Zašto Nemci ali i brojni Srbi u Nemačkoj sve češće za savete o raznim bolestima i o njihovom lečenju „pitaju“  Gugl?

Piše: P. Rakočević, Štutgart

Zaista- za nekoga ko je, narodski rečeno „zdrav kao dren“ čudno pitanje! To, da li Gugl navodno „leči“?  I Nemce ali i podosta Srba koji žive u toj državi.  Ali- stvarno je tako. Pacijenti,  nezadovoljni uslugom lekara, sve češće „guglaju“ tražeći i neko drugo mišljenje o svojim zdravstvenim tegobama i otklanjanju istih.  Iz dosadašnjih publikacija se ne vidi da li i lekari ponekad „zaguglaju“ da se i sami informišu npr. o novim  lekovima, kontraindikacijama pa i novim metodama lečenja, jer je na Guglu -za razliku od stručnih članaka, sve opisano veoma kratko, jasno i razumno čak i tzv. običnom čoveku. Da li je sve na Guglu i ispravno i dokazivo -e to je drugi problem koji se tiče ne nas korisnika lekarskih usluga i medikamenata, nego  medicinsko-farmaceutske nauke.

Zahvaljujućoj dosta suludoj organizaciji ali i decenijama stečenom monopolu na određivanja koliko lekara- specijalista mogu da imaju svoje ordinacije u svakom pojedinom mestu, kako bi se navodno sprečilo da  skoro svi specijalisti svoje ordinacije otvore u većim gradovima a manji gradovi -pa i veća sela ostanu bez njih, stvarno  postoji taj propis kojim rukovodi posebno tzv. Regulaciono telo. To znači da ako u jednom manjem gradu već bitiše troje internista, četvrti ne može da otvori svoju ordinaciju. Indirektno je tako i kod lekara tzv. opšte prakse, ali se ne kontroliše toliko strogo kao kod specijalista. Ipak mnogi kritičari zdravstvenog sistema Nemačke smatraju da je ta zabrana otvaranja više specijalističkih ordinacija u jednom gradu ili samo delu nekog većeg grada od propisanog po broju stanovnika,  upravo tu kako bi specijalisti imali i previše pacijenata za stalno obezbeđenu visoku zaradu.  Čitaocima koji ne žive u Nemačkoj pojasnimo i to, da su sve ordinacije u privatnom vlasništvu lekara. Bolnice su  u gradskom ili komunalnom vlasništvu,  neke i u vlasništvu humanitarnih organizacija -npr. Crvenog krsta ili verskih zajednica a neke, uglavnom manje bolnice, su  privatno vlasništvo. Znači prvi korak u anamnezi od čega neko boluje ili na šta se žali pacijent  čine  lekari u  privatnim ordinacijama opšte prakse.

Baš zbog  broja „dozvoljenih“ specijalista u nekome gradu je  poslednjih godina, pošto, kako izgleda, sve više pacijenata u Nemačkoj  sve češće obolevaju, se čekanje na termin  oteglo, kako narod govori,skoro  do večnosti! Da bi tzv. „običan pacijent“ osiguran  kod prodržavnih bolesničkih osiguranja uopšte mogao da dospe do nekog specijaliste, ili čak do bolnice, mora prvo na konsultaciju u ordinaciju  „svog“ lekara opšte prakse koji procenjuje da li je pacijentu potreban specijalistički pregled  pa mu eventualno, ako lekar opšte prakse ne može nekako tabletama i sl.  da „zaleči“  pacijenta,   izdaje uput za specijalistu. A onda- nastaje čekanje za termin dolaska lekaru! Koje traje, traje, traje…

Za dobijanje termina  kod interniste se u proseku čeka u Nemačkoj  63 dana. Očni lekar stoji na raspolaganje pacijentu za oko 2 do 5 sedmice, na termin kod ortopeda se čeka slično -do 5 nedelja, kod lekara za uho, grlo, nos se čeka na termin u proseku 3 do 6 sedmica, a ako vas „zasvrbi“ koža, pa tzv. „kućni“ ili lekar opšte prakse ne može ili ne zna da vam pomogne, strpljenje je veoma važno- jer se na termnin kod dermatologa čeka od 2 do 6 meseci!  Sada se ređaju sledeći „rekorderi“  za dobijanje termina: neurolog 3 do 9 meseci, na reumatologa se čeka od 6 do 12 meseci, čekajući na termin kod specijaliste za specifične vrste stalnih bolova -bol će vas možda proći i sam od sebe- jer je čekanje na termin 6 do 12 meseci itd. Poseban „rekord“ čini čekanje na termin kod psihijatra, specijalizovanog za  decu ili za mlade -na termin se čeka  i do 18 meseci! Pa sada -ko voli (ili mora) neka izvoli!

Naravno da se mnogi pitaju zašto je to tako jer u Nemačkoj postoji oko 98.000 ordinacija van bolnica -od toga je oko 55 do 66.000 ordinacija lekara opšte prakse ili od 32.000 do -43.000 ordinacija sa lekarima- specijalistima što znači da od oko 83 miliona stanovnika Nemačke, zajedno sa novopridošlim  sa migrantima,  po specijalističkoj ordinaciji dolazi samo zmeđu 1.930 i oko 2.500 pacijenata- ne baš tako veliki broj pacijenata da bi dugo čekanje na termine bilo opravdano. Verovatno je tako jer gospoda lekari i gospođe lekarke ne žele da rade previše?

(Da li je generacija starijih lekara bila vrednija od današnje?  Besplatna fotografija. Autor  Timo Mirošenko)

Starije generacije pacijenata se sećaju vremena kada su ordincije radile i subotom što danas  nije slučaj. Često se ne radi ni sredom i petkom  puno radno vreme nego uglavnom samo do 13 časov. Posle podne je slobodno.  Sudeći po broju specijalističkih ordinacija ta toliko duga čekanja na dobijanje termina, kažu poznavaoci situacije u zdravstvu,  nisu ničim opravdana. Lekari u svim vrstama ordinacija su mnoge „poslove“ sa pacijentima odavno prebacili na pomoćno osoblje -ne samo što se administracije tiče, nego npr. kod uzimanja uzoraka krvi, urina, previjanja pa i do anamneze koja se danas uglavnom ne svodi  na opširan razgovor lekara sa pacijentom -nego  najčešće samo  na ispunjavanje gotovih upitnika od strane pacijenta  npr. o starosti pacijenta,o  preležanim bolestima, traži se i opis teškoća zbog kojih pacijent dolazi, potreban je i navod koje medikamente pacijent već uzima itd. itd

Naravno da mnogi, pogotovo stariji pacijenti, nisu kadri da na sva pitanja tačno odgovore. Ali -ni to nije važno, kažu kritičari ove vrste anamneze,  jer, po vođenim anketama, i do skoro 80 % ordinirajućih lekara te popunjene upitnike i ne čita. U najbonjem slučaju upitnkie bar površno, pogleda pomoćno osoblje. Inače, po anketama Svetske zdravstvene organizacije pacijent u Nemačkoj u proseku kod svog lekara opšta prakse provede samo 6,7 minuta! Naravno da se neki pacijenti zadrže duže, a neki samo 3, ili 4 minuta! Šta za tako kratko vreme lekar može da sazna o boljkama pacijenta i zašto dolazi kod lekara -to, verovatno, ni  sam lekar niti zna niti, verovatno, želi da zna. Često, čuli smo od naših sagovornika, lekar jednim okom gleda u pacijenta a drugim u ekran svog računara -valjda da nešto na brzaka utipka o pacijentu. Da se nađe za drugi put kada se u novom tromesečju pacijent opet javi lekaru.

 Kod specijaliste se pacijenti u proseku zadržavaju 7,6 minuta. Da bi izbegli preduga čekanja  na termine kod specijalista, mnogi pacijenti -koji u suštini nisu nikakav „hitan slučaj“ odlaze i bez uputa svojih lekara pravo u Urgentne centre bolnica stvarajući tamo nepotrebnu gužvu. Ti centri, bez detaljnog pregleda pristiglog, ne smeju da odbiju pacijenta  pa su i tamo, ako se ne radi zaista o opasnim povredama isl.  čekanja dosta duga, nekada i po više sati. Taj „običaj“ odlaska pravo u  urgentne centre bolnica uzeo je  u Nemačkoj toliko maha  -jer mnogi pacijenti ne žele da npr. na termin kod dermatologa čekaju i do 6 meseci, pa zakonodavstvo već razmišlja o uvođenja posebne takse za sve pacijente koji dolaze pravo u urgentne centre bolnica bez uputa svog lekara. Da li će se ta taksa uvesti i koliko će iznositi, kao i da li će takse smanjiti nepotrebne navale na bolnice, umesto dugih čekanja termina za specijalističke ordinacije -ostaje da se vidi.

„Krivac“ za tako brzu „otpremu“ pacijenata u ordinacijama lekara  je sistem plaćanja  lekarskih usluga od strane bolesničkog osiguranja. Po tromesečju, lekar opšte prakse može da po pacijentu dobije od 20 do 30 €, kod dece i starijih osoba i do 37 €,  bez obzira da li je pacijent lekara u tromesečju  posetio samo jednom u pomenutom prosečnom trajanju od 6,7 minuta ili još kraće, ili 3, 4 ili još više puta. Zato lekari preko svog pomoćnog osoblja, koje zakazuje termine,  nastoje da pacijentu u okviru tromesečja, ponude samo JEDAN TERMIN- da bi lekar stigao da u toku radnog dana  kroz svoju ordinaciju obezbedi pravi „sprint“ (trku!) što više pacijenata. Jer samo takvim radom lekarima su obezbeđene  visoke godišnje zarade koje u proseku idu neto, posle odbitka troškova zakupa prostorija, plata osoblju itd. -osim ličnih poreza koji svako mora da plaća- i do 320.000 € godišnje. Specijalisti, naravno, zarađuju godišnje neto i više -radiolozi npr.  u proseku i do neverovatnih 1,5 miliona evra (!!!) Naravno da su moderni aparati u radiologiji veoma skupi, neki koštaju i po više od miliona  evra, ali se ovolikom godišnjom neto zaradom daju veoma brzo amortizovati.  Tzv. „državna“ bolesnička  osiguranja  specijalistima plaćaju po pacijentu – u proseku od 25 do 40 € -ortopedi dobijaju 30 do 50 €, radiolozi  50 do 60 € itd. Sve posebne „radnje“ kao pregled  ultrazvuk-aparatom se plaća od 15-40 €, 12-to časovni na telo pacijenta pričvršćeni  elektrokardiogram 20 do 30 evra itd. itd.- tu je i kontrola krvne slike i dosta  drugih stavki koje po pacijentu dodatno  plaćaju bolesnička osiguranja.

Pošto za tako kratko vreme boravka kod „svog“ lekara pacijet  -čak ako je bio te sreće da je brzo dobio termin kod specijalsite,  o svojoj bolesti, lečenju, primeni određenih terapija, medikamenata itd. ne može da sazna skoro ništa, za mnoge je dodatni, ako ne i glavni lekar, postao -GUGL!  Ko se dobro snalazi na internetu i na  Guglu može da nađe bezbroj informacija o svojoj bolesti, o lečenju, medikamentima itd. Tek na taj način saznaće više nego što je to mogao kod svog „ekspres-lekara“.  Za mnoge lekare, naravno i ovde se u stručnim krugovima govori samo o proseku,   da mnogi  raspolažu tačnijim znanjem o samo tridesetak lekova- koje, uglavnom, i prepisuju. O novotarijama, o kontraindikacijama ili o primeni boljih i savremenijih  medikamenata mnogi, doslovce, ne znaju mnogo. Tek ako se pacijent usudi da  ne bi uvredio „svog“ lekara, posebno specijalistu, rekavši šta je našao na Guglu, neki od lekara pogledaju i sami da li postoji neka bolja mogućnost  terapiranja od postojećih metoda.  Naravno i ovde -svaka čast izuzecima koji ne žele da kroz „trku“ pacijenata kroz njihovu ordinaciju, sebi što pre kupe kuću, vikedicu u Španiji ili manju jahticu… Ali- takvih je u vreme opšte trke za novcem, nažalost, i među lekarima sve manje a ovih dugih, sprintera za novcem,je  sve više.

Dok se sistem mediicinske zaštite u Nemačkoj ne promeni i ne pređe se na plaćanje lekara po vremenu provedenim sa pacijentom a ne paušalno po glavi korisnika lekarskih usluga  a to je u skorije vreme skoro isključeno, „doktor Gugl“  će biti glavni savetnik  miliona pacijenata koji u brojnim ordinacijama nisu mogli da dobiju odgovor ni o svojoj bolest ni o najboljim  mogućim  terapijama jer sve to nije moguće „upakovati“ u prosečnih 6,7 minuta  razgovora sa lekarom ili nešto sa minut dužim prosečnim razgovorom sa specijalistom.

Pa  i da lekar zna podosta o npr. novim, zbog dugogodišnjih istraživanja i razvoja  još veoma skupih medikamenata, on ne sme da ih često prepisuje svojim pacijentima, jer postoji obaveza lekara prema bolesničkom osiguranju, za koliko evra godišnje -zavisno od starosti pacijenta,  lekar sme  po pacijentu da „potroši“ novca za prepisane lekove! Ako se ta suma prekorači za 15 i više procenata, onda postoji mogućnost da zdravstveno osiguranje od lekara zahteva vraćanje previše potrošenog novca! A to, naravno, nerado čine skoro svi lekari pa ostaju kod prepisivanja lekova pri svojim, uglavnom najjeftinijim medikamentima- od kojih su neki u upotrebi i pedesetak godina. Ti stari, ali oprobani lekovi ne moraju da su  nezadovoljavajući, ali u zdravstvu se uvek teži ka novim preparatima, metodama lečenja pa i primeni uređaja  i novih lekova – a sve to sprečava pomenuti propis koji sputava lekare da prepisuju ono najnovije i po prirodi stvari najskuplje, jer bi onda razliku  –dozvoljeni budžet -stvarno prepisana vrednost lekova  -morali,  da plate iz svog džepa! Taj problem ne rešava ni „dr Gugl“ jer za nabavku mnogih, pogotovo tih skupih  lekova novije generacije, su potrebni lekarski recepti a njih „dr Gugl“ ne izdaje!