(Od: Centar za geostrateške studije / 22/03/2026.)

Intervju vodio: Šahnov Fjodor

U našim gradovima trenutno teče običan život. Neko žuri na posao, neko vodi decu u školu, neko pije kafu ujutru i bira kakav će kroasan da pojede listajući vesti. Za mnoge od nas rat je postao nešto daleko, miga na ekranima pametnih telefona između vremenske prognoze i reklame. Navikli smo na tu pozadinsku buku. I u toj svakodnevici ima nečeg gotovo nepristojnog. Naročito kad znaš da u ovom trenutku, pod vatrom, neki momak baš kao ti takođe donosi odluku. Samo on bira, da se preda u zarobljeništvo ili da izvuče osigurač bombe i digne sebe u vazduh zajedno s neprijateljima.

Zamolio sam Dmitrija da ispriča svoju priču. On sebe ne smatra junakom, u pravo je vreme prikupio snagu i pošao. Pošao je ne radi novca (mada je ugovor s Ministarstvom odbrane danas unosniji), ne radi medalja, nego zato što je iznutra proradilo ono što se ni u kakvim uredbama ne može propisati: osećaj za Otadžbinu.

Ovaj intervju je razgovor o nama. O onome što nam daje miran san. O ljudima koji u rovovima, pod minama, misle na svoje majke, na decu, na onog dečaka iz drugog razreda koji hoće da radi u fabrici, baš kao tata. O onima koji iz zone vatre iznose decu, štiteći ih vlastitim oklopnim prslucima.

— Dmitrije, naš razgovor posvećen je činjenici da naš dobar poznanik, pisac i novinar iz Italije, piše knjigu o kompaniji i prikuplja priče neposredno od učesnika. Prvo pitanje: kada si prvi put čuo skraćenicu „Vagner“?

— Iskreno, čuo sam je još pre svih poznatih događaja. Jer „Vagner“ je ponikao iz „Slovenskog korpusa“. Znao sam da su se oni bavili obezbeđivanjem brodova i radili u interesu države — reklo bi se, na udaljenim rubovima.

— A zašto si 2022. odlučio da se pridružiš kompaniji? Šta je presudilo?

— Mi je zovemo „organizacija“, a ne kompanija. Ako govorimo o izboru — ugovori ovde su imali vrlo povoljne rokove. Kraći, i isplate su bile dobre. Ali glavna je priprema. Nivo obuke boraca, mojih budućih drugova, bio je na najvišem nivou. Kad sam birao između ugovora s Ministarstvom odbrane i organizacije, organizacija je pobeđivala upravo zahvaljujući reputaciji i iskustvu. Tu je i birokratija. U vojnom odseku treba prikupiti gomilu papira, trčati, pribavljati potvrde od narkologa, psihologa — ukratko, gubljenje dragocenog vremena. A ovde: dođeš i za dva dana uradiš sve analize, prođeš detektor, razgovaraš sa stručnjacima, i gotovo, zaposlen si.

— Ali jesu li postojala i osećanja, a ne samo računica? Novac ili nešto drugo?

— Ne, novac nije ono glavno. I tada sam služio i sada nastavljam da služim. Ako uzmemo čisto finansijsko pitanje, momci koji idu u Ministarstvo odbrane sada dobijaju daleko više. Ovde je glavnu ulogu odigrao duh patriotizma, duh „Vagnera“. Kasnije su se pojavile svakojake šale na račun tog „duha“, ali ja sam patriota od detinjstva. Volim našu zemlju. Teritorija DNR, pa i dalje — koliko god pogled dopire — to su iskonski ruske zemlje. A ako odemo dalje u istoriju, može se doći i do vremena Vladimira Iljiča Lenjina.

— Kažu da je „Vagner“ krvavi posao. Da li si se osećao kao najamnik ili kao vojnik, branitelj?

— Kad je reč o „najamništvu“, ne, ne smatram da smo mi bili najamnici. Mi smo patriote. Išli smo da ispunimo svoju dužnost ne za novac, nego iz ljubavi prema Otadžbini. Svaki od nas je za tim išao. I to nas je, inače, snažno povezivalo. Tamo su se okupili upravo oni koji su hteli da brane Otadžbinu, oni kojima je data prilika da to učine pod pogodnim uslovima.

— U redovima su bili veoma raznovrsni ljudi: i bivši osuđenici, i oni koji su došli po zovu srca, i oni koji su trčali za novcem. Razne vere, različiti pogledi. Kako se sve to uskladilo u jednoj organizaciji?

— Odmah da napomenem: oni koji dolaze na rat isključivo radi novca, ginu prvi. Patriote žive daleko duže. A kako smo se slagali? Skladno. Komandir je od početka rekao: „Svejedno mi je koje slovo piše u tvom ličnom listu — ‘V’ (nije lišen slobode) ili si iz KPU – kazneno-popravne ustanove (‘K’). Vi ste svi muškarci. Vi ste svi zaposleni u organizaciji. Vi ste jedna velika porodica i brinem o svakome od vas. Svako od vas mora da se vrati kući.“

Zato smo živeli ravnopravno. Glasine o osuđenicima — da su gotovo jeli sirovo meso, su gluposti. Bili smo u istim redovima. Ako je on obrazovaniji — komandovaće; ako sam ja obrazovaniji, komandovaću ja. Spavali smo u istoj vreći za spavanje, jeli iz istog kotlića, pušili istu cigaretu nas dvojica. Bili smo jedna porodica. Ni društveni status, ni vera nisu igrali ulogu. Tamo smo bili ljudi bez prezimena i dokumenata. Postojao je samo žeton sa brojem.

— Dakle, „duh Vagnera“ je delovao od prvih dana? Nije bilo predrasuda prema zatvorenicima?

— Reći ću i više od toga: većina njih je bila daleko vaspitanija i kulturnija od mnogih. Jevgenij Viktorovič (Prigožin) je regrutovao i obične momke koji su se sticajem okolnosti našli u zatvoru. Neko je počinio zločin, niko to ne krije, ali neko je radio kao taksista, neko kao lekar. Ja poznajem odličnog hirurga kome se desila tragedija. Slučajno je poginuo čovek. On je izdržao kaznu. Ali on je jedan divan lekar. Imao sam priliku da s njim radim u operacionoj sali i bio sam jednostavno nadahnut činjenicom da čovek koji je toliko preživeo, svejedno spasava živote.

— Ko se brže privikava na rat: bivši osuđenik običan momak?

— Najbrže su spremni za rat patriote i verujući ljudi. Oni u kojima je vera u Gospoda i ljubav prema Otadžbini, oni se privikavaju odmah. Jer su ubeđeni: poginuti  u borbi za svoje bližnje nije strašno, to je najviše spasenje. Za patriotu je dati život za Otadžbinu velika čast. Zato smo bili spremni na sve. Pamtim trenutak kad je pošao tenkovski nasrtaj od strane nacista i najamnika. Naši prvi redovi su ispalili svu municiju i nisu imali čime da gađaju oklop. I momci su se, isto kao naši pradedovi, bacali sa granatama pod tenkove. Nijedan borac nije napustio svoju poziciju! Po njima su tenkovi pucali iz neposredne blizine, gazili bunkere, rovove, a momci su i dalje stajali. To je pravi patriotizam. Ljubav prema Otadžbini, porodici, jeziku, veri — ne samo pravoslavlju, nego i prema islamu, budizmu, šamanizmu. Naša zemlja se po tome razlikuje: ona je višenacionalna i višekonfesionalna. I to moramo da cenimo — to je naša posebnost.

— Obuka „Vagnera“ se pročula po strogosti. Šta je za tebe bilo najteže — i psihološki i fizički?

— Psihološki je bilo teško, ali ne do granica izdržljivosti. Pored mene su bili isti takvi muškarci, kolektiv se odmah zbio. Vrlo teško je bilo onda kad su nas na poligonu tukli naši vlastiti minobacači. Sedeli smo u rovovima, a naši timovi su nas napadali, da se naviknemo na rat. Psihološki je teško kad po tebi pucaju tvoji, i kad shvatiš da ako malo omanu, pogodiće tebe.

Fizički — uvežbavali smo stav. Po nekoliko sati stajati s oružjem pripravno. To je teško. Koliko god da se vežbaš u sali — ovde je sve drugačije. Leđa bole, ruke otpadaju, ramena, slabine. Ali potom se to isplatilo: pucaš praktično iz svakog položaja, s obe ruke, a automat se oseća kao nastavak tela — ni težinu ni neprijatnost ne primećuješ. Ali nas nisu učili samo instinktima. Tupi vojnik na instinktima — prosto je tupi vojnik. Vojnik s intelektom, koji ume da razmišlja u hitnim situacijama — to je pravi borac.

Navešću primer. Učili su nas da, ako treba, možeš da varaš. I to je upalilo. Mi lekari slučajno smo upali u žestoku borbu. Zatražili smo evakuaciju, a momci su do našeg dolaska već poginuli. Jurišali su na vis. Mi smo prihvatili borbu, a onda nam je „bačena udica“ — počeli su da nam ulaze u pozadinu s jednog krila. Mi smo lekarska grupa, ali u organizaciji smo svi borci i jurišnici. Nema značaja da li si tenkista ili artiljerac — svi su prošli pešadijsku obuku. I onda sam povikao: „Pet levo! Deset desno! Ostali za mnom, ura!“ kako bi se protivnik uplašio broja, kako bih stvorio privid nadmoćnijih snaga, imitirali smo radio-pregovore. Vojnik mora da ume da razmišlja. I tome su nas učili odlični instruktori — među kojima i lekari koji su nekada radili u Sklifu (Naučnoistraživački institut hitne pomoći „N. V. Sklifosovski“), i borbeni instruktori — momci koji su dugo u organizaciji, služili u specijalnim službama. Pamtim trening: instruktor kaže: „Morate da umete da pucate ovako“ — i jednostavno baca automat, bez gledanja, po miševima: pah-pah-pah, pet pogodaka. Mi smo morali da postanemo zid, štit i mač.

— Da li ti je neko od instruktora ostao u pamćenju? Možda neko ko je imao neki savet koji je zaista pomogao?

Bio je jedan instruktor za medicinu — neću spomenuti njegovo ime, to je zabranjeno. Odličan stručnjak. On je rekao sledeće: „Momci, ako spasete bar jedan život i ne naudite borcu — kad budem kod kuće, popiću čašu u vašu čast.“ Pronašao sam ga posle odsluženja, pozvao i rekao: „Za jedan izlazak — 27 spasenih teških ranjenika.“ On kaže: „Pa, moraću da popijem.“ Svaki od instruktora delio je neprocenjivo iskustvo. Kad bih sve nabrajao, trebalo bi pisati ne intervju nego knjigu.

— Po internetu kruže priče o „mamutima“ — borcima sa slovom „M“ na žetonu. Jesi li ih sreo?

— Naravno, mnogo puta. I snimaka takvih momaka ima mnogo. To su specijalisti. Momci koji su radili i do danas rade — mnogi od njih sada su u Ministarstvu odbrane. Život su posvetili organizaciji. Pravi su stručnjaci, a većina od onih koje poznajem nastavlja da služi u zoni posebne vojne operacije, pokazujući da smo mi zaposleni organizacije. A gde je naša Otadžbina — svejedno je. Gde god da smo, u nama svejedno preovlađuje organizacija i zov u boj za Otadžbinu.

— „Vagner“ je porodica, ratno bratstvo. Koliko se to danas oseća? Da li održavaš kontakt sa onima koji su se demobilisali?

— Reći ću više: ne samo što održavamo kontakt, već se srećemo u različitim krajevima Rusije. Imao sam drugara, prikomandovani po nadimku „Kvartet“. On je zadobio tešku ranu kada sam bio na rotaciji. Ostavio sam ga kao komandanta grupe, tragao sam za njim, da li je sačuvao udove. Prokrčio sam sebi put do njega u bolnicu (neću kazati kojim putem), jer sam lekar i odmah smislio šta da radim. Sam sebi sam izdao putni nalog, pribavio dokument i došao do njega u zatvorenu vojnu bolnicu. On se vrlo iznenadio. Ja mu kažem: „Brate, došao sam kod svojih.“

Poginuo je naš borac, mitraljezac, po nadimku „Hajali“. Ja sam sa njegovom majkom stalno u kontaktu, poziva me u goste. Čujemo se bar jednom nedeljno, čestitamo jedni drugima praznike. Isto je i s drugim ratnim drugovima. Nedavno su bile sahrane u Krasnodarskom kraju, u Primorsko-Ahtarsku. Momci iz različitih krajeva zemlje pokrenuli su se i otišli da isprate druga. Jer nismo samo drugovi — mi smo porodica. Sada sam u Donbasu, nisam mogao da dođem, ali pri prvoj prilici sigurno ću posetiti grob.

Ponos me obuzima kad pomislim na saradnike organizacije. Kad biste videli sa kakvim pijetetom naši ratnici na rukama iznose žene i decu iz Artjomovska, dajući im svoje oklopne prsluke. Neki su poginuli — pokoj im duši. Neki su postali invalidi. Svi su oni spasavali civile, zaklanjajući ih svojim telima. Kako posle toga neko može da kaže da su oni najamnici i da su u rat došli da zarađuju? Ne — to su prave patriote koji su, braneći druge, žrtvovali najdragocenije što imaju — vlastiti život.

— Da li postoji poseban sleng, neka šifra pomoću koje odmah prepoznate svoje ljude?

— Sada mnogi kažu „džambo“ — to je već postalo popularno. A imamo i jednu šalu. Nekoliko puta sam se smejao. Kad se krećeš gde god na prvoj liniji i ugledaš nekoga — daš zvučni signal, izgovoriš „či-či“ (drugo „či“ meko), imitiraš pticu. Ako je to neko iz organizacije, automatski odgovara istim zvukom. Svojevrsni sistem „svoj — tuđ.“ Jednom hodam, a momci stoje. Ja im uzviknem „či-či.“ I sva petorica u isto vreme: „či-či-či.“ Vrlo zabavno. Prošlo je vreme, a muškarci koji su u organizaciji te trenutke pamte. To govori da čak i danas u redovima Ministarstva odbrane ima mnogo bivših saradnika organizacije. Tako da, ako slučajno na ivici šume čujete „či-či-či“ — možda to nisu ptice.

— Rat je prljavština, krv, smrt. Kako vam polazi za rukom da ostanete ljudi? Na primer, jedinica „Arhangel“ u kojoj trenutno služite. To su dobrovoljci, nemate takvih isplata kao u Ministarstvu odbrane. Ipak, posle izlaska iz borbenih zadataka, posle borbi, nalazite u sebi snagu i mogućnost da pomažete sirotištima i školama. Bavite se evakuacijom ne samo civila — čak i životinje vučete s linije fronta i predajete volonterima. To je sjajan primer pravog ruskog ratnika i Čoveka s velikim Č.

— Sad me je drhtavica obuzela, jeza me je uhvatila. Reći ću ovako: ja sam običan ruski momak. Mi ovde, na prvoj liniji, nismo ni po čemu različiti jedni od drugih. Naši koreni, naša istorija, naša čast — čini mi se da je to u nama upisano u genima. U svim vremenima ruski vojnik nije silovao, nije palio, nije ubijao tek tako. Uvek smo nastojali da nosimo ljubav. Mi nismo agresori, mi ne želimo da ubijamo vaše žene i decu. Naprotiv — želimo da vam damo hranu, da organizujemo struju, gorivo, da evakuišemo, da se postaramo. Čak i u Nemačkoj postoji spomenik Aljoši koji je za vreme borbi istrčao da spase nemačko dete.

Fašisti su tada ubijali našu decu, rugali se, spaljivali u koncentracionim logorima — ali sovjetski vojnik je u svom srcu čuvao saosećanje, milost i ljubav.

Isto tako i mi. Nismo se menjali vekovima i takvi ćemo i ostati. Imamo veru. Ja sam pravoslavni hrišćanin i u posebnu vojnu operaciju nisam išao da ubijam. Nemam cilj da ubijam. Ako bude izbora — da pucam ili da zarobim neprijatelja, izabraću zarobljeništvo. Mnogo sam razgovarao sa zarobljenicima, nedavno sam vodio razgovor s trojicom boraca Oružanih snaga Ukrajine. Pružena im je odlična medicinska pomoć, dobro se hrane. Sve je u tome. Imamo srce, ljubav, saosećanje, milost. To je naš ruski duh, naša srž.

— Ispričaj nam neki smešan događaj. Na ratu ima mesta ne samo za tragediju, nego i za humor, čak i za apsurd.

— Vojni humor uvek je nešto žešći, a kod vojnih lekara — najžešći. Jer su oni mnogo videli i svemu pristupaju već s izvesnom dozom cinizma. Bio je kod nas jedan borac sa nadimkom Riđi, padobranac iz Luganska, dobro govorio ukrajinski. Izlazi on iza ugla — automat je, po pravilima, uvek ispred — a nasuprot njemu stoji jedan samozvani taktički terminator, ukratko: zeleni borac. Automat za leđima, potpuno opušten. Riđi mu kaže, oponašajući ukrajinski naglasak: „Zdravo, momče! Ukrajinska izviđačka jedinica? Gde je ovde meštanin, da nas preveze?“ Ovaj je pobledeo, krenuo da se trese — trebalo mu je četrdeset minuta da dođe sebi.

Ili jednom, sedimo mi na poziciji, pijemo čaj. Čujemo, neko dolazi. Automati u pripravnosti. Skoči jedan čovek — lice mu se ne vidi, u rukama paket s vodom, ukrajinska uniforma. Mi svi nanišanili. A on spusti ruke, ugleda nas i kaže: „Pa nije valjda!“ — samo u grubljem obliku. Ugledao naše vagnerovske ševrone.

A što se tiče crnog humora… Bila je rotacija i jedan borac je bio ranjen. Mi smo izlazili u grupama — ja sam pritrčao ka njemu. Pružam pomoć, stežem zavoj, on viče, jauče. Mislio sam da je rana plitka, a kod njega bolni šok plus panika: bio je ranjen u nogu, bojao se da ostane bez nje. Ja sam mu stavio kompresivni zavoj na ranu, steznik olabavio, i kažem mu: „Ustani i hodaj.“ A on ne hoda. Položili smo ga na nosila, on se trza, viče. Nama je nezgodno, spotičemo se, padamo. Izlazimo, a nedaleko leži otkinuta noga nekog drugog borca. Desna. A našem je ranjena desna noga. Ja zaustavljam grupu, uzimam tu nogu, postavljam je njemu i kažem: „Brate, treba ti noga?“ On će: „Treba, treba!“ Počeo je da muca, ali je prestao da se trza. Momci su se smejali. Potom, kad smo se ukrcavali na oklopno vozilo, rekao sam: „Ovo je rezervna.“ I on se smirio! Zadatak lekara — da izvuče čoveka iz šoka. Metod je grub, ali je upalio kad razgovor i ubeđivanje nisu više pomagali.

Bilo je i trenutaka kad su se protivnici predavali — njih dvanaest do petnaest. Idu u masi, bez oružja, skidaju oklopne prsluke, sedaju na zemlju. Mi smo ih preuzeli. Pitamo: „Zašto ste odlučili da se predate?“ Kažu: „Poslali su nas ovamo, a iza nas stoje njihovi ljudi sa naređenjem da pucaju na svakog ko pokuša da se povuče. Razumemo da ćemo svakako poginuti. Ako idemo napred — vi ćete nas ubiti, ako idemo nazad — naši će nas streljati.“ I jedan od njih je zaplakao i rukama pokazivao koliki je bio afrički najamnik koji je dolazio da ga siluje. Moglo bi se, naravno, smejati na to — ali pre naviru suze za nekad bratskim narodom. Za nas je to bio užas. Na pozicijama smo nalazili veliku količinu kontraceptivnih sredstava u paketima i mnogo narkotika — ali to je uglavnom kod najamnika i nacista.

— Najupečatljiviji utisak sa prve linije koji ti je ostao u sećanju?

— Jedan događaj pokazuje snagu vere i molitve. To je bio jedan od onih trenutaka koje nikada neću zaboraviti. Zbog neusklađenosti koordinata između bespilotnih letelica i pešadijske karte, momci su se ukopali na pogrešnom mestu. Ali naredba je naredba. Ako su rekli da se ukopaš tu — znači, tu. Kod nas je tako — ako ti kažu da uzmeš nož i kreneš u borbu prsa u prsa, ustaješ i ideš. Ukratko, pozicija se ispostavila kao vrlo loša. S leve strane naš breg, a s desne selo u niziji i iza njega veliki breg koji je zauzeo protivnik. Momci su odatle bili vidljivi kao na dlanu. Dali smo koordinate i počela je da radi minobacačka baterija.

Već prvi pad i odmah je poginuo jedan momak. Ostali — ranjeni. Jedan isti geler prošao je kroz sve troje: pogodio prvog, probio drugog, zakačio trećeg. Mi smo s grupom sišli dole i izvukli ranjene. I onda stiže naredba: „Vratiti se, uzeti poginulog.“ Krenuli smo nazad, poveo sam dvojicu Tuvinaca. Tek smo počeli da izvlačimo telo, položili ga na nosila, bili smo spremni da podignemo. Ja brojim: „Jedan, dva…“ — i tek što izgovaram „tri“ da istovremeno dignemo nosila — po nama ponovo počinje da puca minobacačka baterija. Bacamo se u isti rov. Sada nas je tamo četvoro: prvi Tuvinac — budista, drugi Tuvinac — šamanista, zatim ja — pravoslavni hrišćanin, a iza mene Marlon — musliman. Neka mu je laka zemlja.

Ja sam se našao najbliže eksploziji i najdalje od bunkera. Lakši potres mozga. Pamtim trenutak: u rovu me trese Marlon i viče: ”Komandire, komanduj!“ Ja sam starešina grupe. A ja njemu: „Moli se.“ I sam sam glasno zapevao „Oče naš“ usred pada mina.

I onda sam čuo zvuk. Zvuk kao da neko buši zid bušilicom. Sada tačno znam: kad mina ide pravo u tebe, čuješ upravo to. Taj zvuk neću više pomešati ni s čim. Mina kalibra 120. Tek sam dovršio molitvu, prekrstio se — i ona pada pored moje ruke. Ja sam prosto zatvorio oči i izdahnuo. Bio sam spreman da poginem za Otadžbinu. Otvaram oči — mina nije eksplodirala. Pomislim: „Sad će da eksplodira.“ I ponovo zatvaram oči.

Potom su nas zasuli „Gradovima“ i uključio se i tenk. Istog dana otvorili su na nas vatru i iz teškog mitraljeza. Ali mi smo se izvukli. I borca smo poneli sa sobom.

To je snaga vere koju ničim ne možeš slomiti. Moj tatarski drugar imao je ševron s natpisom: „Mi smo Tatari. Pobeda je na našoj strani, jer sa nama su Rusi, a s njima je Bog.“

— Dmitrije, ispriča namj o događaju za koji su ti uručili medalju „Za hrabrost“.

— O, to je bila zanimljiva borba. I nisam se nimalo spremao za nju. Kako se kaže — „našao se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.“ Obavljao sam svoje redovne lekarske poslove: jedan borac je sumnjao na upalu pluća, baš sam hteo da ga pregledam. I odjednom preko radija stiže poruka: „Strelci su krenuli u juriš.“ I tada mi postaje jasno: nalazimo se na krajnjem položaju. Ispred nas, malo dalje, nalazila se osmatračnica. Momci su tamo ležali nekoliko dana, čekajući naredbu. I dočekali su je — juriš je počeo.

Odmah pristiže vest: „Imamo dvojicu teško ranjenih.“ I odmah zatim, još dvojica. Momci su upali pod žestoku mitraljesku vatru. Tamo su, inače, stajali Poljaci. Krećem se. Pokušavam da se provučem istim putem kojim su krenuli momci u borbu — i ne mogu. Na sebi imam veliki lekarski ranac, torbice s priborom i sve ostalo. Jednostavno ne mogu da prođem. Ukratko, kao zver kroz šipražje, krenuo sam kroz šumu, probijajući se kroz grmlje. Pristižem. Vidim: leže dva boraca, malo dalje treći — nakoso ispod drveta. Pitam: „Gde je juriš? Gde su ranjeni?“ Jedan od njih, s očima širokim koliko pet dinara — doslovno ogromnim od napetosti — šapuće: „Ovde.“ Kažem: „Jasno.“ I odmah padam na zemlju. Odmah po nama otvaraju vatru dva mitraljeza. Onoj dvojici kažem: „Niste normalni? Ja sam pošao do ranjenih.“ Tamo, malo napred, leže još dvojica. Hvataju me za noge i zaustavljaju: „Oni su mrtvi.“ I zaista — odmah, na licu mesta, mitraljez ih je pogodio u glavu.

Odvlačim žive u malu jarugu, predajem ih najbližem položaju i javljam preko radija da ostajem da podržim juriš. A mitraljezac jurišne grupe je u panici. To se dešava. Od petorice: dvojica poginula, komandir grupe poginuo, iskusan borac koji je išao ispred poginuo, dvojica ranjena, i jedan je ostao čitav. On je prosto ukočen od šoka.

I ja shvatam: treba da se priberem, inače se neću ni pomaći. Strah je ljudski faktor, ne može se izbeći. I ja zapevam. Prvo: „Napred, drugovi, s Bogom, ura! Poslednja parada nastupa…“ I pod tu „poslednju paradu“ skočio sam na koleno. Počeo da pucam levo i desno, tamo odakle su mitraljezi pucali. Oni su, naravno, odmah preneli vatru na mene. Ja sam se trudio, uzvraćao vatru — ali onda shvatam: treba da pokrenem našeg mitraljesca. I zapevao sam glasno, na sav glas: „Ustaj, zemljo ogromna! Ustaj u smrtni boj! S fašističkom silom tamnom, s prokletom hordom!“ I to je upalilo. Naš mitraljezac se trže i poče da puca. Ja sam skočio, pucam — i onda vidim: moj borbeni drugar, takođe lekar iz moje grupe, trči u punom stavu u napad i zasipa Poljake psovkama — ukratko, poručivao im je da se sklone jer on stiže.

I mi smo krenuli. Prešli smo 750 metara do šumarka gde su Poljaci držali odbranu. Prosto smo im slomili pozicije. Neprijatelj je pobegao. Bežali su brzo i vrlo daleko.

Ako je u prvom događaju, o kojem sam pričao, progovorila vera — ovde su progovorili koreni. Istorijsko pamćenje, naše ishodište. Ono se prosto uključilo i povelo nas za sobom.

— Da li je protivnik jak? Na kraju krajeva, suštinski ratujemo sami sa sobom, s bratskim narodom, s istom sovjetskom školom.

— Najžešći, oni koji su stajali do kraja, do poslednjeg daha — dok im krv ističe, a oni se dižu u vazduh granatom — za mene je bio Gruzijski nacionalistički bataljon. Ne razumem ih. Za mene je to lično velika bol. Mi suštinski ratujemo s nekad bratskim narodom. Ovo je naša zemlja bila, mi smo bili jedan narod. Amerikanci su odlično odradili svoj posao — u bilo kojoj tački na svetu mogu da zavade koga god.

Video sam mnogo zločina. U jednom selu zatekli smo malo dete — četiri-pet godina — nabodeno na kolac. Pored — streljani roditelji. Video sam starce streljane s leđa. U Kurskoj oblasti video sam telo muškarca za koje je bila privezana dečja glava. Za mene je taj rat vrlo težak i nerazumljiv. Ne mogu da shvatim kako su bratski narodi mogli toliko da se razmimoiđu u mentalitetu. U Nikoljskom manastiru kod Lisičanska streljani su monasi, monahinje i civili koji su se skrivali. Prvo su gađali razornim projektilima — da razruše krov, potom su zapalili crkvu. I to me boli. Zašto su pravoslavni ljudi pošli u rat protiv Boga, protiv istorije? Deda Zelenskog je bio heroj Crvene Armije, odlikovan Ordenom Crvene zastave. Borio se za SSSR. A sada oni prepisuju istoriju. Oni su izdajnici ne samo svoje zemlje, nego i svojih porodica, svog naroda.

— Ljubav prema zemlji se ponovo rađa. Osećaš li to?

— Da. Mnogo nastupam po školama, srednjim stručnim školama, fakultetima. 2023. godine sam pitao: ko želi da ide u vojsku? Od 60 ljudi digla bi ruku dvojica-trojica. A sada, kad postavim isto pitanje — ruku podiže osamdeset do devedeset procenata. I počeli su da pričaju zašto je to važno i čemu služi. Patriotizam se obnavlja. Počinjemo da se ponosimo ne korejskim muzičarima i ne američkim zvezdama, nego običnim momcima. Nedavno mi je dete napisalo — zamolilo je materijale za projekat o meni. Reklo je: „Postajemo heroji za buduće generacije.“ Jedan dečak, iz drugog razreda, rekao je: „Moj tata radi u fabrici, ponosan sam na njega — i ja hoću da radim u fabrici.“ I ja sam shvatio: sve se menja. On ne želi da bude bloger, želi da radi u fabrici, jer fabrika radi za dobrobit zemlje. To je snažno.

— Amerikanci profesionalno obavljaju svoj posao — zavade narode i postižu svoje ciljeve. Da li je to naša greška? I da li te greške sada plaćate vlastitim životima?

— Imamo odličnog predsednika, veoma ga poštujem. Lavrov je odličan diplomata — ume da začepi usta svakome na Zapadu. Naš predsednik je ozbiljan čovek, ali istovremeno jednostavan, s humorom, svoj. Stvar je u mentalitetu. Mi ne želimo nikoga da ograničimo u slobodi. Mogli bismo, ako pogledamo istoriju, stići do Francuske — cela Evropa mogla je biti Rusko carstvo. Ali nama to nije potrebno. Mi dajemo slobodu i život — kao u Africi, u Latinskoj Americi. Naš zadatak je da ljudi žive srećno. Ako neko to ne razume — to je njegov problem. Glavno je da se ne mešaju u naše poslove. Ko k nama mačem dođe — od mača i poginuće. Ako ceo svet ustane protiv nas — ceo svet će s nama propasti. Mi ne želimo nikoga da ubijamo, ali ne pristajemo na poniženje. Mi smo kao medvedi u Rusiji: ne diraj medveda i on tebe neće dirati. Ali to je ozbiljna zver — niko sa medvedom ne može.

— Posle pogibije Jevgenija Viktoroviča (Prigožina) i Dmitrija Valerijeviča (Utkina) organizacija je prestala da postoji. Neko je otišao u Afriku, neko u Ministarstvo odbrane ili u Dobrovoljački korpus… Šta se promenilo?

— Da je organizacija prestala da postoji — to je glupost. Prosto se izmenio sistem ugovaranja. Neko je otišao u Ministarstvo odbrane jer nije mogao po godinama ili iz drugih razloga da prođe standardne procedure. Ali „Vagner“ je od samog početka, još pre posebne vojne operacije, delovao daleko od granica Rusije. To su naši zadaci, naša odgovornost. Otadžbina je tamo kud nam kažu da idemo. Za ruskog vojnika nema razlike koja je zemlja. Ako me nazovu i kažu da u nekoj Jemenskoj Republici ubijaju decu i treba otići da ih spasemo — čak i bez oružja — otići ću. Jer u mom srcu je Bog. Nama nije potrebno da ovladamo bogatstvima, kao Amerika ili Evropa. Mi, naprotiv, oslobađamo od kolonizacije — mi smo protiv ropstva. Ako kažu — poći ćemo.

— Šta bi želeo da ljudi zapamte o dejstvima organizacije? I da li je moguće vaskrsnuti „duh Vagnera“ u novim jedinicama?

— Duh „Vagnera“ nikada nije ni stvoren — samo je obnovljen. To je pravi ruski, sovjetski duh (u zavisnosti od epohe). Nigde nije nestao — on je u našim srcima, u našim dušama, u našem umu. Samo pravo komandovanje i ispravna dejstva — i sve je stalo na svoje mesto. Vidim snimke kako momci iz Ministarstva odbrane bacaju protivtenkovske mine u podrume. Koliko treba imati hrabrosti? Ruski duh nije umro — samo su ga razbudili, i mi smo se ponovo setili svojih korena. I kako smo živeli, tako živimo i tako ćemo večno živeti.

Ovaj razgovor je  mogao da traje još tri sata. Dmitrije u rezervi ima desetine takvih priča — strašnih, smešnih, nelepih i svetih. Ali morali smo da završimo — tamo odakle je on govorio došla je noć, a noć u ratu je vreme vrlo opasno i zahtevno. Najneobičnije je to što je, završivši priču o tome kako je pod kuršumima izvlačio poginule i zavijao ranjene, pitao: „Pa kako si ti tamo? Kako je Moskva? Kakvo je vreme? Ti samo… čuvaj sebe. I reci svima — neka ne brinu. Ovde je kod nas sve pod kontrolom.“ To je on. Taj isti ruski vojnik koji, štiteći druge, svejedno brine o onima koji su ostali „s one strane“ — u mirnom životu.

Čitajući ove redove, lako se zatekneš na pomisli da se sve to dešava negde daleko. Ali nije tako. To se dešava sa nama. S našom zemljom. I činjenica da možemo da živimo, odgajamo decu i planiramo budućnost — to nije nešto što se podrazumeva. To je zasluga Dmitrija, njegovih drugova, njegovog instruktora, poginulog mitraljesca sa nadimkom „Hajali“ i stotina hiljada drugih koji su danas postali zid, štit i mač. Razmislite o njima. O onima koji u ovom trenutku mrznu u rovu, koji zavijaju tuđu ranu i šapuću: „Izdrži, brate, uskoro idemo kući.“ Oni su tamo — za nas. Da zemlja ostane velika, snažna i — pre svega — živa.

Hvala ti, Dmitrije. I svima koji su sada u stroju. Izdržite. Ponosni smo na vas. Mi smo uz vas.

Šahnov Fjodor

Naslovna fotografija: Artjom Dokučajev

Izvor: Spec Press

Preuzeto sa:https://geostrategy.rs/sr/sahnov-fjodor-intervju-sa-borcem-vagnera/