Поштовани читаоци,
Овде је пре више од два сата поставњен интервју са Сахром Вагенкнехт.Али стигао је и извештај нашег сарадника Лебрехта Гашпара из Немачке.Сматрамо да ће вам објављивање овог извештаја и говора Саре Вагенкнехт а све уз њен интервју од пре извесног времена употпунити слику дешавања у Немачкој.
Као прво,ево извештаја нашег сарадника Лебрехта Гашпара
Још од раног јутра сви регионални возови који су ишли к Берлину били су крцати. Били су бројни и аутобуси које су организовале локалне мировне иницијативе, синдикалци и окружна удружења левице. На основу изјава стјуарда, фото и видео материјала, било је бар 50.000 учесника ако не и више, знатно више од најављених 10.000. За организаторе митинга, успех је тим већи јер су морали све да организуј са веома малим тимом и то за само две недеље и без подршке стално запослених функционера из партија, синдиката, друштвених организација или цркава. У почетку и без буџета. И што је више него уочљиво, иницијатори су погодили нерв Немаца. Мир за Украјину кроз дипломатске иницијативе уместо све више испорука оружја и дугог рововског рата је забринутост коју деле многи. И упркос леденој хладноћи, снегу и ветру, људима је било толико важно да су долазили у десетинама хиљада.
На самом терену око Бранденбуршких двери полиција је морала да прошири ограђено подручје и преусмери масу људи на велику површину – због пренасељености. С-бан и У-бан станица код Бранденбуршке капије привремено су биле затворене. Возови се ту више нису заустављали. Они који су делили новине, летке или натписе брзо су остали празних руку.
Учешће десетина хиљада људи на митингу изазвало је прави шок за неке представнике медија. И то што је све било мирно, што су митингом доминирали нормални, мирољубиви људи, парови и породице са децом, од којих су неки допутовали из далека; и то што митингом нису доминирао тзв Куерфронт нити АфД, како су прижељкивали неки медијски и политички противници очигледно је било неподношљивије за њих. Наводна масовна мобилизација десничара на митинг, о чему је писано у појединим медијима са очигледном намером да се обесхрабри људе да присуствују, испоставила се као бесмислица. Покушај противника митинга да ово искористе као доказ десно-левог попречног фронта испао је једнако патетичан као и покушај неколико раштрканих десничара да митинг искористе за свој саморекламерство. Редари су без помоћи полиције уклонили са скупа малу групу десничарских екстремиста окупљених око Јигена Елсесера, власника продесничарског часописа „Компакт“.
Оно што је било уочљиво, јесте следеће: хиљаде чланова и бирача Левице активно је узело учешће на митингу, многе месне организације су организовано долазиле у Берлин и присуствовале митингу. За то време њихово руководство је упадљиво одсутно и унапред је давало знаке за медијску кампању против митинга Сахре Вагенкнехт. То ће, како се брзо показало бити предмет даљњег и убрзаног раскола у Левици.
Институт за проучавање јавног мњења „Инса” је промптно реаговало и преко својих унапред ангажованих анкетара у добро осмишљеној и планираној анкети утврдио да већина Немаца подржава мировни манифест Вагенкнехтове и Шварцерове.
Резултати „Инсе” су кратки, али јасни: 39 одсто одобрава манифест, 38 одсто не, остали немају мишљење. Много је више жена: 45 одсто је за мировни манифест, у поређењу са само 29 одсто који одбацују иницијативу левичарске политичарке. Остали се уздржавају.
Запањујуће је и то да се са манифестом сложило 89 одсто испитаних који би радије себе ставили у центар или конзервативце. Дакле, јасно је – мировни покрет више није левичарски или зелени покрет. Задивљујућа је, на пример, подршка из табора синдиката мировном манифесту, где се са њим слаже 39 одсто.
Говор Сахре Вагенкнехт који ће, сва је прилика имати далекосежне последице на немачку политичку сцену, нарочито на ону на левици.
„Драги Пријатељи мира!
Тако ми је драго што сте сви данас дошли овде. И знам да
многе хиљаде људи уживо прати наш митинг на разним стримовима. Мислим да данас можете да видите колико нас је. И од сада подићи ће се наш глас тако гласно да се више неће моћи игнорисати. Јер, драги пријатељи, не само да нас је много,већ сада почињемо и да се организујемо јер је Немачкој коначно потребан заиста снажан мировни покрет.
Сви сте пратили шта се догодило када смо Алис Шварцер и ја први пут потписале наш Манифест за мир. У делу политичке и медијске јавности у Немачкој избила је права хистерија.
За колико тога су нас оптуживали! За шта нас све нису оптуживали! Нас и, наравно, више од 600.000 људи који су потписали наш манифест. Ми смо цинични, бескрупулозни, аморални, Путинови послушници, можда чак и плаћени од Путина. Па ипак, народ се није дао одвратити. Потписали сте наш манифест. Сваким даном све више људи потписује манифест. И морам још једном да кажем, то је сјајно од свих вас! Велико хвала! Кампања против нас кулминирала је покушајем да нас споје са екстремном десницом. Ово показује колико је дискусија у Немачкој постала болесна. Од када су позив на мир, позив на дипломатију и преговоре десничарски? А бити пијан од рата вероватно је левичарење!
Неки су очигледно потпуно изгубили политички компас. И поново ћу то рећи врло јасно, само да одвратим све који желе да то поново шире унаоколо, јер се то заправо подразумева. Али ипак ћу поновити: Наравно, неонацистима и грађанима Рајха који стоје у традицији режима који су одговорни за најгоре светске ратове у људској историји није место на нашем мировном
скупу. Али то се подразумева, зар не?
Али такође кажем и следеће: свако ко жели да нам се придружи у демонстрацијама за мир и преговоре поштеног срца добродошао је овде и не треба да правимо тако глупу дебату од тога. Нервира ме на ком нивоу се сада води дискусија у Немачкој. Заиста је неизрециво.
И такође мислим –хтела бих ово да поновим овде – ако говоримо о отворености према закону – то је термин који се доста често користио уочи митинга – ако говоримо о отворености за закон, онда онима који лупају у ратне бубњеве треба да се врашки натрља нос! То су људи који се не стиде да се удруже са онима који обожавају праве нацисте. Мислим, на пример, на бившег
амбасадора и заменика министра спољних послова Украјине, господина Мелника, који то не крије. Мелник и друга позната имена у овој земљи не крију да у нацистичком сараднику Степану Бандери, на пример, виде националног хероја и да подсетим: Бандера, антисемита, је суодговоран за убиство хиљаде Јевреја, Пољака и Руса. И овог човека поштују Мелник и други, а придружују им се и наши ратни бубњари који нама говоре о попречним фронтовима и десничарској отворености.
Каква је ово лажна дебата! Желела бих да то поново разјасним. Али хистерично урлање у деловима политичке сцене и медија такође показује, наравно, да нас се заиста плаше. Они се плаше новог мировног покрета, и мислим да имају разлога за то. Плаше се да више неће моћи да наставе своју политику.
А ја вам кажем, ми смо управо због тога овде, да не могу да наставе такву политику. Па молим вас, ако су уплашени, то је комплимент за све нас!
Ради се о много тога. С једне стране, ради се о окончању страшних страдања и умирања у Украјини. Ради се о понуди да се преговара са Русијом уместо да се размењују меци, о бесконачном рату исцрпљивања са све новијим оружјем. Мислим, морате да замислите ово: Бела кућа, Џо Бајден, има дугогодишње уговоре са компанијама за оружје – то јест, уговоре на дуги низ година – обавезу да ће снабдевати Украјину оружјем. Дуги низ година ратна машина треба да има муницију и да не остане без оружја.
Каква је ово сулуда и цинична политика!
А онда устану и кажу да је то солидарност са Украјином.
Каква лаж! То није солидарност! Ово је управо супротно томе, јер солидарност,то је савршено јасно, солидарност би значила учинити све да се оконча умирање.Солидарност значи спашавање живота, а не њихово уништавање. Солидарност значи радити за мир, а не за рат. А за то вам не требају тенкови, потребна вам је дипломатија, преговори и спремност на компромис са обе стране. То вам треба, то је солидарност.
И да, наравно, то је оно што ја кажем: Наравно, овај апел иде и руском председнику. Наравно, Путин такође мора бити спреман на преговоре и на компромисе. Украјина не сме да постане руски протекторат. Али након свихизвештаја које имамо о мировним преговорима на пролеће – а у то време су били укључени и израелски премијер (…) и турска влада – после свих извештаја о
преговорима у то време, човек ће рећи да очигледно нису били тамо у време када је руска страна пропала. И то је, такође, део истине, мислим.
Дакле, ради се о окончању умирања у Украјини. Али има више од тога. О томе је овде већ било речи. У питању је и отклањање опасности да се овај рат прошири на целу Европу, можда и на цео свет, и то је проклето велики ризик.
Сви смо видели да је удар украјинске ракете у Пољској у то време, која је првобитно представљена као руска ракета, довела до тога да су прво луди људи захтевали да члан 5 ступи на снагу.
А сви знамо да руска ракета може да слети на другу страну Украјине, чак и случајно. И шта се дешава? Имамо ли онда случај савеза? Хоћемо ли онда имати светски рат? То значи да са сваким даном одуговлачења овог рата и са сваким смртоносним оружјем које настављамо да испоручујемо у ово буре барута расте опасност од великог рата у целој Европи, а можда и у целом свету. И то
морамо зауставити. И ми се томе противимо данас, јер је то неодговоран развој догађаја који апсолутно мора да се заустави.
А онда нам се каже: Да, то је Путинова пропаганда! Не, драги људи, и генерални секретар УН Гутереш је недавно врло јасно упозорио да ће свет широм отворених очију ући у велики рат. Да ли је Гутереш и Путинов пропагандиста? Боже мој, како можеш тако затворити очи, како се толико опити ратом да не видиш опасност. Лудо је бити одговоран за то! Или би неки могли помислити: О, ову опасност морамо херојски прихватити јер се боримо за добро и на правој смо страни историје. А онима који то кажу желела бих јасно да одговорим: не, ако би се прихватила опасност од нуклеарног пакла, онда нисте на правој страни историје и ако не учините све што је у вашој моћи да спречите опасност од такве ескалације, не борите се за добро, него сте неодговорни.
Нуклеарни ратни сат тренутно је на минут и по до дванаест. Научници који надгледају овај сат недавно су га поново померили. Зар савезну владу уопште није брига? Никада раније, чак ни током Хладног рата, свет није био тако близу нуклеарног пакла. И зато смо данас овде, јер ово не сме да
се настави. Тај атомски сат мора да се врати назад, до ђавола, мора да иде даље од дванаест сати а не да му се још више приближава.
Још увек се добро сећам свог детињства и младости. То су биле 1980-те, време када се расправљало о стационирању пројектила у Немачкој и програму ратова звезда. Одрастала сам у страху од великог рата, плашила сам се облака у облику печурака над Берлином. И још увек могу да се сетим колико сам бил захвалн када је почела нова ера са Михајлом Горбачовим. Време разговора о разоружању и споразума о разоружању.
И то је било време када се осећало да почиње ново доба, доба разоружања, сарадње и заједничке безбедности. Признајем да сам у годинама које су уследиле скоро заборавила какав је осећај плашити се рата. Данас поново знам. Данас, тридесет година након Горбачова, Путин је ставио на чекање последњи важећи споразум о разоружању. Он је то учинио након што су се САД
претходно повукле из Уговора о АБМ, ИНФ уговора и Споразума о отвореном небу.
Нико више не говори о разоружању. Данас се све надограђује, а нуклеарни арсенали се модернизују. Данас политичари наше земље, која своје уједињење дугује Горбачову, желе да упропасте Русију. Данас би немачки борбени тенкови поново требало да почну да пуцају на руске војнике, а Мелник је барем сигуран да ће ускоро бити испоручени и борбени авиони.
Драги пријатељи, морамо да зауставимо ово лудило. Зато смо данас овде.
Драги пријатељи, ми живимо у орвеловском свету. Какве нам приче причају? Тенкови стварају мир, оружје спашава животе, а украјински олигархијски капитализам, једнако корумпиран као и руски, каже се да се бори за нашу слободу и нашу демократију.
Џорџ Орвел је већ знао да ако сви верују у лаж која се шири, онда је лаж отишла у историју и постала истина. И зато јасно кажемо: Не верујемо више вашим лажима. Знамо да оружје убија и да су тенкови ту да ратују.
А такође знамо да се наша слобода не брани у Украјини, исто тако мало као што се брнила нешто раније у Хиндукушу. И не ради се о племенитим вредностима у овом рату, већ о НАТО-у и обиму америчке сфере утицаја. И зато смо ту, да зауставимо ово бесмислено умирање. А ту смо и зато што се не осећамо представљеним од стране немачке владе.
Не осећамо се као зелена министарка спољних послова која гази по међународној сцени као слон у порцуланској радњи и има толико мало контроле над својим јавним изјавама да је објавила рат Русији. Не, не осећамо да нас представља гђа Бербок. И не осећамо се представљеним од стране
Панзер-Тонија и свих ентузијаста зеленог оружја који одају утисак да би желели да се откотрљају у Русију у Леопарду са напуњеном цеви. Каква се дебата тамо води?
Петра Кели би се са ужасом окренула у гробу. Овде морамо јасно то рећи.
И драги пријатељи, не осећамо се да нас представља лобисткиња за оружје, Штрак-Цимерман, којој је очигледно више стало до биланса Рајнметала и компаније него до судбине људи у Украјини или чак светског мира.
Не! Не осећамо се представљеним од стране ове жене и ФДП-а, где Штрак-Цимерманова даје тон. Али ми се не осећамо ни као канцелар који у почетку увек оклева и позива на промишљеност и опрез, али онда редовно попушта пред ратним бубњарима у својој коалицији и прелази једну за другом постављену црвену линију. Не, господине Шолц, ни ми се не осећамо заступљенима с ваше стране, јер је то фатална политика!
Не желимо да немачки тенкови пуцају на праунуке милиона оних Руса и Рускиња чије је деде и прадеде вермахт брутално убијао. Не желимо да се на њихове праунуке поново пуца из немачког оружја. И зато смо овде, јер је заиста потпуно заборављена историја. Зар се они не сећају шта је некада била немачка историја?
Драги пријатељи, ми не желимо – и зато смо овде – да Немачка дозволи да буде све више увучена у овај рат док рат не дође и закуца на наша врата. Ми то дефинитивно не желимо, и томе се опиремо, и зато нас има толико овде.
Не, доста је било, доле рат!
Слажемо се са великом списатељицом пацифистичкињом Бертом фон Сутнер, која је једном написала: Ниједан разуман човек не би ни сањао да пере мрље од мастила мастилом или уљане мрље уљем. Само крв треба изнова и изнова испирати крвљу.
Не, драги пријатељи, ми то не желимо! Зауставимо крвопролиће! Ми се залажемо за мир и против рата. Ту смо и нећемо отићи! Дајмо стартни сигнал за нови снажан мировни покрет у Немачкој данас!
Много вам хвала!”
А на све то ево и недано објављеног интервјуа Сахре Вагенкнехт који употпуњује слику у Немачкој.
“Ако само богати гласају, то више није демократија”
Интервију са Сахром Вагенкнехт који је објављен на сајту Цицеро 5. новембра 2022. године. Аутор интервијуа је Бен Кришке, новинар из Минхена и једн од уредника у овом медију.
Енергетска криза, инфлација и друштвени преокрет: времена су заправо предодређена за странку која себе назива Левица (Die Linke). Али они су у завади и добијају један лош изборни резултат за другим. Сахра Вагенкнехт у интервјуу говори о томе да је на левици, о својим идејама о разумној политици и кризи у Левој странци и открива да ли планира да оснује нову политичку снагу.
Госпођо Вагенкнехт, да започнемо наш разговор, замолио бих вас за кратку дефиницију: шта мислите да је политички „лево“?
Левица за мене значи да се бавим пре свега онима који не потичу из имућне породице и који и данас имају много лошије могућности за образовање и напредовање; за људе који морају да зарађују за живот тешким, обично неинспиративним радом. Наравно, лево значи и бригу о продуктивној, иновативној економији. Али главна брига је да свако добије свој прави део и да нико не мора да живи у сиромаштву. Што се тиче спољне политике, за мене левица значи залагање за мир, дипломатско решење сукоба и глобално разоружање.
На фону ове дефиниције, како оцењујете досадашњи политички рад СПД/ФДП /Зелене владе? Уосталом, постоје две странке које би себе мање-више описали као левичарске.
Па, то је типично за оно што се данас подразумева под „лево“. Не мислим да је легализација канабиса погрешна, имам великих проблема са такозваним „Законом о самоопредељењу“. Али оно што је кључно јесте да са друштвене тачке гледишта, влада ради управо супротно класичној левичарској политици. Социјални проблеми у нашој земљи су све гори. Експлозија трошкова енергије највише погађа сиромашне, али такође уништава нашу средњу класу. У спољнополитичком смислу, влада тврдоглаво иде на војну карту. Нема никаквих напора за мировне преговоре и дипломатско решење. Тако доприносите да рат у Украјини све више ескалира.
О томе ћемо за тренутак. У мом кругу пријатеља и познаника има људи који би се вероватно описали као „леви” и гласали за Зелене. Значи ови људи уопште нису остали? Или су Зелени само посебно добри у одржавању левичарског наступа?
Зелени су посебно оно што се данас подразумева под „левицом“. То је више животни став: возим теретни бицикл или електрични аутомобил и купујем ствари у органској радњи. Не желим то уопште да омаловажавам. Такође купујем у продавници здраве хране с времена на време. И свима је у интересу да људи у центру града не користе аутомобиле за кратка путовања. Али проблем је што многи у овом миљеу себе сматрају бољим људима због свог начина живота. Они гледају са висине на људе који, на пример, немају алтернативу аутомобилима у руралним срединама или који не могу да приуште ни електричне аутомобиле ни органске производе. Проблем је у мисионарском васпитном жару којим се жели диктирати другима како треба да живе. Када се овај приступ комбинује са политичком моћи, постаје опасан.
Пре неколико дана оптужили сте Зелене да су „најопаснија странка у Бундестагу“. Зашто су Зелени опаснији од АфД-а?
Рекла сам „судећи по штети коју праве“. АфД може само да прича. Зелени заузимају кључна владина одељења. Хабек је одлучио да прекине куповину руске нафте крајем године, без приступачне алтернативе. Зелени су посебно ван додира са стварношћу, игноришући питања која многе људе у овом тренутку држе буднима. Они представљају богати, метрополитан академски миље у којем је популарна идеја да је само скупа енергија добра енергија. Такође мислим да је госпођа Бербок погрешан избор за министра спољних послова.
На који начин?
Њихова наивна морализација спољне политике има оно што је потребно да нас уведе у велики рат. Задатак би сада био да Немачка заједно са Француском и другим европским земљама позове на мировне преговоре, да напусти претходни пут, да испоручује све више оружја и да гледа како рат ескалира. Европа мора да изврши притисак на САД тако што ће повући своју безусловну верност. Јер ако се рат прошири, ми ћемо бити први на удару. Можете се морално надувати и убројати у „добре момке“ јер се војном снагом борите против опште омраженог Путина. Али на крају, Путин седи на нуклеарном дугмету, и неће се ни повући из Украјине, а да није исцрпео све опције које има војно. Мислим да је неодговорно ризиковати.
Управо сте поменули планирани закон о самоопредељењу: шта вам смета у томе?
Мислим да је веома проблематично скоро сугерисати да врло млади људи у ионако тешкој фази пубертета траже решење за своје проблеме у промени пола. Многе младе жене с правом се боре са друштвеном родном улогом, са нижим могућностима зараде и напредовања које и даље имају у поређењу са мушкарцима данас. Али због тога их не треба мотивисати да промене биолошки пол.
У Великој Британији сада се воде тужбе против лекара који су радили такве операције младим људима. Пацијенти су касније дубоко зажалили због ових интервенција. Такође мислим да је опасна идеја да свако може да промени свој пол уписом у канцеларију и да мушкарци могу да добију приступ женским спортовима, склоништима за жене или женским затворима. Сада постоје два пола. Они који негирају биолошке разлике узроку једнакости чине медвеђу услугу.
Да ли то значи да закон о самоопредељењу не би био левичарски пројекат?
Не. Мислим да је цела дискусија о роду претерана. У ретким приликама када зрели, одрасли људи заиста осећају да су у погрешном телу, потребна им је помоћ и нико не би требало да буде дискриминисан због тога. Али треба престати да се претварамо да је ово масовна појава. Политичари свакако не би требало да отварају пут све већем броју младих људи да узимају блокаторе пубертета или да им се изврше неповратне хируршке процедуре на телу.
Да ли би онда, да дамо још један пример, барем пакети помоћи савезне владе били левичарска политика? Одговорни политичари кажу да би пакети помоћи показали да се забринутост грађана схвата озбиљно.
То је као када паликућа запали цело село, а затим помогне у гашењу куће и жели да буде слављен као велики ватрогасац због тога. Не Путинов рат, већ економске санкције Русији које су уследиле су разлог зашто цене енергената експлодирају. А посебно у Немачкој, јер друге западне земље избегавају санкције или су оне слабо погођене. Гас је у Немачкој тренутно осам пута скупљи него у САД. И субвенција овде, олакшица тамо, то не ублажава огромне додатне трошкове. Разговарала сам са занатлијама, пољопривредницима и пекарима који, упркос пакетима помоћи, морају да се плаше за живот.
Како објашњавате да се 2022. суочавамо са урганом када кажете да прво морамо да се уверимо да је људима у земљи добро?
Да, ово је чудна дебата. Некада је било разумљиво да је примарна одговорност владе била да осигура да њени грађани раде добро. Ако то данас кажете, сумњиче вас да сте националиста. Ово само показује да смо заборавили како да водимо разумне дискусије. У дебатама доживљавамо емоционални и морални набој који није добар за нашу демократију.
Али зар „међународна солидарност” није брига старе левице?
Ја сам за међународну солидарност. Али оно што Немачка тренутно ради нема много везе са тим. Подигли смо и цену гаса јер смо куповали по лудим ценама да напунимо резервоаре за складиштење гаса. Сиромашније земље нису имале шансе да издрже корак. Санкције против жита и ђубрива из Русије доприносе повећању цена пшенице и повећању глади у трећем свету. Оправдање ове политике племенитим моралом је такође прилично лажно. Кажете, на пример, да не можете купити нафту и гас од диктатора и ратног злочинца попут Путина. Истовремено, Шолц и Хабек путују до исламистичких диктатора и ратних злочинаца на Блиском истоку да по много већим ценама купују енергенте. То је проблем за свака етичка убеђења – не размишљате о последицама. На крају, штета је огромна, само што обично не трпе они који су је изазвали – они себе доживљавају посебно добрим људима.
Током пандемије короне, енергетске кризе и инфлације видели смо узнемиравајућа стања. Проширује се јаз између богатих и сиромашних. У Минхену, где ја живим, нормалан радник више не може да нађе стан који би могао да плати. Све су то непријатне тенденције. Ипак, времена су заправо предодређена за левичарску политику – а тиме посебно за странку која себе назива Левицом, зар не?
Мислим да би кредибилна партија за мир и социјалну правду имала велики потенцијал? Анкете показују да има много људи који се више не осећају заступљеним у постојећим странкама. Левица је некада била кредибилна политичка снага. Имали смо двоцифрене резултате на савезним изборима, чак и 2017. је и даље било преко 9 одсто. Ови бирачи су последњих година све више одбијани преусмеравањем садржаја.
Дакле, да ли тренутно доживљавамо почетак краја Левице?
Странка која стално добија лоше резултате треба да се запита шта ради погрешно. У Левици, пак, руководство увек криви неки спољни узрок. Самокритичке расправе о томе да ли изборни порази можда немају везе са руководством и садашњом оријентацијом странке заправо никада није било. То је трагедија: када људи желе другачију политику, само АфД тренутно има користи. То видимо и у другим земљама: ако више нема разумне политике и озбиљне опозиције, десница преузима. Заправо, странке које себе називају демократским имају одговорност да то спрече.
Колико се плашите померања удесно? Немачка није Италија или Шведска. У овој земљи, АфД је у великој мери изолована од остатка политичког система.
Мислим да ни АфД неће преузети власт. Али то свакако не чини наше друштво бољим местом када странка која толерише десничарске екстремисте и нацисте у својим редовима постаје све јача. Пре свега, међутим, за демократију је проблем када се све више људи уопште не препознаје да ико заступа њихове интересе и због тога остаје код куће током избора. О овоме се премало расправља. Не само да имамо све веће резултате АфД-а. Имамо и снажан тренд гласачке апстиненције, посебно међу онима којима је лоше. Данас се поуздано може извући закључак о просечном приходу од излазности на изборе у стамбеном насељу. Сиромашнији више не излазе на изборе јер схватају да ниједна странка не заступа њихове интересе. Али демократија у којој у неком тренутку гласају само богати више није демократија.
У овом контексту, колика је маса потенцијалних гласача Левице? И зашто она апсолутно није у стању да их поврати?
Када су у питању потенцијални бирачи, могу се ослонити само на анкете. Била је недавно једна од ИНСА-е да би странка са профилом какву ја промовишем тренутно имала 30 одсто изборног потенцијала и скоро сигурно би је изабрало око 10 одсто бирача са правом гласа. Верујем да много људи жели политичку снагу која може да изврши притисак на овакву владу да промени своју политику. Када је левица била релативно јака, променила је стварну политику. СПД је накнадно извршио низ социјалних корекција. Не желим ни да замишљам каква ће бити наша држава за годину-две ако се њиховом садашњом политиком не зауставе владајућа коалиција.
И даље сте један од најпопуларнијих политичара у Немачкој. Ипак, прочитао сам да је после вашег последњег говора у Бундестагу дошло до „таласа оставки“ у вашој странци. Какву улогу имате ви лично у запуштеном стању ваше странке?
Тачно је. У последњих неколико недеља, посебно велики број људи је напустио левицу. Међутим, јавило ми се много људи који су то урадили јер се врх странке оградио од садржаја мог говора. Заправо, вероватно никада нисам имала тако позитиван одговор становништва на говор Бундестага. Сада је, наравно, можда било чланова који су отишли због мене. Али чиста пражњења не говоре ништа о узроцима. Такође морате знати да је у овом периоду донета одлука да левица подржава безусловни основни доходак. И то је можда допринело оставкама.
Да ли сте против безусловног основног дохотка?
Да. Мислим да свако треба да има право и могућност да добрим послом зарађује за живот. Свако ко остане без своје кривице мора бити заштићен одговарајућим осигурањем за случај незапослености, које се заснива на њиховом последњем приходу и плаћа се све док не може да нађе одговарајући посао упркос свим напорима. Безусловни основни доходак никада не може достићи ниво солидног осигурања за случај незапослености јер то не би било приуштиво. У најбољем случају, то може бити бенефиција на нивоу сиромаштва, али је и даље веома скупо јер би сви требало да је добију.
Познато је да сте веома аргументовани. Сада кажете да добијате много позитивних повратних информација за своје ставове. Али у исто време добијате и много негативних повратних информација. Неки критичари вас називају „оном која разуме Путина“. Оптужени сте и да сте добили одобрење од делова АфД-а. Зар вас то не тера на размишљање?
Ово пре показује да многи више нису у стању да објективно разговарају. Осуђујем овај рат, сматрам га злочиначким. Али залажем се да се то оконча дипломатским путем како би се избегла даља ескалација. Колико су наше дебате спале на низак ниво показује чињеница да се такви ставови сада дифамирају као „онај ко разуме Путина“ или „пропагандисти Кремља“. И на аплауз АфД-а: Да ли заиста желимо да поставимо референтну тачку за дискусију шта АфД мисли? Дакле, ако АфД каже да је небо плаво, онда сви морају да тврде да је жуто, јер би иначе могли добити „аплауз са погрешне стране“? То није функционисало током избегличке кризе, када нико није смео да разговара о проблемима имиграције, а да га не оптуже да је „расиста“. Дакле, АфД је имао јединствену продајну понуду која их је довела до Бундестага.
На пример, неко ко се више не осећа да га представља ваша странка је писац Кристијан Барон. Недавно смо га интервјуисали. Барон је очигледно на левој страни и одрастао је у лошим условима. Каже: „У Немачкој је потребна нова левичарска снага.“ Ако сам вас до сада добро разумео, да ли бисте се сложили са њим?
Да. И веома га ценим, и као писца. Написао је сјајне књиге. Једна је о његовом оцу, друга о његовим дедовима, људима који су морали да живе у условима о којима немате појма у зеленом мехуру поквареном просперитетом, и који наравно утичу у својој суровости и свакодневној борби за опстанак. Барон описује скученост и ограничења живота на дну и шта то чини онима који су погођени. Лакше је бити срећна, фина особа када си одрастао добро заштићен и збринут у благостању. Доста често ових дана на ове људе гледају презриво, презиру их. С друге стране, Барон пише у својим књигама о њима. Мислим да је то веома важно.
Кључна реч „нова левичарска народна снага“ коју Барон захтева: пре четири године покушали сте да оснујете нови левичарски колективни покрет са „stand up“ (устанио, прим.прев.). Зашто је пројекат пропао?
У то време сам била председница посланичке групе и нисам желела да оснивам нову странку. Зато је „stand up“ требало да постане покрет који мења оријентацију левичарских партија, посебно Левице и СПД. Хтели смо да уздрмамо руководство обе странке да представља људе због којих су ове странке и основане. Обратили смо се према 170.000 људи са својом забринутошћу, али нисмо имали никакву структуру, организацију. Заузврат, „stand up“ странке су се оглушиле и стога је на крају пропао.
Тада би логичан корак био оснивање не колективног покрета, већ директно нове партије. Према анкетама, свака десета особа могла би да замисли да гласа за “Листу Сахре Вагенкнехт”.
Али постоје слични проблеми као и са „stand up“. Када се формира нова странка и многи људи желе да јој се придруже, не постоје само поштени, поштени и посвећени суборци, већ и они који другима отежавају живот, који делују деструктивно и који могу имати потпуно другачије погледе и намере. У најгорем случају, ово води у правцу који више нема никакве везе са оригиналним пројектом. Као што се десило са АфД-ом, а нажалост и са левицом.
Да вас другачије питам: да ли намеравате да оснујете своју странку?
Ја сам припадник левице, али видим потребу за кредибилном странком за мир и социјалну правду.
Ипак, дозволите нашим читаоцима мисаону игру: шта би требало да буде у основном програму нове левичарске партије? Како то треба ускладити?
Сматрам да је потребна партија која се, с једне стране, залаже за класична социјална питања: добре плате, социјално осигурање, добар ниво пензија. Не може бити да је све више људи који су цео живот радили сиромашни у старости. Али она такође треба да се залаже за економију са јаком средњом класом и фер конкуренцијом и за плурализам мишљења и толеранцију. Чак је и место разумног либерализма напуштено у политичкој арени. Својом енергетском политиком, као и политиком према Корони, Влада пре свега уништава мала и средња предузећа, док велика освајају тржишни удео. Наш економски систем све мање има везе са праведном тржишном економијом.
Чак и савремени конзервативизам у смислу очувања заједничких вредности и традиција које стварају кохезију више нема праву адресу на политичком спектру. Краткорочно, међутим, није реч о великим програмским нацртима, већ о спречавању трајног уништења важних сектора наше привреде. Политичари треба да схвате да је јефтина енергија услов постојања наше индустријске додате вредности, која је релативно висока у односу на друге земље. Уз то, поново се треба ослонити на дипломатију и разумевање у спољној политици и стати на крај лажном моралу. Да не постоји ништа осим беспрекорних демократија од којих би добијали енергију и сировине, то би било дивно. Али то једноставно није случај.
Затим ћу укратко резимирати: Мање вас занима „лево” или „десно” него здрав прагматизам.
Верујем да је многима све теже да се сврставају на „леву” и „десну”. Забрињава ме политика у интересу велике већине људи у нашој земљи. За ово нам је потребна економија која је иновативна и продуктивна, која захтева функционалну конкуренцију. Истовремено, потребни су нам закони који штите слабе и, наравно, закони који нас спречавају да уништимо наше природне основе живота. Али то не постижемо тако што убијамо нашу домаћу производњу строгим еколошким прописима, а затим увозимо производе који су произведени у много проблематичнијим условима. Зелени су такође лажљиви у својој климатској и еколошкој политици и наносе више штете него претходне владе. Размислите о поновном покретању термоелектрана на угаљ, масовној куповини фрацкинг гаса или ЛНГ терминала код немачке обале, које је Хабек купио од Рестерампеа и којима више није било дозвољено да се користе на другим местима због високог нивоа хлора у води.
Приредио Лебрехт Гашпар
