Aмериканац – православни свештеник

Aмериканац – православни свештеник

Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће… Осетио сам да сам стигао кући – каже Мајкл Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију, САД.

Американац Мајкл  Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију у САД,  приликом боравка у Црној Гори  испричао је своју чудесну причу. Он је Американац  немачког порекла. Стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича савим је необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.

– Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – каже Мајкл Вилсон.

– Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију. Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума  са Јамајке имали иконе на страницама омота. Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Потом сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија – прича у даху отац Мајкл.

Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново је срео монаха Пајсија. Тада га је овај позвао да посети Српску православну цркву, посвећену Светој Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија.

– Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – додаје Мајкл.

После сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постао је део живе српске цркве и пре крштења. Како то?

– Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литургије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља  и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у  православном хришћанству.  Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања – каже отац Мајкл Вилсон.
На питање како функционише православље на тлу САД, није имао баш добро мишљење.

– Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо. Зато често кажем- православље је богато – додаје отац Вилсон.

Какве утиске носите из сусрета са српским монаштвом и народном у Црној Гори и Србији?

Осим раскошних српских светиња и мале цркве, волим и скитове где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу. Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је, након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, носталгично изјавила да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

Свестан је, такође, агоније коју је српски народ преживео током бомбардовања 1999. године од стране НАТО и САД.

– Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за сво зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови.  А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа… И још желим да поручим српском народу да се држе моћног Православља, свог изворишта и заштите! Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље има најјаче оружје! Срби не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД  и немојте престајати, да прође ово зло, да сви будемо једно – завршава своју причу отац Мајкл Вилсон.

Извор: Радио Светигора

Podelite sa drugima:

Povezani članci