ДОНКА ДИМИТРИЈЕВИЋ :
Густо. Набијено. Тешко. Потом, кад сазри баш као и бес, пуца, отпушта и опушта… празни. Јесмо ли се довољно распрсли да устајемо!. Циљ сваког бунта је поништај, кадри ли смо да га изведемо? Буни се писац, грди и срозава, охрабрен вештином увида дубине дна испод којег има, нажалост, још. А он, упозоривши, резервише царте бланцхе за елитистичко одвајање и трајање у „најстрашнијем од свих порока“, у знању.
Начео, зачео, изродио и одгајио бес, ерупција се догодила, писац гура, сабија уза зид, огромном снагом ваља историју, чињенице и њихово мигољење, огољава до губитка, просто гази да погази и сатре, васпоставља нове стандарде васпитаног, уљудног и пристојног живота.
Нема недотакнутог, нема недореченог, чак ни пробраног. Јетко и непогрешиво упире прст на пошаст новотвореног и набреклог чудовишта које стеже обруч око човека немоћног и заглупелог … употребљеног. Изврнутих утроба као са изврнутим рукавицама, под маскама, Анте Серениссимам клече колоне сведене на избор између зеца и магарца. Гротескно!
Из 52 муке по Ђорђу, из филигрански сатканих увида у финесе злехудог доба, схватамо да је писац директан, јасан, одређен и лишен одговорности за просечно разумевање ставова просечног читача, те стога његови мождани продукти нису намењени пуким бунтовницима са обавезним „ура“, чак ни мисленијима, већ одабранима из првог реда до Великог Мајстора Знања.
Поређао нам је писац у ритмичан ред збирку пораза човечанства, разумљености и заборава, указујући на стерилност додира, мириса, укуса, очијувидног и… неосетног. „Наша склоност ка наслади коју нуди мржња толико је природна да манипулативни лидери немају никакве потешкоће да је узгајају; у међувремену, понекад се чини да нас, да волимо охрабрују само фиктивни ликови који имају узменирујућу навику да љубе губавце“ (Умберто Ецо).
Згуснута тежина би угушила да нам Сибиновић није оставио Мементо, заправо Оду радости, као завршно чиповање (читај, оставштина заувек) ума у „соби са књигама…“, у којој, свако у својој, бива заштићен од самоуништења. Шта смо то заметнули, преметнули, потиснули и заборавили? Писац у „собу са књигама…“ пушта једино љубав и враћа на прапочетак, доказујући да је љубав на неки свој начин селективна и посесивна према неколиким, посебним људима којих је мало.
Необичност код Сибиновића или новина у целовитом приказу сваког есеја понаособ, води у лекције са поуком, понуде са правним леком, готово као да смо у баснама. Отима се писац од адвоката, бежи од „фобиоцентричних појмова егзистенције“ у маглу која „облапорно гута“ и форматизује себе кроз „љутитог деду или тајанственог стрица од кога сви у великој породици зазиру иако му деца хрле у загрљај“. Наравоученије: у архетипу Ђорђа Сибиновића епицентар је љубав. Од архетипа се не бежи!
Пошто је свака написана реч несрећне судбине коначности, немогућности кориговања, док су у размени мисли кроз говор, исправке очекиване, схватам ову пишчеву Годину бунта као хронику тренутка живљења, сведочанство проверено и оверено, завештање најпре онима до којих му је стало, али и другима који виде, ћују и осећају.
[product id=”13768″][add_to_cart id=”13768″]
