На историјском суђењу одржаном у Шенбруку од 10. новембра до 1. децембра 1989. Гастон Нисенс је проглашен невиним по свим тачкама оптужнице и ослобођен.
А ко је био Гастон Нисенс? То је човек који је пронашао лек против рака?
А зашто му је суђено? Зато што ортодоксној и слободно се може рећи псеудо-медицини, као и њеној посестрими фармацији нису потребни, лекови који лече већ „лек” уз помоћ којег би се болесно стање пацијента што је могуће више продужило, како би се на лечењу што више зарадило. Дакле јасно је, са адекватним леком би банкротирали за месец дана. А Гастонов лек 714-Х ,како је он у једној радио емисји монтреалског универзитета – McGill University’s Radio Station, лета 1989. рекао „помаже ослабљеном и онеспособљеном имуном систему да се опорави, поврати своју пуну снагу и настави да ради свој уобичајени посао“.А тај посао је уништавање ћелија рака.
Гастоновим леком 714-Х лечила се рођака некадашњег америчког председника Џорџа Даблју Буша, која је боловала од једног ретког, неизлечивог и смртоносног облика рака плућа. Након третмана са 714-Х оздравила је и још увек је жива.
Када се једног касног поподнева, почетком јуна 1989. године, Гастон Нисенс појавио испред своје куће у маленом сеоцету Рок форест у Квебеку био је не мало изненађен. У дворишту испред улаза у кућу затекао је повелику групу новинара са камерама и фотоапаратима, као да су једва чекали да се појави. На улици, испред дворишта, био је паркиран један полицијски аутомобил. У том тренутку још није схватио о чему се ради. Тек неколико сати касније у затворској ћелији ће схватити да је све то било унапред изрежирано и припремљено. Новинари су чекали, не да би га интервјуисали, јер имали су заиста и кога да интервјуишу, већ да би својим камерама и фотоапаратима снимили и овековечили његово хапшење и одвођење полицијским аутом у истражни затвор у оближњем граду Шербруку.
А затворска ћелија је била толико прљава и смрдљива, тако да је једва преживео наступајућу ноћ. У њој се налазио само један кревет на којем је било доста трагова људског измета. Било је то нешто најпрљавије што се могло замислити. Срећом ту је провео само 24 сата, пре него што је сутрадан одведен на прелиминарно судско саслушање, након којег ће бити пуштен уз кауцију од $10,000. Када је стигао кући где га је чекала супруга његово елегантно одело је толико смрдело да је она морала сместа да га спали, јер је то био једини начин да се ослободе неподношљивог смрада.
Била је то, као што се на самом почетку може приметити, она историјска 1989. у којој ће, неколико месеци након описаних догађаја у маленом сеоцету Рок форест и обласном суду и истражном затвору у Шербруку, почети рушење оног фамозног Берлинског зида, које ће омогућити да милиони емиграната жељних слободе похрле из држава са источне стране тог омраженог зида ка Западу и „слободи”. Док ће истовремено на десетине мање или више славних дисидената похрлити у супротном правцу, са Запада ка Истоку, ка својим домовинама из којих су протеклих деценија бежали из „ропства”, тражећи спас у „слободи”.
Пошто би се и Гастон Нисенс такођер могао сматрати дисидентом, онда би се податак да се описани догађај из Квебека десио исте године када је пао Берлински зид и успостављена „слобода” са обе његове стране, могао сматрати иронијом, којој је иначе склона она учитељица живота, историја. Јер, Гастон је тачно 25 година пре тог догађаја, 1964. емигрирао са истока у „демократску” земљу Канаду. Додуше, земља из које је побегао се такођер налазила са оне западне стране зида. Била је то Француска. Да би се схватила иронија, али и коју врсту дисидента је Гастон покушао да глуми потребно је подсетити се његове биографије из које ће се сазнати да је Гастон Нисенс био толики господин и да је у толикој мери задужио човечанство да заиста није заслужио да преноћи ноћ у оној неподношљиво смрдљивој затворској ћелији у Шербруку.
Француска
Гастон је рођен 16. марта 1924. на северу Француске, близу провинцијског центра Лила, и то у богатој породици, јер му је отац био банкар. Још као дечак предшколског узраста је почео да самостално конструише возила. Са пет година је сам направио мали аутомобил користећи федере из старог сата за погон. Неколико година касније је конструисао мотоцикл, а затим и мали авион, довољно велики да би могао да са њим полети, а који је мајка за сваки случај спалила. Отац му је умро када је имао 11 година.
Након завршене основне и средње школе, таман када је требало да крене на универзитетске студије избио је рат. Са породицом се преселио на југ у онај неокупирани део Француске близу Нице, где је током рата похађао импровизоване студије које су организовали избегли професори и особље Универзитета Лил. После рата, након што су се вратили у породичну кућу, одлучио је да не завршава формалне студије, већ да се, гоњен унутрашњим поривом, посвети проналазаштву, и то у области микроскопије и биологије. Захваљујући подршци мајке, направљена ја истраживачка лабораторија у породичној кући. Већ тих година је претпостављао и интуитивно наслућивао да у крви постоје неки важни сићушни делићи који се нису могли видети тадашњим микроскопима. За то му је требао нови, савршенији и моћнији микроскоп, који је успео у глави да замисли када је имао тек 21 годину.
Да га конструише биће му потребно неколико година. Око оног оптичког дела, то јест распореда сочива и огледала, помогли су му немачки специјалисти и мајстори из села Леиц, где је било седиште познате предратне компаније Leitz. Електронску манипулацију светлосним зрацима је сам решио, док су конструкцију обавили техничари из околине Париза, иначе војни снабдевачи осетљивим деловима њихових уређаја. Тако је већ крајем четрдесетих година прошлог века светло дана угледао микроскоп за XXI век, који је добио назив соматоскоп, по оним најситнијим деловима материје соматидима, како их је крстио, а које је коначно успео да види. Био је то, највероватније веома сличан микроскоп оном „универзалном “ који је двадесетак година пре тога конструисао Ројал Рејмонд Рајф, па се може слободно закључити да је Гастон био други човек коме је пошло за руком да види те тајанствене честице, које је Рајф назвао бактерије-х, или скраћено БХ, а које је у ствари први антиципирао Антоан Бешам, још крајем XIX века, доделивши им кључну улогу у својој теорији терена, назвавши их микрозиме.
Међутим, крајем тих четрдесетих Гастон ће тежиште својих медицинских истраживања усмерити ка канцеру. Први лек против канцера који је успео да осмисли назвао је ГН-24, према својим иницијалима и години рођења, а чије дејство је било засновано на ферментацијским карактеристикама канцерогених ћелија. Лек се показао прилично ефикасним, а остале су из тог времена упамћене и забележене многе анегдоте о чудесним излечењима. Лек се чак званично продавао у швајцарским апотекама.
У потрази за још ефикаснијим антиканцерогеним средствима Гастон Нисенс је произвео серум, тако што је убризгао канцерогене ћелије у крвоток коња како би изазвао имунолошку реакцију у којој би се у крви појавила антитела. Такву крв би вадио из тела коња и након чишћења и филтрирања добијао веома ефикасан лек против рака. Та процедура је била веома једноставна и омогућавала да се лако и јефтино добију велике количине серума. Дао му је име Анабласт, а био је много делотворнији од ГН-24. Глас о чудотворним излечењима се брзо ширио, што је довело до тога да француском медицинском естаблишменту коначно „прекипи”, јер нису више могли да толеришу тако флагрантно кршење њихових медицинских принципа, према којима крајњи циљ медицинских третмана било које болести, па и рака, није излечење, него да се добро заради. А од јефтиних лекова не само да нема зараде, него се масовним излечењима губе драгоцене муштерије.
Тако да је Гастон коначно по први пута „заглавио” на суду. Оптужен је и драстично кажњен не само за илегалну медицинску, него и фармацеутску праксу. Лабораторија му је затворена, а опрема конфискована. Срећом, успео је да спаси онај свој легендарни микроскоп, звани соматоскоп. Сломљен и разочаран одлучио је да бежи из домовине, која га је безобзирно кажњавала и прогањала за оно што је сматрао да чини из најплеменитијих побуда. За почетак најпривлачнија му се учинила Корзика, острво у Средоземном мору, које је припадало Француској, али са веома дугом сепаратистичком традицијом. Тамо га је позвала група лекара, који су га веома ценили, а поготову су били импресионирани његовим успесима у лечењу рака.
На Корзици, у сеоцету Прунет, које је немогуће наћи на географским картама, рачунајући вероватно да га ту неће моћи пронаћи прогонитељи, Гастон је поново успоставио своју истраживачку лабораторију, без којих изгледа није могао замислити живот. А тај живот, како ће се ускоро показати, му неће дозволити да без трауматичних искушења настави своју каријеру проналазача и научника. Десило се да недуго након преселења у главном граду Корзике Ајачију шкотски слободни зидари организују своје редовно окупљање. Један од њих је током боравка на Корзици чуо о Гастону Нисенсу и његовом чудотворном леку против рака, да би након повратка у Единбург о томе јавно говорио у једном интервјуу. Већ за недељу дана стотине очајника оболелих од рака из свих крајева света су похрлили према Ајачију. О томе је опширно у два наставка писао илустровани недељник Paris-Match, наводећи да су се до Корзике и Гастоновог скровишта у сеоцету Прунет успели пробити чак и пацијенти са друге стране оног Берлинског зида, као што је Чехословачка, а долетети из таквих даљина, као што је Аргентина.
Француски медицински ауторитети су, увидевши да оне казне нису дале очекиване резултате, били приморани да прибегну драстичнијим мерама, уколико су желели да спасу веома уносан бизнис лечења рака од потпуног колапса, који је претио уколико се „преварантима”, као што је Гастон Нисенс, допусти да лечи и излечује њихове пацијенте. Што се закона тиче, одлучили су да до краја искористе правосудне мере које су им стајале на располагању. Покренут је истражни поступак како би се, како то закон налаже, прикупили све доказе о његовим „злочинима”, на основу којих би починилац био осуђен на казну коју заслужује. Након тога сада је Гастону „прекипело”, те је, искористивши законску могућност да током истражног поступка може напустити земљу, одлетео „главом без обзира” као прави дисидент на „Запад”, скрасивши се у канадској франкофонској провинцији Квебеку, надајући се да би тамошњи медицински ауторитети могли бити отворенији према проширеним хоризонтима, који се отварају применом нових и доказано ефикаснијих третмана тешких оболења. Са собом је, наравно, понео онај свој „соматоскоп”. Било је то 1964. године.
Квебек
Животна прича Гастона Нисенса је тако неодољиво личила на неки унапред изрежирани трилер у којем је он играо главну улогу, не бивајући тога свестан. То ће се у потпуности потврдити развојем догађаја који су уследили након његовог слетања на монтреалски аеродром. Да би све било јасније треба се вратити мало унатраг у време док је још боравио у Паризу током саслушања на почетку оног судског истражног поступка. Том приликом пришао му је један господин, чије име није ни важно, јер ће се испоставити да је било лажно, представивши се као канадски ратни ветеран. Замолио га је да дође у Канаду и помогне његовом трогодишњем сину који је умирао од леукемије. Мада му се то све учинило сумњивим пристао је, и дао му онај његов чудотворни серум Анабласт. Био је не мало изненађен када га је касније на монтреалском аеродрому дочекала хорда новинара, представника свих могућих медија, и то као велику звезду, која долази са друге стране Атлантика да спашава људе од опаке болести. У том тренутку вероватно му се учинило да је дошао крај његовим мукама и да је коначно нашао земљу у којој ће моћи да се мирно посвети својој научничкој мисији.
Међутим, како ће се испоставити, све је то било изрежирано, као и сама његова емиграција у Канаду. Мада његов лек Анабласт није имао званично одобрење за употребу у Канади, то одобрење је издато по хитном поступку, док је Гастон у медијима слављен као генијални спасилац. Дечака су почели да лече, мада Гастону није било дозвољено да га види, што је наговештавало да то ипак нису чиста посла. Све ће се разоткрити када након извесног времена дечак ипак подлегне након што је наводно примио 9 доза Анабласта. Медији су одједном окренули причу и слављенички екплодирали, прво у Француској, а затим и у Квебеку, о корзиканском „дебаклу” медицинског шарлатана. Гастон ће, након што се одушевљење стишало, сазнати и право име оног ратног ветерана. Звао се Ламер и био је припадник Канадске краљевске авијације, који је као „тајни агент” учествовао у Другом светском рату. Једино му неће бити јасно ако је и тада 1964. још увек био тајни агент, за кога је радио и са којом намером. А аналитичарима који се касније буду бавили Гастоновом биографијом из његовог случаја ће моћи да закључе да су тајне обавештајне службе итекако умешане у прљави бизнис медицимско-фармацеутске мафије.
Након што се следеће 1965. вратио из Париза са суђења на којем се ипак извукао без затворске казне, Гастон се повукао у „илегалу”, покушавајући да живи повучено и анонимно у предграђу Монтреала, бавећи се оним, за шта је још увек веровао да је створен и убачен у време у којем се ипак не случајно обрео. Наредних пет-шест година провешће на усавршавању оног свог микроскопа, за чију вредност и револуционарност је добио неколико потврда са највиших места, што се те гране науке тиче. Тако је још маја 1964, тек што се обрео у Монтреалу, у то време уважени канадски физичар Антоан Аумо (Antoine Aumont), који је био запослен у једном оделењу Квебечког министарства здравља, читајући о њему у новинама, изразио жељу да га лично упозна и да види то његово чудо од микроскопа. Након што је видео микроскоп и разговарао са Гастоном, импресиониран оним што је доживео, рекао му је да, уколико му затреба помоћ из домена његове научне експертизе, може слободно да му се јави.
Јула месеца исте године обратило му се директно писмом поменуто министарство тражећи да им објасни, такођер писмено, на ком принципу ради тај његов микроскоп. Гастонов адвокат им је одговорио да он за сада не може министарству пружити тражене информације јер уређај још није патентиран, а није патентиран због тога што „математичке константе на којима је заснован рад микроскопа још нису у потпуности разјашњне у пркос великог уложеног труда”. Другим речима, Аумо и његове тадашње колеге су остали ускраћени да им буде објашњено, уз помоћ тада познатих закона оптике, на који начин функционише Нисенсов „соматоскоп”. Треба нагласити да ни данас, више од пола века касније, то још није у потпуности разјашњено. То све говори да, и поред оног, од стране тајних служби, „напакованог” дебакла, појава Гасона Нисенса у Монтреалу 1964. није остала незапажена у научним круговима, што је Гастону дало неопходан пострех да настави оданде где је стао на Корзици.
У недостатку новаца потребних за истраживања и усавршавања микроскопа помогло му је познанство са Хјубертом Ламонтењом, власником бизниса за продају и оправку електронских уређаја, са којим се упознао док је тражио електронске компоненте за свој микроскоп. Од њега је наредних година научио доста ствари из електронике, које су му помогле у даљем усавршавању микроскопа. А поред тога радио је повремено у његовој радионици за оправке, како би зарадио неку „кинту” за преживљавање, јер је тих година био практично незапослен, без икаквих сталних прихода. Што се вештина које је стекао тиче, постао је мајстор за све, научивши да поправља све врсте уређаја, од аутомобилских мотора, па до свакојаких исправљача и пречишћивача.
Након тих првих канадских година у којима је једва састављао крај са крајем, што се морало одразити и на прогрес на пољу научног стваралаштва, 1971. се појавио анђео спасилац који је у Нисенсу видео управо онаквог генија каквог је читавог живота очекивао да сретене. Био је то Дејвид Стјуарт, председник престижне монтреалске МекДоналд-Стјуарт фондације, са којим га је упознао један познаник. Био је то управо човек који је могао финансијски помоћи да Гастон Нисенс оствари до краја ону мисију која му је судбински поверена. Јер је Дејвид Стјуарт већ дуго година новцем из фондације којом је руководио финансирао она ортодоксна истраживања у области канцера. А то је било управо оно са чиме се и Гастон између осталог бавио претходних више од двадесет година.
Међутим, постојао је ту један мали проблем, јер истраживања на пољу канцера којима се бавио Гастон Нисенс нису спадала у она ортодоксна, којима није био циљ да се пронађе лек за излечење те болести, већ „лек” уз помоћ којег би се болесно стање пацијента што је могуће више продужило, како би се на лечењу што више зарадило. Пошто је његово име већ било „проваљено”, а он сам сматран шарлатаном, не би било могуће да новац из тог фонда стиже директно до њега. Али, сналажљиви Дејвид Стјуарт је нашао решење како да неким заобилазним путевима ипак новчана средства из његовог фонда стижу до Гастона.
Тако је Гастон наредних година и деценија био у могућности да настави са својим истраживачким радом, што је укључивало и проналажење још ефикаснијих лекова у борби против канцера. Али, некако у исто време када је срео Дејвида Стјуарта срео се и са својом будућом супругом Франсоаз Бонин. У брак ће формално ступити 1976, али су се још 1972. уселили у њену породичну кућу у Рок форесту на обали реке Магог, у чији подрум ће преселити његову лабораторију. Ту ће Франсоаз и Гастон провести наредне деценије. А то је иста она кућа испред које ће на свечан и медијски промовисан начин бити ухапшен 17 година касније.
Гастону, како му је ваљда било суђено, ђаво није дао мира, тако се, након што су почела да му притичу средства из оног Дејвидоцог фонда, поново бацио на канцер. Захваљујући продорима које је у међувремену направио у дешифровању тајни оне мистериозне честице соматида, поготову о начину на који она у својим циклусима преображаја у процесу плеоморфозе утиче на људски организам, а поготову његов имунитет, Гастон је у својој „алхемијској” лабораторији „смућкао” нови савршенији лек против рака, који је опет крстио шифром 714-Х. Наравно, да је то поново пробудило позорност оног ортодоксног медицинског естаблишмента, који се понадао да су, након оног корзиканског дебакла 1964, са Гастоном Нисенсом заувек завршили. Упорни и неуморни Гастон им је са новим леком 714-Х, који се показао веома ефикасним, задао тежак ударац. Тако да ће наредних петнаестак година беспоштедном кампањом дискредитације, понижавања и омаловажавања покушавати да сруше његов све већи ауторитет у научним круговима, те популарност у јавности, пошто се нови лек показао изузетно делотворним, а поготово што се радило о потпуно природном препарату који не оштећује организам, као они отрови којима се, као највећим достигнућима „науке”, дичи медицинска ортодоксија.
Тај период ће свакако остати упамћен у историји канадске медицине по дуелу између Гастона Нисенса и доктора Аугустина Роја, који је баш у то време био председник Квебечког колеџа лекара, врховног провинцијског ауторитета што се медицине тиче. Он ће на том месту остати пуних 20 година, од 1974-1994. Захваљујући Гастону и његовим научним достигнућима на пољу борбе потив рака, јадни Рој ће највећи део своје експертске енергије свих тих година председниковања утрошити у борби против Гастона, који је квебечком удружењу доктора представљао веома непријатну кост у грлу. Свакако да се врхунцем и финалом те битке могу назвати две радио емисије на станици монтреалског универзитета – McGill University’s Radio Station, у којима су се њих двојица појавили као гости током лета 1989, непосредно након оног, на почетку описаног, спектакучарног Гастоновог хапшења.
Први се појавио Рој, користећи сваку прилику током разговора да Гастона омаловажи и вређа, називајући га незналицом и „нулом”, те потпуним дилетантом, што се медицине тиче. На сугестију водитељке да постоје стотине сведочанстава о потпуним излечењима применом његовог најновијег лека, као и све више признања и уважавања његовог истраживачког рада која стижу од цењених научника из Канаде и света, Рој је помало дрско одговорио да та лична сведочанства за њега немају никакву вредност, те да га чуди та неозбиљност да се о надрилекарству говори на такав начин. Затим је додао да медицински еснаф нема времена да се бави проценом таквих псеудолекова, а што се тиче тих уважавања Гастона Нисенса од стране цењених научника, то је за њих безвредно.
Неколико дана каснија иста водитељка је угостила и Гастона Нисенса, који је одмах на почетку разговора изјавио да господин Аугустин Рој не поседује никакве компетенције да даје оцене о његовом раду, јер се за више од 20 година није удостојио да га упозна, да посети његову лабораторији и да се распита чиме се он то бави. А што се тиче лека 714-Х, Гастон је укратко објаснио да владајућа ортодоксна медицина за лечење рака признаје само такозване цитостатичке лекове који убијају ћелије рака, али, као што је познато, и све остале ћелије до којих допру, наносећи такођер непоправљиве штете имуном систему. Док се његова филозофија, како је рекао, заснива на третирању тела као терена. „Да бисте то разумели морате схватити да наша тела сваког дана произведу известан број канцерогених ћелија. Наш имуни систем је у нормалним околностима способан да их елиминише. Мој 714-Х помаже ослабљеном и онеспособљеном имуном систему да се опорави, поврати своју пуну снагу и настави да ради свој уобичајени посао. Медицински ’експерти’ су донекле у праву, јер, према њиховој филозофији, мој лек је заиста безвредан пошто није способан да убије ни једну канцерогену ћелију”.
На први поглед, то што је Гастон рекао, се чини заиста револуционарним. Али, проблем је у томе што таквој ортодоксној, и може се слободно рећи псеудо-медицини, као и њеној посестрими фармацији Гастонови револуционарни лекови нису потребни, јер би са њима банкротирали за месец дана.
Гастон Нисенс је на крају те, могло би се рећи историјске емисије, напоменуо: „Моје хапшење, притвор и оптужница су добри, ако ни због чега, оно због чињенице да се све то одиграва пред очима светске јавности, тако да ће већина људи морати схватити о чему се ради и пружити ми подршку. На тај начин став медицинског естаблишмента неће више бити једини и доминантан. Јесте да је лоше да се такве ствари не решавају на научним форумима, већ на судовима, али то се за сада не може избећи. На том судском процесу многи од случајева пацијената које сам излечио биће са свим детаљима изнесени у судници, тако да поменути естаблишмент неће више бити једини судија”, да би закључио: „Ја не них хтео да ви помислите да ја покушавам да се хвалим када кажем да мој рад отвара потпуно нове хоризонте у биологији! Ја сам пронашао успешан начин да проникнем у тајне деликатних биолошких механизама и немам никакве претензије да идем изван тога. Ако моје услуге могу бити било коме од користи, моја лабораторија је увек отворена.”
На историјском суђењу одржаном у Шенбруку од 10. новембра до 1. децембра 1989. Гастон Нисенс је проглашен невиним по свим тачкама оптужнице и ослобођен.
Епилог
Гастон Нисенс ће након тог догађаја поживети још скоро четири деценије. Његов лек 714-Х, који се иначе добија из екстракта источњачке биљке камфор, ће бити патентиран не само у Канади, него и у многим другим земљама. А он ће основати компанију Cerbe Distribution, која ће се бавити производњом и дистрибуцијом лека. Не постоје статистички подаци колико оболелих је до сада тим леком излечено, али међу оне познатије спада рођака некадашњег америчког председника Џорџа Даблју Буша, која је боловала од једног ретког, неизлечивог и смртоносног облика рака плућа. Након третмана са 714-Х оздравила је и још увек је жива. Супруга француског конзула у Монтреалу мадам Ен Вињал није дуго могла да затрудни. На прегледу су јој констатовали рак јајника и саопштили да и поред предложеног третмана неће живети дуже од пет година. Након пет година уз помоћ 714-Х била је не само жива, него и здрава и још „приде” мајка слатког дечака.
Гастон Нисенс ће своју овоземаљску мисију завршити 16. фебруара 2018, и тако окончати своју 66 година дугу истраживачку одисеју, током које ће ипак, у пркос искушењима, успети да науци подари једну сасвим нову парадигму у области здравља и лечења тешких оболења нетоксичним средствима. Оно што причу о њему чини још интересантнијом је необична чињеница да на интернет претраживачима нећете пронаћи ниједну његову књигу, нити неки текст којег је он аутор. Али, срећом други су писали књиге о њему, тако да је о његовој надасве оригиналној појави ипак остало писаног трага.
Гастоновим животом и делом најдетаљније се бавио амерички публициста и биолог Кристофер Бирд који је за њега чуо, а касније га и директно упознао 1978. године преко Еве Рајх, кћерке славног Вилхелма Рајха. Ева, и сама лекар, се заинтересовала за Гастона јер ју је он неодољиво подсећао на њеног оца, који је такођер због својих револуционарних научних продора био прогањан у Америци, држави у коју је побегао од немачких нациста, који су јавно палили књиге, међу којима и његове. Рајх ће доживети да сва његова писана заоставштина буде јавно спаљена од стране америчког ФБИ-ја, а умреће у затвору у 60-ој години живота. Тек толико да се зна да нису само нацисти палили књиге и само Совјети трпали у затворе научнике и писце.
Гастон ће срећом проћи боље, а они који, прочитавши ову причу, пожеле да о њему сазнају још детаља, под условом да знају енглески, имају могућност да све то нађу у две књиге које је Кристофер Бирд написао о Гастону Нисенсу: „Живот и судски процеси Гастона Нисенса, Галилеа микроскопије” и „Прогони и судски процеси Гастона Нисенса.
А они који желе да сазнају још више детаља о том магичном концепту тумачења свега онога што се догађа у нашим организмима моћи ће то да нађу у књизи Чарлса Пикслија: „Не чини штету – 714Х пркоси безнадежној прогнози”. Без улажења у детаље тај концепт, чијем проучавању је Нисенс посветио више од пола века, може се свести на то да је он открио да, када дође до слабљења имуног система и дестабилизације унутрашњег терена организма, соматиди поред њиховог нормалног тростепеног циклуса преображаја пролазе кроз додатних 13 фаза, које узрокују патолошка стања и болести. Све је то остало забележено на покретним сликама и специјалним фотографијама са најфинијом резолуцијом, снимљених на Гастоновом соматоскопу. Нисенс је то слабљење имуног система, као и Антоан Бешам, приписао траумама узрокованим разним штетним зрачењима, хемијским загађењима, шоковима, депресивним психолошким стањима и још многим другим дејствима.
Он је за сваку дегенеративну болест пронашао и проматрањем крвних узорака идентификовао карактеристичан шеснаесто-фазни циклус соматида. Све је то забележио на видео касетама. Поред тога, био је у могућности да проматрањем узорака крви кроз његов микроскоп, на основу понашања соматида, предвиди болест пре него што су се појавили симптоми. Међутим, оно што га је највише запањило је, када је, прочистивши крвни узорак од соматида, те исте соматиде пронашао унутар црвених крвних зрнаца, који су у условима уздрманог имуног система такођер пролазили кроз онај шеснаесто-фазни циклус. Појава соматида унутар црвених крвних зрнаца је за њега била исто таква енигма, као и загонетка порекла самог живота, што га је навело да закључи: „Ако не би било соматида, не би било ни живота. Ја у то сада чврсто верујем.” Остало је забележено да је на самом крају својих истраживања рекао: „Соматиди су чак и претече ДНК, који је до сада сматран недељивим грађевинским блоком живота.”
О чудном синхроницитету и коинциденцији
Уколико се на самом крају вратимо на онај судски процес у Шербруку који је одржан од 10. новембра до 1. децембра 1989. и уз то се присетимо да се онај на почетку приче поменути пад Берлинског зида догодио 9. новембра те исте године, онда би се са не малим изненађењем могла приметити чудна коинциденција и синхроницитет. Као да се опет умешао Карл Јунг са својим законом синхроницитета, према којем се ништа како на Земљи, тако и у космосу, не дешава случајно, већ тек када се испуне услови смисла и сврховитости. То се све, наравно, догађа ван простора и времена, а може се датумски запазити изгледа само на Земљи, где једино у читавом космосу постоји време.
Јер, како испада, тек након те представе уклањања зида, уприличене за непоправљиво наивне масе, могло је да почне суђење Гастону Нисенсу. Да би се могла запазити дубља веза између та два догађаја треба пре свега прихватити на први поглед не баш лако приметну чињеницу да пад зида не само да није донео човечанству никакав суштински бољитак или слободу, него је тај пад означио почетак процеса прикривеног поробљавања читаве планете, што ће постати очигледно тек тридесетак година касније. Док ће, с друге стране, почетак суђења Нисенсу означити симболички почетак једног процеса од далекосежног значаја за човечанство. Јер ће Гастон Нисенс, пре свега својом дрскошћу да пркоси естаблишменту, а поготову добијањем судског процеса против њега, показати да је ипак могуће борити се са том медицинско-фармацеутском аждајом, која ће тридесетак година касније читаво човечанство довести до искушења без преседана у његовој историји, разголитивши тако оно што је само реткима било јасно да ће се десити након пада Берлинског зида.
Тако ће медицински дисидент Гастон Нисенс, за кога тих новембарских дана 1989, када се писала историја, нико није чуо, урадити много важније ствари за човечанство од десетина и стотина они политичких дисидената, који су попут пајаца одиграли епизодне улоге у једном великом луткарском позоришту. Гастон је утро пут, али и постао инспирација, будућим генерацијама медицинских дисидената. Његов колега Стефан Ланка ће 2016, и то, гле чуда, опет 1. децембра, однети сличну победу на врховном суду Немачке. https://sedmasila.rs/milovan-savija-virus-pred-sudom/ А шест година касније, ће доктор Роберт Малоне и 17,000 лекара и медицинских научника из свих крајева света, окупљених у организацији Светски ковид самит – Global Covid Summit, објавити званичну декларацију у 10 тачака, којом позивају светске владе и организације на укидање ковид терора, заведеног у име псеудо науке, а посебно опасних вакцинација. Док ће истовремено бесмислене одредбе прописане у име накарадног тумачења науке бити обаране и проглашаване ништавним на многим судовима.
А што се тиче онога што је пад Берлинског зида најавио, то је 11 година пре тог чина пророчански наговестио Александар Солжењицин, који је био далеко дубокоумнији од својих осталих колега дисидената, у оном чувеном говору на Харварду, 9. јуна 1978. Он је том приликом окупљеном америчком научном естаблишменту рекао отворено да не гаје илузије да је са њихове стране зида много боље, него са оне друге. Рекао им је да је свет подељен, али да обе полутке болују од исте болести и да суштина није у одабиру између постојећих путева, већ у потрази за оним правим. Да би закључио да никаква научна достигнућа и напредак неће моћи да искупе то „морално ништавило у које је упао XX век”.
Гастон Нисенс је читав свој живот посветио потрази за тим правим путем, тако да би се на крају могло закључити да је оним што је на том путу постигао, као и начином како је тај живот живео, искупио макар део тог моралног ништавила. Као да је прочитао тај Солжењицинов говор на Харварду. Није искључено и да јесте!
