Piše: MILORAD ANTONIĆ
Bezbroj puta lepotu novinarskog posla zagorčao mi je naš odnos prema nama samima: našoj kulturnoj baštini, istoriji, žrtvama posebno. Imam utisak da smo nemarni prema svemu što je naše. I bezbroj je primera za to. Očuvati ih i zaštititi -to je razlog zašto ih ovde nudimo .U pitanju su sadržaji (uglavnom arhivska građa, dokumenti iz naše novije istorije i rukopisi za knjige ) koji zaslužuje više pažnje nego što su je dobijali do sada.
Naša istorija je naša kolevka i naša budućnost. Ako ne poštujemo svoju istoriju, neće ni nas drugi poštovati.
Po ko zna koji put stičem utisak da očekujemo da drugi više, nego mi sami, poštuju našu istoriju. Ili još gore od toga-žrtve. Volimo, obožamao istoriju da je prepričavamo uz pivo, da je tumačimo, svako na svoj način. . . ?! Ali da je čitamo i čuvamo? To nikako! Žrtava se sećamo samo kad nam zatrebaju ! U materijalima do kojih je došao general Milisav Sekulić, a koji će javnosti ovde biti ponuđeni na uvid bezbroj je primera njihove zloupotrebe, zapostavljanja i zaboravljanja!
Svoju istoriju čuvamo tako što kritikujemo druge što nas ponižavaju i nepoštuju. Zaboravljamo da je gore od toga to što smo mi sami takvi prema sebi. To, nije bez razloga. A razlog?! Ko zna. Možda je, negde duboko, proradila kolektivna griža savesti?
Kad tu istoriju, jednog dana zaboravimo, kao što veći de nje već jesmo, bez nje i dostojnog sećanja na nju, pogotovo kada je, zato što je zaboravljamo i zapostavljamo drugi budu pisali, neće ni nas biti. Zaboravljamo, dakle da je istorija starija od nas. Ona nas je stvorila.
U prilog poštovanju i očuvanju istorije , kao što napomenuh, ovde će biti objavljivani sadržaji rukopisa generala Milisava Sekulića za čije sređivanje u zvaničnim institucjama sistema kažu da „nije vreme za to“, „nemamo para i sl“. Zato, nema drugog izlaza nego da sadržaje ove vredne arhivske građe i 24 rukopisa spremna za objavljivanje ovde ponudimo da vidite o čemu je reč. Šta mi bacamo u zaborav. ! Možda će neko ko googluje imati rešenje. Ili će mu, bar kao podsetnik poslužiti informacije o tome da postoji dokumentacija i arhiva o novijoj istoriji Srbije i njenog naroda. Treba je samo štampati i tako zaštiti.
Razlozi za objavljivanje sadržaja i onoga šta sve imamo, “ali nemamo para za sređivanje“su, činjenice da imamo istoriju kakvu ratko koji narod ima. U državi koja više voli, slaninijade, kobasicijade, tucijade, parove, farme, . . . koja ima žene u crnom , u kojoj su starlete umetnice, koja ima veoma razvijen nevladin sektor više zbog toga da bi se dodovrili svetu nego zbog toga što svi takvi zajedno vrede koliko vredi jedna knjiga iz naše istorije, nema drugog načina nego da se samoorganizujemo .
Treba nam, dakle samo malo m poštovanja prema našoj istoriji. U njoj su pohranjenje žrtve!
Treba nam neko od vas ko misli ovako kao i mi!
Pročitajte, na kraju ovog teksta uvek će biti u PDF formatu dodat poneki dokument.Neka vam, bude na pameti, da su za našu sreću neki drugi dali svoje živote.
ARHIVSKA GRAĐA GENERALA SEKULIĆA
Uz već pomenuto i nazamisivo zapostavljanje kulturne baštine (doskora nismo znali ko nam je prva žena srpski romansijer, činjenice da ni danas osim umetničke slike Kosovka devojka nikom nije bila inspiracija, -čak je od zvanične vlasti saopšteno da nije vreme za snimanje dugometražnog igranog filma na temu najlepše narodne pesme-. . . ?!) ovoga puta zadržaću se na našem odnosu prema istoriji.
Ovde na stranicama ovog portala podsetio sam vas i uputio na rad generala Milisava Sekulića, jednog od čelnih ljudi u JNA, kasnije vojske SCG i Srbije, koji u svojim rukopisma nudi od istorijskog značaja za srpski narod istinite činjenice, autentične priče i potresnu dokumentarnu analizu ratnih dešavanja na prostoru SFRJ, kasnije SCG i Srbije. Njegovi rukopisi i dokumentacija koju poseduje (preko 25. 000 dokumenata) otkriva frapantne podatke o poginulim civilima i vojnicima srpske nacionalnosti na teritoriji nekadašnje SFRJ, . . . ‘! Do podataka je dolazio istraživanjima na terenu koja je sprovodio poslednjih dvadeset i više godina, što znači da njegova dokumentacija i rukopisi spadaju u rang onih koji se u svim državama sveta koriste kao zvanični dokumenti.
General Sekulić je jedan od onih koji je bio na poziciji s koje je mogao da prati sva dešavanja u ratu 1991. godine. Bio je operativac u Glavnom štabu srpske vojske Krajine u Kninu i time u mogućnosti da taj deo naše istorije doživi, preživi i zapiše. Pozicijom je bio vezan za Vojsku Republike Srpske, a posebno za Vojsku Jugoslavije. Kad se rat završio, sređivao je arhivu Srpske vojske Krajine sve do kraja “Oluje”. Tada je počeo da se bavi problemom poginulih na prostorima SFRJ od 1990. do 1999. godine…
Jedan od njegovih značajnih rukopisa obrađuje i brojčane gubitke u Vojsci Republike Srpske, gubitke u Vojsci Republike Srpske Krajine, a potom i gubitke u Armiji BIH i u hrvatskoj vojsci. Tu je svakako važana dokumentacija i rukopis koji se odnosi na učešće stranaca u vojskama na prostorima nekadašnje Jugoslavije, (posebni podaci su dokumenti koji otrkivaju kompletan pregled kao i angažman mudžahedina koji su tokom rata pristigli u pomoć Muslimanima, kao i podaci vezani za učešće stranaca u ratu na strani Hrvatske. Npr. podatak da je, u Medačkom džepu, gde je priznato da je ubijeno 80 civila srpske nacionalnosti, zajedno s Hrvatima ovaj zločin počinilo i 18 Holanđana. Tu su i podaci o svima onima koji su rođeni u Srbiji, a poginuli na teritoriji Republike Srpske, Srpske Krajine ili Hrvatske. Zatim, za sve one koji su rođeni u Hrvatskoj, a poginuli su u Bosni u sastavu Vojske Republike Srpske.
Dugodišnje sređivanje dokumentacije danas nudi podatke o Srbima koji žive u inostranstvu, a za vreme rata su došli na odsluženje vojnog roka ili kao dobrovoljci. Tu je i poseban spisak poginulih, zatim poimenični spisak ljudi iz Crne Gore koji su poginili u ratovima od 1990. do 1999. godine. General je pregledao sve čitulje od 1991. do 1995, sortirao ih i za svakoga proveravao da li ga ima u evidenciji Ministarstva odbrane. Ispostavilo se da u spisima ministarstva nije bilo više od 50 odsto tih ljudi. Kako je to moguće, danas se niko, osim njega ne pita, a on istinu zna ali istina ovu državu ne interesuje. Odgovor leži u našem nemaru. General je uz svu komplikovanost istraživačkog rada utvrdio da u to vreme Ministarstvu odbrane i Generalštabu nisu direktno dostavljani podaci o poginulima, već komandama armija koje su ih sređivale i dostavljale. Ubrzo, po stvaranju Vojske Jugoslavije te armije su rasformirane, tu je došlo do prekida i niko nije imao ni približno sređene podatke o poginulima. Suočen sa veoma obimnom građom o poginulima, odlučio je da iz nje izvadi sva vojna lica koja su rođena u nekoj od beogradskih opština ili su imali prebivalište, a poginuli su u ratovima na prostoru nekadašnje SFRJ. Ustanovio je da ima 1. 002 poginula, ali nije mogao da se pomiri i prihvati podatke koji su mu dati. Zato je obišao svih 108 beogradskih grobalja da bi vidio da li greši u uverenju da broj pogunulih nije konačan. Išao je s fotografom od spomenika do spomenika i uzimao podatke s onih na kojima je pisalo da je vojnik. Primetio je da mnogi od njih nisu u zvaničnoj evidenciji poginulih, pa je istraživao i zašto ih nema. I tako su nastajali dokumenti za monografiju “Beograd ne broji poginule”.
Njegovu arhivu ne čini samo surova dokumentacija, tu su i stravične, potresne priče kao što je ona o susretu sa porodicom koja je imala jednojajčane blizance – podofocire JNA, kojih takođe nije bilo ni u jednoj evidenciji poginulih. Blizanci podoficiri su jednog dana samo dignuti iz škole i odvedeni prema Krupi, na Bihać. Rasporedili su ih u neku zasedu, jer su kao očekivali da će navodno s Grmeča naići muslimanska vojska. Jedan od tih vojnika koji je ležao u šumi, u toj navodnoj zasedi, ustao je i rekao: ”Ja više ne mogu da izdržim, izaći ću na livadu, a ako se ne slažete pucajte u mene”. To je i učinio. Izašao je pod pošumljeni jarak odakle je izronila patrola Muslimana. Naredili su mu da položi pušku i legne na zemlju, ne znajući da se pozadi nalazi stroj. Neko je zapucao na tu patrolu, otvorila se vatra i jedan od dvojice braće pogođen je u grudi. Drugi blizanac je bio osam metara udaljen od pogođenog brata… Aktivirao je bombu i pao pored pogođenog brata, zapisao je general. Ali, narod je zaboravio na tu istinu, surovu sudbinu braće.
A šta je sa ostalima ‘! Nažalost sve se to zaboravlja! Ko zna šta se sve dešavalo, a da se nikada nije saznalo. General ima bezbroj dokumenata koji ukazuju na to da se ne zna broja onima koji su sahranjeni skoro trista dana ili dve godine nakon pogibije. U Sisku su, naprimer, Hrvati držali poginule vojnike negde u bolnici da bi ih posle šest meseci razmenjivali za nekog svog zarobljenika. Dešavale su se takve stvari, piše general, koje ni roditeljima nismo mogli kazati. Oni su znali da su leševi njihovih sinova pronađeni, ali ne i na koji način, kaže general Sekulić. U njegovoj knjizi su i imena poginulih vojnika, raspoređena po vojnim poštama.
Koliko je teško u našoj državi objaviti ovakve rukopise, govori činjenica da on, sa svoji 80 i nešto godina života obilazi Udruženja, skuplja priloge od onih koji najmanje imaju, kako bi ovakva dokumenta bila sačuvana (kao da nije obaveza Države da čuva svoju arhivsku građu, dokumentaciju, gaji istoriju, prikuplja podatke. . . ). I povrh svega kad zakuca na vrata nekog državnog ministarstva, kao što je to bilo u Ministarstvu za boračka pitanja gde su mu rekli „ da će nas proglasiti ratnim zločincima ako ta knjiga bude izašla“, I da „ ne smijem da je objavljujem. “
Da nisam i sam uverio se u ovakve apsurde, (trenutno umesto njega ovaj portal traži dobrovoljne priloge za njegovu knjigu „Istina o Oluji“ pomislio bi da je general bio na pogrešnom mestu. U nekoj drugoj državi. Ne. Bio je tačno tamo gde treba da bude. Ali, ova država, to ministarstvo, pa i narod su nezahvalnici svojoj istoriji. A da ona nije bila takva kakav jeste, pobednička, oslobodilačka i krvava, ni nas ne bi bilo. Ova država nije kao jedna susedna(iz sastava bivše SRFJ koja je prikazala veliki broj svojih poginulih. Mrtve duše su, po njima, postali i oni koji su se odselili, a taj broj je veći nego što su imali populacije na popisu stanovništva 1947. godine. To znači da se strašno manipulisalo, a tačno je da je broj poginulih Srba izuzetno veliki, kategoričan je general Milisav Sekulić.
Nakon dugogodišnjeg istraživanja i na osnovu veoma argumentovanih dostupnih podataka, general Sekulić procenjuje i tvrdi da je blizu 80. 000 civila srpske nacionalnosti poginulo u ratovima na prostoru SFRJ.
I da znate i ovo. Gneral Mislisav Sekulić svoje knjige koje obrađuju tematiku žrtava neće da prodaje po knjižarama. Ne želi da mu kažu da zarađuje na mrtvim ljudima.
I naravno, prvo što svako od vas može da pomisli je, da su to knjige u kojima je suvoparna istorija.
Evo par primera delova iz sadržaja, pa sami prosudite.
Potresni susreti s majkama poginulih vojnika
-Prilikom prikupljanja podataka za monografiju posjetio sam 480 porodica poginulih vojnika. Bilo je i onih koji su odbijali da kontaktiraju s vojskom. Najavljivao sam dolazak preko opštinskog organa za boračka pitanja invalidine. Oni su me uvijek najavljivali kao njihovog čovjeka koji bi želio da ih obiđe. Dok sam razgovarao s tim nesrećnim porodicama, zaključio sam da suviše bijedno izgledamo u njihovim očima, priča Sekulić i dodaje da nikad neće zaboraviti suze i potresne susrete s majkama nastradalih vojnika. Pedeset tragičnih priča napisao je u knjizi “Tragedije namijenjene zaboravu”. -Posjetio sam majku majku jednog vojnika koji je poginuo u Vukovaru. Rekao sam da sam došao da vidim kako živi poslije njegove smrti. Legla je na krevet i počela da plače. Sačekao sam da se smiri. Obrisala je suze i rekla: ”Izvinite za ovu moju malu slabost”. Odgovorio sam da ne bih došao da sam znao da ću je toliko potresti ni kad bi mi neko dao deset života. Rekla je: ”Nijesam plakala zbog sina. Njega sam davno prežalila. Suze sam lila, jer ste vi prvi koji je osam godina poslije njegove pogibije došao da pita kako živim, priča Sekulić.
Najgnusnija i najkrvavija podvala
-Stvaranje Jugoslavije bilo je velika glupost i greška. Na Kordunu je izvršen popis stanovništva 1940. godine, 53 odsto su bili Hravti, a 47 odsto Srbi. Do kraja rata na Kordunu je poginulo 30. 000 Srba i 137 Hrvata, i mi smo to nazivali zajedničkom borbom srpskog i hrvatskog naroda. Egzodus Srba iz Krajine 90-ih godina nesporno je najveća, najgnusnija, najprljavija i najkrvavija podvala jednom civilizovanom evropskom narodu na samom kraju dvadesetog vijeka. To je ujedno i podvala s najviše krivaca, zbog čega je tragedija tolikih razmjera i bila moguća. Nažalost, sva dosadašnja objašnjenja pada Krajine i egzodusa Srba, ako ih je i bilo, uprošćena su do prostakluka i prepuna izbjegavanja odgovornosti, s nedopustivo ciničnim prebacivanjem krivice na druge. Glavni krivci brane se upornim ćutanjem. U ime njih govore drugi, čineći sve da sakriju odgovornost pravih krivaca, kaže general Sekulić.
Svjedok svih zbivanja u Generalštabu
Milisav Sekulić je rođen 1935. godine u Trbušnici kod Loznice, završio je Vojnu akademiju JNA, političku školu JNA, Višu vojnu akademiju, Školu narodne odbrane i Filozofski fakultet (grupa za filozofiju), a zatim i postdiplomske studije. Magistar je ratne vještine, uža specijalnost operativno-štabni poslovi. Dosad je objavio više od dvije stotine stručnih i naučnih radova. Od početka ratnih sukoba na teritoriji bivše SFRJ, nalazio se na dužnosti u Generalštabu oružanih snaga, pa je učesnik i svjedok zbivanja u Generalštabu sve do kraja 1993. godine. U Knin je otišao na poziv kolega s ratišta, u Glavni štab Srpske vojske Krajine.
Masakr na Miljevačkom platou
-Nije prošlo ni mjesec dana od povlačenja JNA iz Krajine, a Hrvatska vojska je 21. juna 1992. godine krenula u napad na Miljevački plato. U opštem metežu koji je vladao u Krajini napad su lako izveli. Učinili su to prije nego što su snage UNPROFOR-a zaposjele liniju razdvajanja između Srba i Hrvata i ta akcija je dugo, smišljeno pripremana. Hrvati su ovladali prostorom oko 40 kvadratnih kilometara, poslije čega je prekinut napad. Jedinice srpske teritorijalne odbrane i građani srpske nacionalnosti pretrpjeli su velike gubitke na Miljevačkom platou. Podaci o poginulim, zarobljenim i nestalim Srbima dugo su prikrivani. Više od godinu dana trajalo je utvrđivanje pravog stanja. U toku kratkotrajne agresije ustaška vojska je čak i strijeljala, po kratkom postupku. Ubijani su svi koji nijesu uspjeli da pobjegnu, navodi general Sekulić.
Jedan je rekao bi od retkih koji srpske žrtve štiti od zaborava i manipulacija.
U prilog poštovanju očuvanju istroije ovde će bioti objavljivani sadržaji svih rukopisa generala Misliava Sekulića . Ako ništa ono bar kao podsetnik da materijale, dokumentraciju, arghivu imamo. Istinu i istoriju kakvu ratko koji narod ima:treba nam samo malo potštovanja prema topj istoriji. Možda neko od vas misli ovako kao i mi.
Pročitajte, neka vam, bude na pameti, da su za našu sreću nejki drugi dali svoje živote.
Jedan je rekao bi od retkih koji srpske žrtve štiti od zaborava i manipulacija.
[notification type=”alert-warning” close=”false” ]Ovde možete pročitati sadržaje njegovih rukopisa koji čekaju na objavljivanje. Za sada, od 24 u prilogu su dva rukopisa.[/notification] [notification type=”alert-info” close=”false” ]Pobede i porazi ideološke vojske (36 KB .pdf)[/notification] [notification type=”alert-info” close=”false” ]Strašno i sramno (85 KB .pdf)[/notification]
