Када треба да почне наша срећа? Оног тренутка када се увјеримо да истина не постоји.
Када треба да почне наша срећа? Оног тренутка када се увјеримо да истина не постоји. Јер, то значи да је сваки начин спасења могућ, чак и кад би то било спасење кроз ништа. За оног који не вјерује у немогућност истине или оног који се не радује тој немогућности у души промашених љубави само донжуанизам још има неки смисао. У хришћанству нема љубави, већ само попустљивости. А онај који је мислио да је избавитељ свега, да су га скинули са крста прије но што је коначно ушао у ништа, ни он не би више имао ни попустљивост ни стрпљење, које је више алузија на љубав него љубав.
Љубав из патње? Она може да буде бескрајно велика, но цвијеће ове љубави није мање укоијрењено у отрову.
Све је могуће и ништа није могуће; све је дозвољено и ништа није дозвољено. Било којим правцем да си кренуо, он није бољи од било којег другог. Или остварујеш или не остварујеш, или вјерујеш, или не вјерујеш, свеједно је, као што је исто ћутиш ли или вичеш. У свему можеш наћи потврду, као што је не можеш наћи ни у чему. Све је истовремено нестварно и стварно, апсурд и нормално, фантастично и без израза. Ниједна ствар не може бити стављена испред друге, као што једна идеја није боља од друге. Зашто се растужујеш због своје туге и радујеш због своје радости? Свеједно је да ли су твоје сузе плод ужитка или бола? Воли своју несрећу и мрзи своју срећу, помијешај све и побркај све. Одреци се признања, разлика и планова. Буди као пахуљица ношена вјетром или свијет ношен валовима. Буди отпоран гдје не треба, а подлац гдје треба. Ко зна да ли овако више нећеш добити? А ако и не добијеш, шта губиш? Има ли нешто за губитак или добитак на овом свијету? Сваки добитак је губитак, као што је сваки губитак добитак. Зашто још људи чекају одређен став, прецизне идеје и коректне ријечи? Осјећам да треба бљувати ватру као одговор на сва постављена и непостављена питања.
Емил Сиоран
