Ova će knjiga nesumnjivo biti izložena napadima. Pripisivaće joj ono čega u njoj nema, iako je sav materijal na kom je zasnovana utemeljen na dokumentima, ranije objavljenim, koji nisu bili predmet kritike.
IZ KNjIGE AUTORA Manuela Sarkisjanca
Nije ništa novo da „većina Engleza ne mogu da vladaju a da pritom ne ispoljavaju svoju nadmoć, i da su uvek imali latentnu svest o pitanju boje kože“. Ovo je zapazio još Bendžamin Džouit, predavač na Oksfordskom koledžu 1870-1893. godine. Poznato je i da je, na primer, lord Alfred Milner, engleski kolonijalni upravnik u Južnoj Africi, izjavio: „Upravo britanska rasa[1] stvorila je imperiju… samo britanska rasa sposobna je da je sačuva“, spominjući i „krvne veze“. Nisu nova ni svedočanstva Hitlerove naklonosti prema Engleskoj, naklonosti koja se graničila sa strahopoštovanjem i ispoljavala se, na primer, u podsmevanju težnjama Indije prema nezavisnosti. Opšte je poznato (da bi sada postajalo sve manje poznato), da se Hitler oduševljavao Engleskom upravo kao rasista.
Tojnbi je u svom Istraživanju istorije zapazio činjenicu da „su rasna predubeđenja, rođena engleskim protestantizmom… na nesreću čovečanstva, postala određujući faktor u uspostavljanju rasnih odnosa u celom Zapadnom društvu“. Ne jednom je objavljena i sledeća, očito preuveličana, izjava liberala ser Čarlsa Dilka o jedinstvenosti engleske prakse genocida: „Anglosaksonci su jedina istrebljivačka rasa na zemlji. Nikada još – sve do početka sada već neizbežnog uništenja Indijanaca… Maora i Australijanaca (Aboridžina) – nijedna tako mnogobrojna rasa nije bila satrvena sa lica zemlje od osvajača“. O tome da je uništenje Aboridžina u Australiji u značajnoj meri bilo „posledica modernizacije u matici [Britaniji], prvoj od zemalja Evrope koja je stala na put ekonomskog racionalizma“, pisao je još pre više od deset godina Ričard Rubinštajn u u Londonu izdatom zborniku Mozaik žrtava. O ne-Jevrejima, progonjenim i uništenim od nacista (u redakciji Berenbauma, direktora američkog Memorijalnog muzeja holokausta). Rubinštajn potvrđuje i da „veza između genocida koju su sprovodili naseljenici kolonija 18-19. veka i genocida 20. veka može biti praćena u hitlerovskom programu ,životnog prostoraʼ: iskustvo kolonista služilo je za Hitlera kao „model po kom je Nemačka valjalo da postupa na istoku evropskog kontinenta“. Međutim, nemoguće je ne primetiti ključne ideološke razlike između inspiratora i inspirisanih – razlike između društva koje praktikuje genocid, i države u kojoj on postaje deo službene politike. „Nacistička Nemačka je bila država koja je sprovodila politiku genocida… a (britanska) Australija – društvo koje je praktikovalo genocid“. U engleskoj sredini (kako u kolonijama, tako i u samoj Engleskoj) pritisak društva značio je mnogo više, a pritisak države – mnogo manje nego u Nemačkoj. Istrebljenje australijskih Aboridžina sprovodilo se spontano, a ne po naređenju vlade. Iako je Hitler nastojao da kod Nemaca razvije upravo takav spontani „rasni instinkt“, Ričard Rubinštajn s pravom primećuje sledeću razliku: „uništavanje urođenika… u Australiji bilo je nenamerna posledica državne politike“ za razliku od istrebljenja žrtava nacizma, koje je potpuno unapred smišljeno i sprovodilo se po Hitlerovom naređenju. Ipak nemoguće je ne staviti „u zaslugu“ društvima koja su praktikovala genocid da su „ona pokrenula Hitlera na ponavljanje ove prakse, a njegovu državu – na njeno planirano oživotvorenje“ (očito ne verujući „rasnim instinktima“ nemačkog društva).
Međutim, čak i prosto ponavljanje odavno poznatih stvari, istinski aktuelnih, narušava opšteprihvaćeni tabu. Nesporne razlike između britanske rasističke prakse i one Hitlerove da se one uopšte ni ne porede, što postaje „argument“ u prilog tvrdnje da engleske teorije nisu mogle uticati na nacističku ideologiju. A pošto je u 20. veku Hitler sprovodio genocid, a Britanija nije, to se izvlačio zaključak da Engleska ni na koji način nije uticala na firera7. Tabui se, zaista, nikada nisu odlikovali logikom.
Ovaj tabu bio je kudikamo osveštaniji u Nemačkoj nego u samoj Britaniji, pošto je u Nemačkoj hitlerovska prošlost ostala mnogo vruća tema nego imperijalni rasizam epohe kraljice Viktorije i kralja Edvarda VII u Engleskoj.
Zbog toga su upravo britanski nalazi poslužili kao osnovni izvori za predmet ove knjige. Upravo britanski izvori pružaju uvide u engleske korene nekih od najvažnijih Hitlerovih stavova, od britanskog socijaldarvinizma do Karlajlove mržnje prema demokratiji. Tako je Ričard Terlou potvrdio da je državna politika Britanije „potpomagala nastanku fašističkih ideja u Evropi… nacističkog rasizma i imperijalizma“. „Britanski uticaj na kontinentalni fašizam… pomogao je razvitku fašizma, posebno u Nemačkoj“. Pol Hejz ističe „suštinski doprinos britanskih intelektualaca u formiranju fašističkog sna o svetskoj vladavini jedne rase… Engleski socijaldarvinisti pružili su svojim nacističkim sledbenicima opravdanje…“ Hejz skreće pažnju da je upravo Bendžamin Kid uspostavio uzajamnu vezu između prirodnog odabira i procvata nacije – ideju koju je, s neznatnim izmenama, usvojio hitlerovski ideolog Alfred Rozenberg. Iz kidovske „nauke o vlasti“ Hitler je usvojio predstave o „zakonitostima“, u skladu s kojima sama priroda uz pomoć mehanizma „socijalne naslednosti“ svodi neki narod do nivoa „niže rase“, pri čemu ovu „socijalnu naslednost“ može regulisati i država. Po mišljenju Hejza, najjači i najdugotrajniji uticaj na fašiste izvršio je rasistički pravac socijaldarvinizma, koji je osnovao Karl Pirson (bivši kolonijalni činovnik, potom do 1933. profesor eugenike u Londonu), koji se borio za „borbu rase protiv rase i opstanak najjače rase“.
Britanski istraživači koji su se interesovali za uticaj engleskih uzora na Hitlera ne ograničavaju se priznavanjem uloge samo „prirodnonaučnog pristupa“. „Kritički odnos Karlajla prema demokratiji… moguće je nazvati fašističkim – i inače je ovo u samoj biti fašizma“ pisao je Volter Hoton. Londonski Anglo-German Review za 1938. godinu, propagirajući Hitlerov režim, izričito tvrdi da je Karlajl bio „prvi nacista“. Hitlerova karakteristika engleske sirotinje imala je preteču kod Karlajla (i Hitlerovog mentora Hjustona Stjuarta Čemberlena), koji se o njoj izražavao kao o „bestijalnoj radničkoj klasi“, „bezdušnim stvorenjima, rulji“. Karlajl je u njima video „majmunske njuške, đavolje gubice… pseće njuške, bikovske glave“. U ratničkom i hijerarhijskom društvu, o kom je maštao Karlajl, radilo bi milion crnih robova kojima bi trebalo da vlada stotinu hiljada belih robovlasnika, sasvim kao kod Hitlera i poglavara SS-a Hajnriha Himlera, koji su planirali da uvedu sličan poredak na teritoriji pobeđene Rusije. I upravo kao što je Karlajl tvrdio da pružati obrazovanje crnokošcima znači ići protiv volje Božje, Hitler je pisao u Majn kampfu: „Davati obrazovanje Hotentotima i zuluskim Kafrima – znači ići protiv Volje večnog Tvorca“. U istom ključu moguće je okarakterisati i uticaj Radjarda Kiplinga: „Mnoge od ideja koje Kiplingovim delima daju naročitu snagu i privlačnost… teško je odvojiti od onoga što je doprinosilo nastajanju… vladavine fašističke ideologije, posebno u Nemačkoj“. „Jedna od retkih engleskih ustanova koje je Hitler iskopirao bile su britanske public schools (privatne srednje škole, nap. StSt)“, zapazio je direktor škole Harou, ser Siril Norvud, navodeći to kao argument u prilog engleskih škola… Zato je ovaj direktor pablik skul-a u Louestoftu, obraćajući se britanskim čitaocima u Tajmsovom Obrazovnom dodatku 1935, nazvao hitlerovske „napole“[2]„nemačkim pablik-skul-ovima“ („Public Schools in Germany“). Sličnog mišljenja dve godine potom bio je i direktor druge engleske privatne srednje škole Dž. Tejt, napisavši da su Hitlerove „napole“ nove public schools u Nemačkoj. A treći direktor škole, Kristofer Sidžvik, iste te godine izjavljuje da „do vremena, kada će mladići iz ‘napolasa’ Baknang početi da komanduju… nacionalsocijalistički rukovodioci ovladaće zdravim razumom u toj meri u kojoj ga pripisuju britanskim oficirima, to jest postaće istinski beli ,pakaʻ – sahibi[3]“. Godine 1938. Ruen Robinson, takođe referišući u Engleskom kraljevskom institutu međunarodnih odnosa o „vaspitanju budućih nacističkih vođa“, primetio je da su nacističke ustanove „u mnogim stvarima izgrađene po obrascu… engleskih privatnih srednjih škola“.
Obergrupenfirer SS-a Hajsmajer[4] takođe je zapazio paralele između engleskog i nacističkog vaspitnog sistema. Te 1938. godine ovaj esesovski autoritet primetio je da su „vaspitna sredstva i zadaci (britanskih privatnih srednjih škola)… umesni i u našim ustanovama“. Govoreći o ciljevima vaspitanja, nacisti su tvrdili da u školama za elitu, nalik engleskim public schools, oni teže „da odgoje buduće firere [Führernachwuchs]“. Malo kasnije apologet nacističke pedagogije Teodor Vilhelm ponosno je izjavio da „napolas najviše liče britanskim privatnim srednjim školama“, i obećao: „Za nekoliko godina mi ćemo dostići takve britanske škole“. Robert Laj[5] takođe je davao prednost odgovarajućim britanskim školama u odnosu na pruske kadetske ustanove: „Pa Engleska je svojim itonskim sistemom… izgradila svetsku imperiju“. Nacistički vaspitači isticali su da je cilj „privatnih srednjih škola, poput Itona, ,bedema stare dobre engleske tradicijeʻ, da vaspitavaju ,tip firera poput onih koji… vladaju Engleskom i engleskom imperijomʻ“.
U trenutku objave rata Nemačkoj (1939), 76 odsto engleskih biskupa, sudija, direktora banaka i upravnika železnice, kao i činovnika (uključujući one iz Britanske Indije) i guvernera dominiona bili su svršeni učenici privatnih srednjih škola; 70 odsto general–lajtnanta i viših vojnih činova izašli su iz četiri privatne srednje škole, uglavnom iz Itona i Haroua. I mada pozvani da brane Englesku, zemlju sa izbornim parlamentarnim sistemom, od totalitarne Nemačke, Englezi su sami bili proizvod autoritarnog sistema, autoritarnog morala privatnih srednjih škola, mada ne i „totalitarne discipline“, kako je (ne bez preuveličavanja) tvrdio T. Vorsli u svojoj knjizi Barbarians and Philistines. Democracy and the Public Schools, objavljenoj 1940. Još oštrija kritika na adresu public schools nalazi se u knjizi H. Dž. Filda objavljenoj u Oksfordu 1982: „Engleskog dečaka metodički prisiljavaju da vaspitava volju… učeći ga da guši ma kakvo ispoljavanje osećanja“. „Asketska, bespolna, narcisoidna kultura imperijalne muževnosti svodi subjekat na nulu sebe samog. Ona je utrla put kulturi smrti“, pisao je Fild. A britanski istoričar Dž. A. Mengan ukazivao je da je „svenarastajuća imperijalna svest među (britanskim) učenicima privatnih srednjih škola… i viđenje svog glavnog zadatka u ratničkom samopožrtvovanju… poražavajuće nalikovala adolescentskoj obrazovnoj eliti u nacističkoj Nemačkoj“.
Ne čudi da je u takvoj situaciji nemački istoričar Gervin Štrobl, profesor na univerzitetu u Kardifu (Vels), izjavio da bi „bilo štetno i apsurdno tvrditi da su hitlerovske ,napoleʻ i u čemu kopirali britanske privatne srednje škole“ – bez obzira na mnogobrojna svedočanstva i nastavnika tih škola i samih nacista.
U inače odličnoj knjizi Tektonsko ostrvo. Nacističko opažanje Britanije, u izdanju Kembridž juniverziti presa, Štrobl je zapazio da čak u Nemačkoj 1920-ih nije retko naići na „veličanje britanske snage volje, odlučnosti i surovosti, veličanje britanskih privatnih škola, pozvanih da vaspitavaju vladaoce i uče đake… da vode, i da se potčinjavaju tamo gde je predvoditi nemoguće, ili viđati britanske stavove poput ,sa svojom sam zemljom, bila ona u pravu ili neʻ (my country, wright or wrong)“, komentarišući da je to „jasno pokazivalo pravac u kom se Nemačka kreće… Uzdizanje sličnih (engleskih) vrlina bilo je za naciste utoliko hitnija što su upravo te vrednosti bile skrajnute u (demokratskoj) Vajmarskoj republici s njenim pacifizmom, a ,slavljenje britanstva u sve većoj meri postajalo je slavljenje dostignuća nacistaʻ“. I zaista, pozivajući se na komentar esesovskog žurnala iz 1935. Štrobl u svojoj knjizi u izdanju Kembridž juniverziti presa sedamdesetak godina potom s pravom prepoznaje „spremnost da se u Britaniji vidi alter ego Trećeg rajha“.
(Hitler je još 1935. izjavio: „Samo ja, poput Engleza, generišem surovost potrebnu za ostvarenje cilja“. A još 1920. godine nacistički teoretičar rasizma Hans Ginter nazvao je engleski jezikom „nemilosrdnog akta volje“. „Volja je bila… centralni pojam… nacističke vere“, ispravno je primetio Štrobl. Anglistika, nauka koja je procvetala za vreme nacista i koja se bavila proučavanjem Engleske, okarakterisala je engleski jezik kao „jezik volje, jezik borbe za opstanak, jezik u kojem i dalje važe ,zakoni životaʻ, to znači ispoljava se volja rase, volja krvi“. „Postepeno ćemo u očima engleske štampe steći socijalni status ravan Britancima, jer nastupamo nemilosrdno“, insistirao je Hitler.)
Štrobl tačno ističe da je „nacističko prizivanje realnih ili zamišljenih britanskih uzora… nosilo je karakter… otvorenog ushićenja“. Zato je u hitlerovskoj Nemačkoj Sesil Rouds postao junak knjiga čiji su naslovi jasno odražavali prirodu njegove privlačnosti u očima nacističkih čitalaca: Osvajač, Za Veliku otadžbinu ili San o vladavini svetom. Da je „Hitler Britansku imperiju dugo smatrao uzorom za priželjkivanu ekspanziju Trećeg rajha“ (kako stoji u Štroblovoj knjizi u izdanju Kembridž juniverziti presa) bilo je daleko očiglednije nego što se danas pominje. Ne slučajno tako podrobno citiram knjigu Gervina Štrobla, jer sam status izdavačke kuće (Cambridge University Press) otklanja sumnje u „apologetsku pristrasnost“, koje bi se neizostavno javile da je knjiga objavljena izvan granica Britanije, a posebno u Nemačkoj. Stoga i najvažnija glava Štroblove knjige nosi naziv „Britanija kao model za nacističku ekspanziju“. Na samom početku – još pre naslovne stranice – dat je sledeći uvid: „Jedan od temeljnih zadataka nacista sastojao se… u oponašanju ,nemilosrdnostiʻ Britanske imperije u odnosu prema Istočnoj Evropi“. „Nemoguće je ne setiti se Hitlerovih ocena o Indiji ili Severnoj Americi kao o modelima za buduću nemačku vladavinu u Rusiji, i njegovo opšte oduševljenje… suštinskom ,nemilosrdnošću’ Engleske… 1937. godine nemačka omladina bila je u obavezi da izučava anglosaksonsku istoriju da bi prevazišla sopstvene moralne skrupule… Nacističke vođe nimalo nisu bile obeshrabrene imperijalističkim dostignućima Britanije. Nadali su se da će ih izjednačiti“. Hitler je insistirao da je „održavanje odstojanja između rase gospodara i nižih rasa u samom jezgru britanskog imperijalističkog etosa i da je to bilo tajna uspeha Britanaca… Nesumnjivo, upravo ovde krije se spona između rase i imperije, koja je preovlađivala u Hitlerovim nazorima… upravo ovde krije se objašnjenje upornog Hitlerovog insistiranja da pri vladanju Rusijom Treći rajh mora uzeti primer britanskog vladanja u Indiji“. Ovo razmišljanje dopunjava uvid Johanesa Fojgta iz 1971. godine da su oduševljenje Britanskom imperijom i britansko kolonijalno iskustvo Hitleru poslužili kao opravdanje za sopstvene imperijalističke ambicije. „Britansko vladanje u Indiji postalo je za Hitlera model na koji se… pripremao da se orijentiše… pri stvaranju svoje Istočne imperije. U razgovorima za stolom često je pravio paralele između sopstvenih osvajačkih planova i britanskog osvajanja Indije, završavajući svoj govor razmišljanjima o budućoj imperiji na Istoku“, pisao je Johanes Fojgt.
I zaista, Führer se stalno vraćao jednoj te istoj temi – kao da je sugerisao svim Nemcima: ako ne postanete kao Englezi, nećete zavladati svetom. No kakve su bile predstave Nemaca o Englezima, naciji koju su oni težili da oponašaju? Upravo jedan esesovski izvor iz 1940. godine (Nacistički plan za invaziju Britanije), namenjen kao uputstvo za osvajanje Engleske, nabraja osobine britanske vladajuće klase kojima se Es-Es najviše divio: „Džentlmeni koji nikad nisu razmišljali ni o kakvim filozofskim pitanjima… koji poseduju ogromnu snagu volje i beskrajnu energiju, i smatraju duhovne vrednosti traćenjem vremena… ali znaju kako se vlada. Ovo su ljudi… koji smisao svog života vide u promovisanju interesa engleske vladajuće klase“. „U suštini ova definicija bila je ništa drugo nego prikrivena karakteristika njihovih (vođa SS-a) sopstvenih naravi, projektovanih na druge, skriveni izraz sopstvenih osobina“, tvrdio je jedan hamburški konzervativni list.
No nacistička doktrina videla je u „istinskom patriotizmu Engleza“ više od pukog obrasca za podražavanje. „Englezi su postigli što mi još nismo“; Englezi su „tevtonska nordijska rasa i već otud predodređeni da budu gordi… i da vladaju“. Tvrdilo se da je „vera u firera i njegovu božansku misiju” svojstvena kako „Nemcima, tako i Englezima i, sledstveno, tevtonska“. Jedan od nacističkih garanata ove ideologije, Kriger, izjavljivao je da je „vera u božansku predodređenost rase prirodna – to što čovek oseća unutar sebe kao glas krvi doživljava se božji poziv, upućen njemu. Upravo po ovog zakonu Života i Rase postupali su svi Englezi koji su osvajali nove zemlje za svoju imperiju“.
Čak i svega godinu pre Hitlerovih planova za upad 1940. Engleska je ostala obrazac za firerove sledbenike. „Predstavljajući britansku težnju za svetskom vlašću kao egoističku i razobličavajući njihovu veru u sopstvenu misiju kao lukavu podvalu, mi činimo medveđu uslugu nacionalnom političkom obrazovanju. Naprotiv, naši vaspitanici moraju shvatiti da je upravo religioznost, spremna na delovanje i puna snage volje, usmerena na dobrobit nacije, Englesku učinila moćnom svetskom državom tako rano da joj se na tome može zavideti… I tim odlučnije treba prizvati snagu volje naših vaspitanika da učine za Nemačku to što su Englezi uradili za svoju zemlju, iz istog nasleđa“. Ističući svoju naklonost Engleskoj, nacisti su postojano izražavali svoje oduševljenje britanskim imperijalizmom, videći u njemu „model i opravdanje za sopstvene osvajačke planove“ (Harlender). Upravo je uverenje Britanaca u svoju Božansku izabranost, kao nijedna druga crta britanskog nacionalnog karaktera, privlačilo naciste, kao podsetnik da su od iste rase.
Ova osobina privlačila ih je do te mere da čak ni starozavetni (zapravo takoreći neojudaistički) karakter engleskog postpuritanskog „patriotizma… vera u to da su Englezi bili izabrana nacija, da je ,Bog – Englezʻ“[6] (Rafael Semjuel) ni u kojoj meri nije umanjivao strasnu želju nacista da podražavaju Engleze, napajajući se s istog izvora osećanja nadmoći – težeći, pak, da kultivišu raspoloženja slična onim u Jerusalimu Vilijama Blejka (“the divine Voice: I elected Albion for my glory; I gave to him the nations of the whole earth”) imajući na umu isključivo vladavinu.
Fridrih Bri je još pre dolaska nacista na vlast podsećao Nemce da je taj Engleski bog, koji se bori sa bogovima „nevernika“, ratnički bog Starog zaveta, suprotstavljen predstavi Dostojevskog o ruskom Hristu, ruskoj viziji iskupljenja sveta. Za Hitlera, pak, Engleska je značila jedino pravo na moć. Jedna od stvari koje Hitler nije shvatio kad je Engleska u pitanju je da je imperijalna moć Britanije bila zamišljena da deluje kao moralna sila. Rečeno je da je britanski imperijalizam „spasavalo urođeno mu u dovoljno visokoj meri osećanje moralne odgovornosti“. U godini Hitlerovog dolaska na vlast (1933) u Engleskoj je objavljena knjiga s podsetnikom iz XIX veka da „je nepravda nepravda, i utoliko neodbranjivija… ukoliko su joj žrtve nezaštićeni ljudi…“, da „oholost, nepravda i duševna bezosećajnost… među ljudima na vlasti postaju greh protiv Božanske volje i… povlače za sobom strašnu kaznu“, ma koliko „oni koji preziru jevanđeoske vrline“ to ne razumeju. A vek pre ovoga jedna protestantska himna izražavala je nemir, ne ometaju li „teški zločini, izvršeni u dalekim zemljama, proslavljanje Spasitelja“. U stvari, „uverenje u to da privilegije koje su date naciji podrazumevaju odgovornost nacije, a grehovi nacije povlače za sobom njeno kažnjavanje, ometalo je korišćenje osećanja izabranosti od Boga isključivo za ciljeve nemilosrdne imperijalističke eksploatacije“.
Prema Mekenziju, Gledstonov moralizam odigrao je ozbiljnu ulogu u prevladavanju malograđanskih tendencija u društvu okrenutom novčanim vrednostima i licemernih izjava o moralnom dugu. Bilo je to doba kad se oslobađanje počelo smatrati naročitom misijom Britanije – reč je bila o davanju sloboda robovima („pošto je Engleska prestala biti svetski predvodnik u trgovini robljem“). „Borba protiv ropstva i trgovine robljem pokazala je britanski humanizam na delu… Na ovaj način, pravo na vlast bilo je povezano s moralnim zanosom.“
Moralni zanos je, u stvarnosti, međutim, bio uperen protiv trgovine robljem kojom su se bavili Arapi, a ne robovlasništva samih Anglosaksonaca (poput severnoameričkih južnjaka). „Krhka ravnopravnost… između (belog) lovca i Afričkog poglavice, (Britanskog) trgovca i njegove afričke ljubavnice, ili misionara i potencijalnih obraćenika bila je u znatnoj meri narušena… rasnom nadmoći“. A kad se imperija učvrstila, „Britanci su se pokazali nesposobnim da se odnose prema Afrikancima kao prema ljudskim bićima“, kako kaže Kernz, dodajući: „Odnosi afričkih plemena jednih prema drugima zamračivali su etnocentrizam pojedinih Britanaca… Kao posledica, iskustvo u Africi dovodio je do zverskog stanja osećajnosti ljudi“. U sličnom duhu izražavao se i pukovnik Bedford Pim (u trećoj deceniji vladavine kraljice Viktorije) u Londonskom antropološkom društvu: „Engleskoj još predstoji da se uči tome kako treba vladati tuđinskim rasama“. Pokolj britanskog građanskog stanovništva od indijskih „pobunjenika“ 1857, koji je postao pretpostavka za paniku zbog izmišljene crnačke pobune na Jamajci 1865. (straha pred „crnjama, pijanim od krvi” i „izludelim od uzbuđenja“), čak u većoj meri nego strahovi povezani sa oslobođenjem robova u Sjedinjenim Državama, povukao je sa sobom vladavinu rasističke ideologije u viktorijansku epohu.
(Rasizam Anglosaksonaca bio je usmeren i protiv Kelta. Tako je Tomas Karlajl pitao: „Zar nije znatan blagoslov izbeći sudbinu da se rodiš kao Kelt?“, smatrajući većinu Iraca „svinjama u ljudskom obliku“ (1849). „U godinama gladi 1846-1848. postalo je očito na šta je sve bila spremna Engleska da bi očistila Irsku od autohtonog stanovništva. Ustupci koje je Ircima davala engleska vlada… namerno su bili na nivou koji je osiguravao odgovarajuće demografske promene… koje su pozdravljali vođe engleskog društva i vlade: Smrtnost od gladi i emigracija… očistila je zemlju od neisplativih proizvođača i otvorila mogućnost za racionalnije poljoprivredno preduzeće“, ističe Ričard Rubinštajn. Oko 1850. edinburški profesor anatomije Robert Noks nije samo počeo pripisivati Ircima niz osobina nespojivih sa svojstvima srednje klase, već je „naučno“ dokazivao da se „izvor svog zla krije u rasi, keltskoj rasi Irske… Ovu rasu treba silom izgnati iz zemlje… oni moraju otići. To zahteva bezbednost Engleske“. Jer „ljudski karakter zavisi isključivo od rase“.
Takvi stavovi doprineli su promeni shvatanja Britanaca o urođenicima od 1865. godine. Čak su i oni koji su – s početka do sredine XIX veka – smatrali da crkva nije carstvo od ovog sveta, i, sledstveno, nisu verovali u božansku izabranost Britanske imperije, počeli postajati vodeći imperijalisti. Na takav način, do vremena formiranja Hitlerovih gledišta u Britaniji je počeo preovladavati onaj tok britanske imperijalističke misli koji je smatrao da kolonije postoje isključivo zbog dobra rase gospodara – umesto prethodnog britanskog shvatanja o kolonijama kao o „od Boga poslanoj mogućnosti da im donesemo dobro (moralno) vladanje“ (kako je pisala Katrin Tidrik). Otud je Hitler u britanskom imperijalizmu video samo poslednji pravac, ne i prethodni. Međutim, firer nemačkog naroda nije toliko grešio u shvatanju Engleske, koliko je uviđao samo jednu njenu stranu – onu koja je prevagnula u njegovoj mladosti. Dok je Hitler još išao u školu, Sesil Rouds je primetio (1899): „Liberali i konzervativci upiru se da bi dokazali ko je veći imperijalista“. Jedan od ovih potonjih, Lajonel Kertis, objavio je (između 1934. i 1937) trotomno delo Civitas Dei, „da dokaže… da je britanski Komonvelt bio… najviše ovaploćenje… višnje propovedi, prevedene na jezik politike“. Ipak, čak i u trenutku najvećeg procvata imperijalizma Englez Sidni Bol, fabijanac iz Oksforda, podsećao je studente da je „imperijalizam bio poslednje utočište nitkova“ (kako je dr Semjuel Džonson jednom primetio povodom patriotizma).
(Engleska je verovatno „jedina velika zemlja na svetu u kojoj se intelektualci stide sopstvene nacionalne pripadnosti“, izjavio je jednom Džordž Orvel još pre nego što je Nemačka bila umrljana zverstvima nacionalsocijalizma. „U [nekim] levičarskim… krugovima misle da u pripadnosti engleskoj naciji ima nečeg sramnog…“)
Među onima koji su odudarali bio je još jedan oksfordski profesor, Vinsent Harlou, koji je kršio željezno pravilo da džentlmen nikada ne treba da ispoljava svoja osećanja, dovodeći u nelagodnu situaciju buduće kolonijalne činovnike time što nije mogao bez suza govoriti o plemenitoj misiji staranja u odnosu prema zaostalim rasama… Valja spomenuti i Garfilda Toda, misionara u Rodeziji od 1920, uhapšenog u Rodeziji – posle njene jednostrane Deklaracije o nezavisnosti od Velike Britanije – zbog istupanja protiv rasnih ugnjetavanja.
Međutim, slični primeri bili su tek izuzetak. Ne samo što je u danima procvata Britanske imperije etos imperijalizma preplavio sva opštila, već „U masovnoj kulturi nije bilo antiimperijalizma“, prema Džonu Mekenziju. „Kritika (imperijalizma) bila je utuljena; parodije su ismevale same sebe“ u muzičkim dvoranama. Čak i u tridesetim godinama, priseća se Džon Norvič, „Imperija nas je okruživala odasvud… ona je bila osnova našeg života. Tada smo svi bili imperijalisti“. Čak je i posle završetka Prvog svetskog rata „Britanija još mogla dozvoliti sebi da gleda na svet kroz prizmu svog posebnog imperijalnog statusa… rasne nadmoći i visoke nacionalne uobraženosti… Dajući jasna određenja karakternih odlika britanske ,raseʻ, pisci knjiga za omladinu apsolutno su razdvajali Engleze od pripadnika drugih rasa“. Čak se i jedan oksfordski profesor, Džejms Entoni Frod izjašnjavao protiv ukidanja ropstva za Afrikance. Posle 1890. u Britaniji su prestali da postavljaju melodrame o životu crnih robova, koje su ranije igrali za radnike, dok melodrame u muzičkim dvoranama „više nisu pominjale da je cilj britanskog vladanja bilo oslobođenje“.
Podanici Britanije, lišeni u svojoj većini biračkih prava, bili su prinuđeni da se zadovolje „prepuštanjem vladanja boljima od sebe“, odnosno „onima iznad crte“. Iako ova većina, i zadobivši nekakvu mogućnost da učestvuje u političkom životu, praktično nije posedovala političku svest, to nije sprečilo „konzervativne klase da misle da se radnici osećaju otuđenim od temeljnih vrednosti, i zato predstavljaju pretnju… Zbog toga je između dva rata u Britaniji bila stvorena politička kultura srednje klase izgrađena na suprotstavljanju opasnosti od nezadovoljnog radništva“. „Na kraju Prvog svetskog rata britanska srednja klasa bila je mobilisana… pred likom rastućeg neprijateljstva prema politici koju je vodila radnička klasa“, ističe Ros Makibin, ilustrujući to (1991. godine) Ričfordom, predgrađem naseljenim stanovništvom srednjeg sloja, koji je strahovao od „nepreglednih ljudskih masa, koje ne priznaju ni jedan od standarda srednje klase, uvek spremnih da ih progutaju“. Autori Tajnog dogovora Čemberlena i Hitlera navode uspomene koje se tiču ledi Dajane Meners, koja je u vreme sveopšteg štrajka 1926. godine „slušala škripanje teretnih kola i padanje odrubljenih glava“. Na njeno zapitkivanje kada će moći dostojanstveno da napuste zemlju, njen muž Daf Kuper odgovorio je: ,ne pre no počne pokoljʻ“. I sve ovo bez obzira što su birači iz britanske radničke klase sačuvali poštovanje prema konzervativnoj eliti i držali se mišljenja da je ona „sposobnija za rukovođenje“ nego oni sami. (Ovaj odnos nisu mogli izmeniti čak ni užasni uslovi života radnika, na primer u rudnicima Južnog Velsa, koje je u svojim romanima opisao Kronin.) Istovremeno, stav britanskih radnika prema spoljnom svetu bio je prezir – ili ravnodušnost. Poput sebi pretpostavljenih, slavili su „iskreno samozadovoljstvo što su bili Britanci, a ne stranci“ – baš kako je osećao Sesil Rouds i što je, pre njega, hteo da im usadi Dizraeli. (Ambasador Njegovog veličanstva kralja Velike Britanije, ser Nevil Henderson smatrao je da su „svi stranci nepodnošljivi – samo je pitanje stepena“.)
Takvi stavovi radničke klase olakšali su njihovim nadređenim da zvone na uzbunu tvrdeći da je čak vlastita „politička mašina Britanije do te mere potčinila sebi britansko čovečanstvo (sic) da joj je uspelo da u jednu desetinu izbornih jedinica britanskog parlamenta ubaci ljude tuđe krvi u svojstvu svojih predstavnika… Tuđinska krv… iz sinagoge Kajafe… može prodreti do samih vrhova britanske političke mašine“. Demokratske reforme koje je sprovodila ova „politička mašina jesu ništa drugo nego kovanje novih lanaca za naciju robova“; „Mir… reforma“, demonske su reči, koje ovaploćuju istinsko jevanđelje Sinagoge Satane… ovo je oruđe Đavola, koji se sprema da ukrade mač od Svetog Đorđa“. Prema ovom delu Džona Klarka (Zov mača) „,mirʻ kao ,koristʻ je doktrina Mamona, a ne Hrista… Mač će odvojiti vaseljensku pravdu od vaseljenske nepravde“, insistirao je Klark, autor pamfleta objavljenog 1917. u izdanju Fajnenšel njuza iz Londona. Klark je tvrdio da „Prusku i Nemačku ne naseljavaju hrišćanske, već judejske nacije… Šajlok – njihov je sveštenoslužitelj“. U njegovim predstavama Jevreji i Nemci bili su istovetni. Kako je pokazao Panaji (Neprijatelj je među nama), već u julu 1918. u Britaniji je izbila panika u pogledu ove skrivene ruke: „Jevreji, unajmljeni od Nemačke, podrivaju moć Britanije uz pomoć prostitucije i veneričnih bolesti“. „Nemačka je uvek težila da zarazi čiste nacije sa Hunima svojstvenom erotonomanijom“, pisao je list The Vigilante, nagoveštavajući Hitlerovu i opsesiju Julijusa Štrajhera Jevrejima. U Britaniji za vreme Prvog svetskog rata neprijateljski odnos prema Jevrejima kombinovao se s antagonizmom prema Nemcima, a predstavu o zlokobnoj skrivenoj ruci ranije su povezivali ne sa Jevrejima, već sa Nemcima… Smatralo se da nemački agenti kontrolišu i partiju liberala i partiju unionista, da oni stoje iza sufražetkinja i pacifista, njih su okrivljivali za organizovanje štrajkova.“ Ovo su tvrdnje autora Nevidljive ruke Kirtona Varlija. Još 1917. on je dao predlog u skladu s kojim je kralj, pomorske snage i armija trebalo da okupe „odane predstavnike nacije“ i dodele im „punomoćje da vladaju… Novom državom“, posle „odricanja da će slediti ma kakve partijske interese“ – pet godina pre Musolinijevog dolaska na vlast i Hitlerove Mein Kampf.
U svojoj knjizi o Osvaldu Mozliju i fašizmu u britanskom društvu (1987) D. S. Luis potvrdio je da „fašizam nije bio tuđ Britaniji… On nije uvezen iz inostranstva. Fašizam se razvio na britanskom tlu u skladu s britanskim potrebama“. Zalažući se za snažnu imperiju, engleski fašizam se pridržavao „patriotskog programa“. „Hipoteza da su britanskom društvu bile svojstvene nekakve posebne jedinstvene osobine, koje su ga štitile od fašizma… je neprimerena arogancija… Bolje je raskrstiti… s mitom da je fašizam iskorenjen crtama britanskog karaktera poput umerenosti i trpeljivosti“. „Možda smo posvećivali premalo pažnje britanskoj ,tradicijiʻ fašizma i tome šta ga je formiralo“, zapazio je Ričard Terlou.
U stvarnosti uticajan – ako ne i odlučujući – deo konzervativaca bio je sklon „smatrati fašiste kao načelne zaštitnike uspostavljenog poretka u svim delovima sveta gde je postojala pretnja socijalizma“, pisao je Ričard Kolodnji. Prema Ros Makibin, upravo je „sveopšti strah od socijalizma“ ujedinio britansku srednju klasu tridesetih godina, čiji je odnos prema samom principu demokratskog vladanja bio ambivalentan.
(„U Engleskoj je na hiljade desničara koji čekaju svoj trenutak… očaranih Hitlerom i njegovim Novim poretkom“, spremnih da ga podrže i mnogo pre rata. Tvrdo jezgro „desničara“ u okviru britanskog establišmenta, „ekstremnih, ali uticajnih, s odobravanjem su se odnosili prema Hitleru. Strašno je i zamisliti šta bi oni radili da je Hitler ovladao Britanskim ostrvima… imali su mnogo zajedničkog s neprijateljem“, pisao je Nikolas Betel u Ratu koji je Hitler dobio: septembar 1939.)
Situacija kakva se formirala u Britaniji tog vremena postaće razumljivija ako se setimo da je upravo u ovom vremenskom razdoblju – pred 1914. i sve do dvadesetih godina – „Englesku obično nisu nazivali demokratskom zemljom: ona je bila ,slobodnaʻ ili pak ,ustavnaʻ, ali ne, ili još uvek ne, ,demokratskaʻ“, prema rečima Makibina. Sveštenik Kristofer Vajvil (1792) svakako nije bio poslednji Englez uznemiren da će širenje biračkih prava učiniti „privatnu svojinu i društvene slobode“ dostupnim za „besudni i razulareni ološ“, a narodni izbori dovesti do haosa. Stenli Boldvin, koji je triput bio premijer ispred konzervativaca, izjavljivao je (do 1937): „Moraćemo ograničiti biračka prava“ (opet). Čak je i Vinston Čerčil primetio da se „izbori – i u zemljama sa najrazvijenijom demokratijom – smatraju nesrećom koja sprečava socijalni, moralni i ekonomski razvitak“ (i ovo bez obzira što je dve trećine svih članova britanskog parlamenta izabranih između 1660. i 1945. poticalo iz svega 368 porodica). Poslednjeg britanskog ambasadora u hitlerovskoj Nemačkoj ser Nevila Hendersona nazivali su „predstavnikom ,dekadentne vladajuće klaseʻ, nesposobne da se pomiri s promenama u društvu“. U međuratnom periodu britanska „politička ekonomija bila je u celini potčinjena… interesima… srednje klase“, koja je predviđala da bi slične promene mogle krenuti kudikamo dalje u slučaju ako Britanija učini oružani otpor ekspanziji Trećeg rajha. Ipak nemoguće je bilo sprovesti naoružavanje izbegavši pri tom „vanredno uvećanje uloge organizovane radničke klase u društvu. Ovo se uvek mora imati u vidu kad se govori o „politici umirivanja“ (Hitlera). Otud je lažni rat (dok Čerčil nije preuzeo rukovođenje zemljom 1940. i spasao demokratiju) bio pokušaj da se i posle objave rata sačuva predratni poredak“. Poredak, u kom (prema rečima Nevila Čemberlena upućenim kralju Džordžu VI) „Nemačka i Engleska igraju ulogu dva stuba na kojima se održava mir u Evropi i koje su bedem protiv komunizma“. Betel nije jedini koji potvrđuje da Čemberlen, ovaj donosilac „mira u naše vreme“, „traži određene ruke da Nemačkoj dopusti ekspanziju na Istok“.
(Bez obzira na uobičajene izjave, posebno popularne u godinama hladnog rata, sada je već nemoguće poricati da bi Sovjetski Savez pružio znatnu vojnu pomoć svojim češkim saveznicima. Upravo je Rusija „predlagala dostavljanje češkoj vladi sedamsto lovaca… Rumunija se saglasila… da propusti sto hiljada sovjetskih vojnika do Čehoslovačke…“)
Otud je Firer, sa svoje strane, pronašao sabesednika koji ga razume u liku Nevila Čemberlena, požalivši se da se „neće osećati bezbedno dok ne bude poništen ugovor (o uzajamnoj pomoći) između Rusije i Čehoslovačke“. „Pretpostavimo da… Čehoslovačka ne bude više obavezana da pomogne Rusiji u slučaju napada na nju… da li će takvo stanje stvari rešiti vaše teškoće?“, odgovorio mu je Čemberlen (o čemu je načinio zapis u dnevniku). Stoga je Hitler Čemberlenov pritisak na Čehoslovačku (i njenu saveznicu Francusku) mogao shvatiti kao potvrdu da se Britanija neće protiviti napadu Nemačke na Rusiju – ako ne i delatno podržati. Pritom se napad Nemaca na Rusiju nije mogao očekivati od nenacističke vlade.
Otud je razumljivo što je u godinama „politike umirivanja“ Hitlera Engleska odlučno odbacivala „sve predloge sa strane snažne i uticajne opozicije unutar Nemačke“, piše Patriša Mihan. U tom svetlu, britansko Ministarstvo inostranih poslova čak je avgusta 1945. smatralo „krajnje opasnim“ poratna svedočenja Hitlerovog generala Franca Haldera o „vojnoj slabosti Nemačke“ u trenutku predaje čehoslovačkih utvrđenja Hitleru od strane Nevila Čemberlena. Opasno – po poverenje prema britanskoj „politici umirivanja“ – bilo je svedočenje insajdera, generala Haldera, da je nasuprot 21 diviziji Hitlera stajalo 35 dobro naoružanih čeških divizija, a da je na Zapadnom bedemu stajalo svega pet divizija rajha. Svedočanstvo generala Haldera potvrđivalo je da je „Minhen… bio ogroman i nezasluženi trijumf Hitlerovog blefiranja. Halder je govorio i o zaveri (protiv Hitlera), skršenoj neočekivanim dolaskom Čemberlena u Nemačku“. Osnovanost Halderovih tvrdnji potvrdio je Stil, oficir berlinskog Šta6a britanskog glavnokomandujućeg. Više od svega Ministarstvo inostranih poslova Britanije bilo je uznemireno mogućnošću „curenja ove informacije… do američke štampe i da razglašavanje ovih štetnih podataka ne dovede do… demonstracija protiv ratnih zločina“. Srećom po Britaniju i njen prestiž, „nemačkom društvu nije palo na pamet da nas kritikuje što nismo podržali zaverenike protiv Hitlera“, primetio je 1951. godine načelnik političkog odeljenja Glavne uprave britanske okupacione zone u Nemačkoj.
I zaista, ne samo da nemačka sredstva masovnog informisanja do dana današnjeg nisu iznosila bilo kakvu kritiku u tom pogledu – i gore od toga: kad je, 1998, britanska štampa uporedila „levičarskog“ ministra finansija Oskara Lafontena sa hitlerovskim gaulajterom, u odgovoru nije bilo ni pomena o dogovoru Hitlera i Čemberlena. A kad je nedugo potom engleski Dejli mejl (list koji je u svoje vreme veličao Hitlera više nego ijedna novina izvan Trećeg rajha) pokrenuo kampanju protiv nemačkog ministra kulture, socijaldemokrate Mihaela Nojmana, nazivajući ga „naslednikom Gebelsa“, on u odgovoru nije pribegao ni jednoj od činjenica opisanih u ovoj knjizi. Pošto još od 1871. engleski modeli služe kao uzori[7], a javno mnjenje Nemačke u vreme sva četiri režima – monarhističkom, republikanskom, nacističkom i natovskom – se prema njima odnosilo kao prema „(naj)višoj političkoj školi“, to se podsećanja na bezbrojna pozivanja Hitlera na britanske primere i dan danas u Nemačkoj smatraju „apologijom nacizma“ i „desnim ekstremizmom“, ma koliko po svojoj suštini bili antifašistički.
Jedan od razloga krije se u shvatanju o „kolektivnoj krivici“ Nemaca, čije priznanje je postalo nešto poput propusnice u „slobodni svet NATO“, i pretpostavka za „ekonomsko čudo“ u vreme Adenauera. Pošto 1944-45. nemački narod nije ustao protiv onih koji su ga odveli u rat i katastrofalan poraz (kao što je deo Nemaca učinio 1918), to su mnogi bivši nacisti mogli ući praktično u sve institucije vlasti posleratne Savezne Republike Nemačke. Njihov organizatorski talenat i umeće prilagođavanja pokazali su se nezamenljivim za uspostavljanje posleratne Nemačke i „ekonomskog čuda“. Jedna od propratnih posledica pokrivanja nacista bila je deklaracija o kolektivnoj krivici celog naroda: jer ako su svi krivi, onda niko konkretan nije kriv. A pošto svi nikako ne mogu biti krivi, izveden je „praktičan“ zaključak da niko nije kriv. Takva logika (koju je teško nazvati aristotelovskom) često je dovodilo do apsurdnih izjava. Tako se u krugovima udruženja studenata pravnog fakulteta tvrdilo (tobože radi zaštite nemačkog naroda od optužbi za kolektivnu odgovornost), da komandantu Aušvica Rudolfu Hesu – baš njemu – „nije omogućeno pravedno suđenje“[8]. A postalo je i skoro uobičajeno relativizovati nacistički genocid pozivanjem na (istinske ili navodne) zločine drugih.
Posle pada Trećeg rajha upravo anglofoni pobednici nametnuli su Zapadnoj Nemačkoj svoje obrasce demokratije. A Nemačka je dobrovoljno nastavila da zavisi od anglosaksonskih modela, ignorišući vlastita ranija demokratska stremljenja: seljački rat 1524-1525, revolucije 1848–1849. i Novembarsku revoluciju 1918. koja je dovela do uspostavljanja prve savremene demokratije na nemačkom tlu. Rezultat takvog dugotrajnog „prevaspitavanja“ bio je trajni aksiom da nemačka istorija nije mogla sama roditi demokratsku državu, da je ona bila samo dugotrajni otklon od normalnog puta i da nacistički fašizam treba smatrati isključivo nemačkim fenomenom.
Sve je ovo doprinosilo učvršćivanju konvencije da je „kolektivna krivica“ isključivo nemačka, bar među zapadnim saveznicima. I, prirodno, nijedna publikacija u Nemačkoj ne smatra primerenim da podseća svoje mentore da su upravo oni svojevremeno preporučili rasizam i čak genocid. I dok pominjanje ma kakvih ruskih (da ne govorimo o „srpskim“ ili „iračkim“) uzora Adolfa Hitlera ne izaziva indignaciju u Nemačkoj, dotle se ma kakvo pozivanje na britanske uzore koje je Hitler oponašao smatra tabuom koji su Nemci dužni strogo nametati sami sebi – bez obzira na podrobne opise sličnih „obrazaca“ u britanskoj istoriografiji i mnogobrojne izjave samog Hitlera o tome šta mu je poslužilo kao model.
Neka kao primer onog što se ne sme pominjati posluži deo iz knjige Hane Arent Izvori totalitarizma [9]koji na nemačkom glasi: „Englesko javno mnjenje… stvorilo je najplodnije tlo za… nastanak bioloških predstava o svetu, u celini orijentisanih na rasne doktrine“, dok u verziji na engleskom stoji: „Englesko javno mnjenje… postalo je najplodnije tlo za… različite naturalističke doktrine nastale u to vreme“. A „prevod“ teksta koji se ticao „nepremostive distance na kojoj su se držali engleski kolonijalni činovnici i koja je poslužila kao povod za mržnju prema njima…“ pretvorio se u sledeći eufemizam: „Otuđenost je bila svojstvena svim britanskim činovnicima“. Takav „prevod“ odražavao je više predstave posleratne Zapadne Nemačke nego Britanije. Slično je „osakaćen“ i tekst mog predavanja „Predstava o Trećem Rimu i Trećem rajhu“, pošto je izvesni Peter Paul Bornhauzen prilikom „pažljivog redigovanja“ izbrisao sledeće davno poznate citate od ser Čarlsa Dilka i Herberta Džordža Velsa: „Goli varvari… spasli su se od istrebljenja zato što Evropljani nisu mogli stalno živeti u njihovoj klimi (u Indiji)“; „Jedino razumno i logično rešenje u odnosu na nižu rasu bilo je njeno uništenje“. (Niko drugi do Tojnbi podsećao je na ovo Engleze još 1934. godine.)
Na istovetan način podrobna istorija nemačkog antiintelektualizma, koju je napisao Dic Bering, svesno izostavlja „narodnjačku“ (völkische) (protonacističku) izjavu Fridriha Langea (1899) da će postupanje po britanskom modelu, usvajanje „džentlmenskog duha… dovesti dotle… da će protokom vremena obrazovanih ljudi (među Nemcima) biti sve manje… Umesto toga, uspostavićemo… obuku za vladavinu svetom, i postati ravnopravni s rođacima na Ostrvu koji već vladaju svetom…. kako budemo postajali sličniji njima“.
Poklonik Engleske Ernst Hekel (1834-1919) tvrdio je da bi „Nemci dostigli kudikamo veće uspehe u vladanju kolonijama ako bi prestali da se rukovode idealističkim predstavama“. Engleska ga je veoma privlačila i često ju je posećivao, u znatnoj meri doprinoseći širenju ideja britanskog socijaldarvinizma u Nemačkoj. Bavio se popularizacijom ideja o „aristokratskim principima ustrojstva prirode“, koja je postala potom deo Hitlerove doktrine, a bio je i član protonacističkog „Društva Tule“. Hekel je Engleze i Nemce smatrao tevtonskim narodima i maštao o njihovom savezu – poput Hjustona Stjuarta Čemberlena, čiji je glavni rad bio uticajan još pre Hekela. Međutim, Nemac Hekel „nikada se nije mogao podići na istu ravan s (Englezom) Hjustonom Čemberlenom u analima nacističke istorije“, piše Gasman. Čemberlenov uticaj na Hitlera objašnjavao se i pseudovagnerovskim posvećenjem pojma „firer“: upravo je Čemberlen – sa svojim ,vagnerovskimʻ autoritetom, kao duhovni vođa naslednika Riharda Vagnera – posvetio Hitlera u „spasioca germanske rase“, upravo on nazvao ga je spasiocem kog su poslali bogovi. U isto vreme, težeći čisto praktičnim ciljevima, Hitler je iza Čemberlenovih rasnih doktrina njihovu osnovu video u svetskoj vladavini imperijalne rase, svetskoj hegemoniji Britanske imperije.
Ipak, ulozi Čemberlena kao inspiratora Adolfa Hitlera nije posvećivana ni približno odgovarajuća pažnja. Otud se Čemberlen pominje najviše kao nastavljač uticaja grofa Žozefa Artura de Gobinoa [10]. Takvo poređenje bilo bi možda odgovarajuće u pogledu hronologije nastanka opšteevropskih ideja o „nadmoći arijevske rase“, ali je nedovoljno u kontekstu Hitlerovog rasizma. Upravo je Hjustona Čemberlena, a ne Gobinoa, Gebels nazvao „ocem našeg duha, pionirom, koji je utro put“. Godine 1925. list Völkischer Beobachter, službeno glasilo nacističke partije, slavio je Čemberlenovo delo Osnovi devetnaestog veka kao „Bibliju Pokreta“ nacizma. Gobinoa su u Nemačkoj čitali kudikamo manje. Iako je, dakle, preko njega, teorija rasizma potekla iz Francuske, njena praktična primena nije počela tamo. Mnogi su zapažali, a među njima i Arnold Tojnbi, da su „žestoki anglosaksonski rasisti… smatrali da se ‘Latini’ tobože odlično se slažu s ‘crnjama’, pošto su ‘Latini’ – veoma sumnjiva kategorija belih ljudi“. Nemački rasisti uopšte odnosili su se prema francuskom kolonijalnom carstvu kao prema negativnom presedanu, kao prema primeru „rasne degeneracije“, koja je bila posledica mešanih brakova i koja je zato poslužila kao opomena. Britanska, pak, imperija i imperijalna rasa koja ju je naseljavala sa nepromenljivom postojanošću nametala se kao uzor za podražavanje (koji je kasnije bio daleko prevaziđen). Ona je bila paradigma koju je Hitler iskoristio kao alibi.
U tom smislu, u ovoj knjizi se ne razmatra uticaj francuskog rasizma na nastajanje nacističke ideologije, kao ni (pasivna) uloga Francuske u podsticanju nacističke ekspanzije – takozvana „politika umirivanja“, pošto je u datom pitanju Francuska skoro u potpunosti zavisila od pozicija Britanije.
Ova knjiga nastoji da činjenice istorije diplomatskih odnosa tog vremena, na primer, one navedene u knjizi Lajbovica i Finkela Tajni dogovor Čemberlena i Hitlera, učini razumljivijim, podsećajući na neke (nikako nepoznate) elemente engleske političke kulture. Ova knjiga ne daje nikakve nove uvide u političku kulturu viktorijanske i epohe kralja Edvarda VII u Engleskoj. Ona samo ukazuje na aspekte britanske kulture kojima se Hitler oduševljavao i koje je težio da podražava. U knjizi se ne razmatraju ni aspekti Hitlerove ideologije i nacizma u celini nastali izvan uticaja realnih ili izmišljenih britanskih modela. Bilo bi izlišno govoriti o beskonačnom broju „čisto“ nemačkih prethodnika hitlerizma, jer su naširoko pobrojani u ogromnoj literaturi posvećenoj Trećem rajhu. Za razliku od tog, ono što je podjednako očigledno znatno je ređe pominjano: uticaj ideja britanskog imperijalizma na formiranje predstava o sebi hitlerovske Nemačke, na njena opravdanja i njene težnje. Valja, pak, pojasniti da je Hitler radikalno „totalizovao“ britanske modele koji po sebi nisu totalitarni. Stoga tematika ove knjige praktično ne dotiče opširnu literaturu o totalitarizmu. Ova knjiga u celini posvećena je uticaju engleskih obrazaca na nacističku ideologiju. Ako bi se sakupila nemačka dokumentacija o ovom predmetu, dobila bi se ne tako mala biblioteka.
Razume se da samo ja snosim odgovornost za sadržaj ove knjige, koju sam zamislio još 1948. godine.
Merida, Meksiko, jula 2002.
Manuel Sarkisjanc (1923-2015) – politikolog i istoričar jermenskog porekla. Predavao na Univerzitetu u Hajdelbergu (Nemačka), koji nije hteo da mu odobri kurs o engleskim korenima nacizma, zbog čega se obratio sudu i dobio proces. Na osnovu predavanja objavio 1997. o sopstvenom trošku – pošto se nijedan izdavač u Nemačkoj nije usudio – originalno (i dosad jedino) izdanje knjige na nemačkom, Adolf Hitlers englische Vorbilder, (Engleski uzori Adolfa Hitlera, nap. StSt) u tiražu od petsto primeraka. Od ukupno 350 stranica knjige, poslednjih 57 stranica čine izvori. Knjiga je 2003. objavljena na engleskom u Indiji i Severnoj Irskoj, iste godine i na ruskom, a na srpskom, prevedena s ruskog, u Banja Luci 2014. godine u izdanju Romanova (Banja Luka) i Bard Fina (Beograd). Gornji predgovor ne nalazi se u originalnom izdanju – autor ga je sačinio prilikom pripreme prevoda knjige na engleski, a doradio za izdanje na ruskom jeziku.
[1] Ovde i dalje, osim posebno obeleženih slučajeva, kurziv autora (prim. autora).
[2] „Napolas“ (NAPOLA – Nationalpolitische Erziehungsanstalten (nem.)) – osnovani u aprilu 1933. g. Obrazovne ustanove za pripremanje nacističke elite. U „napolas“ učili su se stariji dečaci u uzrastu 10-18 godina; formalno, „napolas“ se potčinjavao Ministarstvu obrazovanja, međutim, stariji predavački sastav sačinjavali su članovi Es-A i Es-Es-a.
U suštini „napolas“ su bili kadrovska rezerva nacističke partije i oružanih snaga (ovde i dalje, osim posebno označenih slučajeva primedbe prevodioca na ruski).
[3] „Beli paka–sahib“ – posebno značajan i istaknut beli sahib (gospodar).
[4] August Hajsmajer – ministerijaldirektor, poslanik rajhstaga i oficir Es-Es-a.
[5] Robert Laj (1890 – 1945), rajhslajter, upravnik org. odeljenja NSDAP, rukovodilac „Nemačkog fronta rada“.
[6] Krajnje poistovećivao anglosaksonsku rasu sa izgubljenim plemenima Izrailja (prim. aut.).
[7] Engleska veština vladanja državom bila je predmet zavisti Nemaca, primetio je 1926. nemački ministar demokrata Oto Gesler (prim. aut.).
[8] 29. marta 1947. g. Hesu je izrečena smrtna kazna i nekoliko dana kasnije bio je pogubljen u Osvjenćimu.
[9] Nemačko izdanje izašlo je posle engleskog izdanja 1955, pod naslovom Elemente und Ursprunge totaler Herrschaft (prim. aut.).
[10] Žozef Artur de Gobino (1816-1882) – francuski sociolog, pisac i publicista, jedan od utemeljivača rasističke teorije i rasno-antropološke škole u sociologiji.
IZVOR: https://stanjestvari.com/2022/12/17/sarkisjanc-engleski-koreni-nemackog-fasizma/
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/engleski-koreni-nemackog-fasizma/
