(Од: Центар за геостратешке студије / 22/03/2026.)

Интервју водио: Шахнов Фјодор

У нашим градовима тренутно тече обичан живот. Неко жури на посао, неко води децу у школу, неко пије кафу ујутру и бира какав ће кроасан да поједе листајући вести. За многе од нас рат је постао нешто далеко, мига на екранима паметних телефона између временске прогнозе и рекламе. Навикли смо на ту позадинску буку. И у тој свакодневици има нечег готово непристојног. Нарочито кад знаш да у овом тренутку, под ватром, неки момак баш као ти такође доноси одлуку. Само он бира, да се преда у заробљеништво или да извуче осигурач бомбе и дигне себе у ваздух заједно с непријатељима.

Замолио сам Дмитрија да исприча своју причу. Он себе не сматра јунаком, у право је време прикупио снагу и пошао. Пошао је не ради новца (мада је уговор с Министарством одбране данас уноснији), не ради медаља, него зато што је изнутра прорадило оно што се ни у каквим уредбама не може прописати: осећај за Отаџбину.

Овај интервју је разговор о нама. О ономе што нам даје миран сан. О људима који у рововима, под минама, мисле на своје мајке, на децу, на оног дечака из другог разреда који хоће да ради у фабрици, баш као тата. О онима који из зоне ватре износе децу, штитећи их властитим оклопним прслуцима.

— Дмитрије, наш разговор посвећен је чињеници да наш добар познаник, писац и новинар из Италије, пише књигу о компанији и прикупља приче непосредно од учесника. Прво питање: када си први пут чуо скраћеницу „Вагнер“?

— Искрено, чуо сам је још пре свих познатих догађаја. Јер „Вагнер“ је поникао из „Словенског корпуса“. Знао сам да су се они бавили обезбеђивањем бродова и радили у интересу државе — рекло би се, на удаљеним рубовима.

— А зашто си 2022. одлучио да се придружиш компанији? Шта је пресудило?

— Ми је зовемо „организација“, а не компанија. Ако говоримо о избору — уговори овде су имали врло повољне рокове. Краћи, и исплате су биле добре. Али главна је припрема. Ниво обуке бораца, мојих будућих другова, био је на највишем нивоу. Кад сам бирао између уговора с Министарством одбране и организације, организација је побеђивала управо захваљујући репутацији и искуству. Ту је и бирократија. У војном одсеку треба прикупити гомилу папира, трчати, прибављати потврде од нарколога, психолога — укратко, губљење драгоценог времена. А овде: дођеш и за два дана урадиш све анализе, прођеш детектор, разговараш са стручњацима, и готово, запослен си.

— Али јесу ли постојала и осећања, а не само рачуница? Новац или нешто друго?

— Не, новац није оно главно. И тада сам служио и сада настављам да служим. Ако узмемо чисто финансијско питање, момци који иду у Министарство одбране сада добијају далеко више. Овде је главну улогу одиграо дух патриотизма, дух „Вагнера“. Касније су се појавиле свакојаке шале на рачун тог „духа“, али ја сам патриота од детињства. Волим нашу земљу. Територија ДНР, па и даље — колико год поглед допире — то су исконски руске земље. А ако одемо даље у историју, може се доћи и до времена Владимира Иљича Лењина.

— Кажу да је „Вагнер“ крвави посао. Да ли си се осећао као најамник или као војник, бранитељ?

— Кад је реч о „најамништву“, не, не сматрам да смо ми били најамници. Ми смо патриоте. Ишли смо да испунимо своју дужност не за новац, него из љубави према Отаџбини. Сваки од нас је за тим ишао. И то нас је, иначе, снажно повезивало. Тамо су се окупили управо они који су хтели да бране Отаџбину, они којима је дата прилика да то учине под погодним условима.

— У редовима су били веома разноврсни људи: и бивши осуђеници, и они који су дошли по зову срца, и они који су трчали за новцем. Разне вере, различити погледи. Како се све то ускладило у једној организацији?

— Одмах да напоменем: они који долазе на рат искључиво ради новца, гину први. Патриоте живе далеко дуже. А како смо се слагали? Складно. Командир је од почетка рекао: „Свеједно ми је које слово пише у твом личном листу — ‘В’ (није лишен слободе) или си из КПУ – казнено-поправне установе (‘К’). Ви сте сви мушкарци. Ви сте сви запослени у организацији. Ви сте једна велика породица и бринем о свакоме од вас. Свако од вас мора да се врати кући.“

Зато смо живели равноправно. Гласине о осуђеницима — да су готово јели сирово месо, су глупости. Били смо у истим редовима. Ако је он образованији — командоваће; ако сам ја образованији, командоваћу ја. Спавали смо у истој врећи за спавање, јели из истог котлића, пушили исту цигарету нас двојица. Били смо једна породица. Ни друштвени статус, ни вера нису играли улогу. Тамо смо били људи без презимена и докумената. Постојао је само жетон са бројем.

— Дакле, „дух Вагнера“ је деловао од првих дана? Није било предрасуда према затвореницима?

— Рећи ћу и више од тога: већина њих је била далеко васпитанија и културнија од многих. Јевгениј Викторович (Пригожин) је регрутовао и обичне момке који су се стицајем околности нашли у затвору. Неко је починио злочин, нико то не крије, али неко је радио као таксиста, неко као лекар. Ја познајем одличног хирурга коме се десила трагедија. Случајно је погинуо човек. Он је издржао казну. Али он је један диван лекар. Имао сам прилику да с њим радим у операционој сали и био сам једноставно надахнут чињеницом да човек који је толико преживео, свеједно спасава животе.

— Ко се брже привикава на рат: бивши осуђеник обичан момак?

— Најбрже су спремни за рат патриоте и верујући људи. Они у којима је вера у Господа и љубав према Отаџбини, они се привикавају одмах. Јер су убеђени: погинути  у борби за своје ближње није страшно, то је највише спасење. За патриоту је дати живот за Отаџбину велика част. Зато смо били спремни на све. Памтим тренутак кад је пошао тенковски насртај од стране нациста и најамника. Наши први редови су испалили сву муницију и нису имали чиме да гађају оклоп. И момци су се, исто као наши прадедови, бацали са гранатама под тенкове. Ниједан борац није напустио своју позицију! По њима су тенкови пуцали из непосредне близине, газили бункере, ровове, а момци су и даље стајали. То је прави патриотизам. Љубав према Отаџбини, породици, језику, вери — не само православљу, него и према исламу, будизму, шаманизму. Наша земља се по томе разликује: она је вишенационална и вишеконфесионална. И то морамо да ценимо — то је наша посебност.

— Обука „Вагнера“ се прочула по строгости. Шта је за тебе било најтеже — и психолошки и физички?

— Психолошки је било тешко, али не до граница издржљивости. Поред мене су били исти такви мушкарци, колектив се одмах збио. Врло тешко је било онда кад су нас на полигону тукли наши властити минобацачи. Седели смо у рововима, а наши тимови су нас нападали, да се навикнемо на рат. Психолошки је тешко кад по теби пуцају твоји, и кад схватиш да ако мало оману, погодиће тебе.

Физички — увежбавали смо став. По неколико сати стајати с оружјем приправно. То је тешко. Колико год да се вежбаш у сали — овде је све другачије. Леђа боле, руке отпадају, рамена, слабине. Али потом се то исплатило: пуцаш практично из сваког положаја, с обе руке, а аутомат се осећа као наставак тела — ни тежину ни непријатност не примећујеш. Али нас нису учили само инстинктима. Тупи војник на инстинктима — просто је тупи војник. Војник с интелектом, који уме да размишља у хитним ситуацијама — то је прави борац.

Навешћу пример. Учили су нас да, ако треба, можеш да вараш. И то је упалило. Ми лекари случајно смо упали у жестоку борбу. Затражили смо евакуацију, а момци су до нашег доласка већ погинули. Јуришали су на вис. Ми смо прихватили борбу, а онда нам је „бачена удица“ — почели су да нам улазе у позадину с једног крила. Ми смо лекарска група, али у организацији смо сви борци и јуришници. Нема значаја да ли си тенкиста или артиљерац — сви су прошли пешадијску обуку. И онда сам повикао: „Пет лево! Десет десно! Остали за мном, ура!“ како би се противник уплашио броја, како бих створио привид надмоћнијих снага, имитирали смо радио-преговоре. Војник мора да уме да размишља. И томе су нас учили одлични инструктори — међу којима и лекари који су некада радили у Склифу (Научноистраживачки институт хитне помоћи „Н. В. Склифосовски“), и борбени инструктори — момци који су дуго у организацији, служили у специјалним службама. Памтим тренинг: инструктор каже: „Морате да умете да пуцате овако“ — и једноставно баца аутомат, без гледања, по мишевима: пах-пах-пах, пет погодака. Ми смо морали да постанемо зид, штит и мач.

— Да ли ти је неко од инструктора остао у памћењу? Можда неко ко је имао неки савет који је заиста помогао?

Био је један инструктор за медицину — нећу споменути његово име, то је забрањено. Одличан стручњак. Он је рекао следеће: „Момци, ако спасете бар један живот и не наудите борцу — кад будем код куће, попићу чашу у вашу част.“ Пронашао сам га после одслужења, позвао и рекао: „За један излазак — 27 спасених тешких рањеника.“ Он каже: „Па, мораћу да попијем.“ Сваки од инструктора делио је непроцењиво искуство. Кад бих све набрајао, требало би писати не интервју него књигу.

— По интернету круже приче о „мамутима“ — борцима са словом „М“ на жетону. Јеси ли их срео?

— Наравно, много пута. И снимака таквих момака има много. То су специјалисти. Момци који су радили и до данас раде — многи од њих сада су у Министарству одбране. Живот су посветили организацији. Прави су стручњаци, а већина од оних које познајем наставља да служи у зони посебне војне операције, показујући да смо ми запослени организације. А где је наша Отаџбина — свеједно је. Где год да смо, у нама свеједно преовлађује организација и зов у бој за Отаџбину.

— „Вагнер“ је породица, ратно братство. Колико се то данас осећа? Да ли одржаваш контакт са онима који су се демобилисали?

— Рећи ћу више: не само што одржавамо контакт, већ се срећемо у различитим крајевима Русије. Имао сам другара, прикомандовани по надимку „Квартет“. Он је задобио тешку рану када сам био на ротацији. Оставио сам га као команданта групе, трагао сам за њим, да ли је сачувао удове. Прокрчио сам себи пут до њега у болницу (нећу казати којим путем), јер сам лекар и одмах смислио шта да радим. Сам себи сам издао путни налог, прибавио документ и дошао до њега у затворену војну болницу. Он се врло изненадио. Ја му кажем: „Брате, дошао сам код својих.“

Погинуо је наш борац, митраљезац, по надимку „Хајали“. Ја сам са његовом мајком стално у контакту, позива ме у госте. Чујемо се бар једном недељно, честитамо једни другима празнике. Исто је и с другим ратним друговима. Недавно су биле сахране у Краснодарском крају, у Приморско-Ахтарску. Момци из различитих крајева земље покренули су се и отишли да испрате друга. Јер нисмо само другови — ми смо породица. Сада сам у Донбасу, нисам могао да дођем, али при првој прилици сигурно ћу посетити гроб.

Понос ме обузима кад помислим на сараднике организације. Кад бисте видели са каквим пијететом наши ратници на рукама износе жене и децу из Артјомовска, дајући им своје оклопне прслуке. Неки су погинули — покој им души. Неки су постали инвалиди. Сви су они спасавали цивиле, заклањајући их својим телима. Како после тога неко може да каже да су они најамници и да су у рат дошли да зарађују? Не — то су праве патриоте који су, бранећи друге, жртвовали најдрагоценије што имају — властити живот.

— Да ли постоји посебан сленг, нека шифра помоћу које одмах препознате своје људе?

— Сада многи кажу „џамбо“ — то је већ постало популарно. А имамо и једну шалу. Неколико пута сам се смејао. Кад се крећеш где год на првој линији и угледаш некога — даш звучни сигнал, изговориш „чи-чи“ (друго „чи“ меко), имитираш птицу. Ако је то неко из организације, аутоматски одговара истим звуком. Својеврсни систем „свој — туђ.“ Једном ходам, а момци стоје. Ја им узвикнем „чи-чи.“ И сва петорица у исто време: „чи-чи-чи.“ Врло забавно. Прошло је време, а мушкарци који су у организацији те тренутке памте. То говори да чак и данас у редовима Министарства одбране има много бивших сарадника организације. Тако да, ако случајно на ивици шуме чујете „чи-чи-чи“ — можда то нису птице.

— Рат је прљавштина, крв, смрт. Како вам полази за руком да останете људи? На пример, јединица „Архангел“ у којој тренутно служите. То су добровољци, немате таквих исплата као у Министарству одбране. Ипак, после изласка из борбених задатака, после борби, налазите у себи снагу и могућност да помажете сиротиштима и школама. Бавите се евакуацијом не само цивила — чак и животиње вучете с линије фронта и предајете волонтерима. То је сјајан пример правог руског ратника и Човека с великим Ч.

— Сад ме је дрхтавица обузела, језа ме је ухватила. Рећи ћу овако: ја сам обичан руски момак. Ми овде, на првој линији, нисмо ни по чему различити једни од других. Наши корени, наша историја, наша част — чини ми се да је то у нама уписано у генима. У свим временима руски војник није силовао, није палио, није убијао тек тако. Увек смо настојали да носимо љубав. Ми нисмо агресори, ми не желимо да убијамо ваше жене и децу. Напротив — желимо да вам дамо храну, да организујемо струју, гориво, да евакуишемо, да се постарамо. Чак и у Немачкој постоји споменик Аљоши који је за време борби истрчао да спасе немачко дете.

Фашисти су тада убијали нашу децу, ругали се, спаљивали у концентрационим логорима — али совјетски војник је у свом срцу чувао саосећање, милост и љубав.

Исто тако и ми. Нисмо се мењали вековима и такви ћемо и остати. Имамо веру. Ја сам православни хришћанин и у посебну војну операцију нисам ишао да убијам. Немам циљ да убијам. Ако буде избора — да пуцам или да заробим непријатеља, изабраћу заробљеништво. Много сам разговарао са заробљеницима, недавно сам водио разговор с тројицом бораца Оружаних снага Украјине. Пружена им је одлична медицинска помоћ, добро се хране. Све је у томе. Имамо срце, љубав, саосећање, милост. То је наш руски дух, наша срж.

— Испричај нам неки смешан догађај. На рату има места не само за трагедију, него и за хумор, чак и за апсурд.

— Војни хумор увек је нешто жешћи, а код војних лекара — најжешћи. Јер су они много видели и свему приступају већ с извесном дозом цинизма. Био је код нас један борац са надимком Риђи, падобранац из Луганска, добро говорио украјински. Излази он иза угла — аутомат је, по правилима, увек испред — а насупрот њему стоји један самозвани тактички терминатор, укратко: зелени борац. Аутомат за леђима, потпуно опуштен. Риђи му каже, опонашајући украјински нагласак: „Здраво, момче! Украјинска извиђачка јединица? Где је овде мештанин, да нас превезе?“ Овај је побледео, кренуо да се тресе — требало му је четрдесет минута да дође себи.

Или једном, седимо ми на позицији, пијемо чај. Чујемо, неко долази. Аутомати у приправности. Скочи један човек — лице му се не види, у рукама пакет с водом, украјинска униформа. Ми сви нанишанили. А он спусти руке, угледа нас и каже: „Па није ваљда!“ — само у грубљем облику. Угледао наше вагнеровске шевроне.

А што се тиче црног хумора… Била је ротација и један борац је био рањен. Ми смо излазили у групама — ја сам притрчао ка њему. Пружам помоћ, стежем завој, он виче, јауче. Мислио сам да је рана плитка, а код њега болни шок плус паника: био је рањен у ногу, бојао се да остане без ње. Ја сам му ставио компресивни завој на рану, стезник олабавио, и кажем му: „Устани и ходај.“ А он не хода. Положили смо га на носила, он се трза, виче. Нама је незгодно, спотичемо се, падамо. Излазимо, а недалеко лежи откинута нога неког другог борца. Десна. А нашем је рањена десна нога. Ја заустављам групу, узимам ту ногу, постављам је њему и кажем: „Брате, треба ти нога?“ Он ће: „Треба, треба!“ Почео је да муца, али је престао да се трза. Момци су се смејали. Потом, кад смо се укрцавали на оклопно возило, рекао сам: „Ово је резервна.“ И он се смирио! Задатак лекара — да извуче човека из шока. Метод је груб, али је упалио кад разговор и убеђивање нису више помагали.

Било је и тренутака кад су се противници предавали — њих дванаест до петнаест. Иду у маси, без оружја, скидају оклопне прслуке, седају на земљу. Ми смо их преузели. Питамо: „Зашто сте одлучили да се предате?“ Кажу: „Послали су нас овамо, а иза нас стоје њихови људи са наређењем да пуцају на сваког ко покуша да се повуче. Разумемо да ћемо свакако погинути. Ако идемо напред — ви ћете нас убити, ако идемо назад — наши ће нас стрељати.“ И један од њих је заплакао и рукама показивао колики је био афрички најамник који је долазио да га силује. Могло би се, наравно, смејати на то — али пре навиру сузе за некад братским народом. За нас је то био ужас. На позицијама смо налазили велику количину контрацептивних средстава у пакетима и много наркотика — али то је углавном код најамника и нациста.

— Најупечатљивији утисак са прве линије који ти је остао у сећању?

— Један догађај показује снагу вере и молитве. То је био један од оних тренутака које никада нећу заборавити. Због неусклађености координата између беспилотних летелица и пешадијске карте, момци су се укопали на погрешном месту. Али наредба је наредба. Ако су рекли да се укопаш ту — значи, ту. Код нас је тако — ако ти кажу да узмеш нож и кренеш у борбу прса у прса, устајеш и идеш. Укратко, позиција се испоставила као врло лоша. С леве стране наш брег, а с десне село у низији и иза њега велики брег који је заузео противник. Момци су одатле били видљиви као на длану. Дали смо координате и почела је да ради минобацачка батерија.

Већ први пад и одмах је погинуо један момак. Остали — рањени. Један исти гелер прошао је кроз све троје: погодио првог, пробио другог, закачио трећег. Ми смо с групом сишли доле и извукли рањене. И онда стиже наредба: „Вратити се, узети погинулог.“ Кренули смо назад, повео сам двојицу Тувинаца. Тек смо почели да извлачимо тело, положили га на носила, били смо спремни да подигнемо. Ја бројим: „Један, два…“ — и тек што изговарам „три“ да истовремено дигнемо носила — по нама поново почиње да пуца минобацачка батерија. Бацамо се у исти ров. Сада нас је тамо четворо: први Тувинац — будиста, други Тувинац — шаманиста, затим ја — православни хришћанин, а иза мене Марлон — муслиман. Нека му је лака земља.

Ја сам се нашао најближе експлозији и најдаље од бункера. Лакши потрес мозга. Памтим тренутак: у рову ме тресе Марлон и виче: ”Командире, командуј!“ Ја сам старешина групе. А ја њему: „Моли се.“ И сам сам гласно запевао „Оче наш“ усред пада мина.

И онда сам чуо звук. Звук као да неко буши зид бушилицом. Сада тачно знам: кад мина иде право у тебе, чујеш управо то. Тај звук нећу више помешати ни с чим. Мина калибра 120. Тек сам довршио молитву, прекрстио се — и она пада поред моје руке. Ја сам просто затворио очи и издахнуо. Био сам спреман да погинем за Отаџбину. Отварам очи — мина није експлодирала. Помислим: „Сад ће да експлодира.“ И поново затварам очи.

Потом су нас засули „Градовима“ и укључио се и тенк. Истог дана отворили су на нас ватру и из тешког митраљеза. Али ми смо се извукли. И борца смо понели са собом.

То је снага вере коју ничим не можеш сломити. Мој татарски другар имао је шеврон с натписом: „Ми смо Татари. Победа је на нашој страни, јер са нама су Руси, а с њима је Бог.“

— Дмитрије, исприча намј о догађају за који су ти уручили медаљу „За храброст“.

— О, то је била занимљива борба. И нисам се нимало спремао за њу. Како се каже — „нашао се у погрешно време на погрешном месту.“ Обављао сам своје редовне лекарске послове: један борац је сумњао на упалу плућа, баш сам хтео да га прегледам. И одједном преко радија стиже порука: „Стрелци су кренули у јуриш.“ И тада ми постаје јасно: налазимо се на крајњем положају. Испред нас, мало даље, налазила се осматрачница. Момци су тамо лежали неколико дана, чекајући наредбу. И дочекали су је — јуриш је почео.

Одмах пристиже вест: „Имамо двојицу тешко рањених.“ И одмах затим, још двојица. Момци су упали под жестоку митраљеску ватру. Тамо су, иначе, стајали Пољаци. Крећем се. Покушавам да се провучем истим путем којим су кренули момци у борбу — и не могу. На себи имам велики лекарски ранац, торбице с прибором и све остало. Једноставно не могу да прођем. Укратко, као звер кроз шипражје, кренуо сам кроз шуму, пробијајући се кроз грмље. Пристижем. Видим: леже два бораца, мало даље трећи — накосо испод дрвета. Питам: „Где је јуриш? Где су рањени?“ Један од њих, с очима широким колико пет динара — дословно огромним од напетости — шапуће: „Овде.“ Кажем: „Јасно.“ И одмах падам на земљу. Одмах по нама отварају ватру два митраљеза. Оној двојици кажем: „Нисте нормални? Ја сам пошао до рањених.“ Тамо, мало напред, леже још двојица. Хватају ме за ноге и заустављају: „Они су мртви.“ И заиста — одмах, на лицу места, митраљез их је погодио у главу.

Одвлачим живе у малу јаругу, предајем их најближем положају и јављам преко радија да остајем да подржим јуриш. А митраљезац јуришне групе је у паници. То се дешава. Од петорице: двојица погинула, командир групе погинуо, искусан борац који је ишао испред погинуо, двојица рањена, и један је остао читав. Он је просто укочен од шока.

И ја схватам: треба да се приберем, иначе се нећу ни помаћи. Страх је људски фактор, не може се избећи. И ја запевам. Прво: „Напред, другови, с Богом, ура! Последња парада наступа…“ И под ту „последњу параду“ скочио сам на колено. Почео да пуцам лево и десно, тамо одакле су митраљези пуцали. Они су, наравно, одмах пренели ватру на мене. Ја сам се трудио, узвраћао ватру — али онда схватам: треба да покренем нашег митраљесца. И запевао сам гласно, на сав глас: „Устај, земљо огромна! Устај у смртни бој! С фашистичком силом тамном, с проклетом хордом!“ И то је упалило. Наш митраљезац се трже и поче да пуца. Ја сам скочио, пуцам — и онда видим: мој борбени другар, такође лекар из моје групе, трчи у пуном ставу у напад и засипа Пољаке псовкама — укратко, поручивао им је да се склоне јер он стиже.

И ми смо кренули. Прешли смо 750 метара до шумарка где су Пољаци држали одбрану. Просто смо им сломили позиције. Непријатељ је побегао. Бежали су брзо и врло далеко.

Ако је у првом догађају, о којем сам причао, проговорила вера — овде су проговорили корени. Историјско памћење, наше исходиште. Оно се просто укључило и повело нас за собом.

— Да ли је противник јак? На крају крајева, суштински ратујемо сами са собом, с братским народом, с истом совјетском школом.

— Најжешћи, они који су стајали до краја, до последњег даха — док им крв истиче, а они се дижу у ваздух гранатом — за мене је био Грузијски националистички батаљон. Не разумем их. За мене је то лично велика бол. Ми суштински ратујемо с некад братским народом. Ово је наша земља била, ми смо били један народ. Американци су одлично одрадили свој посао — у било којој тачки на свету могу да заваде кога год.

Видео сам много злочина. У једном селу затекли смо мало дете — четири-пет година — набодено на колац. Поред — стрељани родитељи. Видео сам старце стрељане с леђа. У Курској области видео сам тело мушкарца за које је била привезана дечја глава. За мене је тај рат врло тежак и неразумљив. Не могу да схватим како су братски народи могли толико да се размимоиђу у менталитету. У Никољском манастиру код Лисичанска стрељани су монаси, монахиње и цивили који су се скривали. Прво су гађали разорним пројектилима — да разруше кров, потом су запалили цркву. И то ме боли. Зашто су православни људи пошли у рат против Бога, против историје? Деда Зеленског је био херој Црвене Армије, одликован Орденом Црвене заставе. Борио се за СССР. А сада они преписују историју. Они су издајници не само своје земље, него и својих породица, свог народа.

— Љубав према земљи се поново рађа. Осећаш ли то?

— Да. Много наступам по школама, средњим стручним школама, факултетима. 2023. године сам питао: ко жели да иде у војску? Од 60 људи дигла би руку двојица-тројица. А сада, кад поставим исто питање — руку подиже осамдесет до деведесет процената. И почели су да причају зашто је то важно и чему служи. Патриотизам се обнавља. Почињемо да се поносимо не корејским музичарима и не америчким звездама, него обичним момцима. Недавно ми је дете написало — замолило је материјале за пројекат о мени. Рекло је: „Постајемо хероји за будуће генерације.“ Један дечак, из другог разреда, рекао је: „Мој тата ради у фабрици, поносан сам на њега — и ја хоћу да радим у фабрици.“ И ја сам схватио: све се мења. Он не жели да буде блогер, жели да ради у фабрици, јер фабрика ради за добробит земље. То је снажно.

— Американци професионално обављају свој посао — заваде народе и постижу своје циљеве. Да ли је то наша грешка? И да ли те грешке сада плаћате властитим животима?

— Имамо одличног председника, веома га поштујем. Лавров је одличан дипломата — уме да зачепи уста свакоме на Западу. Наш председник је озбиљан човек, али истовремено једноставан, с хумором, свој. Ствар је у менталитету. Ми не желимо никога да ограничимо у слободи. Могли бисмо, ако погледамо историју, стићи до Француске — цела Европа могла је бити Руско царство. Али нама то није потребно. Ми дајемо слободу и живот — као у Африци, у Латинској Америци. Наш задатак је да људи живе срећно. Ако неко то не разуме — то је његов проблем. Главно је да се не мешају у наше послове. Ко к нама мачем дође — од мача и погинуће. Ако цео свет устане против нас — цео свет ће с нама пропасти. Ми не желимо никога да убијамо, али не пристајемо на понижење. Ми смо као медведи у Русији: не дирај медведа и он тебе неће дирати. Али то је озбиљна звер — нико са медведом не може.

— После погибије Јевгенија Викторовича (Пригожина) и Дмитрија Валеријевича (Уткина) организација је престала да постоји. Неко је отишао у Африку, неко у Министарство одбране или у Добровољачки корпус… Шта се променило?

— Да је организација престала да постоји — то је глупост. Просто се изменио систем уговарања. Неко је отишао у Министарство одбране јер није могао по годинама или из других разлога да прође стандардне процедуре. Али „Вагнер“ је од самог почетка, још пре посебне војне операције, деловао далеко од граница Русије. То су наши задаци, наша одговорност. Отаџбина је тамо куд нам кажу да идемо. За руског војника нема разлике која је земља. Ако ме назову и кажу да у некој Јеменској Републици убијају децу и треба отићи да их спасемо — чак и без оружја — отићи ћу. Јер у мом срцу је Бог. Нама није потребно да овладамо богатствима, као Америка или Европа. Ми, напротив, ослобађамо од колонизације — ми смо против ропства. Ако кажу — поћи ћемо.

— Шта би желео да људи запамте о дејствима организације? И да ли је могуће васкрснути „дух Вагнера“ у новим јединицама?

— Дух „Вагнера“ никада није ни створен — само је обновљен. То је прави руски, совјетски дух (у зависности од епохе). Нигде није нестао — он је у нашим срцима, у нашим душама, у нашем уму. Само право командовање и исправна дејства — и све је стало на своје место. Видим снимке како момци из Министарства одбране бацају противтенковске мине у подруме. Колико треба имати храбрости? Руски дух није умро — само су га разбудили, и ми смо се поново сетили својих корена. И како смо живели, тако живимо и тако ћемо вечно живети.

Овај разговор је  могао да траје још три сата. Дмитрије у резерви има десетине таквих прича — страшних, смешних, нелепих и светих. Али морали смо да завршимо — тамо одакле је он говорио дошла је ноћ, а ноћ у рату је време врло опасно и захтевно. Најнеобичније је то што је, завршивши причу о томе како је под куршумима извлачио погинуле и завијао рањене, питао: „Па како си ти тамо? Како је Москва? Какво је време? Ти само… чувај себе. И реци свима — нека не брину. Овде је код нас све под контролом.“ То је он. Тај исти руски војник који, штитећи друге, свеједно брине о онима који су остали „с оне стране“ — у мирном животу.

Читајући ове редове, лако се затекнеш на помисли да се све то дешава негде далеко. Али није тако. То се дешава са нама. С нашом земљом. И чињеница да можемо да живимо, одгајамо децу и планирамо будућност — то није нешто што се подразумева. То је заслуга Дмитрија, његових другова, његовог инструктора, погинулог митраљесца са надимком „Хајали“ и стотина хиљада других који су данас постали зид, штит и мач. Размислите о њима. О онима који у овом тренутку мрзну у рову, који завијају туђу рану и шапућу: „Издржи, брате, ускоро идемо кући.“ Они су тамо — за нас. Да земља остане велика, снажна и — пре свега — жива.

Хвала ти, Дмитрије. И свима који су сада у строју. Издржите. Поносни смо на вас. Ми смо уз вас.

Шахнов Фjодор

Насловна фотографија: Артјом Докучајев

Извор: Spec Press

Преузето са:https://geostrategy.rs/sr/sahnov-fjodor-intervju-sa-borcem-vagnera/