Aleksandra Matić
Pred nama su 52 polemička eseja, koji rastvaraju jednu epohu, mozaik tekstova koji se otvara ka alternativnim interpretacijama i osmišljavanjima stvarnosti i preusmeravaju našu svest ka pukotinama iz kojih urlaju ugrožena ljudskost, dostojanstvo, sloboda. Od čega se naime oni imaju braniti? Od ulizica, momčina, silnika, loših učenika, lihvara, medija, samoljubaca, prevrtljivaca, rijalitija, selfija… S druge strane, mnogi eseji ne propuštaju ni da posvedoče postojanje onoga što nas tankim nitima drži nad ambisom dehumanizacije, a to je čitanje, razgovor, rokenrol, Lenon, „prokletnici koji pišu ovakve knjige“.
Autor bira esej kao oblik književne samosvesti sa koje se identifikuju oblici represije kulture, ali i kao pogodnu poziciju za neopterećeno pisanje o različitim sferama stvarnosti kako domaće, tako i globalne, čiji fenomeni, svakako, predstavljaju inventar svetskih trendova, ideologija i životnih stilova.
Poligrafokratija, Himna, Ogledalce, Heroji, Rehabilitacija, i drugi tekstovi, istina, referišu ka domaćim aktuelnostima, ali se uglavnom nadilazi dnevnopolitičko, u težnji da se razobliče opšti mehanizmi koji konstituišu utopijski nacionalistički diskurs, jednako kao i kosmopolitsku i integracijsku viziju sveta u nekim drugim tekstovima, a kojima je zajedničko ugrožavanje elementarne slobode, pod parolom kretanja ka društvenoj sreći.
Eseji Republikanci, Norma, Evropa, Silnici refleksije su o velikoj krizi revolucije, ideološkom i identitetskom rascepu, promišljanja o sociološko-kulturološko-politikološkim promenama u odnosu na kontekst koji je uspostavila Francuska revolucija, filozofija i sociologija modernog društva, i u kojem se Evropa i njene vrednosti javljaju kao vinovnici obesmišljavanja revolucionarnih pokreta i ideološkog prezasićenja, urušavajući sama sopstvenu ideju o napretku ka sve savršenijim sociološkim oblicima.
U Godini bunta niko nije pošteđen! Licemerje crkve, Zapada, naslednika francuske revolucije, naličje demokratije i pohlepa predstavljaju neke od fenomena o kojima promišljaju Sibinovićevi tekstovi, istovremeno se ograđujući od potrebe da bilo šta menjaju, već da jednostavno lucidnim prognozama i satiričnim oštroumljem demaskiraju ono što ugrožava opstanak i savremenom buntovniku ostavlja samo kritičku distancu kao oruđe kojim se može izdići iznad simulirane sadašnjosti i konstruisane prošlosti. Nemoć da se izvrši kontrola nad bilo čim, pa i nad sopstvenim pisanjem očitava se u tome što i pored nepristajanja na društvenu stvarnost i protivljenja svemu, zbog čega se identifikuje kao prokletnik, subjekt je, zapravo, istinski prokletnik jer ne može da se otrgne od humanističkog apela koji provejava kroz niz eseja, ali se u poslednjem, čini se, u potpunosti ogoljava pred osećanjem obezvređenosti života. Rušenje sistema je zastarela parola, ritualizovani nemiri i politički govori obesmišljeni kao i borba za budućnost. Šta nam onda ostaje? Odbrambeni mehanizam na margini postojećeg vrednosnog sistema, koji se upinje da s njim živi, ali da izbegne življenje takvog sistema. Sibinovićeva kritika osobito se fokusira na gubitak osećaja istoričnosti, usled nemogućnosti da prizovemo sopstvenu prošlost, tako da danas ljudska egzistencija boravi u neprekidnoj sadašnjosti. Višestruki mehanizmi za ostvarenje istorijske amnezije, među kojima se svakako izdvajaju savremene tehnologije i mediji, ubrzavaju proces u kome je došlo do transformacije realnosti u slike i fragmente vremena u seriju sadašnjosti; da li se ostaje na raspoznavanju i konstatovanju zajedničkog stanja društvene svesti? Ne, autor ne pristaje na takvu vrstu samozaborava. Potraga za ,,zaklonom od svakog zla koje nemilosrdno preti“ i sakupljanje fragmenata života istovremeno su i otpor sećanja i nadanja zaboravu čiji je cilj da nam kaže da ne postoji ništa više i ništa stvarnije od ove stvarnosti u kojoj smo zarobljeni.
Ipak, na kraju stoji Memento! U svetu u kome se svemu zna cena, a vrednost ničemu, ostaje radost nadanja, nasuprot rezignaciji i bespomoćnosti, čak i u najvišem stadijumu kapitalizma gde se sve svodi na komercijalizaciju i konzumerizam. Pa kada već moramo prihvatiti jedan oblik ropstva, zašto ne bismo pristali da robujemo logici prokletnika i ovu knjigu prihvatimo kao proizvod koji nam je neophodan za hranjenje iluzija o prostoru razboritosti i mogućnosti nepristajanja, života u nadi i smislenosti? Završimo onda sa Igltonom: „Sva vlast čitateljima!”
