КАДА ЈЕ РЕЧ О ГЛАДОВАЊУ, на њега се не односи она моја скромност како ”између неба и земље” постоји свега неколико ствари о којима знам пуно. Признајем како о веома великом броју најразличитијих ствари знам тек помало (“Јацк оф алл традес, мастер оф ноне”), али заправо о гладовању знам много, а сигурно знам далеко, далеко више од просечног лекара. Нешто сам научио из књига, нешто из искуства.
Штрајковао сам глађу близу три седмице у затвору за време Сабље, касније сам десетак пута превентивно гладовао по једну, две или три недеље, једном приликом гладовао сам из терапеутских разлога 45 дана непрекидно, а пуних је шест година како узимам храну око три пута (три дана) недељно.
Имам, дакле, искуство вишедневног и вишенедељног гладовања било на изворској води, било на пажљиво одабраним неслађеним чајевима, па и на дупло филтрираном соку од коренастог поврћа. Како кад и како због чега.
Будите без нарочите бриге о овоме, човек просечне физичке конституције може без икакве друге хране осим воде издржати нешто више од два месеца, а стварно му је тешко само првих пар дана. После три-четири дана се тело адаптира и почне се хранити сопственим резервама масти и сопственим ткивима која му нису животно неопходна.
Није лако гладовати, мучно је, али није ни онолико тешко како се стереотипно претпоставља. Највећи део дана се уопште не сетите хране и глади, скоро па нормално фунционишете и комотно радите разне ствари (осим физички захтевних).
Тако је до око 70-ог дана гладовања када, кажу, нагла потреба за храном и бол почињу раздирати горње органе за храњење. То је последњи, вриштећи аларм нашег тела, коначни знак да је смрт од глади близу, да имамо још само сат или два рока за први залогај. После тога би требало на сваких два сата, не чешће, узимати по један лако сварљиви залогај или мању воћку, не више од тога, све док нам црева не прораде.
Ово пишем због медијски актуелног штрајка глађу Маринике Тепић: ако је тачно да ће она од данас уз помоћ лекара почети примати инфузију – то практично значи крај њеног штрајка глађу, што год људи око Маринике саопштавали медијима.
Јер, неће њој лекари инфузијом давати само уобичајени Хартманов раствор (надокнађује изгубљене соли и течност), већ ће је инфузијом практично интравенски хранити растворима шећера (глукоза, фруктоза и ксилитол) са додатим аминокиселинама и емулзијом масних материја. Не можемо се истовремено хранити и не хранити, штрајковати глађу и интравенски хранити. Уосталом, у југословенским и српским затворима штрајкаче глађу су по правилу принудно интравенски хранили чим би приметили да штрајкују – што је доказ да интравенска исхрана значи крај штрајк глађу.
Мариникин (и свачији други) штрајк глађу у знак протеста због изборне крађе јесте лични и политички чин за највише поштовање, али ако Мариника Тепић почне примати инфузију, а у јавној комуникацији се настави са коришћењем појма ”штрајк глађу” онда је реч о спиновању и илузионизму. Од Драгана Ђиласа смо такво нешто научили очекивати, али не и од храбре и отворене Маринике Тепић.
Мој савет Мариники је да издржи са штрајком докле год је он за њу подношљив, да не прихвати предложену инфузију и било какву медицинску терапију (наши лекари не знају о гладовању, оно није предмет проучавања западне медицине), да се уредно хидрира и буде умерено физички активна, да издржи оних пар криза које ће се циклично јављати и трајати по дан, можда два. Што год јој говорили биохемијски налази, које би морала повремено радити, не треба превише о њима да брине јер ће њено тело у року од неколико дана само пронаћи нови баланс и постићи хомеостазу.
