to povezala, i uz pomoć koje bi možda jednog dana mogao prohodati. Za uklanjanje bolova nisu garantovali. U protivnom ostao bi do kraja života nepokretni invalid.
Njemu se to nije svidelo. Tražio je da se vrati svojoj kući. Pošto mu kao kiropraktičaru – alternativcu nisu bila strana i drugačija, alternativna tumačenja na koji način ljudsko telo funkcioniše, a nije mu bio stran ni placebo efekat, odlučio je da pokuša da to svoje iskasapljeno telo i kičmu sam iskrpi uz pomoć specijalnih tehnika fokusiranja misli i osećanja, koje je sam smislio. Naravno, da to nije bio ni malo lak poduhvat. Trebalo mu je nekoliko nedelja da se u potpunosti skoncentriše i krene sa terapijom mislima. Nakon deset nedelja ustao je iz kreveta i prohodao, a nakon dvanaest otišao je po prvi puta u svoju ordinaciju i vratio se svom poslu kojim se bavio pre te nesreće. Nije potrebno naglašavati da je bio potpuno zdrav.
Suština njegovog koncepta sastojala se u uverenju da unutar svakog ljudskog bića postoji neka unutrašnja inteligencija, koja je izvor života i koja upravlja životom. Potrebno je samo uspostaviti komunikaciju sa njom, davati joj planove koje ste smislili i prepustiti joj da uradi ono što ste sami zamislili. On je uveren da se sva ta buduća stanja nalaze kao mogućnosti u kvantnom polju i da ih treba prigrliti sopstvenim emocijama. Sve se to zasniva na „osnovnom načelu kvantne fizike: um i materija nisu zasebni elementi. Naše su svesne i nesvesne misli i osećaji nacrti koji upravljaju našom sudbinom. Istrajnost, uverenje i usresređenost, potrebne za manifestaciju bilo kakve potencijalne budućnosti leže u ljudskom umu i u umu beskrajnih mogućnosti u kvantnom polju.“
Naredne godine i decenije Dispensa se posvetio misiji pomaganja ljudima da pokušaju da učine ono što je njemu uspelo. „Da poveruju da mogu promenuti nešto u sebi i dovesti se u isto stanje kao neko ko uzima placebo.” …. i da se upitaju „da li im je zaista potrebna pilula ili inekcija da bi promenuli svoje stanje? Do sada je svoja predavanja i radionice držao u 33 zemlje. Dešavalo se da tokom neke od radionica poneka vremešna dama, koja j e p r o v e l a n e ko l i ko d e c e n i j a nepokretna i vezana za invalidsku stolicu, odjednom ustane i zapleše valcer sa Džoom.
Možda je istrajnost, uverenje i u s r e s r e đ e n o s t , p o t r e b n e z a m a n i f e s t a c i j u b i l o k a k v e potencijalne budućnosti imao u vidu najbolji teniser svih vremena Novak Đoković, kada je još davno na svom Instagram nalogu, pod pseudonimom đokernole, predstavio jednu dugačku misao koju je davno smislio njegov uzor i inspiracija Nikola Tesla. A možda u svemu onome o čemu govori Džo Dispensa leži ključ Noletovih nadljudskih sposobnosti koje su mu omogućile da postigne nedostižne rezultate.
Autofagija
I na kraju, čak i ako se savladaju misaone tehnike povezivanja sa kvantnim poljem i onim potencijalnim mogućnostima koje su tamo uskladištene, nije na odmet upoznati se sa još jednim oružjem prikladnim za pomaganje organizmu da što lakše i efikasnije obavlja one metaboličke fiziološke procese, bez kojih ni misaoni procesi nisu mogući. Mada se, kao što je rečeno, ti metabolički procesi mogu upravljati i mislima, nije zgoreg malo olakšati mislima obavljanje njihovih silnih funkcija, te ih osloboditi brige za onu banalnu biohemiju i biofiziku, kako bi mogle da se u potpunosti posvete interakciji sa kvantnim poljima.
Radi se o autofagiji, nizu spontanih procesa koji se događaju u organizmu nakon što prođe 12 sati od zadnjeg obroka. Kada se tokom tih 12 sati obavi varenje, apsorpcija i iskorištavanje unetih hranljivih supstanci, nizak nivo šećera u krvi, poput okidača, signalizira odgovarajućim centrima u mozgu da pokrenu autofagiju, koja predstavlja efikasan proces čišćenja od svih metaboličkih otpadaka, ali i svih drugih otrovnih materija, koje su na razne načine dospele u organizam. Ono što je još važnije je da se većina tih otpadaka reciklira, to jest iskorištava za obnavljanje ćelija i tkiva, ali i kao dodatni izvor energije.
Tim procesom i njegovom delotvornošću za ljudski organizam nekoliko decenija se bavio japanski biolog Jošinori Osumi, koji je za taj svoj rad 2016. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu. On je sve te procese godinama laboratorijski istraživao i nepobitno ih dokazao. Ali, da bi ti procesi mogli da se neometano obavljaju potrebno je nakon isteka onih 12 sati nastaviti sa gladovanjem, to jest uzdržavanjem od unošenja bilo kakve hrane u organizam, i to što duže, to bolje.
Život predstavlja ravnotežu između sinteze i degradacije proteina.
Međutim, ono što deluje ohrabrujuće i budi nadu onima koji su pomalo razočarani u alopatski medicinu, je činjenica da je najveći promoter autofagije, kao ključa promene stila i načina života modermnog čoveka, upravo jedan klasični lekar, specijalista interne medicine, koji je potekao iz miljea one konvencionalne medicine. Radi se od doktoru Draganu Ivanovu, koji svojim pacijentima, ali i svima koji prate njegova predavanja i medijske nastupe, preporučuje da svoje živote pod hitno remodelišu uzimajući u obzir koncept autofagije. Jer, po njegovim rečima, navedeni procesi koji se dešavaju tokom gladovanja imaju itekako blagotvorni efekat na prevenciji i lečenju, ukoliko su se već pojavile, svih mogućih degenerativnih bolesti, uključujući i sve vrste kancera.
Ali, ni to nije sve što se doktora Ivanova i njegove prilično neobične pojave tiče. On preporučuje da sva hrana koja se unosi tokom najviše dva obroka, a to su doručak i ručak, mora biti isključivo biljnog porekla, dakle vegetarijanska, što deluje gotovo neverovatno ako se uzme u obzir da dolazi iz usta jednog lekara, specijaliste interne medicine, a pogotovo ako se uzme u obzir da je takvu preporuku nemoguće čuti ni od jednog lekara, i to ne zato što se on ne bi složio sa njegovim kolegom doktorom Ivanovom, nego zato što takve stvari ne sme da priča pacijentima zbog obaveza prema svojim mentorima.
Pored toga, doktor Ivanov za Bibliju vegeterijanstva smatra „Kinesku studiju”, knjigu u kojoj su predstavljeni rezultati istraživanja koja su započeta 1983. godine, a u kojoj je grupa kineskih i američkih naučnika na čelu sa doktorom Kolinom Kembelom, u to vreme profesorom prehrambene biohemije na Univerzitetu Kornel, izvršila višegodišnja istraživanja i uporedne analize prehrambenih navika kineskog i američkog stanovništva. Ta studija se smatra najsveobuhvatnijom ikada urađenom na polju ishrane, u kojoj su do najsitnijih detalja istraženi način na koji pojedine vrste hrane utiču na zdravlje, razvoj bolesti i dužinu života ljudi i koja nedvosmisleno preporučuje isključivo vegeterijansku ishranu, ukoliko se žele izbeći degenerativne bolesti, patnje i prerana smrt, direktno uzrokovani hranom životinjskog porekla, naročito belančevinama.
Uzimajući sve to u obzir neće predstavljati iznenađenje da doktor Ivanov za svog najstrasnijeg i najslavnijeg sledbenika ima nikoga drugog nego Novaka Đokovića, koji već dugo vremena živi po njegovim preporukama, upražnjavajući autofagiju po šemi 16/8, to jest 16 sati bez hrane, a 8 sa hranom, podrazumeva se vegeterijanskom. Bolju reklamu za svoj koncept doktor Ivanov sigurno nije mogao naći, ali ni boljeg
„zamorčića”, na čijem primeru će moći da vidi da li je moguće sa njegovim konceptom ishrane i uzimanja hrane osvajati grednslemove i posle 40-te.
Kako se ufurati na Nojevu barku
Koncept autofagije se može iskoristiti i za eksperimentisanje kako bi se ispitali i do kraja iskoristili njegovi potencijali, koji se sigurno ne završavaju sa onih 16/8. Ukloko se postepeno krene dalje, zar se ne bi moglo možda stići do 23/1, dokle je dogurao autor ovoga teksta, osećajući se u tom eksperimentu, koji traje od one 2016. kada je Osumi dobio Nobelovu nagradu, izuzetno dobro, sa mnogo dodatne energije, ali i inspiracije za pisanje, primetivši da su mu rečenice i tekstovi bivali sve lepši i skladniji, kako se približavao onom broju 23, koji označava broj sati u toku dana tokom kojih nije unosio nikakvu hranu u svoje telo. Verovatno zato što je mislima, oslobođenim fokusiranja na hranu, mnogo lakše da dopru do onog Dispensinog kvantnog polja.
Oslobađajući se postepeno zavisnosti i potreba za nepotrebnim količinama hrane, koje sa sobom nose mnoge dodatne rizike, čovek stiče još jedno od moćnih oružja za borbu protiv onog trijumvirata, ali i onih WEF-ovaca, u čijem arsenalu za ostvarivanje „agende velikog reseta”, osim vakcina, pandemija, raspirivanja straha, transhumanističkih projekata, postoji još i glad. Sa tim oružjem, ali i svešću o svojim skoro neograničenim mogućnostima biće mnogo lakše ufurati se u onu novu Nojevu barku, to jest zlatnu milijardu, koju je u svojoj glavi smislio njihov glavni ideolog Juval Noa Harari, te tako pokazati tvorcu da ste shvatili njegovu zamisao sa kojom vas je stvarao, a Harariju da ste mnogo više od „beskorisne izelice i životinje za hakovanje”, kakvim vas on smatra.
Jer, tvorac nije sigurno stvorio čoveka da u svoje telo nekontrolisano trpa hranu, od koje će kasnije obolevati i bivati primoran da traži doktore i izmišlja medicinu. Medicina, ukoliko je baš i potrebna, trebala bi da svoju ulogu svede upravo na ono o čemu je pre dve ipo hiljade godina govorio njen osnivač Hipokrat, a to je, da nas uči kako da živimo i da se ponašamo, te koje izbore da činimo, da nam ona nikada ne zatreba.
