Пише: Перо Златар
Ова књига je више од приче о фудбалу, јер говори о човеку који није пристајао на компромисе, ни у спорту, ни у свакодневном животу.Памет голмана се цени на утакмици. Пре утакмице и после утакмице, може бити отежавајућа околност. Али, Милутин Шошкић није могао против своје природе сталног истеривача правде. Да Данко Поповић није написао „Књигу о Милутину”, овај роман би имао такав наслов. Када прочитају ову књигу, читаоци ће схватити подударност идеја јунака оба романа, иако су околности у којима их износе дијаметрално супротне.Прича о спорту je увек прича о животу. A Милутин Шошкић, човек од пера и смислене речи, умео je да изабере догађаје који одсликавају живот бојама спорта, откривајући тако скривене лавиринте људске душе.
Неисказиво се веселим што je велики човјек, добри и племенити Милутин Шошкић, први од свих из ногометнога братства негдашње нам заједничке државе Југославије, дорастао да буде описан у роману. И то не од којекаквога приземног конфекцијског писца, него се тога посла надасве успјешно латио Вања Булић, George Cloony новинарскога цеха, ненаткриљиви шармер, страсни одбојкаш, мајстор преферанса и врли отац тројице узорних мушкардина. Сувишно je подсјећати колико je тај Црњански наших дана, црногорских корјена, одавно, надалеко и нашироко, познат no новинским чланцима, репортажама и хуморескама. Још више no лепези небројених теле-визијских сценарија и емисија, од којих су се напосе антологијски „Бисери” винули до звјезданих висина. Неки je кинески мудрац мудро рекао да ако желиш оставити трајни траг онда изроди дјецу, засади дрво и напиши књигу. Не знам je ли презаузети плодни колега и пријатељ Вања, већ стигао посадити дрво у врту испред свога обитељског дома на Вождовцу или у Парку пријатељства на београдскоме Ушћу, али зато знам како je до сада издао седам врло запажених романа и једну књигу прича (хвалим се гдјегод стигнем да неке имам с пишчевим надахнутим власторучним посветама). И пошто га кадикад с пуним покрићем успоредим с Милошем Црњанским, кад наше друштво повремено засједне око пунога каванског стола, потом натукнем Вањи Булићу да у ниску својих бројних умијећа утакне још једно бисерно зрно. Нека се окуша и у дипломацији! Јер тако бисмо послије „Ембахада” – блиставе кронике о животу дипломата краљевине Југославије, a коју je Црњански помно биљежио док Вања није био рођен (дошао je на свијет 1947., за првих година Титове Југославије) – добили и свједочанства и о ЦД службеницима Републике Србије. Али прем-да га озбиљно нукам да се упусти у ту авантуру, мој суздржани друг мисли како се стари Перо испразно бекељи на његов рачун и зато нехајно одмахује руком.
Него вратимо се Милутину Шошкићу, главноме лику књиге коју држите. Врло сам задовољан што je након његова славнога интимуса и вршњака Драгослава Шекуларца, који je постао први ногометаш о коме je снимљен цјеловечерњи играни филм („Шеки снима, пази се!”, у режији Маријана Вајде) управо Шоле пробио књижевни лед и уселио се у корице романа.
Док у рану јесен 2010. слажем ове ретке, све je ближа педесет шеста обљетница од дана кад сам га, с почетка јануара 1955., упознао у Скопљу. Од онога зимског часа у македонскоме главном граду, до данас тече непомућено пријатељство београдскога голмана свјетске класе и загребачког новинарског посленика. Ни дуља раздвајања која су узрочила да се годинама не видимо и чујемо; ни прљави рат послије кога су између Србије и Хрватске били закуцани гранични крајпуташи зато да бисмо једни друге посјећивали с пасошнма и путовницама; ни повремени протурјечни погледпи, стајалишта и свјетоназори о политичким, друштвеним, господарским, културним, спортским и осталим свакодневицама – нису пореметили наш срдачни однос који je почео с осмијехом и засвагда остао такав, без повишених гласова, љутитих погледа, нервозних свађа, псовки, међунационалних вријеђања, ударања шаком о стол и бијесно залупљених врата.
Зато што се нисмо срели два прољећа раније, кривац je штедљиви бодул Анте Јосиповић, отац садашњега, трећег предсједника Републике Хрватске Иве Јосиповића. Врло млад, као средњо-школац, загризао сам слађани новинарски крух и марно сурађивао у спортској рубрици тједника „Новине младих”, гласилу Савеза омладине Хрватске. Пожелио сам да 1953. одем у Белгију на традиционални ускршњи турнир омладинских репрезентација. под покровитељством ФИФА-а, свјетске ногометне организације, неслужбенога првенства Eврoпe. Главни уредник се сложио и зато сам извадио, бржебоље, белгијску улазну визу, те транзитне, аустријску и њемачку. Но кад сам дошао да подигнем девизне дневнице, Анте Јосиповић, члан Централнога комитета омладинске републичке организације, који je био задужен за финанције, строго je узвикнуо „не” и аметом срушио снове надобуднога младца о узбудљивоме путовању на капиталистички трули Запад. Ни сљедећега априла 1954. нисам био боље среће. Несломљиви друг Анте поновно je мркогледно одгурнуо отипкани захтјев с потписом главнога уредника и окрутно пресудио да ни овога пута не пређем преко границе, у Западну Њемачку. Голобради Милутин Шошкић из „Партизана”, о коме сам био нешто мало прочитао у спортским новинама и рубрикама, али га још нисам особно знао, у Белгију je кренуо као резерва Стевану Дивјачкоме из зрењанинскога „Пролетера”, и одиграо само друго полувријеме у финалноме окршају с Мађарима који су „плави” изгубили са 0:2. Уједно то je била његова прва утакмица за омладинску репрезентацију. И пригодом другога избора, годину дана касније, Шошкића су најприје били посјели на клупу за причуве, јер тада je предност пред њиме добио Фулвио Шуперина из „Ријеке”. Но послије пораза у првоме колу од Шпањолаца у Remsheideu, који je био болно примљен у нашем табору, стога што je службени Београд осуђивао диктатуру генералисимуса Francisca Franca називајући његову земљу фашистичком, између вратница je постављен Шошкић. С њиме, кад уписује другу „капицу” за омладински састав, Југославија најприје постиже неодлучни омјер с Португалом (1:1), да затим забиљежи двије вриједне побједе над Републиком Ирском и Источном Њемачком, и да на крају, у сразу за пето мјесто, тијес-но поклекне пред Мађарском (0:1).
ETO који неумитни заборав доноси немилосрдни зуб времена. Да су Дивјачки и Шуперина једном били врло обећавајући вратари, и да им je, види ти чуда, ђак и галактички гласовити Милутин Шошкић био замјена, данас, послије пет и више десетљећа, једва да знају и присјећају их се и њихови блиски рођаци, a гдје ли ће широки спортски пук.
C’est la vie, казали би Французи. To je живот!
Ногометни савез Југославије заказао je за другу половицу јануара 1955., два двобоја с Грцима у Атенн, најприје службени и потом неслужбени. Тренер наших момака Миша Павић, углађени господин, grand seigneur какав се ријетко рађа, седам дана раније окуппо je на припреме у Скопљу двадесет двије наде изабране из свих република.
Одпрве ме je нека невидљива кемија зближила са Шошкићем, који je стигао с ауреолом првога не-прпкосновеног чувара мреже, Шуперина je сада био замјена њему. Између нас je невелика добна разлика, старији сам од Шошкића двије године и шездесет четнри дана. Допао ми се стога што ни наметљиво, пa ни дјечачки провидно, као што су покушавали понеки од осталих, гладних публицитета, није обилазио око мене као мачак око вруће каше, не би ли ме навео да штогод напишем о њему.
Осјећало се у зраку тко je сигуран путник за Грчку. У скупини недодирљивих, самоувјерена држања, у улози прве звјездице без премца je Београђанин Витомпр Совровић, већ првотимац нишкога прволигаша . „Радничкога”, који зарађује приличан новац и галантно чашћава завидне суиграче. Има се, може се. Совра je у тим временима словио на вишој цијени од Шекуларца, Шошкића, Жарка Николића, Ивице Зубана, Ивана Поповића и још неких из ове скупине надобудних, смјештене у најелитнијем скопском хотелу „Гранд” у најужем центру, a који ћe га у будућности обилно премашити. Са супротне стране ваге, десетак устрепталих душица напето je ишчекивала наилазеће дане кад he гос’н Миша објелоданити коме he се посрећити да виде Атену, или се пак растужити и пустити сузе жалоснице пошто сазнају да су отписани. Једини сигуран који се унапријед помирио да ће се вратити кући je најмлађи од свих, Милан Галић из зрењанинскога „Пролетера”. Посвемашни анонимус црнопути Галић, стидљив као сеоска млада, не би се ни појавио међу овом елитом да није било његова врашки упорнога тренера Коче Коларова који je успио измолити и наговорити колегу Мишу Павића да накратко узме под своје окриље малога раскошно надарена Босанца и пружи му пригоду да нешто научи од њега. Малиша je питомац дома за младеж без родитеља, који су побијени у ратноме покољу, a с њима смрт није поштедјела ни његову најближу родбину. Коларов није дуго увјеравао добријана голубијега срца Павића. Позвао je малога Галића као непланиранога играча више, али се притом оградио како, ни уз најбољу вољу, ипак не може учинити још једну услугу Кочи. Да поведе његовога љубимца у Атену. Дого-ворено, и Коларов и Галић били су сретни и с таквим Павићевим великодушним уступком.
Али догодило се нешто налик плиткоме либрету оперете с веселим завршетком. Елем, од Нишлија размажени, пажени и мажени Совровић се занио и заборавио, na je изашавши с неколико својих пајташа добрано одуљио вечеру у некоме скопском скупом ресторану и дебело, више од сата, закаснио на спа-вање у хотел. Господину Миши, који се тврдокорно држао својих начела, која нису допуштала кршење строгих правила стеге, није било друге него да несташноме бекрији, с којим je сигурно рачунао као с вођом момчади, наложи да покупи крпице и прије времена се врати у Ниш. Ногометаш коме су прорицали међународни углед, у своме спортском животопису пко je за сва времена остао тек с једном једином оцшграном утакмицом за омладинску државну врсту. И ни мрвицу више. Потом ћe доћи до сладуњавога расплета бајке. Шоле, с којим сам сјео нетом послије несгавнога Соврина растанка, упитно се запиљио у ме и важући ријечи проговорио:
„Послушај, друже, што ме копка. Све размишљам, како би било да нетко оде до чика Мише и предложи му да умјесто Совровића кога je најурио, поведе Галета. Спроче je, без мајке, оца и икога свога. Реци, зар то не би било људски?”
Смјеста сам се сложио:
„Замисао ти je очаравајућа, Шоле. Али не знам тко би био кадар да увјери господина Мишу…” Шоле ме je затекао:
„Зашто тај не би био ти, ха? Новинар си, na мислим да ће чика Миша прије послушати тебе неголи некога од нас играча, што кажеш на то, друже? Уосталом, јеси ли запазио да ти се он, унаточ твоје младости, обраћа са ви? To значи да те цијени…”
Остао сам без даха. Шоле je лијепо исковао „операцију Галић”, али ja сам се веома уплашио. Што ако ме Миша Павић одбије и с правом изгрди на пасја кола? Којим правом му солим памет и мијешам се у састав његове момчади? Тко сам ja да њега надмено подучавам кога ће повести, a кога прекрижити?
Међутим, Шоле je упоран попут мазге и диплио je у своје гајде све док ме није увјерио и нагнао да у себи преломим. Испало je далеко боље него што сам ус-плахирено замишљао док сам несигурно корачао до Павићева стола:
„Изванредно сте се сјетили. Браво, Перо! Тако je, повест ћу малога Галића. Њему he то путовање зна-чити сто пута више неголи било коме другом…” -штедро ме je изнахвалио господин Миша.
Грло ми се осушило од узбућења, тако да дуго нисам успио заустити ни јоте и зато му нисам признао да je идејни зачетник био Милутин Шошкић. Неправедно сам покупио његову славу. Тјешио сам се како Шолету можда не би било право да га истичем. Да Павић не помисли како je себи допустио да упрти тешко бреме на лећа и разбацује се савјетима тренеру…
Шоле je процвјетао колико бијаше ганут Павићевом одлуком. Али замолио ме je да никоме не причам како je он био spiritus agens загонетне игре која нас je још више зближила. Самозатајан he остати и до данданашњих дана, особито кад га натјерају да говори о својим свјетским достигнућима.
По мојој лаичкој просудби његов највиши домет није онај што je у раздобљу од 1959. na до 1966. равно педесет пута као хоботница чувао врата репрезентације Југославије, с којом je освојио златну колајну на Олимпијским играма у Италији 1960., a прије тога истога љета на првоме еуропском првенству у Фран-цуској био други, док je на првенству свијета у Чилеу двије године потом стигао до полуфинала и засјео на бриљантоме четвртом мјесту. Није то ни ласкаво звање највећега вратара у повијести његова матично-га клуба „Партизана” с којим се четири пута окитио насловом првака Југославије. Није ни финале Купа еуропских првака, 11. јула 1966. на стадиону ,, Heysel” у Bruxellesu, кад je након фуриозних побједа над пр-вацима Француске „Nantesom”, Њемачке ,, Werderom”, ( Бремен), Чехословачке „Спартом” (Праг) и Енглеске ..Manchester Unitedom”, у завршници био тијесно поражен од мадридскога „Реала” (1:2). Па који je онда највиши врх на који се успео? По мени, кад je 1965. на легендарноме лондонском стадиону , , Wembley”, у пару с бесмртним Русом Лавом Јашином бранио за репрезентацију свијета која je одмјерила снагу с Енглеском. И подсјећања ради ваља јасно нагласити да je Шошкић био и остао један јединцати с тла бивше Јутославије који je икада одиграо службени сусрет за момчад свијета. Нитко више, ни прије, a ни послије њега.
Знате ли врли читаоче о чему размишљам док типкам овај поговор за књигу о Шолету? О часу кад се након њезина изласка будемо састали у некоме од наших београдских свратишта да je залијемо и кад he ми – спреман сам се окладити да ће бити баш тако – Шоле дискретно пришапнути: – „Ма ниси требао претјерати, друже, пишући о мени…”
