(Илустрација:архива наука и култура)

Неколико закључака је јасно. Прво, Лондон је озбиљно заинтересован за податке о стратешком потенцијалу руске економије и настоји да обнови контакте са раније познатим људима из бизниса, индустрије и науке.

Друго, МИ6 наставља да користи класичне методе агентурне обавештајне делатности, што не одговара слици модерне службе.

АУТОР: Јевгениј Крутиков

Смешно, па чак и провокативно понашање једног од службеника британске амбасаде привукло је пажњу ФСБ-а – и сада тај шпијун, који је користио дипломатски статус као покриће, мора да напусти Русију. На чему је тачно „пао“, са ким је покушавао да ступи у контакт, које је информације тражио – и зашто се понашао толико непрофесионално?

Центар за односе с јавношћу ФСБ РФ саопштио је да је други секретар британске амбасаде у Москви Јансе ван Ренсбург Албертус Џерардус лишен акредитације и да му је наложено да напусти Русију у року од две недеље. Како је наведено, ФСБ је током контраобавештајног рада открио непријављено обавештајно присуство Британије под окриљем амбасаде у Москви. Утврђено је да је дипломата приликом добијања дозволе за улазак у РФ намерно навео нетачне податке, чиме је прекршио руско законодавство. Поред тога, ФСБ је уочио знаке да је Ренсбург спроводио обавештајно-субверзивне активности које угрожавају безбедност Русије.

ЦОС ФСБ је објавио обимне видео-материјале спољног надзора. На њима се, између осталог, види како се дипломата скија у близини објекта Министарства одбране РФ са посебним режимом. Такође је примећен како шета поред неких гаража заједно са првим секретаром политичког одељења британске амбасаде Табасум Рашид.

И сама Рашид је већ дуже време била у фокусу руске контраобавештајне службе. Према документима, она је супруга Мајкла Скинера – једног од двојице британских шпијуна протераних из Москве у лето 2025. године. Рашид је остала.

Усамљени ван Ренсбург често се у слободно време појављивао заједно са Табасум Рашид, што је само по себи деловало прилично необично. А основно правило понашања обавештајца у непријатељском окружењу јесте да изгледа што природније и да води живот који одговара његовом дипломатском покрићу. Оваква „породична“ сарадња супружника припадника МИ6 бележена је још од совјетских времена. Дакле, ништа ново – што је само по себи такође упадљиво.

У последње две године из Русије је протерано 16 британских дипломата чија је делатност била неспојива са дипломатским статусом или су при акредитацији навели нетачне податке. Обично се ради о томе да нису навели додатну или специјалну обуку која није директно повезана са дипломатијом.

Ако се погледа збирни „портрет“ свих раније протераних лица из британске амбасаде, они су изненађујуће слични једни другима.

То су споља привлачни млади људи који одговарају критеријумима „младости и успеха“. По правилу нису стручњаци за Русију, већина не зна руски језик, али декларативно показују „интересовање за руску културу“.

Неки од њих су практично директно са факултета дошли у амбасаду у Москви, што делује сумњиво за оне који немају утицајне рођаке или одговарајуће порекло. За Лондон је амбасада у Москви важна дестинација и без искуства или специфичних знања обично се тамо не шаљу људи. Ипак, откривени припадници обавештајне службе ступали су у дипломатску службу готово одмах након убрзаног програма обуке државних службеника Civil Service Fast Stream, а затим су синхронизовано радили у различитим државним органима Британије. Тако је, на пример, било са породицом Скинер–Рашид и њиховим сарадником ван Ренсбургом.

Неки од откривених агената имали су очигледно специфичну обуку. На пример, Рашид је дипломирала на Оксфорду са специјализацијом из такозване „постколонијалне политике“. Раније је радила у НВО Transparency International (проглашена непожељном у РФ) и у представништву Министарства одбране Велике Британије за односе са НАТО-ом у Естонији. Такав биографски профил сам по себи указује на повезаност са обавештајним структурама.

Јансе ван Ренсбург се у Москви понашао толико демонстративно као да руске контраобавештајне службе уопште не постоје.

На пример, шетати са туђом супругом по снегу до колена, па чак и скијати у шуми уз ограду објекта руског Министарства одбране – заиста је необично. Енглеза рекреативца лако је замислити, али скијаша који „осваја“ руску дивљину – много теже. Уз то, забележено је и како одређује своју локацију уређајем налик мобилном телефону, а затим га прикривено предаје сапутници. Све је то документовано средствима надзора ФСБ-а.

Ван Ренсбург се састајао са Русима укљученим у заједничке руско-британске економске пројекте. Посебно су га занимали руски научници и бизнисмени који су се школовали у Уједињеном Краљевству по различитим грантовским програмима, укључујући Chevening стипендију Форин офиса.

Према званичним подацима ФСБ-а, од средине 1990-их око 300 Руса је прошло ту обуку, уз обавезу чувања тајности. Многи су касније радили у државним органима, великом бизнису, индустрији, банкарству и медијима. Међу њима има утицајних личности, али и појединаца са изразито антируским ставовима, укључујући иноагенте и емигранте.

Поред тога, ван Ренсбург је комуницирао са представницима академске и научне заједнице у областима ресурса, рударства, индустрије и макроекономског планирања. Посебно га је занимао Институт за проблеме комплексног искоришћавања недара РАН, који се бави стратешким развојем осетљивих сектора економије. Такође је активно путовао по другим регионима Русије, нарочито индустријским и научним центрима.

У суштини, његова делатност сводила се на проучавање осетљивих области руске економије и индустрије, важних за војно-индустријски комплекс и стратешки потенцијал. Такве информације се углавном користе за планирање санкција, а из отворених извора их је тешко добити.

Постоји, међутим, и друга верзија. Понашање ван Ренсбурга и других службеника британске амбасаде делује сувише непрофесионално за обавештајце.

Сви протерани агенти МИ6 у последње две године били су релативно млади и без довољног оперативног искуства за рад у Москви. Обично се такво искуство стиче у „лакшим“ земљама, али овде се појавио читав низ оперативца који користе методе из времена Хладног рата, слободно се крећу по Москви и разговарају са стручњацима из осетљивих области.

Раније су овакве тактике коришћене за одвраћање пажње – док контраобавештајна служба прати једне, искуснији агенти раде важније задатке. У том случају, млади оперативци попут ван Ренсбурга су „потрошна роба“.

Иако је и то могуће, делује необично, јер МИ6 нема вишак кадрова. Могуће су разне интерпретације – од важне дугорочне операције до хитности задатка.

Ипак, неколико закључака је јасно. Прво, Лондон је озбиљно заинтересован за податке о стратешком потенцијалу руске економије и настоји да обнови контакте са раније познатим људима из бизниса, индустрије и науке.

Друго, МИ6 наставља да користи класичне методе агентурне обавештајне делатности, што не одговара слици модерне службе.

Како показује серија протеривања британских дипломата из Русије, методе, тактика и начин рада МИ6 остају углавном непромењени, без обзира на време и промене у руководству.

ИЗВОР: https://vz.ru/society/2026/3/31/1406809.html

Преузето са: https://naukaikultura.com/britanska-obavestajna-sluzba-salje-u-rusiju-spijune-koji-lice-jedni-na-druge/