DONKA DIMITRIJEVIĆ :
Gusto. Nabijeno. Teško. Potom, kad sazri baš kao i bes, puca, otpušta i opušta… prazni. Jesmo li se dovoljno rasprsli da ustajemo!. Cilj svakog bunta je poništaj, kadri li smo da ga izvedemo? Buni se pisac, grdi i srozava, ohrabren veštinom uvida dubine dna ispod kojeg ima, nažalost, još. A on, upozorivši, rezerviše carte blanche za elitističko odvajanje i trajanje u „najstrašnijem od svih poroka“, u znanju.
Načeo, začeo, izrodio i odgajio bes, erupcija se dogodila, pisac gura, sabija uza zid, ogromnom snagom valja istoriju, činjenice i njihovo migoljenje, ogoljava do gubitka, prosto gazi da pogazi i satre, vaspostavlja nove standarde vaspitanog, uljudnog i pristojnog života.
Nema nedotaknutog, nema nedorečenog, čak ni probranog. Jetko i nepogrešivo upire prst na pošast novotvorenog i nabreklog čudovišta koje steže obruč oko čoveka nemoćnog i zaglupelog … upotrebljenog. Izvrnutih utroba kao sa izvrnutim rukavicama, pod maskama, Ante Serenissimam kleče kolone svedene na izbor između zeca i magarca. Groteskno!
Iz 52 muke po Đorđu, iz filigranski satkanih uvida u finese zlehudog doba, shvatamo da je pisac direktan, jasan, određen i lišen odgovornosti za prosečno razumevanje stavova prosečnog čitača, te stoga njegovi moždani produkti nisu namenjeni pukim buntovnicima sa obaveznim „ura“, čak ni mislenijima, već odabranima iz prvog reda do Velikog Majstora Znanja.
Poređao nam je pisac u ritmičan red zbirku poraza čovečanstva, razumljenosti i zaborava, ukazujući na sterilnost dodira, mirisa, ukusa, očijuvidnog i… neosetnog. „Naša sklonost ka nasladi koju nudi mržnja toliko je prirodna da manipulativni lideri nemaju nikakve poteškoće da je uzgajaju; u međuvremenu, ponekad se čini da nas, da volimo ohrabruju samo fiktivni likovi koji imaju uzmenirujuću naviku da ljube gubavce“ (Umberto Eco).
Zgusnuta težina bi ugušila da nam Sibinović nije ostavio Memento, zapravo Odu radosti, kao završno čipovanje (čitaj, ostavština zauvek) uma u „sobi sa knjigama…“, u kojoj, svako u svojoj, biva zaštićen od samouništenja. Šta smo to zametnuli, premetnuli, potisnuli i zaboravili? Pisac u „sobu sa knjigama…“ pušta jedino ljubav i vraća na prapočetak, dokazujući da je ljubav na neki svoj način selektivna i posesivna prema nekolikim, posebnim ljudima kojih je malo.
Neobičnost kod Sibinovića ili novina u celovitom prikazu svakog eseja ponaosob, vodi u lekcije sa poukom, ponude sa pravnim lekom, gotovo kao da smo u basnama. Otima se pisac od advokata, beži od „fobiocentričnih pojmova egzistencije“ u maglu koja „oblaporno guta“ i formatizuje sebe kroz „ljutitog dedu ili tajanstvenog strica od koga svi u velikoj porodici zaziru iako mu deca hrle u zagrljaj“. Naravoučenije: u arhetipu Đorđa Sibinovića epicentar je ljubav. Od arhetipa se ne beži!
Pošto je svaka napisana reč nesrećne sudbine konačnosti, nemogućnosti korigovanja, dok su u razmeni misli kroz govor, ispravke očekivane, shvatam ovu piščevu Godinu bunta kao hroniku trenutka življenja, svedočanstvo provereno i overeno, zaveštanje najpre onima do kojih mu je stalo, ali i drugima koji vide, ćuju i osećaju.
[product id=”13768″][add_to_cart id=”13768″]
