Од: Центар за геостратешке студије / 27/03/2026
Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије
Савремени међународни односи пролазе кроз дубоку трансформацију која суштински мења природу конфликта. Класични ратови, са јасним фронтовима и дефинисаним завршетком, уступају место вишеслојним и дуготрајним облицима конфронтације. Уместо директне борбе за територију, тежиште се помера ка контроли политичких процеса, економских токова, информационог простора и друштвене свести.
У том контексту, конфликти у Украјини и на Блиском истоку не представљају изоловане кризе, већ геополитичке чворове у којима се укрштају интереси великих сила. Они функционишу као простори тестирања нових модела пројекције моћи — директно у Европи и индиректно кроз прокси структуре и контролу ресурса.
Истовремено, глобални систем се креће од униполарности ка сложенијој структури коју је прецизније описати као конкурентну хијерархију моћи. Сједињене Америчке Државе и колективни Запад настоје да очувају постојећи поредак, док Русија и Кина теже редефинисању правила, уз растућу улогу регионалних сила попут Ирана и Турске. Савремени сукоб више није искључиво идеолошки — он је истовремено структурни, системски и цивилизацијски.
Војна димензија, иако највидљивија, више није пресудна сама по себи. Хибридни ратови, прокси конфликти и технолошке иновације показују да је војна сила постала инструмент ширег система утицаја. Исход више не зависи само од стања на бојишту, већ од економске издржљивости, политичке подршке и контроле наратива.
Посебно значајну улогу преузима економија као кључно бојно поље. Санкције, енергетски притисци и контрола финансијских токова постају средства стратешке принуде. Сукоб у Украјини је јасно показао да економски рат може имати дубоке и дугорочне последице, подстичући истовремено стварање алтернативних финансијских и трговинских механизама.
У таквом окружењу, информациони рат добија централно место. Борба за перцепцију постаје борба за стварност: ко контролише наративе, контролише легитимитет, савезе и унутрашњу стабилност. Медији, друштвене мреже и алгоритми постају кључни инструменти обликовања јавног мњења и политичких исхода.
Још дубљи слој конфликта чини психолошка и друштвена димензија. Деморализација, поларизација и подстицање унутрашњих подела усмерени су на слабљење кохезије друштва. Циљ више није само победа над противником, већ преобликовање његовог идентитета и начина размишљања.
На најдубљем нивоу, савремени сукоб поприма цивилизацијски карактер. Супротстављају се различити модели развоја — либерални глобализам и суверенистички приступи који инсистирају на очувању идентитета и аутономије. Кључно питање постаје да ли ће свет бити униформан или заснован на цивилизацијском плурализму.
У таквим условима, положај малих држава постаје све сложенији. Простор за неутралност се сужава, а притисци расту. Суверенитет више није апсолутан, већ зависи од способности државе да балансира између различитих центара моћи и очува унутрашњу стабилност.
Све ове димензије указују на суштину савременог конфликта: у питању није само борба за појединачне интересе, већ за контролу глобалног система и дефинисање правила игре. Ради се о борби за архитектуру светског поретка у 21. веку.
У том контексту, рат утицаја нема јасан почетак ни крај. Он се одвија континуирано, у различитим сферама и интензитетима. Победа више није искључиво војна — она је системска и цивилизацијска, мерена способношћу да се обликују институције, вредности и дугорочни правци развоја.
Кључно питање остаје отворено: ко ће обликовати светски поредак — и на којим вредностима ће он бити заснован?
Извор: Центар за геостратешке студије
Излагање у оквиру дискусије за афричке медије:
