Poštovani čitaoci,
Ovde je pre više od dva sata postavnjen intervju sa Sahrom Vagenkneht.Ali stigao je i izveštaj našeg saradnika Lebrehta Gašpara iz Nemačke.Smatramo da će vam objavljivanje ovog izveštaja i govora Sare Vagenkneht a sve uz njen intervju od pre izvesnog vremena upotpuniti sliku dešavanja u Nemačkoj.
Kao prvo,evo izveštaja našeg saradnika Lebrehta Gašpara
Još od ranog jutra svi regionalni vozovi koji su išli k Berlinu bili su krcati. Bili su brojni i autobusi koje su organizovale lokalne mirovne inicijative, sindikalci i okružna udruženja levice. Na osnovu izjava stjuarda, foto i video materijala, bilo je bar 50.000 učesnika ako ne i više, znatno više od najavljenih 10.000. Za organizatore mitinga, uspeh je tim veći jer su morali sve da organizuj sa veoma malim timom i to za samo dve nedelje i bez podrške stalno zaposlenih funkcionera iz partija, sindikata, društvenih organizacija ili crkava. U početku i bez budžeta. I što je više nego uočljivo, inicijatori su pogodili nerv Nemaca. Mir za Ukrajinu kroz diplomatske inicijative umesto sve više isporuka oružja i dugog rovovskog rata je zabrinutost koju dele mnogi. I uprkos ledenoj hladnoći, snegu i vetru, ljudima je bilo toliko važno da su dolazili u desetinama hiljada.
Na samom terenu oko Brandenburških dveri policija je morala da proširi ograđeno područje i preusmeri masu ljudi na veliku površinu – zbog prenaseljenosti. S-ban i U-ban stanica kod Brandenburške kapije privremeno su bile zatvorene. Vozovi se tu više nisu zaustavljali. Oni koji su delili novine, letke ili natpise brzo su ostali praznih ruku.
Učešće desetina hiljada ljudi na mitingu izazvalo je pravi šok za neke predstavnike medija. I to što je sve bilo mirno, što su mitingom dominirali normalni, miroljubivi ljudi, parovi i porodice sa decom, od kojih su neki doputovali iz daleka; i to što mitingom nisu dominirao tzv Kuerfront niti AfD, kako su priželjkivali neki medijski i politički protivnici očigledno je bilo nepodnošljivije za njih. Navodna masovna mobilizacija desničara na miting, o čemu je pisano u pojedinim medijima sa očiglednom namerom da se obeshrabri ljude da prisustvuju, ispostavila se kao besmislica. Pokušaj protivnika mitinga da ovo iskoriste kao dokaz desno-levog poprečnog fronta ispao je jednako patetičan kao i pokušaj nekoliko raštrkanih desničara da miting iskoriste za svoj samoreklamerstvo. Redari su bez pomoći policije uklonili sa skupa malu grupu desničarskih ekstremista okupljenih oko Jigena Elsesera, vlasnika prodesničarskog časopisa „Kompakt“.
Ono što je bilo uočljivo, jeste sledeće: hiljade članova i birača Levice aktivno je uzelo učešće na mitingu, mnoge mesne organizacije su organizovano dolazile u Berlin i prisustvovale mitingu. Za to vreme njihovo rukovodstvo je upadljivo odsutno i unapred je davalo znake za medijsku kampanju protiv mitinga Sahre Vagenkneht. To će, kako se brzo pokazalo biti predmet daljnjeg i ubrzanog raskola u Levici.
Institut za proučavanje javnog mnjenja „Insa” je promptno reagovalo i preko svojih unapred angažovanih anketara u dobro osmišljenoj i planiranoj anketi utvrdio da većina Nemaca podržava mirovni manifest Vagenknehtove i Švarcerove.
Rezultati „Inse” su kratki, ali jasni: 39 odsto odobrava manifest, 38 odsto ne, ostali nemaju mišljenje. Mnogo je više žena: 45 odsto je za mirovni manifest, u poređenju sa samo 29 odsto koji odbacuju inicijativu levičarske političarke. Ostali se uzdržavaju.
Zapanjujuće je i to da se sa manifestom složilo 89 odsto ispitanih koji bi radije sebe stavili u centar ili konzervativce. Dakle, jasno je – mirovni pokret više nije levičarski ili zeleni pokret. Zadivljujuća je, na primer, podrška iz tabora sindikata mirovnom manifestu, gde se sa njim slaže 39 odsto.
Govor Sahre Vagenkneht koji će, sva je prilika imati dalekosežne posledice na nemačku političku scenu, naročito na onu na levici.
„Dragi Prijatelji mira!
Tako mi je drago što ste svi danas došli ovde. I znam da
mnoge hiljade ljudi uživo prati naš miting na raznim strimovima. Mislim da danas možete da vidite koliko nas je. I od sada podići će se naš glas tako glasno da se više neće moći ignorisati. Jer, dragi prijatelji, ne samo da nas je mnogo,već sada počinjemo i da se organizujemo jer je Nemačkoj konačno potreban zaista snažan mirovni pokret.
Svi ste pratili šta se dogodilo kada smo Alis Švarcer i ja prvi put potpisale naš Manifest za mir. U delu političke i medijske javnosti u Nemačkoj izbila je prava histerija.
Za koliko toga su nas optuživali! Za šta nas sve nisu optuživali! Nas i, naravno, više od 600.000 ljudi koji su potpisali naš manifest. Mi smo cinični, beskrupulozni, amoralni, Putinovi poslušnici, možda čak i plaćeni od Putina. Pa ipak, narod se nije dao odvratiti. Potpisali ste naš manifest. Svakim danom sve više ljudi potpisuje manifest. I moram još jednom da kažem, to je sjajno od svih vas! Veliko hvala! Kampanja protiv nas kulminirala je pokušajem da nas spoje sa ekstremnom desnicom. Ovo pokazuje koliko je diskusija u Nemačkoj postala bolesna. Od kada su poziv na mir, poziv na diplomatiju i pregovore desničarski? A biti pijan od rata verovatno je levičarenje!
Neki su očigledno potpuno izgubili politički kompas. I ponovo ću to reći vrlo jasno, samo da odvratim sve koji žele da to ponovo šire unaokolo, jer se to zapravo podrazumeva. Ali ipak ću ponoviti: Naravno, neonacistima i građanima Rajha koji stoje u tradiciji režima koji su odgovorni za najgore svetske ratove u ljudskoj istoriji nije mesto na našem mirovnom
skupu. Ali to se podrazumeva, zar ne?
Ali takođe kažem i sledeće: svako ko želi da nam se pridruži u demonstracijama za mir i pregovore poštenog srca dobrodošao je ovde i ne treba da pravimo tako glupu debatu od toga. Nervira me na kom nivou se sada vodi diskusija u Nemačkoj. Zaista je neizrecivo.
I takođe mislim –htela bih ovo da ponovim ovde – ako govorimo o otvorenosti prema zakonu – to je termin koji se dosta često koristio uoči mitinga – ako govorimo o otvorenosti za zakon, onda onima koji lupaju u ratne bubnjeve treba da se vraški natrlja nos! To su ljudi koji se ne stide da se udruže sa onima koji obožavaju prave naciste. Mislim, na primer, na bivšeg
ambasadora i zamenika ministra spoljnih poslova Ukrajine, gospodina Melnika, koji to ne krije. Melnik i druga poznata imena u ovoj zemlji ne kriju da u nacističkom saradniku Stepanu Banderi, na primer, vide nacionalnog heroja i da podsetim: Bandera, antisemita, je suodgovoran za ubistvo hiljade Jevreja, Poljaka i Rusa. I ovog čoveka poštuju Melnik i drugi, a pridružuju im se i naši ratni bubnjari koji nama govore o poprečnim frontovima i desničarskoj otvorenosti.
Kakva je ovo lažna debata! Želela bih da to ponovo razjasnim. Ali histerično urlanje u delovima političke scene i medija takođe pokazuje, naravno, da nas se zaista plaše. Oni se plaše novog mirovnog pokreta, i mislim da imaju razloga za to. Plaše se da više neće moći da nastave svoju politiku.
A ja vam kažem, mi smo upravo zbog toga ovde, da ne mogu da nastave takvu politiku. Pa molim vas, ako su uplašeni, to je kompliment za sve nas!
Radi se o mnogo toga. S jedne strane, radi se o okončanju strašnih stradanja i umiranja u Ukrajini. Radi se o ponudi da se pregovara sa Rusijom umesto da se razmenjuju meci, o beskonačnom ratu iscrpljivanja sa sve novijim oružjem. Mislim, morate da zamislite ovo: Bela kuća, Džo Bajden, ima dugogodišnje ugovore sa kompanijama za oružje – to jest, ugovore na dugi niz godina – obavezu da će snabdevati Ukrajinu oružjem. Dugi niz godina ratna mašina treba da ima municiju i da ne ostane bez oružja.
Kakva je ovo suluda i cinična politika!
A onda ustanu i kažu da je to solidarnost sa Ukrajinom.
Kakva laž! To nije solidarnost! Ovo je upravo suprotno tome, jer solidarnost,to je savršeno jasno, solidarnost bi značila učiniti sve da se okonča umiranje.Solidarnost znači spašavanje života, a ne njihovo uništavanje. Solidarnost znači raditi za mir, a ne za rat. A za to vam ne trebaju tenkovi, potrebna vam je diplomatija, pregovori i spremnost na kompromis sa obe strane. To vam treba, to je solidarnost.
I da, naravno, to je ono što ja kažem: Naravno, ovaj apel ide i ruskom predsedniku. Naravno, Putin takođe mora biti spreman na pregovore i na kompromise. Ukrajina ne sme da postane ruski protektorat. Ali nakon svihizveštaja koje imamo o mirovnim pregovorima na proleće – a u to vreme su bili uključeni i izraelski premijer (…) i turska vlada – posle svih izveštaja o
pregovorima u to vreme, čovek će reći da očigledno nisu bili tamo u vreme kada je ruska strana propala. I to je, takođe, deo istine, mislim.
Dakle, radi se o okončanju umiranja u Ukrajini. Ali ima više od toga. O tome je ovde već bilo reči. U pitanju je i otklanjanje opasnosti da se ovaj rat proširi na celu Evropu, možda i na ceo svet, i to je prokleto veliki rizik.
Svi smo videli da je udar ukrajinske rakete u Poljskoj u to vreme, koja je prvobitno predstavljena kao ruska raketa, dovela do toga da su prvo ludi ljudi zahtevali da član 5 stupi na snagu.
A svi znamo da ruska raketa može da sleti na drugu stranu Ukrajine, čak i slučajno. I šta se dešava? Imamo li onda slučaj saveza? Hoćemo li onda imati svetski rat? To znači da sa svakim danom odugovlačenja ovog rata i sa svakim smrtonosnim oružjem koje nastavljamo da isporučujemo u ovo bure baruta raste opasnost od velikog rata u celoj Evropi, a možda i u celom svetu. I to
moramo zaustaviti. I mi se tome protivimo danas, jer je to neodgovoran razvoj događaja koji apsolutno mora da se zaustavi.
A onda nam se kaže: Da, to je Putinova propaganda! Ne, dragi ljudi, i generalni sekretar UN Gutereš je nedavno vrlo jasno upozorio da će svet širom otvorenih očiju ući u veliki rat. Da li je Gutereš i Putinov propagandista? Bože moj, kako možeš tako zatvoriti oči, kako se toliko opiti ratom da ne vidiš opasnost. Ludo je biti odgovoran za to! Ili bi neki mogli pomisliti: O, ovu opasnost moramo herojski prihvatiti jer se borimo za dobro i na pravoj smo strani istorije. A onima koji to kažu želela bih jasno da odgovorim: ne, ako bi se prihvatila opasnost od nuklearnog pakla, onda niste na pravoj strani istorije i ako ne učinite sve što je u vašoj moći da sprečite opasnost od takve eskalacije, ne borite se za dobro, nego ste neodgovorni.
Nuklearni ratni sat trenutno je na minut i po do dvanaest. Naučnici koji nadgledaju ovaj sat nedavno su ga ponovo pomerili. Zar saveznu vladu uopšte nije briga? Nikada ranije, čak ni tokom Hladnog rata, svet nije bio tako blizu nuklearnog pakla. I zato smo danas ovde, jer ovo ne sme da
se nastavi. Taj atomski sat mora da se vrati nazad, do đavola, mora da ide dalje od dvanaest sati a ne da mu se još više približava.
Još uvek se dobro sećam svog detinjstva i mladosti. To su bile 1980-te, vreme kada se raspravljalo o stacioniranju projektila u Nemačkoj i programu ratova zvezda. Odrastala sam u strahu od velikog rata, plašila sam se oblaka u obliku pečuraka nad Berlinom. I još uvek mogu da se setim koliko sam bil zahvaln kada je počela nova era sa Mihajlom Gorbačovim. Vreme razgovora o razoružanju i sporazuma o razoružanju.
I to je bilo vreme kada se osećalo da počinje novo doba, doba razoružanja, saradnje i zajedničke bezbednosti. Priznajem da sam u godinama koje su usledile skoro zaboravila kakav je osećaj plašiti se rata. Danas ponovo znam. Danas, trideset godina nakon Gorbačova, Putin je stavio na čekanje poslednji važeći sporazum o razoružanju. On je to učinio nakon što su se SAD
prethodno povukle iz Ugovora o ABM, INF ugovora i Sporazuma o otvorenom nebu.
Niko više ne govori o razoružanju. Danas se sve nadograđuje, a nuklearni arsenali se modernizuju. Danas političari naše zemlje, koja svoje ujedinjenje duguje Gorbačovu, žele da upropaste Rusiju. Danas bi nemački borbeni tenkovi ponovo trebalo da počnu da pucaju na ruske vojnike, a Melnik je barem siguran da će uskoro biti isporučeni i borbeni avioni.
Dragi prijatelji, moramo da zaustavimo ovo ludilo. Zato smo danas ovde.
Dragi prijatelji, mi živimo u orvelovskom svetu. Kakve nam priče pričaju? Tenkovi stvaraju mir, oružje spašava živote, a ukrajinski oligarhijski kapitalizam, jednako korumpiran kao i ruski, kaže se da se bori za našu slobodu i našu demokratiju.
Džordž Orvel je već znao da ako svi veruju u laž koja se širi, onda je laž otišla u istoriju i postala istina. I zato jasno kažemo: Ne verujemo više vašim lažima. Znamo da oružje ubija i da su tenkovi tu da ratuju.
A takođe znamo da se naša sloboda ne brani u Ukrajini, isto tako malo kao što se brnila nešto ranije u Hindukušu. I ne radi se o plemenitim vrednostima u ovom ratu, već o NATO-u i obimu američke sfere uticaja. I zato smo tu, da zaustavimo ovo besmisleno umiranje. A tu smo i zato što se ne osećamo predstavljenim od strane nemačke vlade.
Ne osećamo se kao zelena ministarka spoljnih poslova koja gazi po međunarodnoj sceni kao slon u porculanskoj radnji i ima toliko malo kontrole nad svojim javnim izjavama da je objavila rat Rusiji. Ne, ne osećamo da nas predstavlja gđa Berbok. I ne osećamo se predstavljenim od strane
Panzer-Tonija i svih entuzijasta zelenog oružja koji odaju utisak da bi želeli da se otkotrljaju u Rusiju u Leopardu sa napunjenom cevi. Kakva se debata tamo vodi?
Petra Keli bi se sa užasom okrenula u grobu. Ovde moramo jasno to reći.
I dragi prijatelji, ne osećamo se da nas predstavlja lobistkinja za oružje, Štrak-Cimerman, kojoj je očigledno više stalo do bilansa Rajnmetala i kompanije nego do sudbine ljudi u Ukrajini ili čak svetskog mira.
Ne! Ne osećamo se predstavljenim od strane ove žene i FDP-a, gde Štrak-Cimermanova daje ton. Ali mi se ne osećamo ni kao kancelar koji u početku uvek okleva i poziva na promišljenost i oprez, ali onda redovno popušta pred ratnim bubnjarima u svojoj koaliciji i prelazi jednu za drugom postavljenu crvenu liniju. Ne, gospodine Šolc, ni mi se ne osećamo zastupljenima s vaše strane, jer je to fatalna politika!
Ne želimo da nemački tenkovi pucaju na praunuke miliona onih Rusa i Ruskinja čije je dede i pradede vermaht brutalno ubijao. Ne želimo da se na njihove praunuke ponovo puca iz nemačkog oružja. I zato smo ovde, jer je zaista potpuno zaboravljena istorija. Zar se oni ne sećaju šta je nekada bila nemačka istorija?
Dragi prijatelji, mi ne želimo – i zato smo ovde – da Nemačka dozvoli da bude sve više uvučena u ovaj rat dok rat ne dođe i zakuca na naša vrata. Mi to definitivno ne želimo, i tome se opiremo, i zato nas ima toliko ovde.
Ne, dosta je bilo, dole rat!
Slažemo se sa velikom spisateljicom pacifističkinjom Bertom fon Sutner, koja je jednom napisala: Nijedan razuman čovek ne bi ni sanjao da pere mrlje od mastila mastilom ili uljane mrlje uljem. Samo krv treba iznova i iznova ispirati krvlju.
Ne, dragi prijatelji, mi to ne želimo! Zaustavimo krvoproliće! Mi se zalažemo za mir i protiv rata. Tu smo i nećemo otići! Dajmo startni signal za novi snažan mirovni pokret u Nemačkoj danas!
Mnogo vam hvala!”
A na sve to evo i nedano objavljenog intervjua Sahre Vagenkneht koji upotpunjuje sliku u Nemačkoj.
“Ako samo bogati glasaju, to više nije demokratija”
Interviju sa Sahrom Vagenkneht koji je objavljen na sajtu Cicero 5. novembra 2022. godine. Autor intervijua je Ben Kriške, novinar iz Minhena i jedn od urednika u ovom mediju.
Energetska kriza, inflacija i društveni preokret: vremena su zapravo predodređena za stranku koja sebe naziva Levica (Die Linke). Ali oni su u zavadi i dobijaju jedan loš izborni rezultat za drugim. Sahra Vagenkneht u intervjuu govori o tome da je na levici, o svojim idejama o razumnoj politici i krizi u Levoj stranci i otkriva da li planira da osnuje novu političku snagu.
Gospođo Vagenkneht, da započnemo naš razgovor, zamolio bih vas za kratku definiciju: šta mislite da je politički „levo“?
Levica za mene znači da se bavim pre svega onima koji ne potiču iz imućne porodice i koji i danas imaju mnogo lošije mogućnosti za obrazovanje i napredovanje; za ljude koji moraju da zarađuju za život teškim, obično neinspirativnim radom. Naravno, levo znači i brigu o produktivnoj, inovativnoj ekonomiji. Ali glavna briga je da svako dobije svoj pravi deo i da niko ne mora da živi u siromaštvu. Što se tiče spoljne politike, za mene levica znači zalaganje za mir, diplomatsko rešenje sukoba i globalno razoružanje.
Na fonu ove definicije, kako ocenjujete dosadašnji politički rad SPD/FDP /Zelene vlade? Uostalom, postoje dve stranke koje bi sebe manje-više opisali kao levičarske.
Pa, to je tipično za ono što se danas podrazumeva pod „levo“. Ne mislim da je legalizacija kanabisa pogrešna, imam velikih problema sa takozvanim „Zakonom o samoopredeljenju“. Ali ono što je ključno jeste da sa društvene tačke gledišta, vlada radi upravo suprotno klasičnoj levičarskoj politici. Socijalni problemi u našoj zemlji su sve gori. Eksplozija troškova energije najviše pogađa siromašne, ali takođe uništava našu srednju klasu. U spoljnopolitičkom smislu, vlada tvrdoglavo ide na vojnu kartu. Nema nikakvih napora za mirovne pregovore i diplomatsko rešenje. Tako doprinosite da rat u Ukrajini sve više eskalira.
O tome ćemo za trenutak. U mom krugu prijatelja i poznanika ima ljudi koji bi se verovatno opisali kao „levi” i glasali za Zelene. Znači ovi ljudi uopšte nisu ostali? Ili su Zeleni samo posebno dobri u održavanju levičarskog nastupa?
Zeleni su posebno ono što se danas podrazumeva pod „levicom“. To je više životni stav: vozim teretni bicikl ili električni automobil i kupujem stvari u organskoj radnji. Ne želim to uopšte da omalovažavam. Takođe kupujem u prodavnici zdrave hrane s vremena na vreme. I svima je u interesu da ljudi u centru grada ne koriste automobile za kratka putovanja. Ali problem je što mnogi u ovom miljeu sebe smatraju boljim ljudima zbog svog načina života. Oni gledaju sa visine na ljude koji, na primer, nemaju alternativu automobilima u ruralnim sredinama ili koji ne mogu da priušte ni električne automobile ni organske proizvode. Problem je u misionarskom vaspitnom žaru kojim se želi diktirati drugima kako treba da žive. Kada se ovaj pristup kombinuje sa političkom moći, postaje opasan.
Pre nekoliko dana optužili ste Zelene da su „najopasnija stranka u Bundestagu“. Zašto su Zeleni opasniji od AfD-a?
Rekla sam „sudeći po šteti koju prave“. AfD može samo da priča. Zeleni zauzimaju ključna vladina odeljenja. Habek je odlučio da prekine kupovinu ruske nafte krajem godine, bez pristupačne alternative. Zeleni su posebno van dodira sa stvarnošću, ignorišući pitanja koja mnoge ljude u ovom trenutku drže budnima. Oni predstavljaju bogati, metropolitan akademski milje u kojem je popularna ideja da je samo skupa energija dobra energija. Takođe mislim da je gospođa Berbok pogrešan izbor za ministra spoljnih poslova.
Na koji način?
Njihova naivna moralizacija spoljne politike ima ono što je potrebno da nas uvede u veliki rat. Zadatak bi sada bio da Nemačka zajedno sa Francuskom i drugim evropskim zemljama pozove na mirovne pregovore, da napusti prethodni put, da isporučuje sve više oružja i da gleda kako rat eskalira. Evropa mora da izvrši pritisak na SAD tako što će povući svoju bezuslovnu vernost. Jer ako se rat proširi, mi ćemo biti prvi na udaru. Možete se moralno naduvati i ubrojati u „dobre momke“ jer se vojnom snagom borite protiv opšte omraženog Putina. Ali na kraju, Putin sedi na nuklearnom dugmetu, i neće se ni povući iz Ukrajine, a da nije iscrpeo sve opcije koje ima vojno. Mislim da je neodgovorno rizikovati.
Upravo ste pomenuli planirani zakon o samoopredeljenju: šta vam smeta u tome?
Mislim da je veoma problematično skoro sugerisati da vrlo mladi ljudi u ionako teškoj fazi puberteta traže rešenje za svoje probleme u promeni pola. Mnoge mlade žene s pravom se bore sa društvenom rodnom ulogom, sa nižim mogućnostima zarade i napredovanja koje i dalje imaju u poređenju sa muškarcima danas. Ali zbog toga ih ne treba motivisati da promene biološki pol.
U Velikoj Britaniji sada se vode tužbe protiv lekara koji su radili takve operacije mladim ljudima. Pacijenti su kasnije duboko zažalili zbog ovih intervencija. Takođe mislim da je opasna ideja da svako može da promeni svoj pol upisom u kancelariju i da muškarci mogu da dobiju pristup ženskim sportovima, skloništima za žene ili ženskim zatvorima. Sada postoje dva pola. Oni koji negiraju biološke razlike uzroku jednakosti čine medveđu uslugu.
Da li to znači da zakon o samoopredeljenju ne bi bio levičarski projekat?
Ne. Mislim da je cela diskusija o rodu preterana. U retkim prilikama kada zreli, odrasli ljudi zaista osećaju da su u pogrešnom telu, potrebna im je pomoć i niko ne bi trebalo da bude diskriminisan zbog toga. Ali treba prestati da se pretvaramo da je ovo masovna pojava. Političari svakako ne bi trebalo da otvaraju put sve većem broju mladih ljudi da uzimaju blokatore puberteta ili da im se izvrše nepovratne hirurške procedure na telu.
Da li bi onda, da damo još jedan primer, barem paketi pomoći savezne vlade bili levičarska politika? Odgovorni političari kažu da bi paketi pomoći pokazali da se zabrinutost građana shvata ozbiljno.
To je kao kada palikuća zapali celo selo, a zatim pomogne u gašenju kuće i želi da bude slavljen kao veliki vatrogasac zbog toga. Ne Putinov rat, već ekonomske sankcije Rusiji koje su usledile su razlog zašto cene energenata eksplodiraju. A posebno u Nemačkoj, jer druge zapadne zemlje izbegavaju sankcije ili su one slabo pogođene. Gas je u Nemačkoj trenutno osam puta skuplji nego u SAD. I subvencija ovde, olakšica tamo, to ne ublažava ogromne dodatne troškove. Razgovarala sam sa zanatlijama, poljoprivrednicima i pekarima koji, uprkos paketima pomoći, moraju da se plaše za život.
Kako objašnjavate da se 2022. suočavamo sa urganom kada kažete da prvo moramo da se uverimo da je ljudima u zemlji dobro?
Da, ovo je čudna debata. Nekada je bilo razumljivo da je primarna odgovornost vlade bila da osigura da njeni građani rade dobro. Ako to danas kažete, sumnjiče vas da ste nacionalista. Ovo samo pokazuje da smo zaboravili kako da vodimo razumne diskusije. U debatama doživljavamo emocionalni i moralni naboj koji nije dobar za našu demokratiju.
Ali zar „međunarodna solidarnost” nije briga stare levice?
Ja sam za međunarodnu solidarnost. Ali ono što Nemačka trenutno radi nema mnogo veze sa tim. Podigli smo i cenu gasa jer smo kupovali po ludim cenama da napunimo rezervoare za skladištenje gasa. Siromašnije zemlje nisu imale šanse da izdrže korak. Sankcije protiv žita i đubriva iz Rusije doprinose povećanju cena pšenice i povećanju gladi u trećem svetu. Opravdanje ove politike plemenitim moralom je takođe prilično lažno. Kažete, na primer, da ne možete kupiti naftu i gas od diktatora i ratnog zločinca poput Putina. Istovremeno, Šolc i Habek putuju do islamističkih diktatora i ratnih zločinaca na Bliskom istoku da po mnogo većim cenama kupuju energente. To je problem za svaka etička ubeđenja – ne razmišljate o posledicama. Na kraju, šteta je ogromna, samo što obično ne trpe oni koji su je izazvali – oni sebe doživljavaju posebno dobrim ljudima.
Tokom pandemije korone, energetske krize i inflacije videli smo uznemiravajuća stanja. Proširuje se jaz između bogatih i siromašnih. U Minhenu, gde ja živim, normalan radnik više ne može da nađe stan koji bi mogao da plati. Sve su to neprijatne tendencije. Ipak, vremena su zapravo predodređena za levičarsku politiku – a time posebno za stranku koja sebe naziva Levicom, zar ne?
Mislim da bi kredibilna partija za mir i socijalnu pravdu imala veliki potencijal? Ankete pokazuju da ima mnogo ljudi koji se više ne osećaju zastupljenim u postojećim strankama. Levica je nekada bila kredibilna politička snaga. Imali smo dvocifrene rezultate na saveznim izborima, čak i 2017. je i dalje bilo preko 9 odsto. Ovi birači su poslednjih godina sve više odbijani preusmeravanjem sadržaja.
Dakle, da li trenutno doživljavamo početak kraja Levice?
Stranka koja stalno dobija loše rezultate treba da se zapita šta radi pogrešno. U Levici, pak, rukovodstvo uvek krivi neki spoljni uzrok. Samokritičke rasprave o tome da li izborni porazi možda nemaju veze sa rukovodstvom i sadašnjom orijentacijom stranke zapravo nikada nije bilo. To je tragedija: kada ljudi žele drugačiju politiku, samo AfD trenutno ima koristi. To vidimo i u drugim zemljama: ako više nema razumne politike i ozbiljne opozicije, desnica preuzima. Zapravo, stranke koje sebe nazivaju demokratskim imaju odgovornost da to spreče.
Koliko se plašite pomeranja udesno? Nemačka nije Italija ili Švedska. U ovoj zemlji, AfD je u velikoj meri izolovana od ostatka političkog sistema.
Mislim da ni AfD neće preuzeti vlast. Ali to svakako ne čini naše društvo boljim mestom kada stranka koja toleriše desničarske ekstremiste i naciste u svojim redovima postaje sve jača. Pre svega, međutim, za demokratiju je problem kada se sve više ljudi uopšte ne prepoznaje da iko zastupa njihove interese i zbog toga ostaje kod kuće tokom izbora. O ovome se premalo raspravlja. Ne samo da imamo sve veće rezultate AfD-a. Imamo i snažan trend glasačke apstinencije, posebno među onima kojima je loše. Danas se pouzdano može izvući zaključak o prosečnom prihodu od izlaznosti na izbore u stambenom naselju. Siromašniji više ne izlaze na izbore jer shvataju da nijedna stranka ne zastupa njihove interese. Ali demokratija u kojoj u nekom trenutku glasaju samo bogati više nije demokratija.
U ovom kontekstu, kolika je masa potencijalnih glasača Levice? I zašto ona apsolutno nije u stanju da ih povrati?
Kada su u pitanju potencijalni birači, mogu se osloniti samo na ankete. Bila je nedavno jedna od INSA-e da bi stranka sa profilom kakvu ja promovišem trenutno imala 30 odsto izbornog potencijala i skoro sigurno bi je izabralo oko 10 odsto birača sa pravom glasa. Verujem da mnogo ljudi želi političku snagu koja može da izvrši pritisak na ovakvu vladu da promeni svoju politiku. Kada je levica bila relativno jaka, promenila je stvarnu politiku. SPD je naknadno izvršio niz socijalnih korekcija. Ne želim ni da zamišljam kakva će biti naša država za godinu-dve ako se njihovom sadašnjom politikom ne zaustave vladajuća koalicija.
I dalje ste jedan od najpopularnijih političara u Nemačkoj. Ipak, pročitao sam da je posle vašeg poslednjeg govora u Bundestagu došlo do „talasa ostavki“ u vašoj stranci. Kakvu ulogu imate vi lično u zapuštenom stanju vaše stranke?
Tačno je. U poslednjih nekoliko nedelja, posebno veliki broj ljudi je napustio levicu. Međutim, javilo mi se mnogo ljudi koji su to uradili jer se vrh stranke ogradio od sadržaja mog govora. Zapravo, verovatno nikada nisam imala tako pozitivan odgovor stanovništva na govor Bundestaga. Sada je, naravno, možda bilo članova koji su otišli zbog mene. Ali čista pražnjenja ne govore ništa o uzrocima. Takođe morate znati da je u ovom periodu doneta odluka da levica podržava bezuslovni osnovni dohodak. I to je možda doprinelo ostavkama.
Da li ste protiv bezuslovnog osnovnog dohotka?
Da. Mislim da svako treba da ima pravo i mogućnost da dobrim poslom zarađuje za život. Svako ko ostane bez svoje krivice mora biti zaštićen odgovarajućim osiguranjem za slučaj nezaposlenosti, koje se zasniva na njihovom poslednjem prihodu i plaća se sve dok ne može da nađe odgovarajući posao uprkos svim naporima. Bezuslovni osnovni dohodak nikada ne može dostići nivo solidnog osiguranja za slučaj nezaposlenosti jer to ne bi bilo priuštivo. U najboljem slučaju, to može biti beneficija na nivou siromaštva, ali je i dalje veoma skupo jer bi svi trebalo da je dobiju.
Poznato je da ste veoma argumentovani. Sada kažete da dobijate mnogo pozitivnih povratnih informacija za svoje stavove. Ali u isto vreme dobijate i mnogo negativnih povratnih informacija. Neki kritičari vas nazivaju „onom koja razume Putina“. Optuženi ste i da ste dobili odobrenje od delova AfD-a. Zar vas to ne tera na razmišljanje?
Ovo pre pokazuje da mnogi više nisu u stanju da objektivno razgovaraju. Osuđujem ovaj rat, smatram ga zločinačkim. Ali zalažem se da se to okonča diplomatskim putem kako bi se izbegla dalja eskalacija. Koliko su naše debate spale na nizak nivo pokazuje činjenica da se takvi stavovi sada difamiraju kao „onaj ko razume Putina“ ili „propagandisti Kremlja“. I na aplauz AfD-a: Da li zaista želimo da postavimo referentnu tačku za diskusiju šta AfD misli? Dakle, ako AfD kaže da je nebo plavo, onda svi moraju da tvrde da je žuto, jer bi inače mogli dobiti „aplauz sa pogrešne strane“? To nije funkcionisalo tokom izbegličke krize, kada niko nije smeo da razgovara o problemima imigracije, a da ga ne optuže da je „rasista“. Dakle, AfD je imao jedinstvenu prodajnu ponudu koja ih je dovela do Bundestaga.
Na primer, neko ko se više ne oseća da ga predstavlja vaša stranka je pisac Kristijan Baron. Nedavno smo ga intervjuisali. Baron je očigledno na levoj strani i odrastao je u lošim uslovima. Kaže: „U Nemačkoj je potrebna nova levičarska snaga.“ Ako sam vas do sada dobro razumeo, da li biste se složili sa njim?
Da. I veoma ga cenim, i kao pisca. Napisao je sjajne knjige. Jedna je o njegovom ocu, druga o njegovim dedovima, ljudima koji su morali da žive u uslovima o kojima nemate pojma u zelenom mehuru pokvarenom prosperitetom, i koji naravno utiču u svojoj surovosti i svakodnevnoj borbi za opstanak. Baron opisuje skučenost i ograničenja života na dnu i šta to čini onima koji su pogođeni. Lakše je biti srećna, fina osoba kada si odrastao dobro zaštićen i zbrinut u blagostanju. Dosta često ovih dana na ove ljude gledaju prezrivo, preziru ih. S druge strane, Baron piše u svojim knjigama o njima. Mislim da je to veoma važno.
Ključna reč „nova levičarska narodna snaga“ koju Baron zahteva: pre četiri godine pokušali ste da osnujete novi levičarski kolektivni pokret sa „stand up“ (ustanio, prim.prev.). Zašto je projekat propao?
U to vreme sam bila predsednica poslaničke grupe i nisam želela da osnivam novu stranku. Zato je „stand up“ trebalo da postane pokret koji menja orijentaciju levičarskih partija, posebno Levice i SPD. Hteli smo da uzdrmamo rukovodstvo obe stranke da predstavlja ljude zbog kojih su ove stranke i osnovane. Obratili smo se prema 170.000 ljudi sa svojom zabrinutošću, ali nismo imali nikakvu strukturu, organizaciju. Zauzvrat, „stand up“ stranke su se oglušile i stoga je na kraju propao.
Tada bi logičan korak bio osnivanje ne kolektivnog pokreta, već direktno nove partije. Prema anketama, svaka deseta osoba mogla bi da zamisli da glasa za “Listu Sahre Vagenkneht”.
Ali postoje slični problemi kao i sa „stand up“. Kada se formira nova stranka i mnogi ljudi žele da joj se pridruže, ne postoje samo pošteni, pošteni i posvećeni suborci, već i oni koji drugima otežavaju život, koji deluju destruktivno i koji mogu imati potpuno drugačije poglede i namere. U najgorem slučaju, ovo vodi u pravcu koji više nema nikakve veze sa originalnim projektom. Kao što se desilo sa AfD-om, a nažalost i sa levicom.
Da vas drugačije pitam: da li nameravate da osnujete svoju stranku?
Ja sam pripadnik levice, ali vidim potrebu za kredibilnom strankom za mir i socijalnu pravdu.
Ipak, dozvolite našim čitaocima misaonu igru: šta bi trebalo da bude u osnovnom programu nove levičarske partije? Kako to treba uskladiti?
Smatram da je potrebna partija koja se, s jedne strane, zalaže za klasična socijalna pitanja: dobre plate, socijalno osiguranje, dobar nivo penzija. Ne može biti da je sve više ljudi koji su ceo život radili siromašni u starosti. Ali ona takođe treba da se zalaže za ekonomiju sa jakom srednjom klasom i fer konkurencijom i za pluralizam mišljenja i toleranciju. Čak je i mesto razumnog liberalizma napušteno u političkoj areni. Svojom energetskom politikom, kao i politikom prema Koroni, Vlada pre svega uništava mala i srednja preduzeća, dok velika osvajaju tržišni udeo. Naš ekonomski sistem sve manje ima veze sa pravednom tržišnom ekonomijom.
Čak i savremeni konzervativizam u smislu očuvanja zajedničkih vrednosti i tradicija koje stvaraju koheziju više nema pravu adresu na političkom spektru. Kratkoročno, međutim, nije reč o velikim programskim nacrtima, već o sprečavanju trajnog uništenja važnih sektora naše privrede. Političari treba da shvate da je jeftina energija uslov postojanja naše industrijske dodate vrednosti, koja je relativno visoka u odnosu na druge zemlje. Uz to, ponovo se treba osloniti na diplomatiju i razumevanje u spoljnoj politici i stati na kraj lažnom moralu. Da ne postoji ništa osim besprekornih demokratija od kojih bi dobijali energiju i sirovine, to bi bilo divno. Ali to jednostavno nije slučaj.
Zatim ću ukratko rezimirati: Manje vas zanima „levo” ili „desno” nego zdrav pragmatizam.
Verujem da je mnogima sve teže da se svrstavaju na „levu” i „desnu”. Zabrinjava me politika u interesu velike većine ljudi u našoj zemlji. Za ovo nam je potrebna ekonomija koja je inovativna i produktivna, koja zahteva funkcionalnu konkurenciju. Istovremeno, potrebni su nam zakoni koji štite slabe i, naravno, zakoni koji nas sprečavaju da uništimo naše prirodne osnove života. Ali to ne postižemo tako što ubijamo našu domaću proizvodnju strogim ekološkim propisima, a zatim uvozimo proizvode koji su proizvedeni u mnogo problematičnijim uslovima. Zeleni su takođe lažljivi u svojoj klimatskoj i ekološkoj politici i nanose više štete nego prethodne vlade. Razmislite o ponovnom pokretanju termoelektrana na ugalj, masovnoj kupovini fracking gasa ili LNG terminala kod nemačke obale, koje je Habek kupio od Resterampea i kojima više nije bilo dozvoljeno da se koriste na drugim mestima zbog visokog nivoa hlora u vodi.
Priredio Lebreht Gašpar
