ДЕЈАН ЛУЧИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА МАГАЗИН ТРЕЋЕ ДОБА:
Мени је све било предодређено да и сам постанем шпијун, али ја сам замало избегао тој судбини. Нисам постао шпијун, него писац шпијунских романа. А овде у Србији то значи – чим се бавите нечим штоје везано за шпијунажу, па још ту материју добро познајете, и чак знате више него што знају млади обавештајци, сви кажу –
Лучић није шпијун, него је он шеф свим шпијунима. Како он са лакоћом о свему прича! А ови шпијуни које знате крију се иза ћутања, да не би показали коликоне знају.
А колико не знају, свако паметан можеда види, јер хрватска обавештајна служба вршља по Србији, албанска нам креира судбину, о Енглезима и Американцима нећу ни да причам. То и на интернету можете да нађете. Ми смо окупирана земља после 5. октобра 2000. који су организовале западне обавештајне службе.
А Срби се све надају да ће руска обавештајна служба да узме њихову судбину у своје руке, а они ће на миндерлуку гледати ТВ и тако сачекати боље дане.
Но, ја кренух у пензију прошле годинеи реших да судбину Срба узмем у своје руке. Ајде да се мало шалимо!Кад сам новинар био, тајне сам откривао.
Открио сам ко је подметнуо пожару Пећкој патријаршији. Начелник полиције у Пећи који ми је то све испричао, двометраш Влада Башановић, под претњом ми је рекао да сам „ја овако мали њега тако великог на силу принудио да каже да су Албанци пожар подметнули и ватрогасна кола без воде довели“.
Открио сам и ко су албански шпијуни, пишући књигу о тајној албанској мафији још док сам био новинар, а од тога се догоди чудо. Рамиз Алија, велики комунистички лидер Албаније, одмах позове Хекурана Исаија, шефа тајне албанске службе Сигурими и рече – који је тај српски Џемс Бонд који наше тајне по свету знаде, од Вашингтона преко Лондона до Београда и Беча. Ја сам се само смејао, јер те тајне нисам сазнао од шпијуна, него из документације Борбе и Политике коју су лепо тада звали прес клипинг јер у то доба не беше Гугла.
