Autorka: Kristina Blagojević
Detekcija mikroplastike u okeanskim sredinama i unutar morskih organizama je problem o kojem se uveliko priča u naučnim krugovima. Ekolozi su zaista zabrinuti zbog štetnog uticaja mikroplastike, kako na zdravlje morskog sveta, tako i na zdravlje ljudi jer se ove sitne čestice lako prenose kroz lanac ishrane.
U poslednjih nekoliko decenija proizvodnja i upotreba plastike su značajno povećani zbog ekonomske isplativosti, a to je rezultiralo povećanim odlaganjem ovog sintetičkog materijala u kopnene i u vodene ekosisteme. Zagađenost mora i okeana mikroplastikom jedan je od glavnih svetskih ekoloških problema koji se tiče svih nas, uprkos činjenici da mnogi nisu u svakodnevnom kontaktu sa okeanima.
Vrste mikroplastike u morima i okeanima
Pod pojmom mikroplastike se podrazumevaju ostaci plastičnih materijala čija dužina je manja od 5 milimetara. Postoje dve vrste mikroplastike koje dospevaju u okeane i mora. Primarna mikroplastika je plastika koje ima mikro dimenzije i takva direktno dospeva u ove vodene ekosisteme. Sekundarna mikroplastika, s druge strane, nastaje kao rezultat razlaganja većih komada različitih tipova plastike koji zagađuju okeane i mora usled izlaganja sunčevim zracima i temperaturi morske sredine tokom vremena.
Kako mikroplastika dospeva u mora i okeane?
Kako pokazuju naučne studije, oko osam miliona tona plastike dospe u svetske okeane i mora svake godine, ali za razliku od veće plastike, koja se može videti golim okom, mikroplastiku je teže pronaći. Morske struje pomeraju mikroplastiku, što je čini teškom za praćenje. Ovo sugeriše da je većina plastike u okeanu verovatno mikroplastika suspendovana u vodi ili zakopana u dubljim sedimentima.
Najveći deo mikroplastike koja zagađuje mora i okeane tu dospeva zahvaljujući ljudskim aktivnostima, kako kućnim, tako i industrijskim.
Aktivnosti na obali jezera, reka i mora nisu jedini izvor mikroplastike u ovim ekosistemima, odbačena plastika sa kopna, takođe, vrlo lako pronalazi put do mora i okeana.
Skoro polovina svetske plastike koja se proizvodi svakodnevno je za jednokratnu upotrebu koju ljudi uglavnom bacaju nakon samo jedne upotrebe. Ovo nas dovodi do zaključka da plastika koju svi svakodnevno koristimo, poput plastičnih boca, ambalaža i kesa, u velikoj meri zagađuje mora i okeane. Neki od glavnih izvora mikroplastike su pranje sintetičke odeće (plastična vlakna iz sintetičke odeće prilikom pranja u veš-mašini dospevaju na različite načine u mora i okeane), habanje guma tokom vožnje i mikroplastika u proizvodima za ličnu negu (mikroperle u pilinzima za lice).
Automobilske gume se prave od polimernih materijala te je tako drumski saobrćaj, odnosno, trenje guma na putevima jedan je od važnijih izvora mikroplastike. Istraživanje u časopisu Nature Communications su pokazala da prosečna guma izgubi 4 kg tokom svog životnog veka, što je ogromna količina mikroplastike u poređenju sa odećom. Ove sitne čestice atmosferskom cirkulacijom se dalje raznose te tako dospevaju i do mora i okeana.
Uticaj mikroplastike na zdravlje morskog sveta i ljudi
Ovi sitni plastični fragmenti su veoma postojani u morskom ekosistemu i zbog njihove veličine morske životinje ih često pogrešno smatraju hranom. Konzumiraju ih različiti morski organizmi, kao što su korali, plankton, morski beskičmenjaci, ribe i kitovi, te se na kraju prenose duž lanca ishrane. Ovi polimeri direktno su velika pretnja za morske organizme, a takođe i indirektno na ekosistem, tako što vezuju i transportuju zagađivače poput teških metala, organskih zagađivača i patogenih mikroorganizama. Sve ovo može biti smrtonosno za morski svet i ljude.
Istraživači Univerziteta u Tel Avivu u nedavno objavljenoj studiji su objasnili niz procesa kroz koje mikroplastika prolazi tokom svog životnog ciklusa. Oni su otkrili da adsorpcija organskih zagađivača na mikroplastiku povećava njenu toksičnost te da može izazvati ozbiljan uticaj na morske životinje i ljude koji su izloženi kontaminiranoj hrani i piću.
Progutane mikroplastične čestice mogu fizički da oštete organe, a takođe predstavljaju rizik i za morske životinje i za ljude jer mogu sadržati toksične hemikalije poput ftalata i bisfenola koji ometaju rad hormona, ali i pesticida i drugih aditiva koji se koriste u poljoprivredi i industrijskim procesima. Ovi aditivi mogu promeniti svojstva plastičnih predmeta na različite načine, pa se danas veoma često koriste u industriji.
Naučnici proučavaju potencijalne zdravstvene rizike mikroplastike za morski svet i ljude tako što utvrđuju koje vrste plastike su najotrovnije i koliko ih morske životinje unose.
Pitanje koje se najčešće postavlja je da li mikroplastika utiče na rast, reprodukciju ili podložnost morskih organizma bolestima. Studija sprovedena na Univerzitetu u Portu iz 2018. godine pokazala je da ne samo da su se ribe izložene mikroplastici manje razmnožavale, već su i njihovi potomci, koji nisu bili direktno izloženi plastičnim česticama, takođe imali manje mladih, što sugeriše da se efekti mogu zadržati u narednim generacijama.
A da li mikroplastika može dospeti i u naš organizam? Nažalost, može. Studija pokazuje da su čestice mikroplastike pronađene u upakovanoj morskoj soli, pivu, flaširanoj vodi i vodi iz česme, što nam govori da unosimo mikroplastiku. Koliko je mikroplastika zastupnjena u ljudskim organizmima govori i činjenica da je nedavno pronađena u placentama žena koje su nakon porođaja donirale svoje placente u svrhu istraživanja.
Iako je ovo globalni problem, svako od nas može da doprinese njegovom smanjenju jer svaka akcija, pa čak i ona mala, pravi promenu. Redukcija upotrebe plastičnih predmeta, recikliranje i upotreba odeće od prirodnih materijala samo su neki principi održivosti kojih možete da se pridržavate kao pojedinac kako bi se ovaj ekološki problem smanjio.
