Na istorijskom suđenju održanom u Šenbruku od 10. novembra do 1. decembra 1989. Gaston Nisens je proglašen nevinim po svim tačkama optužnice i oslobođen.
A ko je bio Gaston Nisens? To je čovek koji je pronašao lek protiv raka?
A zašto mu je suđeno? Zato što ortodoksnoj i slobodno se može reći pseudo-medicini, kao i njenoj posestrimi farmaciji nisu potrebni, lekovi koji leče već „lek” uz pomoć kojeg bi se bolesno stanje pacijenta što je moguće više produžilo, kako bi se na lečenju što više zaradilo. Dakle jasno je, sa adekvatnim lekom bi bankrotirali za mesec dana. A Gastonov lek 714-H ,kako je on u jednoj radio emisji montrealskog univerziteta – McGill University’s Radio Station, leta 1989. rekao „pomaže oslabljenom i onesposobljenom imunom sistemu da se oporavi, povrati svoju punu snagu i nastavi da radi svoj uobičajeni posao“.A taj posao je uništavanje ćelija raka.
Gastonovim lekom 714-H lečila se rođaka nekadašnjeg američkog predsednika Džordža Dablju Buša, koja je bolovala od jednog retkog, neizlečivog i smrtonosnog oblika raka pluća. Nakon tretmana sa 714-H ozdravila je i još uvek je živa.
Kada se jednog kasnog popodneva, početkom juna 1989. godine, Gaston Nisens pojavio ispred svoje kuće u malenom seocetu Rok forest u Kvebeku bio je ne malo iznenađen. U dvorištu ispred ulaza u kuću zatekao je poveliku grupu novinara sa kamerama i fotoaparatima, kao da su jedva čekali da se pojavi. Na ulici, ispred dvorišta, bio je parkiran jedan policijski automobil. U tom trenutku još nije shvatio o čemu se radi. Tek nekoliko sati kasnije u zatvorskoj ćeliji će shvatiti da je sve to bilo unapred izrežirano i pripremljeno. Novinari su čekali, ne da bi ga intervjuisali, jer imali su zaista i koga da intervjuišu, već da bi svojim kamerama i fotoaparatima snimili i ovekovečili njegovo hapšenje i odvođenje policijskim autom u istražni zatvor u obližnjem gradu Šerbruku.
A zatvorska ćelija je bila toliko prljava i smrdljiva, tako da je jedva preživeo nastupajuću noć. U njoj se nalazio samo jedan krevet na kojem je bilo dosta tragova ljudskog izmeta. Bilo je to nešto najprljavije što se moglo zamisliti. Srećom tu je proveo samo 24 sata, pre nego što je sutradan odveden na preliminarno sudsko saslušanje, nakon kojeg će biti pušten uz kauciju od $10,000. Kada je stigao kući gde ga je čekala supruga njegovo elegantno odelo je toliko smrdelo da je ona morala smesta da ga spali, jer je to bio jedini način da se oslobode nepodnošljivog smrada.
Bila je to, kao što se na samom početku može primetiti, ona istorijska 1989. u kojoj će, nekoliko meseci nakon opisanih događaja u malenom seocetu Rok forest i oblasnom sudu i istražnom zatvoru u Šerbruku, početi rušenje onog famoznog Berlinskog zida, koje će omogućiti da milioni emigranata željnih slobode pohrle iz država sa istočne strane tog omraženog zida ka Zapadu i „slobodi”. Dok će istovremeno na desetine manje ili više slavnih disidenata pohrliti u suprotnom pravcu, sa Zapada ka Istoku, ka svojim domovinama iz kojih su proteklih decenija bežali iz „ropstva”, tražeći spas u „slobodi”.
Pošto bi se i Gaston Nisens također mogao smatrati disidentom, onda bi se podatak da se opisani događaj iz Kvebeka desio iste godine kada je pao Berlinski zid i uspostavljena „sloboda” sa obe njegove strane, mogao smatrati ironijom, kojoj je inače sklona ona učiteljica života, istorija. Jer, Gaston je tačno 25 godina pre tog događaja, 1964. emigrirao sa istoka u „demokratsku” zemlju Kanadu. Doduše, zemlja iz koje je pobegao se također nalazila sa one zapadne strane zida. Bila je to Francuska. Da bi se shvatila ironija, ali i koju vrstu disidenta je Gaston pokušao da glumi potrebno je podsetiti se njegove biografije iz koje će se saznati da je Gaston Nisens bio toliki gospodin i da je u tolikoj meri zadužio čovečanstvo da zaista nije zaslužio da prenoći noć u onoj nepodnošljivo smrdljivoj zatvorskoj ćeliji u Šerbruku.
Francuska
Gaston je rođen 16. marta 1924. na severu Francuske, blizu provincijskog centra Lila, i to u bogatoj porodici, jer mu je otac bio bankar. Još kao dečak predškolskog uzrasta je počeo da samostalno konstruiše vozila. Sa pet godina je sam napravio mali automobil koristeći federe iz starog sata za pogon. Nekoliko godina kasnije je konstruisao motocikl, a zatim i mali avion, dovoljno veliki da bi mogao da sa njim poleti, a koji je majka za svaki slučaj spalila. Otac mu je umro kada je imao 11 godina.
Nakon završene osnovne i srednje škole, taman kada je trebalo da krene na univerzitetske studije izbio je rat. Sa porodicom se preselio na jug u onaj neokupirani deo Francuske blizu Nice, gde je tokom rata pohađao improvizovane studije koje su organizovali izbegli profesori i osoblje Univerziteta Lil. Posle rata, nakon što su se vratili u porodičnu kuću, odlučio je da ne završava formalne studije, već da se, gonjen unutrašnjim porivom, posveti pronalazaštvu, i to u oblasti mikroskopije i biologije. Zahvaljujući podršci majke, napravljena ja istraživačka laboratorija u porodičnoj kući. Već tih godina je pretpostavljao i intuitivno naslućivao da u krvi postoje neki važni sićušni delići koji se nisu mogli videti tadašnjim mikroskopima. Za to mu je trebao novi, savršeniji i moćniji mikroskop, koji je uspeo u glavi da zamisli kada je imao tek 21 godinu.
Da ga konstruiše biće mu potrebno nekoliko godina. Oko onog optičkog dela, to jest rasporeda sočiva i ogledala, pomogli su mu nemački specijalisti i majstori iz sela Leic, gde je bilo sedište poznate predratne kompanije Leitz. Elektronsku manipulaciju svetlosnim zracima je sam rešio, dok su konstrukciju obavili tehničari iz okoline Pariza, inače vojni snabdevači osetljivim delovima njihovih uređaja. Tako je već krajem četrdesetih godina prošlog veka svetlo dana ugledao mikroskop za XXI vek, koji je dobio naziv somatoskop, po onim najsitnijim delovima materije somatidima, kako ih je krstio, a koje je konačno uspeo da vidi. Bio je to, najverovatnije veoma sličan mikroskop onom „univerzalnom “ koji je dvadesetak godina pre toga konstruisao Rojal Rejmond Rajf, pa se može slobodno zaključiti da je Gaston bio drugi čovek kome je pošlo za rukom da vidi te tajanstvene čestice, koje je Rajf nazvao bakterije-h, ili skraćeno BH, a koje je u stvari prvi anticipirao Antoan Bešam, još krajem XIX veka, dodelivši im ključnu ulogu u svojoj teoriji terena, nazvavši ih mikrozime.
Međutim, krajem tih četrdesetih Gaston će težište svojih medicinskih istraživanja usmeriti ka kanceru. Prvi lek protiv kancera koji je uspeo da osmisli nazvao je GN-24, prema svojim inicijalima i godini rođenja, a čije dejstvo je bilo zasnovano na fermentacijskim karakteristikama kancerogenih ćelija. Lek se pokazao prilično efikasnim, a ostale su iz tog vremena upamćene i zabeležene mnoge anegdote o čudesnim izlečenjima. Lek se čak zvanično prodavao u švajcarskim apotekama.
U potrazi za još efikasnijim antikancerogenim sredstvima Gaston Nisens je proizveo serum, tako što je ubrizgao kancerogene ćelije u krvotok konja kako bi izazvao imunološku reakciju u kojoj bi se u krvi pojavila antitela. Takvu krv bi vadio iz tela konja i nakon čišćenja i filtriranja dobijao veoma efikasan lek protiv raka. Ta procedura je bila veoma jednostavna i omogućavala da se lako i jeftino dobiju velike količine seruma. Dao mu je ime Anablast, a bio je mnogo delotvorniji od GN-24. Glas o čudotvornim izlečenjima se brzo širio, što je dovelo do toga da francuskom medicinskom establišmentu konačno „prekipi”, jer nisu više mogli da tolerišu tako flagrantno kršenje njihovih medicinskih principa, prema kojima krajnji cilj medicinskih tretmana bilo koje bolesti, pa i raka, nije izlečenje, nego da se dobro zaradi. A od jeftinih lekova ne samo da nema zarade, nego se masovnim izlečenjima gube dragocene mušterije.
Tako da je Gaston konačno po prvi puta „zaglavio” na sudu. Optužen je i drastično kažnjen ne samo za ilegalnu medicinsku, nego i farmaceutsku praksu. Laboratorija mu je zatvorena, a oprema konfiskovana. Srećom, uspeo je da spasi onaj svoj legendarni mikroskop, zvani somatoskop. Slomljen i razočaran odlučio je da beži iz domovine, koja ga je bezobzirno kažnjavala i proganjala za ono što je smatrao da čini iz najplemenitijih pobuda. Za početak najprivlačnija mu se učinila Korzika, ostrvo u Sredozemnom moru, koje je pripadalo Francuskoj, ali sa veoma dugom separatističkom tradicijom. Tamo ga je pozvala grupa lekara, koji su ga veoma cenili, a pogotovu su bili impresionirani njegovim uspesima u lečenju raka.
Na Korzici, u seocetu Prunet, koje je nemoguće naći na geografskim kartama, računajući verovatno da ga tu neće moći pronaći progonitelji, Gaston je ponovo uspostavio svoju istraživačku laboratoriju, bez kojih izgleda nije mogao zamisliti život. A taj život, kako će se uskoro pokazati, mu neće dozvoliti da bez traumatičnih iskušenja nastavi svoju karijeru pronalazača i naučnika. Desilo se da nedugo nakon preselenja u glavnom gradu Korzike Ajačiju škotski slobodni zidari organizuju svoje redovno okupljanje. Jedan od njih je tokom boravka na Korzici čuo o Gastonu Nisensu i njegovom čudotvornom leku protiv raka, da bi nakon povratka u Edinburg o tome javno govorio u jednom intervjuu. Već za nedelju dana stotine očajnika obolelih od raka iz svih krajeva sveta su pohrlili prema Ajačiju. O tome je opširno u dva nastavka pisao ilustrovani nedeljnik Paris-Match, navodeći da su se do Korzike i Gastonovog skrovišta u seocetu Prunet uspeli probiti čak i pacijenti sa druge strane onog Berlinskog zida, kao što je Čehoslovačka, a doleteti iz takvih daljina, kao što je Argentina.
Francuski medicinski autoriteti su, uvidevši da one kazne nisu dale očekivane rezultate, bili primorani da pribegnu drastičnijim merama, ukoliko su želeli da spasu veoma unosan biznis lečenja raka od potpunog kolapsa, koji je pretio ukoliko se „prevarantima”, kao što je Gaston Nisens, dopusti da leči i izlečuje njihove pacijente. Što se zakona tiče, odlučili su da do kraja iskoriste pravosudne mere koje su im stajale na raspolaganju. Pokrenut je istražni postupak kako bi se, kako to zakon nalaže, prikupili sve dokaze o njegovim „zločinima”, na osnovu kojih bi počinilac bio osuđen na kaznu koju zaslužuje. Nakon toga sada je Gastonu „prekipelo”, te je, iskoristivši zakonsku mogućnost da tokom istražnog postupka može napustiti zemlju, odleteo „glavom bez obzira” kao pravi disident na „Zapad”, skrasivši se u kanadskoj frankofonskoj provinciji Kvebeku, nadajući se da bi tamošnji medicinski autoriteti mogli biti otvoreniji prema proširenim horizontima, koji se otvaraju primenom novih i dokazano efikasnijih tretmana teških obolenja. Sa sobom je, naravno, poneo onaj svoj „somatoskop”. Bilo je to 1964. godine.
Kvebek
Životna priča Gastona Nisensa je tako neodoljivo ličila na neki unapred izrežirani triler u kojem je on igrao glavnu ulogu, ne bivajući toga svestan. To će se u potpunosti potvrditi razvojem događaja koji su usledili nakon njegovog sletanja na montrealski aerodrom. Da bi sve bilo jasnije treba se vratiti malo unatrag u vreme dok je još boravio u Parizu tokom saslušanja na početku onog sudskog istražnog postupka. Tom prilikom prišao mu je jedan gospodin, čije ime nije ni važno, jer će se ispostaviti da je bilo lažno, predstavivši se kao kanadski ratni veteran. Zamolio ga je da dođe u Kanadu i pomogne njegovom trogodišnjem sinu koji je umirao od leukemije. Mada mu se to sve učinilo sumnjivim pristao je, i dao mu onaj njegov čudotvorni serum Anablast. Bio je ne malo iznenađen kada ga je kasnije na montrealskom aerodromu dočekala horda novinara, predstavnika svih mogućih medija, i to kao veliku zvezdu, koja dolazi sa druge strane Atlantika da spašava ljude od opake bolesti. U tom trenutku verovatno mu se učinilo da je došao kraj njegovim mukama i da je konačno našao zemlju u kojoj će moći da se mirno posveti svojoj naučničkoj misiji.
Međutim, kako će se ispostaviti, sve je to bilo izrežirano, kao i sama njegova emigracija u Kanadu. Mada njegov lek Anablast nije imao zvanično odobrenje za upotrebu u Kanadi, to odobrenje je izdato po hitnom postupku, dok je Gaston u medijima slavljen kao genijalni spasilac. Dečaka su počeli da leče, mada Gastonu nije bilo dozvoljeno da ga vidi, što je nagoveštavalo da to ipak nisu čista posla. Sve će se razotkriti kada nakon izvesnog vremena dečak ipak podlegne nakon što je navodno primio 9 doza Anablasta. Mediji su odjednom okrenuli priču i slavljenički ekplodirali, prvo u Francuskoj, a zatim i u Kvebeku, o korzikanskom „debaklu” medicinskog šarlatana. Gaston će, nakon što se oduševljenje stišalo, saznati i pravo ime onog ratnog veterana. Zvao se Lamer i bio je pripadnik Kanadske kraljevske avijacije, koji je kao „tajni agent” učestvovao u Drugom svetskom ratu. Jedino mu neće biti jasno ako je i tada 1964. još uvek bio tajni agent, za koga je radio i sa kojom namerom. A analitičarima koji se kasnije budu bavili Gastonovom biografijom iz njegovog slučaja će moći da zaključe da su tajne obaveštajne službe itekako umešane u prljavi biznis medicimsko-farmaceutske mafije.
Nakon što se sledeće 1965. vratio iz Pariza sa suđenja na kojem se ipak izvukao bez zatvorske kazne, Gaston se povukao u „ilegalu”, pokušavajući da živi povučeno i anonimno u predgrađu Montreala, baveći se onim, za šta je još uvek verovao da je stvoren i ubačen u vreme u kojem se ipak ne slučajno obreo. Narednih pet-šest godina provešće na usavršavanju onog svog mikroskopa, za čiju vrednost i revolucionarnost je dobio nekoliko potvrda sa najviših mesta, što se te grane nauke tiče. Tako je još maja 1964, tek što se obreo u Montrealu, u to vreme uvaženi kanadski fizičar Antoan Aumo (Antoine Aumont), koji je bio zaposlen u jednom odelenju Kvebečkog ministarstva zdravlja, čitajući o njemu u novinama, izrazio želju da ga lično upozna i da vidi to njegovo čudo od mikroskopa. Nakon što je video mikroskop i razgovarao sa Gastonom, impresioniran onim što je doživeo, rekao mu je da, ukoliko mu zatreba pomoć iz domena njegove naučne ekspertize, može slobodno da mu se javi.
Jula meseca iste godine obratilo mu se direktno pismom pomenuto ministarstvo tražeći da im objasni, također pismeno, na kom principu radi taj njegov mikroskop. Gastonov advokat im je odgovorio da on za sada ne može ministarstvu pružiti tražene informacije jer uređaj još nije patentiran, a nije patentiran zbog toga što „matematičke konstante na kojima je zasnovan rad mikroskopa još nisu u potpunosti razjašnjne u prkos velikog uloženog truda”. Drugim rečima, Aumo i njegove tadašnje kolege su ostali uskraćeni da im bude objašnjeno, uz pomoć tada poznatih zakona optike, na koji način funkcioniše Nisensov „somatoskop”. Treba naglasiti da ni danas, više od pola veka kasnije, to još nije u potpunosti razjašnjeno. To sve govori da, i pored onog, od strane tajnih službi, „napakovanog” debakla, pojava Gasona Nisensa u Montrealu 1964. nije ostala nezapažena u naučnim krugovima, što je Gastonu dalo neophodan postreh da nastavi odande gde je stao na Korzici.
U nedostatku novaca potrebnih za istraživanja i usavršavanja mikroskopa pomoglo mu je poznanstvo sa Hjubertom Lamontenjom, vlasnikom biznisa za prodaju i opravku elektronskih uređaja, sa kojim se upoznao dok je tražio elektronske komponente za svoj mikroskop. Od njega je narednih godina naučio dosta stvari iz elektronike, koje su mu pomogle u daljem usavršavanju mikroskopa. A pored toga radio je povremeno u njegovoj radionici za opravke, kako bi zaradio neku „kintu” za preživljavanje, jer je tih godina bio praktično nezaposlen, bez ikakvih stalnih prihoda. Što se veština koje je stekao tiče, postao je majstor za sve, naučivši da popravlja sve vrste uređaja, od automobilskih motora, pa do svakojakih ispravljača i prečišćivača.
Nakon tih prvih kanadskih godina u kojima je jedva sastavljao kraj sa krajem, što se moralo odraziti i na progres na polju naučnog stvaralaštva, 1971. se pojavio anđeo spasilac koji je u Nisensu video upravo onakvog genija kakvog je čitavog života očekivao da sretene. Bio je to Dejvid Stjuart, predsednik prestižne montrealske MekDonald-Stjuart fondacije, sa kojim ga je upoznao jedan poznanik. Bio je to upravo čovek koji je mogao finansijski pomoći da Gaston Nisens ostvari do kraja onu misiju koja mu je sudbinski poverena. Jer je Dejvid Stjuart već dugo godina novcem iz fondacije kojom je rukovodio finansirao ona ortodoksna istraživanja u oblasti kancera. A to je bilo upravo ono sa čime se i Gaston između ostalog bavio prethodnih više od dvadeset godina.
Međutim, postojao je tu jedan mali problem, jer istraživanja na polju kancera kojima se bavio Gaston Nisens nisu spadala u ona ortodoksna, kojima nije bio cilj da se pronađe lek za izlečenje te bolesti, već „lek” uz pomoć kojeg bi se bolesno stanje pacijenta što je moguće više produžilo, kako bi se na lečenju što više zaradilo. Pošto je njegovo ime već bilo „provaljeno”, a on sam smatran šarlatanom, ne bi bilo moguće da novac iz tog fonda stiže direktno do njega. Ali, snalažljivi Dejvid Stjuart je našao rešenje kako da nekim zaobilaznim putevima ipak novčana sredstva iz njegovog fonda stižu do Gastona.
Tako je Gaston narednih godina i decenija bio u mogućnosti da nastavi sa svojim istraživačkim radom, što je uključivalo i pronalaženje još efikasnijih lekova u borbi protiv kancera. Ali, nekako u isto vreme kada je sreo Dejvida Stjuarta sreo se i sa svojom budućom suprugom Fransoaz Bonin. U brak će formalno stupiti 1976, ali su se još 1972. uselili u njenu porodičnu kuću u Rok forestu na obali reke Magog, u čiji podrum će preseliti njegovu laboratoriju. Tu će Fransoaz i Gaston provesti naredne decenije. A to je ista ona kuća ispred koje će na svečan i medijski promovisan način biti uhapšen 17 godina kasnije.
Gastonu, kako mu je valjda bilo suđeno, đavo nije dao mira, tako se, nakon što su počela da mu pritiču sredstva iz onog Dejvidocog fonda, ponovo bacio na kancer. Zahvaljujući prodorima koje je u međuvremenu napravio u dešifrovanju tajni one misteriozne čestice somatida, pogotovu o načinu na koji ona u svojim ciklusima preobražaja u procesu pleomorfoze utiče na ljudski organizam, a pogotovu njegov imunitet, Gaston je u svojoj „alhemijskoj” laboratoriji „smućkao” novi savršeniji lek protiv raka, koji je opet krstio šifrom 714-H. Naravno, da je to ponovo probudilo pozornost onog ortodoksnog medicinskog establišmenta, koji se ponadao da su, nakon onog korzikanskog debakla 1964, sa Gastonom Nisensom zauvek završili. Uporni i neumorni Gaston im je sa novim lekom 714-H, koji se pokazao veoma efikasnim, zadao težak udarac. Tako da će narednih petnaestak godina bespoštednom kampanjom diskreditacije, ponižavanja i omalovažavanja pokušavati da sruše njegov sve veći autoritet u naučnim krugovima, te popularnost u javnosti, pošto se novi lek pokazao izuzetno delotvornim, a pogotovo što se radilo o potpuno prirodnom preparatu koji ne oštećuje organizam, kao oni otrovi kojima se, kao najvećim dostignućima „nauke”, diči medicinska ortodoksija.
Taj period će svakako ostati upamćen u istoriji kanadske medicine po duelu između Gastona Nisensa i doktora Augustina Roja, koji je baš u to vreme bio predsednik Kvebečkog koledža lekara, vrhovnog provincijskog autoriteta što se medicine tiče. On će na tom mestu ostati punih 20 godina, od 1974-1994. Zahvaljujući Gastonu i njegovim naučnim dostignućima na polju borbe potiv raka, jadni Roj će najveći deo svoje ekspertske energije svih tih godina predsednikovanja utrošiti u borbi protiv Gastona, koji je kvebečkom udruženju doktora predstavljao veoma neprijatnu kost u grlu. Svakako da se vrhuncem i finalom te bitke mogu nazvati dve radio emisije na stanici montrealskog univerziteta – McGill University’s Radio Station, u kojima su se njih dvojica pojavili kao gosti tokom leta 1989, neposredno nakon onog, na početku opisanog, spektakučarnog Gastonovog hapšenja.
Prvi se pojavio Roj, koristeći svaku priliku tokom razgovora da Gastona omalovaži i vređa, nazivajući ga neznalicom i „nulom”, te potpunim diletantom, što se medicine tiče. Na sugestiju voditeljke da postoje stotine svedočanstava o potpunim izlečenjima primenom njegovog najnovijeg leka, kao i sve više priznanja i uvažavanja njegovog istraživačkog rada koja stižu od cenjenih naučnika iz Kanade i sveta, Roj je pomalo drsko odgovorio da ta lična svedočanstva za njega nemaju nikakvu vrednost, te da ga čudi ta neozbiljnost da se o nadrilekarstvu govori na takav način. Zatim je dodao da medicinski esnaf nema vremena da se bavi procenom takvih pseudolekova, a što se tiče tih uvažavanja Gastona Nisensa od strane cenjenih naučnika, to je za njih bezvredno.
Nekoliko dana kasnija ista voditeljka je ugostila i Gastona Nisensa, koji je odmah na početku razgovora izjavio da gospodin Augustin Roj ne poseduje nikakve kompetencije da daje ocene o njegovom radu, jer se za više od 20 godina nije udostojio da ga upozna, da poseti njegovu laboratoriji i da se raspita čime se on to bavi. A što se tiče leka 714-H, Gaston je ukratko objasnio da vladajuća ortodoksna medicina za lečenje raka priznaje samo takozvane citostatičke lekove koji ubijaju ćelije raka, ali, kao što je poznato, i sve ostale ćelije do kojih dopru, nanoseći također nepopravljive štete imunom sistemu. Dok se njegova filozofija, kako je rekao, zasniva na tretiranju tela kao terena. „Da biste to razumeli morate shvatiti da naša tela svakog dana proizvedu izvestan broj kancerogenih ćelija. Naš imuni sistem je u normalnim okolnostima sposoban da ih eliminiše. Moj 714-H pomaže oslabljenom i onesposobljenom imunom sistemu da se oporavi, povrati svoju punu snagu i nastavi da radi svoj uobičajeni posao. Medicinski ’eksperti’ su donekle u pravu, jer, prema njihovoj filozofiji, moj lek je zaista bezvredan pošto nije sposoban da ubije ni jednu kancerogenu ćeliju”.
Na prvi pogled, to što je Gaston rekao, se čini zaista revolucionarnim. Ali, problem je u tome što takvoj ortodoksnoj, i može se slobodno reći pseudo-medicini, kao i njenoj posestrimi farmaciji Gastonovi revolucionarni lekovi nisu potrebni, jer bi sa njima bankrotirali za mesec dana.
Gaston Nisens je na kraju te, moglo bi se reći istorijske emisije, napomenuo: „Moje hapšenje, pritvor i optužnica su dobri, ako ni zbog čega, ono zbog činjenice da se sve to odigrava pred očima svetske javnosti, tako da će većina ljudi morati shvatiti o čemu se radi i pružiti mi podršku. Na taj način stav medicinskog establišmenta neće više biti jedini i dominantan. Jeste da je loše da se takve stvari ne rešavaju na naučnim forumima, već na sudovima, ali to se za sada ne može izbeći. Na tom sudskom procesu mnogi od slučajeva pacijenata koje sam izlečio biće sa svim detaljima izneseni u sudnici, tako da pomenuti establišment neće više biti jedini sudija”, da bi zaključio: „Ja ne nih hteo da vi pomislite da ja pokušavam da se hvalim kada kažem da moj rad otvara potpuno nove horizonte u biologiji! Ja sam pronašao uspešan način da proniknem u tajne delikatnih bioloških mehanizama i nemam nikakve pretenzije da idem izvan toga. Ako moje usluge mogu biti bilo kome od koristi, moja laboratorija je uvek otvorena.”
Na istorijskom suđenju održanom u Šenbruku od 10. novembra do 1. decembra 1989. Gaston Nisens je proglašen nevinim po svim tačkama optužnice i oslobođen.
Epilog
Gaston Nisens će nakon tog događaja poživeti još skoro četiri decenije. Njegov lek 714-H, koji se inače dobija iz ekstrakta istočnjačke biljke kamfor, će biti patentiran ne samo u Kanadi, nego i u mnogim drugim zemljama. A on će osnovati kompaniju Cerbe Distribution, koja će se baviti proizvodnjom i distribucijom leka. Ne postoje statistički podaci koliko obolelih je do sada tim lekom izlečeno, ali među one poznatije spada rođaka nekadašnjeg američkog predsednika Džordža Dablju Buša, koja je bolovala od jednog retkog, neizlečivog i smrtonosnog oblika raka pluća. Nakon tretmana sa 714-H ozdravila je i još uvek je živa. Supruga francuskog konzula u Montrealu madam En Vinjal nije dugo mogla da zatrudni. Na pregledu su joj konstatovali rak jajnika i saopštili da i pored predloženog tretmana neće živeti duže od pet godina. Nakon pet godina uz pomoć 714-H bila je ne samo živa, nego i zdrava i još „pride” majka slatkog dečaka.
Gaston Nisens će svoju ovozemaljsku misiju završiti 16. februara 2018, i tako okončati svoju 66 godina dugu istraživačku odiseju, tokom koje će ipak, u prkos iskušenjima, uspeti da nauci podari jednu sasvim novu paradigmu u oblasti zdravlja i lečenja teških obolenja netoksičnim sredstvima. Ono što priču o njemu čini još interesantnijom je neobična činjenica da na internet pretraživačima nećete pronaći nijednu njegovu knjigu, niti neki tekst kojeg je on autor. Ali, srećom drugi su pisali knjige o njemu, tako da je o njegovoj nadasve originalnoj pojavi ipak ostalo pisanog traga.
Gastonovim životom i delom najdetaljnije se bavio američki publicista i biolog Kristofer Bird koji je za njega čuo, a kasnije ga i direktno upoznao 1978. godine preko Eve Rajh, kćerke slavnog Vilhelma Rajha. Eva, i sama lekar, se zainteresovala za Gastona jer ju je on neodoljivo podsećao na njenog oca, koji je također zbog svojih revolucionarnih naučnih prodora bio proganjan u Americi, državi u koju je pobegao od nemačkih nacista, koji su javno palili knjige, među kojima i njegove. Rajh će doživeti da sva njegova pisana zaostavština bude javno spaljena od strane američkog FBI-ja, a umreće u zatvoru u 60-oj godini života. Tek toliko da se zna da nisu samo nacisti palili knjige i samo Sovjeti trpali u zatvore naučnike i pisce.
Gaston će srećom proći bolje, a oni koji, pročitavši ovu priču, požele da o njemu saznaju još detalja, pod uslovom da znaju engleski, imaju mogućnost da sve to nađu u dve knjige koje je Kristofer Bird napisao o Gastonu Nisensu: „Život i sudski procesi Gastona Nisensa, Galilea mikroskopije” i „Progoni i sudski procesi Gastona Nisensa.
A oni koji žele da saznaju još više detalja o tom magičnom konceptu tumačenja svega onoga što se događa u našim organizmima moći će to da nađu u knjizi Čarlsa Pikslija: „Ne čini štetu – 714H prkosi beznadežnoj prognozi”. Bez ulaženja u detalje taj koncept, čijem proučavanju je Nisens posvetio više od pola veka, može se svesti na to da je on otkrio da, kada dođe do slabljenja imunog sistema i destabilizacije unutrašnjeg terena organizma, somatidi pored njihovog normalnog trostepenog ciklusa preobražaja prolaze kroz dodatnih 13 faza, koje uzrokuju patološka stanja i bolesti. Sve je to ostalo zabeleženo na pokretnim slikama i specijalnim fotografijama sa najfinijom rezolucijom, snimljenih na Gastonovom somatoskopu. Nisens je to slabljenje imunog sistema, kao i Antoan Bešam, pripisao traumama uzrokovanim raznim štetnim zračenjima, hemijskim zagađenjima, šokovima, depresivnim psihološkim stanjima i još mnogim drugim dejstvima.
On je za svaku degenerativnu bolest pronašao i promatranjem krvnih uzoraka identifikovao karakterističan šesnaesto-fazni ciklus somatida. Sve je to zabeležio na video kasetama. Pored toga, bio je u mogućnosti da promatranjem uzoraka krvi kroz njegov mikroskop, na osnovu ponašanja somatida, predvidi bolest pre nego što su se pojavili simptomi. Međutim, ono što ga je najviše zapanjilo je, kada je, pročistivši krvni uzorak od somatida, te iste somatide pronašao unutar crvenih krvnih zrnaca, koji su u uslovima uzdrmanog imunog sistema također prolazili kroz onaj šesnaesto-fazni ciklus. Pojava somatida unutar crvenih krvnih zrnaca je za njega bila isto takva enigma, kao i zagonetka porekla samog života, što ga je navelo da zaključi: „Ako ne bi bilo somatida, ne bi bilo ni života. Ja u to sada čvrsto verujem.” Ostalo je zabeleženo da je na samom kraju svojih istraživanja rekao: „Somatidi su čak i preteče DNK, koji je do sada smatran nedeljivim građevinskim blokom života.”
O čudnom sinhronicitetu i koincidenciji
Ukoliko se na samom kraju vratimo na onaj sudski proces u Šerbruku koji je održan od 10. novembra do 1. decembra 1989. i uz to se prisetimo da se onaj na početku priče pomenuti pad Berlinskog zida dogodio 9. novembra te iste godine, onda bi se sa ne malim iznenađenjem mogla primetiti čudna koincidencija i sinhronicitet. Kao da se opet umešao Karl Jung sa svojim zakonom sinhroniciteta, prema kojem se ništa kako na Zemlji, tako i u kosmosu, ne dešava slučajno, već tek kada se ispune uslovi smisla i svrhovitosti. To se sve, naravno, događa van prostora i vremena, a može se datumski zapaziti izgleda samo na Zemlji, gde jedino u čitavom kosmosu postoji vreme.
Jer, kako ispada, tek nakon te predstave uklanjanja zida, upriličene za nepopravljivo naivne mase, moglo je da počne suđenje Gastonu Nisensu. Da bi se mogla zapaziti dublja veza između ta dva događaja treba pre svega prihvatiti na prvi pogled ne baš lako primetnu činjenicu da pad zida ne samo da nije doneo čovečanstvu nikakav suštinski boljitak ili slobodu, nego je taj pad označio početak procesa prikrivenog porobljavanja čitave planete, što će postati očigledno tek tridesetak godina kasnije. Dok će, s druge strane, početak suđenja Nisensu označiti simbolički početak jednog procesa od dalekosežnog značaja za čovečanstvo. Jer će Gaston Nisens, pre svega svojom drskošću da prkosi establišmentu, a pogotovu dobijanjem sudskog procesa protiv njega, pokazati da je ipak moguće boriti se sa tom medicinsko-farmaceutskom aždajom, koja će tridesetak godina kasnije čitavo čovečanstvo dovesti do iskušenja bez presedana u njegovoj istoriji, razgolitivši tako ono što je samo retkima bilo jasno da će se desiti nakon pada Berlinskog zida.
Tako će medicinski disident Gaston Nisens, za koga tih novembarskih dana 1989, kada se pisala istorija, niko nije čuo, uraditi mnogo važnije stvari za čovečanstvo od desetina i stotina oni političkih disidenata, koji su poput pajaca odigrali epizodne uloge u jednom velikom lutkarskom pozorištu. Gaston je utro put, ali i postao inspiracija, budućim generacijama medicinskih disidenata. Njegov kolega Stefan Lanka će 2016, i to, gle čuda, opet 1. decembra, odneti sličnu pobedu na vrhovnom sudu Nemačke. https://sedmasila.rs/milovan-savija-virus-pred-sudom/ A šest godina kasnije, će doktor Robert Malone i 17,000 lekara i medicinskih naučnika iz svih krajeva sveta, okupljenih u organizaciji Svetski kovid samit – Global Covid Summit, objaviti zvaničnu deklaraciju u 10 tačaka, kojom pozivaju svetske vlade i organizacije na ukidanje kovid terora, zavedenog u ime pseudo nauke, a posebno opasnih vakcinacija. Dok će istovremeno besmislene odredbe propisane u ime nakaradnog tumačenja nauke biti obarane i proglašavane ništavnim na mnogim sudovima.
A što se tiče onoga što je pad Berlinskog zida najavio, to je 11 godina pre tog čina proročanski nagovestio Aleksandar Solženjicin, koji je bio daleko dubokoumniji od svojih ostalih kolega disidenata, u onom čuvenom govoru na Harvardu, 9. juna 1978. On je tom prilikom okupljenom američkom naučnom establišmentu rekao otvoreno da ne gaje iluzije da je sa njihove strane zida mnogo bolje, nego sa one druge. Rekao im je da je svet podeljen, ali da obe polutke boluju od iste bolesti i da suština nije u odabiru između postojećih puteva, već u potrazi za onim pravim. Da bi zaključio da nikakva naučna dostignuća i napredak neće moći da iskupe to „moralno ništavilo u koje je upao XX vek”.
Gaston Nisens je čitav svoj život posvetio potrazi za tim pravim putem, tako da bi se na kraju moglo zaključiti da je onim što je na tom putu postigao, kao i načinom kako je taj život živeo, iskupio makar deo tog moralnog ništavila. Kao da je pročitao taj Solženjicinov govor na Harvardu. Nije isključeno i da jeste!
