Фото: Прометеј.ба
Емпатија је кључна за наше социјално функционирање и психичко здравље. Међутим, постоје и негативне стране емпатије, а њоме се лако може манипулирати у политичке и друге сврхе с обзиром да је веома често – селективна.
Пише: Емина Жуна
Недавно сам слушала подцаст о утјецају вијести о рату Израела и Палестине на дјецу која их прате путем друштвених мрежа. Родитељи, забринути за своју дјецу, тражили су савјет стручњака о томе како их заштитити од узнемирујућих информација, посебно од слика убијене дјеце. Моја прва реакција била је осјећај лицемјерја због забринутости за осјећаје оне дјеце која гледају како другу дјецу рањавају, убијају, сахрањују и руши им се цијели свијет. Ко мисли на њих? Међутим, мало касније сам схватила да је и та забринутост итекако оправдана. Стравични призори из Газе дјелују потресно и на одрасле, док на дјецу могу имати још већи утјецај. Она тек уче о томе какав је овај свијет мјесто и немају потребне алате за заштиту од значења оваквих слика. Привилегија да заштитимо властиту дјецу од ових призора не значи да нам недостаје емпатије према патњи дјеце у Гази, с том разликом што њима не можемо помоћи. Даље размишљајући запитала сам се и колико нам је сама емпатија стварно од помоћи у овој ситуацији.
Праћење медија и емпатисање преко друштвених мрежа
Од самог почетка, медији су преплављени призорима који су толико страшни и трагични да су поставили нове критерије ужаса, чак и за нас који смо већ били свједоци ратних страхота. Није мистериј због чега је тако – зато што је толико дјечјих жртава. Смјењују се кадрови, сљедећи тежи од претходног: мртва дјеца, рањена дјеца, дјеца с ужасом у очима, дјеца са залеђеним лицем од страха који никада неће потпуно нестати… Поставља се питање постоји ли уопће ишта ужасније што се може видјети. Оваква болна реалност не само да изазива дубоке осјећаје туге, немоћи и бијеса, већ тестира границе наше емпатије и мјеру издржљивости.
Гледање овога није добро ни за кога, а поготово није добро за становнике наше убоге и јадне земље који су и сами прошли кроз ратну трауму. Многи људи овдје живе са симптомима ПТСП-а, а изложеност оваквим призорима додатно јача њихову анксиозност, тугу и бијес, доводећи их до границе нормалног функционисања. Некад је потребно само мало, само јутарња вијест или статус на Фацебооку да покрене ланац реакција и да наше властите трауме и лоша сјећања изађу на површину. Емпатија према патњи других, када се сами осјећамо немоћнима да помогнемо, може довести до очаја и депресије, нарочито међу онима који су већ емоционално рањиви.
С друге стране, изложеност сталним сценама ратних ужаса може довести до феномена десензитизације, неовисно о нашој вољи. Не можемо одржавати исти ниво емотивне реакције на понављајућу трагедију – то је једноставно одбрамбени механизам. Зато емпатија с временом може ослабити, па чак и потпуно нестати. Ово одсуство емотивне реакције може постати проблематично јер може довести до неспоразума у међуљудским односима. Други људи могу погрешно интерпретирати овакво понашање као недостатак осјећања, иако је то заправо природна реакција на превелику изложеност оваквим призорима.
Шта је емпатија?
У најширем смислу, емпатија је способност препознавања, разумијевања и дијељења осјећања других људи. Кључна је за социјалну интеракцију и успјешност у њој – способност стављања себе у туђе ципеле, виђења ствари из туђе перспективе те адекватног реаговања на туђе емотивне потребе, есенцијална је за прихватање од других. Када кажемо за некога да није емпатичан, обично то мислимо у веома негативном смислу. Познати филмски лик Схелдон из Тхе Биг Банг Тхеорy познат је по томе што није способан препознати туђе емотивне и невербалне сигнале, због чега често упада у неугодне ситуације. У манири ситцома то је хумористично и томе смо се смијали, међутим, у стварном животу недостатак емпатије није нимало смијешан и може довести до социјалне изолације и неразумијевања у друштву.
Емпатију се може подијелити на три типа:
1. Когнитивна: односи се на разумијевање туђих емоција. На примјер, схватамо да је неко тужан након смрти родитеља, што је логичан закључак, али не морамо то и осјећати. Схелдон је генијалац и може разумјети које ситуације би довеле до тужних, а које до сретних реакција, али то не значи да их осјећа.
2. Емотивна: укључује емотивно и физичко осјећање онога што друга особа осјећа те заједничко проживљавање тих осјећаја. Битна је за терапијска и социјална занимања јер омогућава право разумијевање и реакцију. Људи лако осјете када је емпатија искрена, а када није јер се наша комуникација већином одвија невербално.
3. Саосјећајна: сматра се највишим обликом емпатије јер укључује разумијевање, осјећање, али и проналазак начина да помогнемо тој особи. Ова способност се може развијати и култивирати, не само ради помоћи другима, већ развијања саосјећања према себи самима.
Дакле, емпатија је кључна за наше социјално функционирање и психичко здравље. Осјећај повезаности који произилази из емпатичне реакције темељ је психичког благостања. У међуљудским односима сазнајемо шта је љубав, осјећамо се вриједнима и битнима.
Међутим, постоје и негативне стране емпатије. Једна од њих био би овај споменути осјећај немоћи који произилази из емпатисања са жртвама којима не можемо никако помоћи, што може негативно утјецати на наше здравље. Даље, емпатијом се лако може манипулирати у политичке или друге сврхе. Наиме, емпатија није универзална, већ често веома селективна. Још су стоици препознали кроз појам оикеиосис да емпатија слаби што год смо удаљенији од субјекта. Можемо то визуализирати кроз концентричне кругове, у средишту смо ми, потом наша породица, пријатељи, комшије, познаници, народ, странка, спортски клуб итд., а на крају неки апстрактни странац. Што нам је особа идентитетски удаљенија, толико је теже осјетити емпатију према њој, без обзира колико пати. Ова карактеристика се може искористити у сврху стварања антипатије према „другима”, нпр. демонизирања имиграната или Арапа. Прво се појачава идентификација с нама, нпр. не говори се да су они „овакви” или „онакви”, него да угрожавају „нас”, „нашу сигурност и послове”. Јача се природна људска склоност ка емпатији према једној групи да би се створила мржња према другој. На примјер, прије него што су Американци бацили нуклеарне бомбе на Јапан, нагласак је стављен на спашавање милиона „америчких момака”, а не страхоту до којих је то довело. Данас смо итекако свјесни овога у постојању различитих перспектива, ставова, термина и политика цензура које одређене земље имају према ономе што се дешава у Палестини.
Од емпатије ка саосјећању
Најбоље би било када бисмо емпатију према патњи дјеце и осталих жртава успјели „ограничити” на разумну мјеру и додатно је оплеменити. Истраживачи(це) емпатије све више говоре о термину „саосјећање“, који се некада изједначава с појмом емпатије, али заправо има друго значење. Ако узмемо да је емпатија „стављање себе у туђе ципеле”, саосјећање би било „осјећај бриге и љубави према особи која пати, са тежњом да јој на неки начин помогнемо.” То не мора увијек резултирати понашањем – ако оно није могуће, али нас доводи у стање свијести које је племенитије и шире. Имам срећу да се у свом терапијском раду дијелом бавим терапијом која се заснива на саосјећању и веома добро знам утјецај који она има на моје клијенте. Ово такођер значи да не морам осјећати оно што осјећа и мој клијент да бих му могла помоћи – емпатија би у многим случајевима представљала емоционално преоптерећење и у коначници била контрапродуктивна.
Дјеци Палестине можемо помоћи донирањем новца, хране, потрепштина… Слање љубави, подршке, добрих жеља не могу нашкодити. Можда неко може и више, овисно од тога колике нам могућности пружа властити врт. Писање друштвених статуса, репризирање све трагичнијих сцена патње и страдања, као и оптуживање других за немање емпатије, једноставно никоме не помаже. За очување менталног здравља у оваквим ситуацијама апстинирање од медија и друштвених мрежа није само препорука, него и нужност. Стална изложеност медијима доноси више штете него користи, а првенствено имамо одговорност да заштитимо себе и своје најдраже.
Preuzeto sa: https://impulsportal.net/kolumne/drustvo/da-li-je-empatija-ono-sto-stvarno-pomaze
