Лауреат Нобелове награде и професор на престижном Columbia Univrezitetu написао је за Гуардиан своје виђење предстојечег грчког референдума у недељу.
Растући крешендо свађе и заједљивости унутар Европе може се чинити вањским посматрачима као неизбјежна посљедица горке завршнице игре између Грчке и њених повјерилаца. Наиме , европски челници коначно почињу откривати праву природу текућег спора око грчког дуга, а одговор није угодан: ради се о моћи и демократији много више него о новцу и економији.
Наравно, економика програма који је “тројка” (Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) наметнула Грчкој прије пет година била је катастрофална, што је резултирало падом од 25 % БДП-а те земље. Ја се не могу сјетити ни једне депресије која је била тако смишљена и имала тако разорне ефекте: Грчка стопа незапослености младих, на примјер, сада прелази 60%.
Запањујуће је како је ‘тројка’ одбила прихватити одговорност за било шта од тога или признати како су лоше њихове прогнозе и модели били. Но, оно што је још више изненађујуће је да европски лидери нису научили ништа од тога. Они и даље траже да Грчка достигне примарни буџетски суфицит (осим исплате камата) од 3,5% БДП-а до 2018. године
Економисти диљем свијета осудили су тај циљ као казнени, јер стремљење ка томе ће неизбјежно довести до дубље кризе. Заиста, чак и ако Грчка реструктуира свој дуг изнад свега што можете замислити, земља ће остати у депресији ако грчки бирачи подрже ове мјере на пријевременом референдуму који ће се одржати овог викенда.
У погледу претварања великог примарног дефицита у суфицит, неке земље су доживјеле нешто попут онога што су Грци постигли у протеклих пет година. И , иако је цијена у смислу људске патње изузетно висока, нови приједлози грчке владе представљају примицање према испуњавању захтјева својих повјерилаца, након дугог и мукотрпног пута.
Да будемо потпуно јасни: готово ништа од огромне количине новца посуђеног Грчкој заправо није отишао тамо. Он је отишао на име исплате повјерилаца из приватног сектора – укључујући њемачке и француске банке. Грчка је добила, али јако мали дио, али је зато платила високу цијену за очување банкарских система тих земаља. ММФ и други “службени” повјериоци не требају новац који се захтијевају. По уобичајеном пословном сценарију, новац који добију од Грка само ће поново прослиједити опет у Грчку.
Но, опет, ту се не ради о новцу. Ствар је у томе да се, под изговором крајњих рокова, присили Грчка на ‘покоравање’ и прихватање неприхватљивог – не само мјера штедње, већ и других регресивних и казнених политика.
Али, зашто Европа ово ради? Зашто су челници Европске уније против реферндума одбијајући чак продужити рок за отплату дијела дуга само неколико дана дуже од 30.06. Зар Европа не почива на демократији?
У јануару су Грци гласали за Владу која је обећала да ће окончати рестриктивне мјере штедње. Ако би влада једноставно испуњавала своја предизборна обећања, то би аутоматски значило одбијање европских приједлога. Али, њима је требало дати шансу и простор да одважу одлуке о овом питању, тако круцијалном за будућу добробит њихове земље.
Та брига око легитмности ових одлука у смислу шире подршке није компатибилна у потпуности са политиком еурозоне, која никад није ни била баш демократски пројекат. Многе владе чланице еурозоне нису питале своје гласаче да ли желе свој монетарни суверенитет пребацити на Европску централну банку. Када је шведска влада то учинила, Швеђани су рекли – НЕ. Схватили су да ће незапосленост расти ако се монетарна политика буде креирала под окриљем ЕЦБ. Политика фокусирана једнострано на инфлацију, али не и на финансијску стабилност штетила би привреди јер економски модел на којем се заснива политика еурозоне ставља раднике у неповољан положај.
И, заиста, оно што видимо сада, 16 година након што је еурозона успостављена, је супротност демократији: многи европски челници желе видјети крај премијера Алеxиса Тсипраса и његове ‘љевичарске’ владе. Уосталом, то је врло незгодно да у Грчкој имате владу која је тако различита од политика које су учиниле много за повећање неједнакости у многим развијеним земљама, те да је тако предана заустављању необуздане моћи богатства.
Тешко је савјетовати Грке како гласати 5. јула. Ни једна од понуђених алтернатива – одобравање или одбацивање услова тројке – неће бити лака, и обје носе огромне ризике. Гласати ЗА би значило депресију готово без краја. Можда исцрпљена земља – она која је распродала сву своју имовину, а чија се паметна младост раселила широм свијета, напокон добије опрост дуга; можда, након што би била бачена у загрљај привреде са средњим дохотком, Грчка коначно буде у могућности да добије помоћ од Свјетске банке. Све то могло би се догодити у сљедећих десет година, или можда у десетљећу након тога
С друге стране, глас ПРОТИВ би барем отворио могућност да Грчка, са својом јаком демократском традицијом, зграби своју судбину властитим рукама. Иако можда не тако успјешни као у прошлости, Грци би могли добити прилику да обликују будућност са далеко више наде у односу на патњу коју им доноси садашњост.
Ја знам како бих гласао.
Извор: oslobodjenje.ba
