Зашто све што је лепо и вредно у Србији има тужан крај

Посвећено 159-то годишњици од рођења и 69-то годишњици од смрти Драге Гавриловић, прве жене српског романсијера.

Пише: Милорад Антонић

Једна жена, списатељица, заборављена и запостављена пре 124 године упозоравала нас је да долази време “моралне ерозије”. Зашто то нисмо приметили? Зато што је већ тада било касно!

И још је написала:

У животу након школовања, управо ти „олош карактери“ заузимају најбоља радна места, јер већ имају лажно сведочанство о свом знању.

***

Шта би требало да се деси па да вест из културе у медијима добије бар 0,5% од простора које заузимају вести са естраде?

Да ли је и зашто је вест, да је кућу у којој је живела и радила прва жена српски романсијер купила пословна жена из Румуније и да ће је, наравно због својих пословних интереса срушити мање важна од вести да је Сузана Манчић написала роман?! Посебно питање је што пословна жена из Румуније има свој интерес, али не и општина Српска Црња где се кућа налази.

Или, да је та вест о кући наше књижевнице бар приближно третирана као нпр. вест о томе да су два фудбалска функционера, Драган Џајић и Небојша Човић имали сукоб и чашћење масним, чини ми се, за јавност сасвим небитно колико сочним речима?! Па ипак било је. Превише. И од њих. И од медија!

БАШТА ПРИМИТИВИЗМА

Замислите тек колико је безвредна информација да је летос на Липарским вечерима у препуној сали Народне библиотеке „Ђура Јакшић“ у Српској Црњни (мештани кажу да им се одавно није десило тако нешто лепо, пуно емоција, смисла, порука…) одржан научни скуп о значају стваралаштва књижевнице Драге Гавриловић у односу на вест да је заљубљени министар Милутин Мркоњић пет сати провео у студију једне телевизије чекајући своју изабраницу певачицу Ану Бекута, (а напољу веје снег). Ако је прва вест лепа друга је и тужна и смешна. Још више због чињенице да иде у наставцима, па разочарење, бар код оних чистог разума и здраве свести траје. Испаде да је јавност у Србији веома занитересована где су тренутно заљубељни министар и певачица. И биће да је тако,јер јасно је да такве информације „одржавају у животу„ 80% смртника у Србији. У Србији храна за главу је вест о раширеним ногама водитељке, која је зато што нема гаћице и што је по занимању старлета популарнија од добитника НИН-ове награде за роман године.

Шта би збиља требало да се деси, па да вест о заборављеној књижевници буде прироритетна у односу на побројане?

Десио би нам се утисак да живимо у нормалном свету у коме је дубоко укорењен систем вредновања. Тада би љубав и ти болни јади министра имали једну такође лепу димензију –романтизма! Али и романтизам је одавно доживео тужан крај, па су данас овакве љубави бациле не само читаоце, већ и многе веома искусне подрепаше у калкулацију додворавања на лак и јефтин начин (нарочито када се троше паре из буџета). Утицај министра створио је креативним људима дивну прилику да ова певачица по хитном поступку буде присутна на многим телевизијама и прославама. Лепо! Али суштински, тужна популарност!

Тако је, не само овим случајевима у земљи Србији све доведено до апсурда да се нема смила питати зашто је то тако. Додуше, “зашто“ питају се само још они који Србију памте као земљу креатвних и спсобних људи. Да није тако не би било ни ових редова овде.

Дакле да је тако како није био би штрајк новинара због тога што се њихов рад из баште примитивизма неадекватно пласира. Али,макар би живели у времену без прљавог веша.

Наравно да мислите, како се правим луд, јер знам да ово време тражи друге теме. О.к. прихватам чињеницу да је тако. Али тражим оправдане разлоге зашто је то тако?! Некако, не иде ми да се мери то што век и нешто представља вредност жртвује због нових а пролазних укуса. Јесте вреди објавити то што народ жели да чује. Али чему стварање привида. Пуна су нам уста позивања на наше традиционалне вредности и културну баштину а живот нам је пун оскудних вредности. Већина нас је свесна те реалности али и даље имамо потребу да се кунемо у то што уствари и не ценимо. Зато нема разлога да одржавамо институције које се брину о културном наслеђу. Наследили смо што смо наследили, и то је лепо. Али није леп наш однос према тим вредностима. И без обзира што би укидање тих институција, на први поглед, имало тужан крај мисионарима из баште привитимизма било би лепо. Зашто? Па зато што су масовнији! И трајало би ! Али тако би се знало бар коме помажемо. Можда би требало више помоћи Сузани Манчић која уверљиво делује када промовише свој роман у једној ТВ емисији тако што девојчицама од 15, 16 година говори да кад виде да је добар секс треба да навале на њега.

За поменуту госпођу то ништа није страшно! А када су у јавност доспели видео снимци где се види како је она навалила на секс дотична је плачући поручивала да јој је упропашћена каријера. Сузана тада није била малолетна, њена деца вероватно јесу. Тада је неко, на жалост мислио да ће тим снимцима мотивисати друге да навале на секс. Данас Сузана тако мисли. Али зашто?! Да ли засто што они којима се обраћа треба да купе њену књигу?! Можда, после овако вреднованих ставри некима није јасно шта је ту ружно. То што је Сузана водила љубав или што смо то видели?! Или да молимо Бога да је више таквих као што су Сузана, Џајић и Човић којима су стране поуке из стваралаштва Драге Гавриловић из кога су јасне поруке о губљењу доследности и основних људских вредности пред најездом новца, о томе колико је битно кад спољашне вредности одлучују о правим суштинским вредностима. Зашто да не ако су аутори псовки, промотери наваљивања на секс…то егзактно доказали као вредност!

(Успут: на жалост свих нас и та лепа ствар секс има тужан крај!).

Исто је и са тиражима новина и књига за које се издавачи боре форсирајући наведене и сличне. Тираж је жива и пролазна ствар. Брже пролази ако је мањи. Дуже траје ако је већи, али тужан му је крај у оваквом односу вредности.

Приметно је, дакле, да вестима из култруре, као што су оне које својом суштином задиру, па и потичу из баште помодарства и примитивизма у јавности придајемо већи значај. С друге стране вести, које су такђе лепе, али немају такве зачине, већ су лоша слика о нама не наилазе на интересовање медија, не придаје им се значај, скоро су неважне. Тако признајемо да не признајемо лако своје лоше навике и однос. Али тако је.

То што нигде,и поред покушаја,није објављена вест о рушењу куће наше прве жене романсијера,јесте ствар избора медија шта му је интересантно.Као што је ствар државе да ли ће дозволити да yатре трагове своје културне баштине.Један по један.Систематски али засигурно.

Дакле све горе поменуто није обележје само овог гологузог времена.
У времену од пре двадесетак година исто можемо рећи за безброј других ставри. Нпр. Косово и Метохија. Леп део наше земље. Али тужно је то што има тужан крај. Лепа је била и Српска Крајина у Хрватској.И она је имала тужан крај.

Тврдим и знам да осећај као што је мој,да немамо дара за сопствене вредности,има још много вас. Знам горак укус таквог осећања јер сведок сам краја поменутих лепих примера наших вреднсоти, па и у проналажењу сабраних дела Драге Гавриловић. Заједно са др Светланом Томић и још пет аутора: проф др Магдаленом Кох, др Горданом Стојаковић,мр Бојаном Анђелић, Проф.др Сибелан Форестер, Проф. др Светланом Слапшак, и данас радим на њеном устоличењу на место које јој припада у културној баштини Србије. Отуда знам и нудим вам изворну причу како је “дошла” Драга. Можда у томе нађете само неке корене чињеничног стања да све што је лепо и вредно у Србији има тужан крај. Видећете колико је то тачно. Њена књижевнсот је лепа, али је тужна чињеница да смо је заборавили и запоставили, а када је „дошла“ Драга нисмо смогли снаге да признамо свој грех а њој пружимо оно што јој припада –место у информацијама да је била и стварала. Бар због оних који нису стигли да купе „разграбљен“ Сузанин роман или оних који нису пратили сочну преписку два фудбалска стручњака. Тек, је тужно како је“дошла“Драга.

КАКО ЈЕ ДОШЛА ДРАГА?

Бројала се 1984. година када сам, као новинарски приправник, пронашао рукопис Драге Гавриловић. Биле су то године када сам био задојен идејом да нешто није вредно, да се није чак ни десило, ако новине нису о томе писале. То је за мене значило да новинар мора трагати, откривати, нудити… Истовремено смо, држећи се тога, балансирали на жици, пазећи да не склизнемо у сензационализам.

Нажалост, без ваљаног објашњења седам месеци касније, јула 1985. у новинама је обелодањено да је то рукопис прве српске романсијерке. На сву срећу, радили смо са добрим уредницима па је право задовољство било осетити, али и допринети чињеници, да је новинарство одговорно за стварност. Све то ме је вукло у другу, сад сигурно знам, исправну крајност – веродостојним изворима информација. Свако јутро, прво што бих урадио кад дођем у редакцију, било је да прочитам дневне новине. Њима се тада веровало.

Једна од многих кратких вести из унутрашњости, скоро неприметна, била је вест у „Вечерњим новостима“ коју је, у јесен 1984. потписао Љубомир Попов, иначе просветни радник и публициста. Писао је о томе да је у Српској Црњи склона паду кућа у којој је живела и радила Драга Гавриловић, да јој је гроб у коров зарасто… Касније, када сам га посетио, испричао ми је да је, припремајући историјат Основне школе „Ђура Јакшић“ у Српској Црњи, нашао нека стара документа која скидају вео заборава са Драге Гавриловић.

Између осталог и то да је Драга Гавриловић свој роман назван „Девојачки роман“ објављивала у тада веома цењеном новосадском књижевном часопису „Јавор “ још 1889. године, али њега и друге своје рукописе никад није интегрално објавила.

И жеђ за додатним информацијама је почела. У Српској Црњи – истина. Кућа склона паду.Осим једне спомен плоче поред кућног броја 56 у Улици Ђуре Јакшића, више ништа није подсећало на Драгу Гавриловић! У кући, утисак времена које се не помера.Мирис мемле…! И човек у поодмаклој доби се сећа:„Имао сам седам-осам година, учитељица Драга би ми увек, када се затекнем у продавници, куповала бомбоне… Волели су је, ценили и поштовали…Увек би нам дала понеки савет и нудила књиге да читамо… А сад, ето, кажу да горе на гробљу данас не знају ни где је сахрањена…!“

Коцкица по коцкица и назирао се мозаик немара, заборава и неодговорности. Сви подаци до којих сам долазио указивали су на немогуће и истовремено једина могућа и оправдана питања.

Зашто је све, у месту где је живела и радила, уз то била је и омиљена, што подсећа на њу, запостављено? „Такав смо ми народ – одговарали су старији и позванији начином и тоном као да се ради о некој неизлечивој болести.“ Љутио сам се на таква објашњења, зато што ја једноставно нисам такав, али јесам део овог и таквог народа. Они, пак који су давали такве безличне одговоре нису се много због тога бринули. Признајем, мислио сам, да је професија којом се бавим, најпозванија да мења ствари. И тешио сам се тиме. Касније, па ево чак и данас када чујем да је кућу Драге Гавриловић купила нека госпођа из Румуније која намерава да је сруши, јасно ми је да су они одговори „такав смо ми народ“ у себи носили веома, веома велику истну, а ја живео у заблуди!

Зашто Драга Гавриловић није уписана у регистар писаца тадашње државе Југославије?! У Народној библиотеци налазим новосадски књижевни часопис „Јавор“ кога су уређивали др ллија Огњановић и Јован Грчић, а власник је био Јован Јовановић Змај. Поред „Девојачког романа“ којег је објављивала у наставцима, ту је њен рукопис за роман „Из учитељског живота“, потресна прича о животу младе учитељице на селу, приповетка „Прича из американског живота“, и новела „Божићни дар учитељици“.

Збиља није безначајно, али зашто је све то препуштено забораву?! О онима који су то сматрали нормалним и понашали се као да је неко закаснио на воз па ће стићи на следећи који полази за стотинак година, почео сам да пишем као о онима који не поштују своју културу, историју…?! Наравно,то није прошло.Такве речи реметиле су много шта у функционисању тадашње редакције магазина „Практична жена“ и издавачке куће БИГЗ којој је овај магазин припадао. Неуспешне покушаје да се ова информација уздигне на ниво културног догађаја вредног пажње Издавачког савета скоро да је немогуће описати, поготово објаснити. Уредницима у новинском делу ове издавачке куће, поготово заменику главног уредника „Практичне жене, господину Предрагу Костићу, било је савршено јасно да је ово „откриће“ прилика да се направи културни догађај вредан пажње. Наравно, требало је прибавити мишљење „другова из првих редова“ (уредник Костић ме је стално упозоравао на такву квалификацију) читај „из комисије или комитета“ (како ли се већ звао) за информисање ЦК, па градског одбора СК, па…?! Све је изгледало тако добро, а све је било веома лоше. За тадашње мерење квалитета информације то што се знало о Драги Гавриловић, очигледно није било довољно. Уредник „Дуге“, господин Драгољуб Голубовић-Пижон, одавно већ покојни, који ми је на неки начин био и учитељ (говорио је да ме учи да будем трагач, али да није добро увек остављати трагове за собом) рекао ми је да је једино лоше у свему томе што је то пронашао новинар. „Историју књижевности не кроје новинари него ЦК“, говорио је. Имао је сулуду идеју да се одрекнем те информације и да он нађе „некога из њихових редова ко ће позвати председника издавачког савета и рећи да то треба да се објави“.

Да је било тако, данас би се о Драги Гавриловић водиле другачије дискусије. Потом, и тамо где смо успели да начнемо тему, говорили су да је битније од тога какви су јој рукописи, шта, како и о чему пише… Није им ништа значила чињеница да је те рукописе читао и објављивао Змај-Јова Јовановић. И док их тако слушате, не можете да не реагујете, али још мање су вам шансе да било шта мењате. Поготово не историју књижевности.

Простор за деловање се сужавао. Да би сам себе проверио, рукопис сам дао на читање онима који знају више од мене, пре свега колегиници, дугогодишњем уреднику, Милијани Лакетић, која је завршила књижевност. И она у чуду. Није јој јасно како и зашто је овакав рукопис прекрила мемла и прашина. Написала је:

„Реч је роману са веома занимљивим заплетом. Писан је лако, чита се у даху. Слични су му романи сестара Бронте, Жорж Сандове и Хенријете Бич Стоун. „Девојачки роман“ је аутобиографски. Списатељица у њему описује свој животни пут и љубавне патње. Има веома интересантан однос према новцу, заправо вредностима овог времена у коме сада живимо. Као да је вековима гледала унапред. Она је још тада пред најездом долара, и новца уопште, наговештавала занемаривање основних људских вредности. Из њеног става јасно се види колико је битно кад спољашње вредности одлучују о правим, суштинским вредностима. Током целе радње у роману пулсирају мелодрамски елементи као вода која ври, али у недостатку праве ватре никако да узври. Роман неким својим односом према сензибилности и границама у том домену изазива дозу жаљења, али то никако не умањује његову добру драмску радњу. Став списатељице стално опомиње и подсећа читаоце шта бива када се губе основне људске вредности. Ликови су вешто и успешно изнијансирани, до у танчине заправо, а њена размишљања и раузумевања најмање су разумљива за време у коме је живела. Као да је живела испред свога времена. Пре би се могло рећи да ја Драга Гавриловић са оваквим приступом радњи и ликовима припадала овом, а не времену у коме је живела. Можда је баш зато остала заборављена.“

Та жена, кажем колегиници Милијани, као да је ту негде, иза угла 1984. године.

Та њена близина времену у које је дошла, и које је савршено познавала, а није живела у њему, није случајна.Тако живе вечни. И ономад, осамдесет и неке, и сада, и увек када се о њој буде причало и расправљало биће у право време. Данас сигурно знам да ме све ово навело на закључак да мало ко из тог времена (ни данас такви нису реткост) када је пронађен рукопис, може да разуме њене поруке. Поготво оне које се односе на пад морала, на чињеницу да, како је Драга написала, „ многима лош карактер надомешћује незнање…“.Све, ама баш све, поготово њено указивање на то да се правда купује а да је новац бог… и данас се показало као тачно, па се поставља питање: Ко ће то данас признати?! И ко би тада признао то што јесте?! А јесте нам важније све то него што једна сеоска учитељица поручује да јој не трабају лажне љубави и лажна поштовања. И ко би, тада осамдесет и неке, када сам млатио мемљивим папиром старим 96 година и на њему свежим као данас написаним идејама, признао да је реч о визионартсву, признао да смо у великој моралној и духовној кризи…?! И да нам треба неко као што је Драга Гавриловић да нас уштине па да се тргнемо из заблуде и скренемо са погрешног пута. Јер, шта ја, или било ко има да каже пошто прочита њен „Девојачки роман“?! Ништа осим да призна да је ерозија људског бића почела још тада пре сто и нешто година.

Чини ми се, данас сам скоро сигуран, да сам грешио осуђујући оне који су је заборавили, и који нису како ваља вредновали њен рад. Прво због тога што је очигледно да они из „првих редова“ нису ни могли препознати о чему она говори и пише, јер су и сами већ дубоко били захваћени моралном ерозијом на коју је она упозоравала. И да су било шта рекли, не би вредело ни упола као што данас вреди њихово ћутање. Оно је признање стања у коме су били. Замислите да су почели да воде расправе и вредновања о њеним делима и порукама. Па како би могли било шта да јој кажу у прилог када су, као што рекох, и сами били такви. Био би то апсурд. Јер они су заправо били њени главни јунаци. Како су могли да је хвале, величају и награђују, како су могли да јој уступе место које јој припада у нашем књижевном стваралаштву кад нису имали мерила вредновања. То се веома ретко дешава, али не у Србији. Ето, баш пре неколико година једно издање овог издавача добило је веома престижну награду „Десмир Тошић“.Награду му је доделила уважена државна издавачка кућа која је ту књигу, пре овог издавача, одбила да изда.Образлажући одбијање издавања те књиге ауторима су изнели свој став да нису сигурни да је од десетине хиљада страница материјала одабрани прави. А ствари, су, признаћете веома једноставне. У сваком послу, па и овом важно је препознати његову вредност. Српски сељак одлично зна која је крушка сочна, која шљива даје какву ракију…! Дакле, или знате свој посао или сте можда за неки други. Из тог разлога могу да разумем оне који нису ту а позвани су да овде данас дају допринос своме послу.

Драга Гавриловић је и о томе писала:

„У животу након школовања, управо ти „олош карактери“ заузимају најбоља радна места, јер већ имају лажно сведочанство о свом знању“.

Нема другог закључка осим тог да су они из „првих редова“ уживајући у привиду правих ствари њу проглашавали белом враном и не слутећи да јој чине услугу. Та мемла заборава од сто и нешто година Драги Гавриловић је дала још више на значају. Између осталог и због тога што данас о њеним вредностима расправљају и доносе суд прави и позвани.

Драга Гавриловић је код мене, а надам се и код већине оних који намеравају да писаном речи, на папиру, искажу своје мишљење, и оставе поруке морају да трпе. Јер све док трпе они и њихове идеје, трају.Трајање обезбеђује присутност, па макар нас било и оволико, колико је, али ту смо због идеја вредних пажње, овога пута њених идеја и њеног дела. Чак и сеоски дечачић коме је давала бомбоне или било ко од нас овде са временском дистанцом од сто и нешто година осећамо то трајање. Из сасвим обичног „Девојачког романа“ једне сеоске учитељице. Баш тако како и доликује да добри учитељи остављају још бољи траг.

Сагледавши све што се дешава, помало у чуду од толико сличности са временом Драге Гавриловић и овог у коме смо, на позицији новинара који трага и мисли да ће његова прича сутра променити свет, најубојитије опружје било је – да отворимо причу фељтоном. Можда ће се неко од ових из првих редова осетити одговорним. Бар да покренемо иницијативу да Драга Гавриловић добије место које заслужује у нашој књижевности. И коначно,заборав са њених рукописа скинут је 1985.године, када је изашао први наставак фељтона.

ЛЕПО И ВРЕДНО АЛИ ТУЖНО

Већ након првог наставка јавио ми се књижевник Богдан Чиплић. У свом стану у Београду, ул. Таковска 33/ИИ спрат стан бр. 5 испричао ми је:

„У лето 1925. године, кад сам имао тек 14 година, отац ме је послао у важну мисију у Српску Црњу. Није се освртао на моју младост и неискуство. Фасциниран тиме што сам 1922. године, у својој дванаестој, написао,,путопис” о путовању из Новог Бечеја у Врњачку Бању, и што сам већ неколико година писао песме, послао ме је у Српску Црњу са налогом да нађем књижевну заоставштину његове тетке, списатељице Драге Гавриловић. Отац је био убеђен да имам богомдани наследни породични дар, јер је најстарија сестра његове мајке, Драга Гавриловић, учитељица из Српске Црње, некада објављивала романе. Бадава сам се опирао том, за мене необичном и нејасном задатку. Отац ми је био добар, али упоран и строг човек и бескомпромисно је спроводио своје педагошке принципе. Његову замисао сам имао да остварим за општу, за своју личну и породичну корист.”

„Драгина најмлађа сестра сумњичаво ме је гледала читајући спроводно писмо мог оца. Ипак ми је изнела Драгину заоставштину. Један омањи омот плесниве и прашњаве хартије, повезан обичном кудељном врпцом, био је све што се сачувало од уметничког блага Драге Гавриловић. Сећам се да сам га отворио са страхопоштовањем и извесним страхом од те старе, пожутеле и убуђале хартије. У њему је био примерак броја Абуказемовог и Грчићевог новосадског листа,,Јавор” из 1889. године у коме је штампан први, од укупно 18 наставака романа „Девојачки роман” чији је аутор Драга Гавриловић. Пимерак у којем почиње објављивање,,Девојачког романа” носи број 17, година XВИ, а датум и ближе обележје је:,,у Новом Саду, априла, 1889”.

Била је ту и оловком, Драгином руком исписана њена библиографија, из које се видело да је Драга свој први роман,,лз учитељског живота” објавила у „Јавору” 1884. године, а да је написала и „Сеоски роман”, чији необјављен рукопис није био ту. У омоту је било једно писмо Јована Јовановића Змаја, који јој је писао као уредник хумористићког листа у коме је такође сарађивала, као и писмо Илије Огњановића Абуказема, које јој је писао као уредник „Јавора”. Према томе, да напоменем у њену корист, ако јој то помаже сада и тако касно, да је први роман о животу сеоске учитељице у нашој књижевности роман „Девојачки роман” Драге Гавриловић, а не „Сеоска учитељица” Светолика Ранковића из 1899. године. Колико се о овој нашој списатеијици мало зна, говори чињеница да се Ранковићев роман сматра за наш први роман са том тематиком, иако је Гавриловићева свој објавила много раније.”

„Сазнао сам још“, вели Чиплић, „да је Драга Гавриловић, док је могла, окупљала око себе децу и обучавала их. Нарочито се борила против беде. Последње што је нађено од њене заоставштине је руком писано, потиче из 1917. године (када већ дуго година ништа није објављивала, вероватно ни писала). Реч је о једном породичном писму у коме даје савете шта треба подузети за лечење ако се оболи од,,шпањолске грознице“, чија је епидемија у то време владала.

Драга Гавриловић је умрла 25. фебруара 1917. године, у сиромаштву. Имала је нешто више од 60 година. У кући у којој је живела, обучавала је женску омладину“.

А онда ме је господин Чиплић замолио: „Ако икад будете имали прилике, објавите њену прозу.“

Коначно, када сам 2007. године, дакле 23 године касније, уз помоћ издавача и пријатеља Срђана Станишића успео да објавим ИЗАБРАНУ ПРОЗУ ДРАГЕ ГАВРИЛОВИЋ, уплашио сам се себе, јер сам дозволио да личим на оне које сам критиковао. Они су је држали у ропству 96, а ја 23 године. Зато све ово и пишем. Препознао сам у себи, као и код већине нас, склоност да су друге ствари важније од оваквих. А нису вредније ако су важније! Јер, како се може мерити вердност информације где је министар Мркоњић био пет сати док је падао снег и где су били они који су примали плату да сакупе и сачувају целокупну културну баштину Србије. Зашто је Драга Гавриловић заборављена? Ако има оправдања у ондашњим системима и одоносима према вредновању неких ставри нема оправдања за данас. Никад није касно да праве вредности дођу на место које им припада у систему вердновања. Да ли ће и колико ће некоме користити информације о Министру а колико и ком ће ће котристити од сада па за наредних 100 година оно што је написала Драга Гавриловић? А тек колико би значило да се кућа не руши?! Наравно то данас није вредно пажње. Зато што није зато ово пишем. Бар некако и колико толико да изједначимо резултат. Њој коначна и вечна слобода и слава, минстрима и певачицама пролазност.

Ето, шта све није лепо у вести о Драги Гавриловић. Лепо је што је постојала! Лепо је писала! Вредно је што је написала! Лепо је и вредно да лепше и боље не може бити што је све то верификовало пет веома компетентних стручњака.

Све је тако лепо али !

Драга Гавриловић није доживела да њена дела буду интегрално објављена. За њих нико није марио пуних 124 године.
Зборник научних радова, (на 160 страна,трошкови нису вредни помињања у односу на вреднсот њеног стваралаштва), о њеном стваралаштву чека већ осам месеци да се прикупе материјална средства и тиме овековечи њен рад као део културне баштине Србије.
Крај.
Тужно !