DEJAN LUČIĆ EKSKLUZIVNO ZA MAGAZIN TREĆE DOBA:
Meni je sve bilo predodređeno da i sam postanem špijun, ali ja sam zamalo izbegao toj sudbini. Nisam postao špijun, nego pisac špijunskih romana. A ovde u Srbiji to znači – čim se bavite nečim štoje vezano za špijunažu, pa još tu materiju dobro poznajete, i čak znate više nego što znaju mladi obaveštajci, svi kažu –
Lučić nije špijun, nego je on šef svim špijunima. Kako on sa lakoćom o svemu priča! A ovi špijuni koje znate kriju se iza ćutanja, da ne bi pokazali kolikone znaju.
A koliko ne znaju, svako pametan možeda vidi, jer hrvatska obaveštajna služba vršlja po Srbiji, albanska nam kreira sudbinu, o Englezima i Amerikancima neću ni da pričam. To i na internetu možete da nađete. Mi smo okupirana zemlja posle 5. oktobra 2000. koji su organizovale zapadne obaveštajne službe.
A Srbi se sve nadaju da će ruska obaveštajna služba da uzme njihovu sudbinu u svoje ruke, a oni će na minderluku gledati TV i tako sačekati bolje dane.
No, ja krenuh u penziju prošle godinei reših da sudbinu Srba uzmem u svoje ruke. Ajde da se malo šalimo!Kad sam novinar bio, tajne sam otkrivao.
Otkrio sam ko je podmetnuo požaru Pećkoj patrijaršiji. Načelnik policije u Peći koji mi je to sve ispričao, dvometraš Vlada Bašanović, pod pretnjom mi je rekao da sam „ja ovako mali njega tako velikog na silu prinudio da kaže da su Albanci požar podmetnuli i vatrogasna kola bez vode doveli“.
Otkrio sam i ko su albanski špijuni, pišući knjigu o tajnoj albanskoj mafiji još dok sam bio novinar, a od toga se dogodi čudo. Ramiz Alija, veliki komunistički lider Albanije, odmah pozove Hekurana Isaija, šefa tajne albanske službe Sigurimi i reče – koji je taj srpski Džems Bond koji naše tajne po svetu znade, od Vašingtona preko Londona do Beograda i Beča. Ja sam se samo smejao, jer te tajne nisam saznao od špijuna, nego iz dokumentacije Borbe i Politike koju su lepo tada zvali pres kliping jer u to doba ne beše Gugla.
