Љубавна поезија била је и биће увек радо читана. ИНТИМЕ ЈЕТ СЕТ ће покушати да добрим избором добре љубаване поезије својим читаоцима причине то задовољство.Просто не верујемо да имате времена тражити лепе љубавне стихове.
А стихови,стихови су најинтимнији део стваралаштва. Своје интимне доживљаје сликари исказују сликањем, писци писањем, а песници песмом…Од свих чини се песници су најотворениији. Они ништа не крију. Своје патње или усхићења једноставно дају на изволите. Као да кажу ево видите колико сам је волео. И колико сам срећан био што сам патио. Један од оних за које се не може рећи да је песник љубавне поезије,господин Вадан Ракић, такодје “ништа не крије”. Данас на врхунцу своје стваралачке зрелости овај песник у исказивању љубави полази од мита, легенде, бајке, усмене приповеди и епске традиције. Ракић изгледа има на уму ону максиму да је човек човеку вук, али при том не заборавља да воли, пати и поручује…режећи, вришћући, кад треба и гризући…А када га то попусти онда пева својим љубавима. Песма коју смо изабрали а да би га што бољи упознали управо је одраз таквог стања.
Данима пред нама и расположењима која нам се мењају из часа у час,чини се нарочито погодују стихови као што су ови из БЕРЛИНСКЕ ТРИЛОГИЈЕ Владана Ракића, издање МУЛТИНАЦИОНАЛНИ ФОНД КУЛТУРЕ, Београд, 2005. год.
БЕРЛИНСКА УМИРАЊА
У великом граду,где зло и беда шећу
Тражио сам своју затурену срећу
У том великоме граду са мало душе
Гледао сам људе што се к’о зграде руше
И ту,где лажно светло и раскош владају
Упознао сам Велике и оне што пропадају.
У том граду,у полумраку огледала и стења
Уловио сам лик спасоносног створења
У гужви где моћници људе од себе гутају
Закачих се за очи што небесима плутају.
И мислио сам тада:Ето напокон среће
Која покреће ,и зграде и околно дрвеће
-Лепу к’о Музу и праву к’о стрелу
Срео сам изненада Емилију Руску-Белу.
И дно великога града пуно светла и смрада
И врхови солитера и препуних ројевних зграда
Оживеше изненда сунцем од правога злата
Кад’ ми на трепавице слете та лепота крилата.
И не бе’х више згажено тужан и сам
Сину у мени најживљи најлепши сан
Замилех брзо ту снену небеску Диву
Уплетен месечином у опојном предиву
Окусих најзад медену срећу пламено целу
Заљубих се сам у Емилију високо Белу.
И све ми узавре и најбелије поста
Топлоте њеног ока не беше ми доста
Сазнаше одмах тада и сви грчки богови
Где се сплећу и племене ловорни грбови.
Завидне тад’ нама и све Богиње су биле
Када ми се њене очи у срце укотвиле
И кад помислих да мој је и врх света
И да сам укротио ласту светичног лета
Из руку срећа ми прхну-Емилија одшета
И погаси сва светла и изгоре ми сва лета.
Главом се задуши туга позната стара
Јер изгубих Њу само због уклетих пара
Стар и богат кочоперно преварно ми је узе
А у мени срозаном зацарише смртне сузе.
-Проплака и смрачи ми се цео камени град
-Завлада пустош-закрили ме ледени смрад
Небо изгуби и сунце и најдражу ми боју
А ја једину љубав –Најузвишенију своју
-У великом граду,где зло и паре заједно шећу
Изгубио сам једину искрену свога срца срећу.
-У великом граду,где дјаво улицом пуже
Увенуше све звезде и све наше бајне руже
-Ту где лажно светло и раскош владају
И највеће љубави пребрзо пропадају.
Јер ,у томе граду новац је врховни бог
И поприште већ најтежег умирања мог
Мој се битак ту ваздиже и онда ту сроза
-Док гледам старца који моју Музу воза.
У том граду разбијених огледала и стења
Где богати отимају млада женска створења
Где богати грабежљиво све слабије гутају
Хиљаде туга и несрећа усамљено лутају.
И баш у том граду где лажно ми и сунце сја
Заљубљен бејах па издајно сахрањен нагло ја
Ту сада старцима неким сија Емилија бела
Ту је мени смрт о врат безпозивно засела.
Ту се Емилија- змија око другога увија
Ту мени најдубља ерупција душу пара
Ту се моја Најсветија продаје због пара
-А да би била још болнија и већа цела страва
-Моја Најдража сада чак и са женама спава!!!
