Пише: Душан Дојчиновић :
-М’сје Караџик!
-Караџић, блесо!
-ћ, као ћуран!
-ферштен!?
-ја не разуме немачки!
-Њемачки не разумијеш, онда парлај по француском, па ћемо стићи до Пеште, Беча и Стамбола, док се споразумијемо, ја и ти!
-Где Вам је маска!?
-Ова ли брњица од платна!?. –
-Их, што нас бог, поштједе те зиме на Светог Јована!
-оћеш ти да, ставиш маска, или да ти пишем казна!?
-Ево!
-И Вук Караџић покри маском, дуге густе бркове…
-Дај ми фес!
-дрско ће Француз!
-Не пипај ми фес!
-И лупи га по прстима.
-О-ла-ла!
-Па Ви се љутите господине Караџик!
-Не, него је пљескавица љута!
-Море не претјеруј, но дај да, пишемо како говоримо, и читамо, како је написано! – рече Вук Караџић.
-Тога нема у Француска.
-‘си вакцинисан!?
-Што!? – зачуђено ће Вук.
-‘ си, примио вакцину против ко-вид!?
-У ногу јесам, ињекцију, прије него су ми је одсјекли, а у руку, јоште нисам, и вала, нећу!
-И Ноле, је у праву!
-О-ла-ла!
-И ти се бавиш, са глобална политика Караџик!?
-Дај ми море, паспорт, па да седла коње, мој кочијаш!
-А,а…!
-Не, дам!
-Море давај, паспорт, одсјекли ти да бог да Турци, руку!
-Еве ти, шипак!
-показа му Француз, палац између кажипрста и средњег прста.
-У том часу, ко на Светог Саву, севну и загрме, кад му време није.. Над Ајфеловом кулом..
Вук Караџић нестаде са муњом негде уз реку Сену…
-Остаде му само штап, пар ишчупаних страна из Старог Завјета, по Вуку Караџићу, из Свјатаго Писма, штула, наочаре, и црвен’ фес.
Француз се шокира, и држаше, још дуго левом руком за главу, док му се десна рука, потпуно угрчи.
Дође и хитна, и у белом мантилима, га са том угрченом руком, са шипком у шаци, од згрчених прстију, превезоше у болницу, са плавом фасадом, у Паризу.
