Пише: Емило Лабудовић
Етнолози и истраживачи библијских времена нијесу (још) дефинитивно утврдили нити се сложили око тога када је и којим поводом настала чувена синтагма да је нешто „коштало као Светога Петра кајгана“, али су сви неподијељено сложни у тумачењу њене поруке и око тога да су то најскупља јаја у историји хришћанске цивилизације. Јаја су, сама по себи и сама за себе, кроз историју била и још увијек јесу појам између вишезначног симбола и твари у свакодневној употреби у људској исхрани. Симболизовала су од извора живота и његовог ембрионалног зачетка па све до исказа наднаравне мушкости, снаге и одважности, а у практичној употреби су коришћена, зависно од рецепта и умјешности кувара, у најразличитијим облицима и комбинацијама, најчешће тврдо кувана и у кајгани. Вријеме је, у међувремену, јајима додало још једну, симболичко значење и практичну примјену: израз неслагања, протеста, презира и ниподаштавања.
Бити гађан јајима постало је израз, најчешће политичког, протеста и неслагања са неким и са нечим. Много је одијела и хаљина од листера, буклеа, свиле и кашмира „страдало“ под паљбом било незадовољног појединца било разјарене масе, при чему је снага симбола била у обрнутој сразмјери у односу на штету. Али, јаја су са истим циљем „испаљивана“ и на предмете: излоге, слике, зидове… Такву судбину је јуче доживио и један зид у Његошевој улици у Београду, с тим да је ефекат јаја појачан и бијелом фарбом. Разлог – на њему је био насликан мурал посвећен ратном команданту Војске Републике Српске, Ратку Младићу.
Није сврха ових редова ни напад ни одбрана Ратка Младића као и још десетина и десетина Срба осуђених и анатемисаних клетвом пресуда Хашког трубунала. Вријеме пресуда и осуда је вријеме побједника, вријеме садашње; вријеме одбране и истине је вријеме неких других и вријеме будуће. Али и данас, док још све траје и док „раде“ пресуде, резолуције, пријетње и јаја, живи и траје истина коју не могу да прекрече ни много ефикаснија средства од оних којима је третуран мурал у Његошевој. Истина да су Младић, Лазаревић, Тепић и читава плејада српских војсковођа на стубу срама само због тога што су били фактички побједници у огледању са елитом стратега и генерала школованих на најпрестижнијим западним војним академијама, од Вест Поинта до Сен Сира. Они који су, упркос апсолутној премоћи у људству и наоружању, не само поражени у стратегији и тактици већ често били просто исмијани, „осветили“ су се маниром испод сваке војничке части: пресудама и дугогодишњом робијом за никад доказане злочине. Тако су, снагом топуза за којим се шири смрад нечовјештва, часни официри претварани у монструме и моралне наказе које пале, убијају, силују и руше све пред собом.
Истина, она права, непатворена и некалемљена, о томе шта се заправо дешавало у мраку и муљу наметнутог грађанског, националног и вјерског обрачуна некад „збратимљених народа и народности“ припада будућности и на њу мора да се причека. Са јајима је, међутим, другачије. Што дуже трају, све су кварнија. Све мућак до мућка. И као таква, боље пријањају на лица, одијела, излоге и зидове. На мурале посебно. Оно што код примјене јаја у ове сврхе пада у очи јесте чињеница да се њих прије свих и најлакше лаћају они којима она недостају међу ногама. У буквалном и симболичком смислу. На генерала су прво насрнуле Аида и Јелена, онда некакве „жене у црном“ чија црнина траје ево толико да надмашује ону коју мајке носе за јединцима, онда неизбјежна Наташа Кандић, затим неки Жујовић, а раније га је „бомбардовала“ нека Чанкова стокупљевина под фирмом „млада Војводина“ и читава булумента што НВО плаћеника што оних нашмрканих и фенси појединаца заслијепљених фатаморганом о „обећаној земљи“ тамо гдје сунце залази. О доприносу медија који су инфилтрирани као гласноговорници „побједника“, плаћени да емитују и шире самоптужујућу елегију о српској кривици за сва балканска зла, сувишно је говорити. Али, нема тих јаја, поготово не оних којима се гађају неки Жујовићи и њима слични, без јаја међу кољенима, која могу да прекрију истину да је прекречени генерал крив само зато што је „кривица“ ево више од стотину година унапријед резервисана за народ којем припада. Народ чија је кајгана увијек била скупља и од оне Светога Петра. А то не само што није ништа ново него је скоро па природно. Они који су толико пута, од 1914, преко 1941, 1991. затим 1999, од Принципа до Младића, сломили зубе и спознали да „тврд је орах воћка чудновата“ користе и користиће сваку прилику за колективну и појединачну освету. Али, оно што је за дубоку анализу стручњака за колективну психологију јесте питање откуда у народу који је небројено пута доказао да има јаја, толико оних који их једино могу набавити у самопослугама, по сниженој цијени због истека рока трајања.ин
Мрак се одавно спустио на божјом руком осликан мурал иза прозора и прекрио га непрозирном завјесом безмјесечне ноћи. Мрак у којем се, као под снопом рефлектора, виде сав наш јад, биједа и морални пад. А испод наслага покварених јаја којима смо одасвуд засути, као неонска реклама, бљешти она Бећковићева жаока „нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена а камење свезано“!
Izvor:in4s
