Од вишевековног малтретирања до силовања српске ћирилице (и) у Србији
Нови српски правопис (у изадњу Матице српске) био је најављен за појаву пред корисницима за крај 2023. Године.Чекајући га представници Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ – проверавали су у Матици српској да ли је нови српски правопис у штампи и како је у њему решено питање писма српског језика: да ли ће бити, као до сада, задржано двоазбучје по Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику из 1954. године, или ће најзад и Срби моћи, да чувају своје писмо на једини нормалан начин – ћириличким једноазбучјем које влада у сваком језику у Европи и ЕУропи, осим једино код Срба и данас?
Нови закон (усвојен у Србији 2021. г одине) у вези са, кобајаги, „заштитом ћирилице у јавности“, нема никакав уставни смисао, јер није применио став први Члана 10. Устава Србије о јасном ћириличком једноазбучју и чак је поништио равноправност свих грађана и асоцијација у праву и обавези на српско писмо у српском језику.
Српски лингвисти, очигледно, двоазбучјем – новим наставком равноправности алтернативних писама (практично шизофреним решењем питања писма само за Србе) у најављеном новом српском правопису хрватске латинице и српске ћирилице за писање српског језика – припремиће стварно пут ових данашњих десетопроцентних остатака српске ћирилице у Србији право до Музеја ћирилице, који се за народне паре, довршава ових дана негде код Бајине Баште и биће то место као што је нека „сигурна кућа“ за, на пример, једног од пребијених и измалтретираних супружника.
Малтретирање, забрањивање, силовање [1] и убијање српске ћирилице које траје близу хиљаду година од латиничких народа са Запада, ево коначно, захваљујући данас највише српским лингвистима, у најављеном новом српском правопису изгубиће ускоро сваку нову шансу да српска ћирилица живне у Србији у општој јавности. Нови закон (усвојен у Србији 2021. г одине) у вези са, кобајаги, „заштитом ћирилице у јавности“, нема никакав уставни смисао, јер није применио став први Члана 10. Устава Србије о јасном ћириличком једноазбучју и чак је поништио равноправност свих грађана и асоцијација у праву и обавези на српско писмо у српском језику.
Ових дана смо се, у име првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ – знајући да је нови српски правопис (у изадњу Матице српске) био најављен за појаву пред корисницима за крај 2023. године – упутили право у славну Матицу српску да се у Одељењу (неименованог) језика и књижевности директно распитамо да ли је нови српски правопис у штампи и како је у њему решено питање писма српског језика: да ли ће бити, као до сада, задржано двоазбучје по Новосадском договору о српскохрватском, хрватскосрпском језику из 1954. године, или ће најзад и Срби моћи, после комуниста и њиховог планског замењивања српског писма (ћириличког) хрватским (латиничким), да чувају своје писмо на једини нормалан начин – ћириличким једноазбучјем које влада у сваком језику у Европи и ЕУропи, осим једино код Срба и данас.
Матино потписивање решења питања писма у двоазбучју
Кад смо се појавили на отвореним вратима Одељења језика и књижевности, озарени смо били од радости што смо видели проф. др Мату Пижурицу који је био главни редактор за израду измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика (2010). Он је седео и увелико нешто писао и потписивао одмах близу врата (лево) а секретарица или секретарка (како ко хоће) Одељења такође је седела право до прозора. Иако увек волим да дам предност дами, најпре сам се поздравио с проф. Матом јер је морао имати предност и због својих лепих година (сличних по броју мојим годинама), а и због тога што је, чим је од мене чуо да сам га препознао и позвао га по имену, одмах устао да се поздрави са мном. Имао је радосно, насмејано лице јер смо се знали још из давних дана, а посебно од 2001. године, када је, по нашем позиву, пристао да буде члан „Ћирилице“ и један од десеторо тада обавезних потписника – суоснивача Удружења „Ћирилице“. Уз то, он је био професор обема мојим ћеркама на Филозофском факултету у Новом Саду. Оне су обе своје проф. Мату и Драгољуба Петровића описивале као апсолутно најдраже професоре и због предавања и због њиховог љубазног и топлог обраћања свим студентима, па и њима двема.
Далеко је сунце за српску ћирилицу
Имао сам, дакле, среће да директно питам проф. Мату који је, као заменик председника Стручне групе „Ћ-5 више“ у „Ћирилици“ у почетним годинама стручно помагао „Ћирилици“ тако што је држао много предавања на нашим скуповима и што је његов ауторитет, слично као и ауторитет проф. Д. Петровића, привукао велики број студената да постану чланови „Ћирилице“. На једном од наших скупова, на првој годишњој седници „Ћирилице“ једном својом реченицом погодио је тачно зашто је у Србији ћирилица у нестајању и ко је најважнији за стручно решење великог и важног проблема српског (ћириличког) писма од 1954. године до данас. Та његова прецизна у тачности реченица из излагања „Зашто бранимо ћирилицу?“, одржаног 15. фебруара 2002. на скупу „Ћирилице“ у Матици српској, гласила је:
„6. Зато што значај очувања ћирилице потцењује струка уместо да њену заштиту сматра својом професионалном и службеном обавезом. (Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком ,еснафуʻ а потом у школству, од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо од тог циља далеко.“ [2]
Ова реченица коју смо истакли тзв. масним словима толико је тачно и прецизно означила место где ћирилица страда највише и откада је изречена постаје само све тачнија и актуелнија што се више удаљавамо од времена њеног изговора (2002. године).
На жалост чланства „Ћирилице“, али и уопште писма српске ћирилице, и проф. Мато и проф. Петровић помагали су у спасавању српске азбуке до 2005. године, а онда су морала да одустану. Једноставно, нису могли да издрже притисак њихових колега и њихово критиковање Удружења „Ћирилица“, јер су видели да спасавање српске ћирилице природним јендоазбучјем нема прођу код других колега лингвиста. Поготово када је, на велику жалост посебно чланова „Ћирилице“, прерано (2005) преминуо секретар Одбора за стандардизацију српског језика мр Бранислав Брборић који је имао кључну улогу да, уз помоћ Удружења „Ћирилица“ и заиста тесну сарадњу с њим прође његов формулиса одличан предлог Члана 10. Устава Србије који је гласио (и данас у Уставу Србије гласи, али га нико из лингвистике и власти ни до данас не примењује, тј. заједнички га опструишу и у законима и у Правопису српскога језика) у јасној реченици става првог који се експлицитно односи на српски језик и ћирилицу:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
У Уставу може једноазбучје (и) за Србе, у законима и правопису – не може!
Нажалост, и српски лингвисти и све српске власти после 2006. године, као да мисле да једино за њих Устав не важи, па заједнички опструишу нормалну уставну обавезу и нормалну европску праксу у решењима питања писма у једноазбучју за све друге народе и све друге језике. Само Србин и даље имаде у писму оно што је било у српскохрватском језику (двоазбучну шизофренију) по Новосадском договору (1954).
Дакле, под срећном околношћу, затекосмо проф. Мату Пижурицу у Одељењу језика и књижевности у Матици српској и на његову веселост лица упитасмо га: Професоре, како ће бити решено питање писма у новом српском правопису. Хоће ли бити једноазбучја, као у свим другим језицима Европе? Као, рецимо, у „хрватском језику“, у чијем Правопису стоји у првој тачки:
„Хрватски језик данас се пише латиницом“, а у 8. тачки су записали: „Све оно што су Хрвати раније објавили на ћирилици (истина, тога је било веома мало – примедба – Д. З.) такође припада хрватској културној баштини.“ Шта би сметало Србима да тако пише у њиховом правопису?“
Лице проф. Пижурице намах се смрачило. Не можемо га тачно цитирати шта је рекао, али смо и моја маленкост и секретарица Одељења за језик и књижевност и могли и морали да схватимо отприлике овакву закључну реченицу проф. Пижурице: „Не долази у обзир.“
Схватили смо да једноазбучје и у новом српском правопису нема шансе ни у једном промилу. А то што каже проф. Мато, као главни стручњак у делу Комисије за писање одељка ПИСМО у новом правопису тешко да могу, и када би хтели, да измене друга два члана за ПИСМО – проф. др Александар Милановић и проф. др Виктор Савић. Јер, проф. Мато има од њих обојице више искуства у изради правописа, има више година рада у лингвистици и има дужи стаж на месту редовног професора на катедри за српски језик. А то је веома важно кад је реч о статусу лингвиста у њиховој науци.
Диван као човек, проф. Мато је као стручњак пресудио: нема спаса за српску ћирилицу
Дакле, сасвим очигледно, проф. Мато Пижурица већ је пресудио. Срби ће се и даље шизофренисати двама писмима у свом једном језику све док се и овај заостатак српске ћирилице коначно не пресели у Музеј ћирилице који се већ у завршној фази припрема новцем народа Министарство културе у Србији у неком селу близу Бајине Баште.
Кад да су се лингвисти с влашћу договорили да прво буде завршен Музеј ћирилице, па да се онда појави нови српски правопис поново у двоазбучју да би се ћирилица комплетно преселила у тај музуј.
Још једном се доказује да Срби заиста имају оно што нико нема. А нико, осим Срба, нема ни двоазбучје у правопису (своје и туђе писмо – писмо и параписмо) нити је икоме другоме у свету пало на памет да подиже музеј за своје писмо сматрајући га погодним – за прошлост.
О АУТОРУ:
Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига посвећених поломима у српском језику, начинима затирања и (о)чувања српског писма и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001).
[1] Детаљно о томе може се читати у више од 20 књига које је објавила „Ћирилица“ и „Српска аабука“, као што је, рецимо: Драгољуб Збиљић и Душан Гајић Жоља, Силовање ћирилице – поводом двадесет година рата „Ћирилице“ за ћирилицу уз опструкцију од српских лингвиста и власти у Србији (2001-2021).
[2] Излагање проф. др Мате Пижурице “Зашто бранимо ћирилицу” објавили смо најпре у нашем листу Ћирилица (број 2/2002, стр. 4) а објављено је и на још неколико места, као, рецимо, у Новој Зори (број 5/2005, стр. 161-163).
