Neda Srećković: Korice knjige Godina bunta govore svoju priču o bezličnoj silueti koja se istovremeno utapa u prostor mraka, ali i izvire iz njega, izrasta i počinje da se stapa sa nebom, koja, ne slučajno podseća na neku vrstu uragana, silovitu pojavu koja ruši sve pred sobom. Na začelju knjige, crvenim slovima stoji ispisan naslov Godina bunta. Stoga, ako ste na osnovu ovoga očekivali sadržaj u vidu autorovog poziva za promenu, za revoluciju i aktivizam koji treba da se desi baš u ovom trenutku, prvim tekstom autor će vas demantovati, jer buntovna volja za životom i njegovom istinskom popravkom (…) nije ideološka slika iskrivljene svesti o nedostižnim utopijskim ciljevima koji obavezno vode u razočaranje i propast. Otkrivajući se kao poziv lucidnosti, sadržaj knjige obuhvata širi vremenski raspon, naročito poslednjih 25 godina, konstruišući sliku društvene stvarnosti i svih njenih nedostataka.
Buntovnik nikada nije sam, kao što ni čitalac nije sam – oni stvaraju na istom polju osmišljavanja života. Isto tako, nikada nije jedna godina određena za bunt jer bunt nije jednostavno prkos svemu što je većina, nije samo udarac licemerju građanskog morala, religijskim dogmama, psihologiji mase, i svim drugim dominantnim kulturološkim, filozofskim, političkim i sociološkim oblicima već, kao što to potvrđuje Đorđe Sibinović u svoja 52 teksta – bunt je osmišljavanje sopstvenog postojanja, zainteresovanost za opstanak.
Jedan pesnik je rekao “Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi”.
Buntovnika pokreću pitanja opstanka koja se u Sibinovićevom slučaju postavljaju kroz niz političkih, sociokulturnih, ekonomskih, tehnoloških događaja obeleženih vremenskom odrednicom „poslednjih dvadeset pet godina“. Ali njegovo pisanje nije povezano sa bilo kakvim, pa ni socijalnim, političkim aktivizmom. Bunt za Sibinovića ne predstavlja utopijsku svest o mogućnosti velikih promena, pa samim tim veliki pokreti koji su kao svoju osnovnu ideju vodilju imali bunt u značenju smene i promene, u ovom vremenu i tekstovima Đorđa Sibinovića, demaskiraju se kao ideološki i uzaludni pokušaji da se svet promeni. U vremenu ekscentričnosti, licemernom prihvatanju razlika, buntovnik je ne-delatnik, ,,on prosto i jednostavno brani zdrav razum, seljačku logiku, pamet uz čiju pomoć se postiže razumevanje najvećeg broja normalnih ljudi iz okruženja.»
Ustaljeno prihvatanje bunta, koji se javlja u velikim revolucionarnim pokretima, iskazuje se kao želja da se reaguje na nesavršeni svet i da se on menja. Pisanje se shvata kao subverzivna strategija koja teži da pruži otpor dominaciji sistema, težnji da se istrgne kontroli svih kanonizovanih vrednosti, a zapravo izražava se opet kroz nove ideološki obojene umetničke projekte koji se nakon nekog vremena pokažu kao novi kanoni koje treba menjati. U takvom cirkularnom kretanju u kome buka i galama samo maskiraju volju za moć, Godina bunta priznaje slabost i podvrgava se samokontroli, ali tako da postupak vlastitog ograničavanja ustvari predstavlja alibi kojim se predmet govora predstavlja kao nevažan i marginalan, a zapravo osigurava prostor slobode da se upravo o njemu progovori:
,,Neka ne brinu vladari, predsednici i premijeri, neka dreše svoje pandure obaveze da čitaju, ova knjiga nije zainteresovana da ih razbaštini, razobliči osvetli i prikaže; ova knjiga pisana je za sve druge, samo ne za njih. Promene su izvan njenog registra, i nasilne i razvojne. Ova knjiga piše bunt za opstanak, bunt za dostojanstvo. Pročitaj i uveri se u to.“
Otuda se čini da tekstovi i ne pružaju udobnost čitaocu koji želi da se u čitanju samoidentifikuje kao borac za dostojanstvo, opstanak i ljudskost… Nije, dakle, u pitanju poziv na revoluciju, već promišljanje o involuciji koja zarobljava u predele zaborava, ali i upisuje u sebe maglovita sećanja o mogućnosti postojanja drugačije i druge socio-kulturne stvarnosti, izvan ove dvadesetpetogodišnjice koja je tako prisutna vremenska odrednica u knjizi, i koja se čini kao vakuum.
Osećaj za turbulencije i paradokse našeg doba u knjizi otvara i identitetsku problematiku, kako društvenu tako i individualnu. Usađivanje pseudovrednosti u psihološki, kulturološki, metafizički i u svakom drugom smislu opustošenu individuu omogućeno je kroz medijsko i političko delovanje. Naime, dičenje različitošću i utopijskom posebnošću i vrednošću pojedinca biva razobličeno u svom šablonskom i tipskom obliku. U vremenu u kome postoji prelivanje informacija, gde je čovek svakodnevno izložen novim stvarima, Godina bunta ne donosi nove sadržaje, novu misao, već usmerava na misao i vrednost koje već postoje samo su potisnute stvarima koje su trenutne, brze i umnogome ispražnjene smislom.
Sa Nušićevskom pronicljivošću ili, pak, Domanovićevskom oštroumnošću u esejima Ulizice, Momčine, Silnici, Samoljupci, Sinovi, Roditelji, Devojčice, raskrinkavaju se psihološki profili, kulturološki fenomeni, provincijski duh, te nakaradni porodični odnosi i genijalno oslikavani vlastoljupci koji nisu svakako specijalnost našeg doba, ali se u njemu ostvaruju na osobit način.
Iako je promenjena percepcija bunta, bunt opet ostaje kao nešto što pokreće ne samo na promišljanje već i na stvaranje jer on uvek pravi distancu spram identifikacije sa kolektivnom svešću, sa opšteprihavtljivim. On se objavljuje kao ono Drugo koje donosi preumljenje zatečenog stanja, pa stoga i Sibinovićevo svedočanstvo o određenim fenomenima, donosi novinu u konstrukciji i tumačenju socio-kulturološkog stanja.
