Ауторка: Кристина Благојевић
Детекција микропластике у океанским срединама и унутар морских организама је проблем о којем се увелико прича у научним круговима. Еколози су заиста забринути због штетног утицаја микропластике, како на здравље морског света, тако и на здравље људи јер се ове ситне честице лако преносе кроз ланац исхране.
У последњих неколико деценија производња и употреба пластике су значајно повећани због економске исплативости, а то је резултирало повећаним одлагањем овог синтетичког материјала у копнене и у водене екосистеме. Загађеност мора и океана микропластиком један је од главних светских еколошких проблема који се тиче свих нас, упркос чињеници да многи нису у свакодневном контакту са океанима.
Врсте микропластике у морима и океанима
Под појмом микропластике се подразумевају остаци пластичних материјала чија дужина је мања од 5 милиметара. Постоје две врсте микропластике које доспевају у океане и мора. Примарна микропластика је пластика које има микро димензије и таква директно доспева у ове водене екосистеме. Секундарна микропластика, с друге стране, настаје као резултат разлагања већих комада различитих типова пластике који загађују океане и мора услед излагања сунчевим зрацима и температури морске средине током времена.
Како микропластика доспева у мора и океане?
Како показују научне студије, око осам милиона тона пластике доспе у светске океане и мора сваке године, али за разлику од веће пластике, која се може видети голим оком, микропластику је теже пронаћи. Морске струје померају микропластику, што је чини тешком за праћење. Ово сугерише да је већина пластике у океану вероватно микропластика суспендована у води или закопана у дубљим седиментима.
Највећи део микропластике која загађује мора и океане ту доспева захваљујући људским активностима, како кућним, тако и индустријским.
Активности на обали језера, река и мора нису једини извор микропластике у овим екосистемима, одбачена пластика са копна, такође, врло лако проналази пут до мора и океана.
Скоро половина светске пластике која се производи свакодневно је за једнократну употребу коју људи углавном бацају након само једне употребе. Ово нас доводи до закључка да пластика коју сви свакодневно користимо, попут пластичних боца, амбалажа и кеса, у великој мери загађује мора и океане. Неки од главних извора микропластике су прање синтетичке одеће (пластична влакна из синтетичке одеће приликом прања у веш-машини доспевају на различите начине у мора и океане), хабање гума током вожње и микропластика у производима за личну негу (микроперле у пилинзима за лице).
Аутомобилске гуме се праве од полимерних материјала те је тако друмски саобрћај, односно, трење гума на путевима један је од важнијих извора микропластике. Истраживање у часопису Nature Communications су показала да просечна гума изгуби 4 кг током свог животног века, што је огромна количина микропластике у поређењу са одећом. Ове ситне честице атмосферском циркулацијом се даље разносе те тако доспевају и до мора и океана.
Утицај микропластике на здравље морског света и људи
Ови ситни пластични фрагменти су веома постојани у морском екосистему и због њихове величине морске животиње их често погрешно сматрају храном. Конзумирају их различити морски организми, као што су корали, планктон, морски бескичмењаци, рибе и китови, те се на крају преносе дуж ланца исхране. Ови полимери директно су велика претња за морске организме, а такође и индиректно на екосистем, тако што везују и транспортују загађиваче попут тешких метала, органских загађивача и патогених микроорганизама. Све ово може бити смртоносно за морски свет и људе.
Истраживачи Универзитета у Тел Авиву у недавно објављеној студији су објаснили низ процеса кроз које микропластика пролази током свог животног циклуса. Они су открили да адсорпција органских загађивача на микропластику повећава њену токсичност те да може изазвати озбиљан утицај на морске животиње и људе који су изложени контаминираној храни и пићу.
Прогутане микропластичне честице могу физички да оштете органе, а такође представљају ризик и за морске животиње и за људе јер могу садржати токсичне хемикалије попут фталата и бисфенола који ометају рад хормона, али и пестицида и других адитива који се користе у пољопривреди и индустријским процесима. Ови адитиви могу променити својства пластичних предмета на различите начине, па се данас веома често користе у индустрији.
Научници проучавају потенцијалне здравствене ризике микропластике за морски свет и људе тако што утврђују које врсте пластике су најотровније и колико их морске животиње уносе.
Питање које се најчешће поставља је да ли микропластика утиче на раст, репродукцију или подложност морских организма болестима. Студија спроведена на Универзитету у Порту из 2018. године показала је да не само да су се рибе изложене микропластици мање размножавале, већ су и њихови потомци, који нису били директно изложени пластичним честицама, такође имали мање младих, што сугерише да се ефекти могу задржати у наредним генерацијама.
А да ли микропластика може доспети и у наш организам? Нажалост, може. Студија показује да су честице микропластике пронађене у упакованој морској соли, пиву, флашираној води и води из чесме, што нам говори да уносимо микропластику. Колико је микропластика заступњена у људским организмима говори и чињеница да је недавно пронађена у плацентама жена које су након порођаја донирале своје плаценте у сврху истраживања.
Иако је ово глобални проблем, свако од нас може да допринесе његовом смањењу јер свака акција, па чак и она мала, прави промену. Редукција употребе пластичних предмета, рециклирање и употреба одеће од природних материјала само су неки принципи одрживости којих можете да се придржавате као појединац како би се овај еколошки проблем смањио.
