Фото: АФП
Генерацијски обојен приступ разумијевању друштвених односа и навика већ је неко вријеме незаобилазна интерпретацијска окосница у јавним расправама. А не би било претјерано ни устврдити да се развила својеврсна друштвено-политичка астрологија. Припадност боомерима доноси одређене ставове и судбину, а припадност зоомерима неке сасвим друкчије. Прилично је лако раскринкати такав приступ и показати да унутар генерације постоје значајне социјалне разлике и да специфичне културне разлике, понајвише засноване на (не)прихваћању и обликовању нових комуникацијских технологија, нису толико значајне да би придонијеле дубљим политичким разликама међу генерацијама.
Аутор: Марко Костанић
Међутим, као што смо већ овдје опширније писали, просто занемаривање генерација у анализи значи и одбацивање повијести као такве. Генерације нису само обликоване културним и технолошким промјенама већ и важним политичким догађајима те економским односима снага. Ти догађаји, мијене и односи снага стварају дојам “природног” и могућег или немогућег у друштву и политици. Наравно, и унутар самих генерација нису сви због различитих статуса изложени тим трендовима и тенденцијама једнако. Као што се и ти дојмови могу мијењати унутар исте генерације. Али свеједно немамо тај луксуз да сасвим заобиђемо генерацијска искуства и да их потпуно препустимо ПР службама и маркетиншким агенцијама.
Додатни прилог таквом ставу представљају и резултати истраживања објављени крајем прошле године. Према тим сазнањима, свједочимо прилично знаковитим политичким промјенама у америчком и британском друштву. Наиме, кад су посриједи политичке склоности у тим је друштвима донедавно владао “жељезни закон” којег је још давно у популарном цитату наводно дефинирао Wинстон Цхурцхилл. Неважно је заправо тко је стварни аутор тог афоризма, а он гласи: “Ако ниси либерал с 25 година немаш срца, а ако ниси конзервативац с 35 немаш мозга.” Ту су животну мудрост потврђивали и трендови. У свим је генерацијама досад, укључујући “тиху генерацију” (1928-1945), боомере (1946-1965) и генерацију X (1966-1980), вриједило исто правило. Свака је генерација до 35. године за између 5 и 10 постотних поена више од националног просјека гласала за лабуристе или демократе, да би, након достизања националног просјека у касним тридесетима, старењем у свим генерацијама расла подршка торијевцима и републиканцима и све више надмашивала национални просјек.
Но, с појавом миленијалаца, оних рођених између 1981. и 1996. године, правило је изгубило на снази, а самим тим очито и онај популарни афоризам. Наиме, обрасци гласања кад су они у питању сугерирају да није дошло до “природног” скретања у десно с годинама. Напротив, све израженије је помицање у лијево. Као објашњење се у досадашњим реакцијама наводе два разлога, економски и културно-политички. Та је генерација у пресудном моменту осјетила учинке кризе из 2008. године што ју је учинило додатно склонијом лијевим ставовима кад је у питању економија. Гуардианов колумнист Оwен Јонес је у свом читању истраживања додао и да се ради о генерацији с вишом разином свијести о мањинским правима и да то треба узети у обзир кад су у питању политички избори.
Ако приближавање конзервативним опцијама с годинама тумачимо као својеврсно помирење са свијетом онда требамо видјети на чему се то помирење материјално заснива. У ситуацији у којој рјешавање стамбеног питања постаје све већи изазов, мировине све неизвјесније, а здравствена заштита све недоступнија није необично да и “жељезни закони” омекшавају. Наравно, то не значи да смо на прагу некаквих тектонских политичких промјена већ само да период од неких тридесетак година (селективне) државе благостања након Другог свјетског рата на Западу треба проматрати као повијесну аномалију. И кад је ријеч о односу капитализма и демокрације и кад говоримо о редистрибуцијским капацитетима капитализма.
Preuzeto sa: https://impulsportal.net/index.php/kolumne/drustvo/35706-amerika-i-engleska-bit-ce
