Od: Centar za geostrateške studije / 27/03/2026
Piše: Dragana Trifković, generalni direktor Centra za geostrateške studije
Savremeni međunarodni odnosi prolaze kroz duboku transformaciju koja suštinski menja prirodu konflikta. Klasični ratovi, sa jasnim frontovima i definisanim završetkom, ustupaju mesto višeslojnim i dugotrajnim oblicima konfrontacije. Umesto direktne borbe za teritoriju, težište se pomera ka kontroli političkih procesa, ekonomskih tokova, informacionog prostora i društvene svesti.
U tom kontekstu, konflikti u Ukrajini i na Bliskom istoku ne predstavljaju izolovane krize, već geopolitičke čvorove u kojima se ukrštaju interesi velikih sila. Oni funkcionišu kao prostori testiranja novih modela projekcije moći — direktno u Evropi i indirektno kroz proksi strukture i kontrolu resursa.
Istovremeno, globalni sistem se kreće od unipolarnosti ka složenijoj strukturi koju je preciznije opisati kao konkurentnu hijerarhiju moći. Sjedinjene Američke Države i kolektivni Zapad nastoje da očuvaju postojeći poredak, dok Rusija i Kina teže redefinisanju pravila, uz rastuću ulogu regionalnih sila poput Irana i Turske. Savremeni sukob više nije isključivo ideološki — on je istovremeno strukturni, sistemski i civilizacijski.
Vojna dimenzija, iako najvidljivija, više nije presudna sama po sebi. Hibridni ratovi, proksi konflikti i tehnološke inovacije pokazuju da je vojna sila postala instrument šireg sistema uticaja. Ishod više ne zavisi samo od stanja na bojištu, već od ekonomske izdržljivosti, političke podrške i kontrole narativa.
Posebno značajnu ulogu preuzima ekonomija kao ključno bojno polje. Sankcije, energetski pritisci i kontrola finansijskih tokova postaju sredstva strateške prinude. Sukob u Ukrajini je jasno pokazao da ekonomski rat može imati duboke i dugoročne posledice, podstičući istovremeno stvaranje alternativnih finansijskih i trgovinskih mehanizama.
U takvom okruženju, informacioni rat dobija centralno mesto. Borba za percepciju postaje borba za stvarnost: ko kontroliše narative, kontroliše legitimitet, saveze i unutrašnju stabilnost. Mediji, društvene mreže i algoritmi postaju ključni instrumenti oblikovanja javnog mnjenja i političkih ishoda.
Još dublji sloj konflikta čini psihološka i društvena dimenzija. Demoralizacija, polarizacija i podsticanje unutrašnjih podela usmereni su na slabljenje kohezije društva. Cilj više nije samo pobeda nad protivnikom, već preoblikovanje njegovog identiteta i načina razmišljanja.
Na najdubljem nivou, savremeni sukob poprima civilizacijski karakter. Suprotstavljaju se različiti modeli razvoja — liberalni globalizam i suverenistički pristupi koji insistiraju na očuvanju identiteta i autonomije. Ključno pitanje postaje da li će svet biti uniforman ili zasnovan na civilizacijskom pluralizmu.
U takvim uslovima, položaj malih država postaje sve složeniji. Prostor za neutralnost se sužava, a pritisci rastu. Suverenitet više nije apsolutan, već zavisi od sposobnosti države da balansira između različitih centara moći i očuva unutrašnju stabilnost.
Sve ove dimenzije ukazuju na suštinu savremenog konflikta: u pitanju nije samo borba za pojedinačne interese, već za kontrolu globalnog sistema i definisanje pravila igre. Radi se o borbi za arhitekturu svetskog poretka u 21. veku.
U tom kontekstu, rat uticaja nema jasan početak ni kraj. On se odvija kontinuirano, u različitim sferama i intenzitetima. Pobeda više nije isključivo vojna — ona je sistemska i civilizacijska, merena sposobnošću da se oblikuju institucije, vrednosti i dugoročni pravci razvoja.
Ključno pitanje ostaje otvoreno: ko će oblikovati svetski poredak — i na kojim vrednostima će on biti zasnovan?
Izvor: Centar za geostrateške studije
Izlaganje u okviru diskusije za afričke medije:
