Александра Матић
Пред нама су 52 полемичка есеја, који растварају једну епоху, мозаик текстова који се отвара ка алтернативним интерпретацијама и осмишљавањима стварности и преусмеравају нашу свест ка пукотинама из којих урлају угрожена људскост, достојанство, слобода. Од чега се наиме они имају бранити? Од улизица, момчина, силника, лоших ученика, лихвара, медија, самољубаца, превртљиваца, ријалитија, селфија… С друге стране, многи есеји не пропуштају ни да посведоче постојање онога што нас танким нитима држи над амбисом дехуманизације, а то је читање, разговор, рокенрол, Ленон, „проклетници који пишу овакве књиге“.
Аутор бира есеј као облик књижевне самосвести са које се идентификују облици репресије културе, али и као погодну позицију за неоптерећено писање о различитим сферама стварности како домаће, тако и глобалне, чији феномени, свакако, представљају инвентар светских трендова, идеологија и животних стилова.
Полиграфократија, Химна, Огледалце, Хероји, Рехабилитација, и други текстови, истина, реферишу ка домаћим актуелностима, али се углавном надилази дневнополитичко, у тежњи да се разобличе општи механизми који конституишу утопијски националистички дискурс, једнако као и космополитску и интеграцијску визију света у неким другим текстовима, а којима је заједничко угрожавање елементарне слободе, под паролом кретања ка друштвеној срећи.
Есеји Републиканци, Норма, Европа, Силници рефлексије су о великој кризи револуције, идеолошком и идентитетском расцепу, промишљања о социолошко-културолошко-политиколошким променама у односу на контекст који је успоставила Француска револуција, филозофија и социологија модерног друштва, и у којем се Европа и њене вредности јављају као виновници обесмишљавања револуционарних покрета и идеолошког презасићења, урушавајући сама сопствену идеју о напретку ка све савршенијим социолошким облицима.
У Години бунта нико није поштеђен! Лицемерје цркве, Запада, наследника француске револуције, наличје демократије и похлепа представљају неке од феномена о којима промишљају Сибиновићеви текстови, истовремено се ограђујући од потребе да било шта мењају, већ да једноставно луцидним прогнозама и сатиричним оштроумљем демаскирају оно што угрожава опстанак и савременом бунтовнику оставља само критичку дистанцу као оруђе којим се може издићи изнад симулиране садашњости и конструисане прошлости. Немоћ да се изврши контрола над било чим, па и над сопственим писањем очитава се у томе што и поред непристајања на друштвену стварност и противљења свему, због чега се идентификује као проклетник, субјект је, заправо, истински проклетник јер не може да се отргне од хуманистичког апела који провејава кроз низ есеја, али се у последњем, чини се, у потпуности огољава пред осећањем обезвређености живота. Рушење система је застарела парола, ритуализовани немири и политички говори обесмишљени као и борба за будућност. Шта нам онда остаје? Одбрамбени механизам на маргини постојећег вредносног система, који се упиње да с њим живи, али да избегне живљење таквог система. Сибиновићева критика особито се фокусира на губитак осећаја историчности, услед немогућности да призовемо сопствену прошлост, тако да данас људска егзистенција борави у непрекидној садашњости. Вишеструки механизми за остварење историјске амнезије, међу којима се свакако издвајају савремене технологије и медији, убрзавају процес у коме је дошло до трансформације реалности у слике и фрагменте времена у серију садашњости; да ли се остаје на распознавању и констатовању заједничког стања друштвене свести? Не, аутор не пристаје на такву врсту самозаборава. Потрага за ,,заклоном од сваког зла које немилосрдно прети“ и сакупљање фрагмената живота истовремено су и отпор сећања и надања забораву чији је циљ да нам каже да не постоји ништа више и ништа стварније од ове стварности у којој смо заробљени.
Ипак, на крају стоји Мементо! У свету у коме се свему зна цена, а вредност ничему, остаје радост надања, насупрот резигнацији и беспомоћности, чак и у највишем стадијуму капитализма где се све своди на комерцијализацију и конзумеризам. Па када већ морамо прихватити један облик ропства, зашто не бисмо пристали да робујемо логици проклетника и ову књигу прихватимо као производ који нам је неопходан за храњење илузија о простору разборитости и могућности непристајања, живота у нади и смислености? Завршимо онда са Иглтоном: „Сва власт читатељима!”
