Жена која је објавила 70 научних радова и 18 књига тврди:“Један део наше свести свесни его, је приземљен у физичкој равни у нашем животу овде. А други део, наше хипердимензионално Јаство (Self), је укорењен на небу – хипердимензионални слој универзума – и проводи скоро читаво време тамо, као што ми проводимо на земљи. «
Ко је Крис Харди? За почетак би се могло одговорити на то питање са само три речи: ђаво од жене. Наравно да оно ђаво нема негативни призвук, већ треба да послужи као наговештај наглашене изузетности. Слична реч се могла употребити за њу док је још била тинејџер. У том узрасту била је ђаволак, правећи много проблема својим родитељима због својеглавости и непоштовања никаквих правила у животу. Завршавала је она све школе и стицала дипломе, али никада на време, него када она одлучи, или када јој неки унутрашњи глас то каже. Тај унутрашњи глас као и повремена чудна паранормална искуства ће је водити читавог живота, у којем ће, и поред помало тврдоглаве неконвенционалности, ипак много постићи да заслужи онај на почетку поменути надимак. Као ђаволак са 18 година, већ увелико опредељена за источњачко тумачење стварности, почела је са редовним медитацијама, а ускоро и да повремено доживљава трансцедентна стања свести, која ће постати саставним делом њеног живота.
Прво откровење доживела је када је као студенткиња почела да се осамљује, проводећи време у учењу, писању поезије и медитацијама. Једног дана у току медитација, таман када је села у јога положај и зажмурила, одједном је, како је описала, утонула у Упанишаде, део оних старих веданских индијских списа, које су јој се појавиле пред очима. Након што је почела да чита прве стихове, учинило јој се да се пред њом отварају врата читаве њене меморије. Узвикнула је сама себи: „Да, наравно, то је дубока стварност – јединственост која са мрежом међуповезаности лежи испод целокупне материјалне стварности! Ја сам то све знала! Нешто дубоко у мени је то све већ знало! Тај текст ми се чини тако познат, као да се с њим поново евоцира читав спиритуални пејсаж, читав живот!” Учинило јој се да је у тим тренутцима утонула у оно поље Јединствености. Након тога све је било лако. Само је требало да настави са медитацијама и чека да се отвори нови ниво тог стања.
Та прва искуства, знања и вештине употпуњаваће сталним путовањима. Након што је стекла факултетску диплому, не због себе и своје добробити, већ да задовољи родитељске жеље, отиснула се на два путовања дуга 18 месеци, једно у Индију, друго у Африку. Слична путовања ће наставити да упражњава и касније кад год јој падне на памет. Док је била млађа и док није почела да добро зарађује путовала је углавном аутостопом, и то не само главним магистралним путевима, него и оним прашњавим друмовима у беспућима Африке, Азије и Блиског истока, по којима једно возило прође свака два, три дана. Према властитој причи, ако јој је веровати, своја прва путовања аутостопом по Француској и Немачкој, без кинте у џепу, остварила је као шеснаестогодишњакиња.
Она прва трансцедентна искуства представљала су за њу велики скок ка вишим спиритуалним стањима, што јој је отворило врата ка оним паранормалним способностима, као што су телепатија, могућност да комуницира са мртвима, као и са природним духовима. А на путовањима се уверила да су такве способности широко раширене у многим земљама и културама и да су дубоко укорењене у традицији. У Индији она проистичу из готово природне способности да се лако улази у високо медитативна стања, што представља плод хиљадугодишње традиције. Као што се у субсахарској Африци сматрају нормалним редовна виђења и разговори са умрлим родитељима и рођацима.
Касније ће развити способност да осети енергију свести, коју је назвала: syg-energy, а коју, за разлику од оне енергије материје, краси сврховитост. Она је способна да ту енергију види не само око људи у облику ауре, већ како зрачи из светих монумената, или се простире око светих места у облику поља – syg-fields, или је једноставно уграђена у свете грађевине. Мада је стекла докторат из области етно-психологије, она ће се временом потпуно посветити изучавању поменутих енергија и квантној физици. За прекретницу би се могао сматрати податак да је једно време провела као истраживач у Лаборатороји за психофизичка истраживања на Универзитету у Принстону.
За темељ читаве њезине филозофије, као и тежиште научноистраживачког рада може се сматрати њено чврсто уверење да људски ум и его, то јест онај телесни или материјани део бића могу током живота, дакле пре смрти, остваривати контакте са оним реалмом у којем обитавају душе, а који је она назала хипердимензија. Другим речима, да је људска душа истовремено присутна и у телу и у хипердимензији.
Није неважно напоменути да је рођена у Француској и да још увек у њој живи. До сада је објавила преко 70 научних радова и 18 књига од којих је можда најважнија „Cosmic DNA at the Origin”, у којој је детаљно представила своју космолошку теорију: „ISST – Infinite Spiral Staircase Theory” – што би се могло превести као: Теорија бесконачних спиралних степеница. Осим са стотинама душа умрлих са којима је до сада контактирала, са многима и више пута, директно су јој се, према властитом сведочењу, обраћали и разговарали са њом у оној хипердимензији душе таквих научних величина као што су нобеловац Волфганг Паули, Карл Јунг, Парацелзус и Никола Тесла.
Истраживачки опус Крис Харди је на најсвеобухватнији начин представљен у њеној књизи: „Living Souls in the Spirit Dimension: The Afterlife and Transdimensional Reality”, што би се могло превести са: „Живе душе у спиритуалној димензији: Загробни живот и трансдимензионална стварност.” Следи неколико преведених исечака из те књиге из којих се може наслутити како изгледа та димензија стварности којој је посветила већи део свог живота.
„Како су године пролазиле и са све већим бројем излета у хипердимензију постајала сам све уверенија да ми живимо двоструким животом, или прецизније, у вишедимензионалној егзистенцији. Један део наше свести, свесни его, је приземљен у физичкој равни у нашем животу овде. А други део, наше хипердимензионално Јаство (Self), је укорењен на небу – хипердимензионални слој универзума – и проводи скоро читаво време тамо, као што ми проводимо на земљи. То Јаство има горе у хипердимензији много пријатеља и веза и бави се многим врстама послова и студија, постижући велика остварења са циљем усавршавања читавог бића, али и читавог човечанства као колективне свести.
Тај двоструки, или боље рећи вишедимензионални живот, је могућ зато што је хипердимензија ван нашег материјалног света, четвородимензионалног простора времена. Стога, осим за време сна, нема прекида у трајању нашег живота овде; а у међувремену наше хипердимензионално Јаство ужива пуни живот и осећај непрекинутог трајања; штавише, оно поседује непогрешиву перцепцију нашег четвородимензионалног его живота.
……..Фокусирајмо се на више Јаство (Self) – нашу душу усидрену у хипердимензији, а истовремено укорењену у нашем телу и мозгу за време трајања нашег живота. Та хипердимензија свести је она космичка свест, распрострањена читавим универзумом, прожимајући све његове делове, истовремено пружајући се далеко изван материјалне димензије, јер се простире изван простора и времена. Као индивидуални умови на земљи ми смо наравно окружени том хипердимензијом и у интеракцији смо с њом. Заиста, срж наше свести, наше Јаство или душа перманентно живи у тој димензији душе у пркос томе што је делимично повезана са нашим умом и мозгом који припадају материјалном нивоу стварности. И поред тога наше биће већи део времена није способно да свесно региструје у којој стварности наше хипердимензионално Јаство почива. Оно то може осетити једино у кратким блесцима током измењених стања свести, визија или снова. Али, фокусираном вежбом се та „врата перцепције”, како их је назвао Олдос Хаксли, могу отворити. Када трагачи уђу у стање дубоке медитације, или се отисну на усамљеничко путовање у пустињу, или упусте у потрагу за визијама као што раде амерички староседеоци повлачењем у дивљину, или са својим вештинама јоги из Индије и Тибета, те свеци из античких времена, они отварају врата те повишене свести, кроз која се достиже спиритуална димензија, доживљава визија и стиче разумевање.
………Иако свест нашег Јаства почива у хипердимензији она је са палетом својих хиперфреквенција на интиман начин испреплетана са сваком нашом мисли, осећањем, стањем свести, креативним актом, великим идејама; или још, са нашим визијама, моментумом акција, тежњама. На исти начин хипердимензија прожима све наше телесне системе, укључујући мозак – сва ткива, ћелије, атоме и честице од којих су састављени, пошто је свако од њих отворено према хипердимензији помоћу безбројних веза на субквантном нивоу.”
У свом веома широком стваралачком опусу Крис Харди није заобишла ни Зехарију Сећина и његову контраверзну интерпретацију десетина хиљада сумерских глинених плочица према којој се ванземаљска цивилизација Анунакија са планете Нибиру искрцала на нашу планету пре око 450,000 година и генетским комбинацијама створила Хомо сапиенса укрштањем своје ДНК са ДНК мајмуноликог Хомо еектуса. Крис је о томе написала своју причу и представила је у књизи: DNA of the Gods – ДНК богова.
Нажалост ниједна књига Крис Харди није преведена на српски, или било који језик југословенских народа. А такођер на тим језицима нема ниједног текста у којем би била барем поменута. О њој се на српском језику може нешто сазнати једино из књиге Путовање у хипердимензију, чији један део је посвећен њеном стваралаштву, које је аутору послужило као инспирација за писање књиге. https://portalibris.rs/product/putovanje/
