Неда Срећковић: Корице књиге Година бунта говоре своју причу о безличној силуети која се истовремено утапа у простор мрака, али и извире из њега, израста и почиње да се стапа са небом, која, не случајно подсећа на неку врсту урагана, силовиту појаву која руши све пред собом. На зачељу књиге, црвеним словима стоји исписан наслов Година бунта. Стога, ако сте на основу овога очекивали садржај у виду ауторовог позива за промену, за револуцију и активизам који треба да се деси баш у овом тренутку, првим текстом аутор ће вас демантовати, јер бунтовна воља за животом и његовом истинском поправком (…) није идеолошка слика искривљене свести о недостижним утопијским циљевима који обавезно воде у разочарање и пропаст. Откривајући се као позив луцидности, садржај књиге обухвата шири временски распон, нарочито последњих 25 година, конструишући слику друштвене стварности и свих њених недостатака.
Бунтовник никада није сам, као што ни читалац није сам – они стварају на истом пољу осмишљавања живота. Исто тако, никада није једна година одређена за бунт јер бунт није једноставно пркос свему што је већина, није само ударац лицемерју грађанског морала, религијским догмама, психологији масе, и свим другим доминантним културолошким, филозофским, политичким и социолошким облицима већ, као што то потврђује Ђорђе Сибиновић у своја 52 текста – бунт је осмишљавање сопственог постојања, заинтересованост за опстанак.
Један песник је рекао “Kо нема разлога за бунт нема разлога да живи”.
Бунтовника покрећу питања опстанка која се у Сибиновићевом случају постављају кроз низ политичких, социокултурних, економских, технолошких догађаја обележених временском одредницом „последњих двадесет пет година“. Али његово писање није повезано са било каквим, па ни социјалним, политичким активизмом. Бунт за Сибиновића не представља утопијску свест о могућности великих промена, па самим тим велики покрети који су као своју основну идеју водиљу имали бунт у значењу смене и промене, у овом времену и текстовима Ђорђа Сибиновића, демаскирају се као идеолошки и узалудни покушаји да се свет промени. У времену ексцентричности, лицемерном прихватању разлика, бунтовник је не-делатник, ,,он просто и једноставно брани здрав разум, сељачку логику, памет уз чију помоћ се постиже разумевање највећег броја нормалних људи из окружења.»
Устаљено прихватање бунта, који се јавља у великим револуционарним покретима, исказује се као жеља да се реагује на несавршени свет и да се он мења. Писање се схвата као субверзивна стратегија која тежи да пружи отпор доминацији система, тежњи да се истргне контроли свих канонизованих вредности, а заправо изражава се опет кроз нове идеолошки обојене уметничке пројекте који се након неког времена покажу као нови канони које треба мењати. У таквом циркуларном кретању у коме бука и галама само маскирају вољу за моћ, Година бунта признаје слабост и подвргава се самоконтроли, али тако да поступак властитог ограничавања уствари представља алиби којим се предмет говора представља као неважан и маргиналан, а заправо осигурава простор слободе да се управо о њему проговори:
,,Нека не брину владари, председници и премијери, нека дреше своје пандуре обавезе да читају, ова књига није заинтересована да их разбаштини, разобличи осветли и прикаже; ова књига писана је за све друге, само не за њих. Промене су изван њеног регистра, и насилне и развојне. Ова књига пише бунт за опстанак, бунт за достојанство. Прочитај и увери се у то.“
Отуда се чини да текстови и не пружају удобност читаоцу који жели да се у читању самоидентификује као борац за достојанство, опстанак и људскост… Није, дакле, у питању позив на револуцију, већ промишљање о инволуцији која заробљава у пределе заборава, али и уписује у себе магловита сећања о могућности постојања другачије и друге социо-културне стварности, изван ове двадесетпетогодишњице која је тако присутна временска одредница у књизи, и која се чини као вакуум.
Осећај за турбуленције и парадоксе нашег доба у књизи отвара и идентитетску проблематику, како друштвену тако и индивидуалну. Усађивање псеудовредности у психолошки, културолошки, метафизички и у сваком другом смислу опустошену индивидуу омогућено је кроз медијско и политичко деловање. Наиме, дичење различитошћу и утопијском посебношћу и вредношћу појединца бива разобличено у свом шаблонском и типском облику. У времену у коме постоји преливање информација, где је човек свакодневно изложен новим стварима, Година бунта не доноси нове садржаје, нову мисао, већ усмерава на мисао и вредност које већ постоје само су потиснуте стварима које су тренутне, брзе и умногоме испражњене смислом.
Са Нушићевском проницљивошћу или, пак, Домановићевском оштроумношћу у есејима Улизице, Момчине, Силници, Самољупци, Синови, Родитељи, Девојчице, раскринкавају се психолошки профили, културолошки феномени, провинцијски дух, те накарадни породични односи и генијално осликавани властољупци који нису свакако специјалност нашег доба, али се у њему остварују на особит начин.
Иако је промењена перцепција бунта, бунт опет остаје као нешто што покреће не само на промишљање већ и на стварање јер он увек прави дистанцу спрам идентификације са колективном свешћу, са општеприхавтљивим. Он се објављује као оно Друго које доноси преумљење затеченог стања, па стога и Сибиновићево сведочанство о одређеним феноменима, доноси новину у конструкцији и тумачењу социо-културолошког стања.
