Zašto sve što je lepo i vredno u Srbiji ima tužan kraj

Zašto sve što je lepo i vredno u Srbiji ima tužan kraj

Posvećeno 159-to godišnjici od rođenja i 69-to godišnjici od smrti Drage Gavrilović, prve žene srpskog romansijera.

Piše: Milorad Antonić

Jedna žena, spisateljica, zaboravljena i zapostavljena pre 124 godine upozoravala nas je da dolazi vreme “moralne erozije”. Zašto to nismo primetili? Zato što je već tada bilo kasno!

I još je napisala:

U životu nakon školovanja, upravo ti „ološ karakteri“ zauzimaju najbolja radna mesta, jer već imaju lažno svedočanstvo o svom znanju.

***

Šta bi trebalo da se desi pa da vest iz kulture u medijima dobije bar 0,5% od prostora koje zauzimaju vesti sa estrade?

Da li je i zašto je vest, da je kuću u kojoj je živela i radila prva žena srpski romansijer kupila poslovna žena iz Rumunije i da će je, naravno zbog svojih poslovnih interesa srušiti manje važna od vesti da je Suzana Mančić napisala roman?! Posebno pitanje je što poslovna žena iz Rumunije ima svoj interes, ali ne i opština Srpska Crnja gde se kuća nalazi.

Ili, da je ta vest o kući naše književnice bar približno tretirana kao npr. vest o tome da su dva fudbalska funkcionera, Dragan Džajić i Nebojša Čović imali sukob i čašćenje masnim, čini mi se, za javnost sasvim nebitno koliko sočnim rečima?! Pa ipak bilo je. Previše. I od njih. I od medija!

BAŠTA PRIMITIVIZMA

Zamislite tek koliko je bezvredna informacija da je letos na Liparskim večerima u prepunoj sali Narodne biblioteke „Đura Jakšić“ u Srpskoj Crnjni (meštani kažu da im se odavno nije desilo tako nešto lepo, puno emocija, smisla, poruka…) održan naučni skup o značaju stvaralaštva književnice Drage Gavrilović u odnosu na vest da je zaljubljeni ministar Milutin Mrkonjić pet sati proveo u studiju jedne televizije čekajući svoju izabranicu pevačicu Anu Bekuta, (a napolju veje sneg). Ako je prva vest lepa druga je i tužna i smešna. Još više zbog činjenice da ide u nastavcima, pa razočarenje, bar kod onih čistog razuma i zdrave svesti traje. Ispade da je javnost u Srbiji veoma zaniteresovana gde su trenutno zaljubeljni ministar i pevačica. I biće da je tako,jer jasno je da takve informacije „održavaju u životu„ 80% smrtnika u Srbiji. U Srbiji hrana za glavu je vest o raširenim nogama voditeljke, koja je zato što nema gaćice i što je po zanimanju starleta popularnija od dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine.

Šta bi zbilja trebalo da se desi, pa da vest o zaboravljenoj književnici bude priroritetna u odnosu na pobrojane?

Desio bi nam se utisak da živimo u normalnom svetu u kome je duboko ukorenjen sistem vrednovanja. Tada bi ljubav i ti bolni jadi ministra imali jednu takođe lepu dimenziju –romantizma! Ali i romantizam je odavno doživeo tužan kraj, pa su danas ovakve ljubavi bacile ne samo čitaoce, već i mnoge veoma iskusne podrepaše u kalkulaciju dodvoravanja na lak i jeftin način (naročito kada se troše pare iz budžeta). Uticaj ministra stvorio je kreativnim ljudima divnu priliku da ova pevačica po hitnom postupku bude prisutna na mnogim televizijama i proslavama. Lepo! Ali suštinski, tužna popularnost!

Tako je, ne samo ovim slučajevima u zemlji Srbiji sve dovedeno do apsurda da se nema smila pitati zašto je to tako. Doduše, “zašto“ pitaju se samo još oni koji Srbiju pamte kao zemlju kreatvnih i spsobnih ljudi. Da nije tako ne bi bilo ni ovih redova ovde.

Dakle da je tako kako nije bio bi štrajk novinara zbog toga što se njihov rad iz bašte primitivizma neadekvatno plasira. Ali,makar bi živeli u vremenu bez prljavog veša.

Naravno da mislite, kako se pravim lud, jer znam da ovo vreme traži druge teme. O.k. prihvatam činjenicu da je tako. Ali tražim opravdane razloge zašto je to tako?! Nekako, ne ide mi da se meri to što vek i nešto predstavlja vrednost žrtvuje zbog novih a prolaznih ukusa. Jeste vredi objaviti to što narod želi da čuje. Ali čemu stvaranje privida. Puna su nam usta pozivanja na naše tradicionalne vrednosti i kulturnu baštinu a život nam je pun oskudnih vrednosti. Većina nas je svesna te realnosti ali i dalje imamo potrebu da se kunemo u to što ustvari i ne cenimo. Zato nema razloga da održavamo institucije koje se brinu o kulturnom nasleđu. Nasledili smo što smo nasledili, i to je lepo. Ali nije lep naš odnos prema tim vrednostima. I bez obzira što bi ukidanje tih institucija, na prvi pogled, imalo tužan kraj misionarima iz bašte privitimizma bilo bi lepo. Zašto? Pa zato što su masovniji! I trajalo bi ! Ali tako bi se znalo bar kome pomažemo. Možda bi trebalo više pomoći Suzani Mančić koja uverljivo deluje kada promoviše svoj roman u jednoj TV emisiji tako što devojčicama od 15, 16 godina govori da kad vide da je dobar seks treba da navale na njega.

suzana mancic

Za pomenutu gospođu to ništa nije strašno! A kada su u javnost dospeli video snimci gde se vidi kako je ona navalila na seks dotična je plačući poručivala da joj je upropašćena karijera. Suzana tada nije bila maloletna, njena deca verovatno jesu. Tada je neko, na žalost mislio da će tim snimcima motivisati druge da navale na seks. Danas Suzana tako misli. Ali zašto?! Da li zasto što oni kojima se obraća treba da kupe njenu knjigu?! Možda, posle ovako vrednovanih stavri nekima nije jasno šta je tu ružno. To što je Suzana vodila ljubav ili što smo to videli?! Ili da molimo Boga da je više takvih kao što su Suzana, Džajić i Čović kojima su strane pouke iz stvaralaštva Drage Gavrilović iz koga su jasne poruke o gubljenju doslednosti i osnovnih ljudskih vrednosti pred najezdom novca, o tome koliko je bitno kad spoljašne vrednosti odlučuju o pravim suštinskim vrednostima. Zašto da ne ako su autori psovki, promoteri navaljivanja na seks…to egzaktno dokazali kao vrednost!

(Usput: na žalost svih nas i ta lepa stvar seks ima tužan kraj!).

Isto je i sa tiražima novina i knjiga za koje se izdavači bore forsirajući navedene i slične. Tiraž je živa i prolazna stvar. Brže prolazi ako je manji. Duže traje ako je veći, ali tužan mu je kraj u ovakvom odnosu vrednosti.

Primetno je, dakle, da vestima iz kultrure, kao što su one koje svojom suštinom zadiru, pa i potiču iz bašte pomodarstva i primitivizma u javnosti pridajemo veći značaj. S druge strane vesti, koje su takđe lepe, ali nemaju takve začine, već su loša slika o nama ne nailaze na interesovanje medija, ne pridaje im se značaj, skoro su nevažne. Tako priznajemo da ne priznajemo lako svoje loše navike i odnos. Ali tako je.

To što nigde,i pored pokušaja,nije objavljena vest o rušenju kuće naše prve žene romansijera,jeste stvar izbora medija šta mu je interesantno.Kao što je stvar države da li će dozvoliti da yatre tragove svoje kulturne baštine.Jedan po jedan.Sistematski ali zasigurno.

Dakle sve gore pomenuto nije obeležje samo ovog gologuzog vremena.
U vremenu od pre dvadesetak godina isto možemo reći za bezbroj drugih stavri. Npr. Kosovo i Metohija. Lep deo naše zemlje. Ali tužno je to što ima tužan kraj. Lepa je bila i Srpska Krajina u Hrvatskoj.I ona je imala tužan kraj.

Tvrdim i znam da osećaj kao što je moj,da nemamo dara za sopstvene vrednosti,ima još mnogo vas. Znam gorak ukus takvog osećanja jer svedok sam kraja pomenutih lepih primera naših vrednsoti, pa i u pronalaženju sabranih dela Drage Gavrilović. Zajedno sa dr Svetlanom Tomić i još pet autora: prof dr Magdalenom Koh, dr Gordanom Stojaković,mr Bojanom Anđelić, Prof.dr Sibelan Forester, Prof. dr Svetlanom Slapšak, i danas radim na njenom ustoličenju na mesto koje joj pripada u kulturnoj baštini Srbije. Otuda znam i nudim vam izvornu priču kako je “došla” Draga. Možda u tome nađete samo neke korene činjeničnog stanja da sve što je lepo i vredno u Srbiji ima tužan kraj. Videćete koliko je to tačno. Njena književnsot je lepa, ali je tužna činjenica da smo je zaboravili i zapostavili, a kada je „došla“ Draga nismo smogli snage da priznamo svoj greh a njoj pružimo ono što joj pripada –mesto u informacijama da je bila i stvarala. Bar zbog onih koji nisu stigli da kupe „razgrabljen“ Suzanin roman ili onih koji nisu pratili sočnu prepisku dva fudbalska stručnjaka. Tek, je tužno kako je“došla“Draga.

KAKO JE DOŠLA DRAGA?

Brojala se 1984. godina kada sam, kao novinarski pripravnik, pronašao rukopis Drage Gavrilović. Bile su to godine kada sam bio zadojen idejom da nešto nije vredno, da se nije čak ni desilo, ako novine nisu o tome pisale. To je za mene značilo da novinar mora tragati, otkrivati, nuditi… Istovremeno smo, držeći se toga, balansirali na žici, pazeći da ne skliznemo u senzacionalizam.

Nažalost, bez valjanog objašnjenja sedam meseci kasnije, jula 1985. u novinama je obelodanjeno da je to rukopis prve srpske romansijerke. Na svu sreću, radili smo sa dobrim urednicima pa je pravo zadovoljstvo bilo osetiti, ali i doprineti činjenici, da je novinarstvo odgovorno za stvarnost. Sve to me je vuklo u drugu, sad sigurno znam, ispravnu krajnost – verodostojnim izvorima informacija. Svako jutro, prvo što bih uradio kad dođem u redakciju, bilo je da pročitam dnevne novine. Njima se tada verovalo.

Jedna od mnogih kratkih vesti iz unutrašnjosti, skoro neprimetna, bila je vest u „Večernjim novostima“ koju je, u jesen 1984. potpisao Ljubomir Popov, inače prosvetni radnik i publicista. Pisao je o tome da je u Srpskoj Crnji sklona padu kuća u kojoj je živela i radila Draga Gavrilović, da joj je grob u korov zarasto… Kasnije, kada sam ga posetio, ispričao mi je da je, pripremajući istorijat Osnovne škole „Đura Jakšić“ u Srpskoj Crnji, našao neka stara dokumenta koja skidaju veo zaborava sa Drage Gavrilović.

Između ostalog i to da je Draga Gavrilović svoj roman nazvan „Devojački roman“ objavljivala u tada veoma cenjenom novosadskom književnom časopisu „Javor “ još 1889. godine, ali njega i druge svoje rukopise nikad nije integralno objavila.

I žeđ za dodatnim informacijama je počela. U Srpskoj Crnji – istina. Kuća sklona padu.Osim jedne spomen ploče pored kućnog broja 56 u Ulici Đure Jakšića, više ništa nije podsećalo na Dragu Gavrilović! U kući, utisak vremena koje se ne pomera.Miris memle…! I čovek u poodmakloj dobi se seća:„Imao sam sedam-osam godina, učiteljica Draga bi mi uvek, kada se zateknem u prodavnici, kupovala bombone… Voleli su je, cenili i poštovali…Uvek bi nam dala poneki savet i nudila knjige da čitamo… A sad, eto, kažu da gore na groblju danas ne znaju ni gde je sahranjena…!“

Kockica po kockica i nazirao se mozaik nemara, zaborava i neodgovornosti. Svi podaci do kojih sam dolazio ukazivali su na nemoguće i istovremeno jedina moguća i opravdana pitanja.

Zašto je sve, u mestu gde je živela i radila, uz to bila je i omiljena, što podseća na nju, zapostavljeno? „Takav smo mi narod – odgovarali su stariji i pozvaniji načinom i tonom kao da se radi o nekoj neizlečivoj bolesti.“ Ljutio sam se na takva objašnjenja, zato što ja jednostavno nisam takav, ali jesam deo ovog i takvog naroda. Oni, pak koji su davali takve bezlične odgovore nisu se mnogo zbog toga brinuli. Priznajem, mislio sam, da je profesija kojom se bavim, najpozvanija da menja stvari. I tešio sam se time. Kasnije, pa evo čak i danas kada čujem da je kuću Drage Gavrilović kupila neka gospođa iz Rumunije koja namerava da je sruši, jasno mi je da su oni odgovori „takav smo mi narod“ u sebi nosili veoma, veoma veliku istnu, a ja živeo u zabludi!

Zašto Draga Gavrilović nije upisana u registar pisaca tadašnje države Jugoslavije?! U Narodnoj biblioteci nalazim novosadski književni časopis „Javor“ koga su uređivali dr llija Ognjanović i Jovan Grčić, a vlasnik je bio Jovan Jovanović Zmaj. Pored „Devojačkog romana“ kojeg je objavljivala u nastavcima, tu je njen rukopis za roman „Iz učiteljskog života“, potresna priča o životu mlade učiteljice na selu, pripovetka „Priča iz amerikanskog života“, i novela „Božićni dar učiteljici“.

Zbilja nije beznačajno, ali zašto je sve to prepušteno zaboravu?! O onima koji su to smatrali normalnim i ponašali se kao da je neko zakasnio na voz pa će stići na sledeći koji polazi za stotinak godina, počeo sam da pišem kao o onima koji ne poštuju svoju kulturu, istoriju…?! Naravno,to nije prošlo.Takve reči remetile su mnogo šta u funkcionisanju tadašnje redakcije magazina „Praktična žena“ i izdavačke kuće BIGZ kojoj je ovaj magazin pripadao. Neuspešne pokušaje da se ova informacija uzdigne na nivo kulturnog događaja vrednog pažnje Izdavačkog saveta skoro da je nemoguće opisati, pogotovo objasniti. Urednicima u novinskom delu ove izdavačke kuće, pogotovo zameniku glavnog urednika „Praktične žene, gospodinu Predragu Kostiću, bilo je savršeno jasno da je ovo „otkriće“ prilika da se napravi kulturni događaj vredan pažnje. Naravno, trebalo je pribaviti mišljenje „drugova iz prvih redova“ (urednik Kostić me je stalno upozoravao na takvu kvalifikaciju) čitaj „iz komisije ili komiteta“ (kako li se već zvao) za informisanje CK, pa gradskog odbora SK, pa…?! Sve je izgledalo tako dobro, a sve je bilo veoma loše. Za tadašnje merenje kvaliteta informacije to što se znalo o Dragi Gavrilović, očigledno nije bilo dovoljno. Urednik „Duge“, gospodin Dragoljub Golubović-Pižon, odavno već pokojni, koji mi je na neki način bio i učitelj (govorio je da me uči da budem tragač, ali da nije dobro uvek ostavljati tragove za sobom) rekao mi je da je jedino loše u svemu tome što je to pronašao novinar. „Istoriju književnosti ne kroje novinari nego CK“, govorio je. Imao je suludu ideju da se odreknem te informacije i da on nađe „nekoga iz njihovih redova ko će pozvati predsednika izdavačkog saveta i reći da to treba da se objavi“.

Da je bilo tako, danas bi se o Dragi Gavrilović vodile drugačije diskusije. Potom, i tamo gde smo uspeli da načnemo temu, govorili su da je bitnije od toga kakvi su joj rukopisi, šta, kako i o čemu piše… Nije im ništa značila činjenica da je te rukopise čitao i objavljivao Zmaj-Jova Jovanović. I dok ih tako slušate, ne možete da ne reagujete, ali još manje su vam šanse da bilo šta menjate. Pogotovo ne istoriju književnosti.

Prostor za delovanje se sužavao. Da bi sam sebe proverio, rukopis sam dao na čitanje onima koji znaju više od mene, pre svega koleginici, dugogodišnjem uredniku, Milijani Laketić, koja je završila književnost. I ona u čudu. Nije joj jasno kako i zašto je ovakav rukopis prekrila memla i prašina. Napisala je:

„Reč je romanu sa veoma zanimljivim zapletom. Pisan je lako, čita se u dahu. Slični su mu romani sestara Bronte, Žorž Sandove i Henrijete Bič Stoun. „Devojački roman“ je autobiografski. Spisateljica u njemu opisuje svoj životni put i ljubavne patnje. Ima veoma interesantan odnos prema novcu, zapravo vrednostima ovog vremena u kome sada živimo. Kao da je vekovima gledala unapred. Ona je još tada pred najezdom dolara, i novca uopšte, nagoveštavala zanemarivanje osnovnih ljudskih vrednosti. Iz njenog stava jasno se vidi koliko je bitno kad spoljašnje vrednosti odlučuju o pravim, suštinskim vrednostima. Tokom cele radnje u romanu pulsiraju melodramski elementi kao voda koja vri, ali u nedostatku prave vatre nikako da uzvri. Roman nekim svojim odnosom prema senzibilnosti i granicama u tom domenu izaziva dozu žaljenja, ali to nikako ne umanjuje njegovu dobru dramsku radnju. Stav spisateljice stalno opominje i podseća čitaoce šta biva kada se gube osnovne ljudske vrednosti. Likovi su vešto i uspešno iznijansirani, do u tančine zapravo, a njena razmišljanja i rauzumevanja najmanje su razumljiva za vreme u kome je živela. Kao da je živela ispred svoga vremena. Pre bi se moglo reći da ja Draga Gavrilović sa ovakvim pristupom radnji i likovima pripadala ovom, a ne vremenu u kome je živela. Možda je baš zato ostala zaboravljena.“

Ta žena, kažem koleginici Milijani, kao da je tu negde, iza ugla 1984. godine.

Ta njena blizina vremenu u koje je došla, i koje je savršeno poznavala, a nije živela u njemu, nije slučajna.Tako žive večni. I onomad, osamdeset i neke, i sada, i uvek kada se o njoj bude pričalo i raspravljalo biće u pravo vreme. Danas sigurno znam da me sve ovo navelo na zaključak da malo ko iz tog vremena (ni danas takvi nisu retkost) kada je pronađen rukopis, može da razume njene poruke. Pogotvo one koje se odnose na pad morala, na činjenicu da, kako je Draga napisala, „ mnogima loš karakter nadomešćuje neznanje…“.Sve, ama baš sve, pogotovo njeno ukazivanje na to da se pravda kupuje a da je novac bog… i danas se pokazalo kao tačno, pa se postavlja pitanje: Ko će to danas priznati?! I ko bi tada priznao to što jeste?! A jeste nam važnije sve to nego što jedna seoska učiteljica poručuje da joj ne trabaju lažne ljubavi i lažna poštovanja. I ko bi, tada osamdeset i neke, kada sam mlatio memljivim papirom starim 96 godina i na njemu svežim kao danas napisanim idejama, priznao da je reč o vizionartsvu, priznao da smo u velikoj moralnoj i duhovnoj krizi…?! I da nam treba neko kao što je Draga Gavrilović da nas uštine pa da se trgnemo iz zablude i skrenemo sa pogrešnog puta. Jer, šta ja, ili bilo ko ima da kaže pošto pročita njen „Devojački roman“?! Ništa osim da prizna da je erozija ljudskog bića počela još tada pre sto i nešto godina.

Čini mi se, danas sam skoro siguran, da sam grešio osuđujući one koji su je zaboravili, i koji nisu kako valja vrednovali njen rad. Prvo zbog toga što je očigledno da oni iz „prvih redova“ nisu ni mogli prepoznati o čemu ona govori i piše, jer su i sami već duboko bili zahvaćeni moralnom erozijom na koju je ona upozoravala. I da su bilo šta rekli, ne bi vredelo ni upola kao što danas vredi njihovo ćutanje. Ono je priznanje stanja u kome su bili. Zamislite da su počeli da vode rasprave i vrednovanja o njenim delima i porukama. Pa kako bi mogli bilo šta da joj kažu u prilog kada su, kao što rekoh, i sami bili takvi. Bio bi to apsurd. Jer oni su zapravo bili njeni glavni junaci. Kako su mogli da je hvale, veličaju i nagrađuju, kako su mogli da joj ustupe mesto koje joj pripada u našem književnom stvaralaštvu kad nisu imali merila vrednovanja. To se veoma retko dešava, ali ne u Srbiji. Eto, baš pre nekoliko godina jedno izdanje ovog izdavača dobilo je veoma prestižnu nagradu „Desmir Tošić“.Nagradu mu je dodelila uvažena državna izdavačka kuća koja je tu knjigu, pre ovog izdavača, odbila da izda.Obrazlažući odbijanje izdavanja te knjige autorima su izneli svoj stav da nisu sigurni da je od desetine hiljada stranica materijala odabrani pravi. A stvari, su, priznaćete veoma jednostavne. U svakom poslu, pa i ovom važno je prepoznati njegovu vrednost. Srpski seljak odlično zna koja je kruška sočna, koja šljiva daje kakvu rakiju…! Dakle, ili znate svoj posao ili ste možda za neki drugi. Iz tog razloga mogu da razumem one koji nisu tu a pozvani su da ovde danas daju doprinos svome poslu.

Draga Gavrilović je i o tome pisala:

„U životu nakon školovanja, upravo ti „ološ karakteri“ zauzimaju najbolja radna mesta, jer već imaju lažno svedočanstvo o svom znanju“.

Nema drugog zaključka osim tog da su oni iz „prvih redova“ uživajući u prividu pravih stvari nju proglašavali belom vranom i ne sluteći da joj čine uslugu. Ta memla zaborava od sto i nešto godina Dragi Gavrilović je dala još više na značaju. Između ostalog i zbog toga što danas o njenim vrednostima raspravljaju i donose sud pravi i pozvani.

Draga Gavrilović je kod mene, a nadam se i kod većine onih koji nameravaju da pisanom reči, na papiru, iskažu svoje mišljenje, i ostave poruke moraju da trpe. Jer sve dok trpe oni i njihove ideje, traju.Trajanje obezbeđuje prisutnost, pa makar nas bilo i ovoliko, koliko je, ali tu smo zbog ideja vrednih pažnje, ovoga puta njenih ideja i njenog dela. Čak i seoski dečačić kome je davala bombone ili bilo ko od nas ovde sa vremenskom distancom od sto i nešto godina osećamo to trajanje. Iz sasvim običnog „Devojačkog romana“ jedne seoske učiteljice. Baš tako kako i dolikuje da dobri učitelji ostavljaju još bolji trag.

Sagledavši sve što se dešava, pomalo u čudu od toliko sličnosti sa vremenom Drage Gavrilović i ovog u kome smo, na poziciji novinara koji traga i misli da će njegova priča sutra promeniti svet, najubojitije opružje bilo je – da otvorimo priču feljtonom. Možda će se neko od ovih iz prvih redova osetiti odgovornim. Bar da pokrenemo inicijativu da Draga Gavrilović dobije mesto koje zaslužuje u našoj književnosti. I konačno,zaborav sa njenih rukopisa skinut je 1985.godine, kada je izašao prvi nastavak feljtona.

LEPO I VREDNO ALI TUŽNO

Već nakon prvog nastavka javio mi se književnik Bogdan Čiplić. U svom stanu u Beogradu, ul. Takovska 33/II sprat stan br. 5 ispričao mi je:

„U leto 1925. godine, kad sam imao tek 14 godina, otac me je poslao u važnu misiju u Srpsku Crnju. Nije se osvrtao na moju mladost i neiskustvo. Fasciniran time što sam 1922. godine, u svojoj dvanaestoj, napisao,,putopis” o putovanju iz Novog Bečeja u Vrnjačku Banju, i što sam već nekoliko godina pisao pesme, poslao me je u Srpsku Crnju sa nalogom da nađem književnu zaostavštinu njegove tetke, spisateljice Drage Gavrilović. Otac je bio ubeđen da imam bogomdani nasledni porodični dar, jer je najstarija sestra njegove majke, Draga Gavrilović, učiteljica iz Srpske Crnje, nekada objavljivala romane. Badava sam se opirao tom, za mene neobičnom i nejasnom zadatku. Otac mi je bio dobar, ali uporan i strog čovek i beskompromisno je sprovodio svoje pedagoške principe. Njegovu zamisao sam imao da ostvarim za opštu, za svoju ličnu i porodičnu korist.”

„Dragina najmlađa sestra sumnjičavo me je gledala čitajući sprovodno pismo mog oca. Ipak mi je iznela Draginu zaostavštinu. Jedan omanji omot plesnive i prašnjave hartije, povezan običnom kudeljnom vrpcom, bio je sve što se sačuvalo od umetničkog blaga Drage Gavrilović. Sećam se da sam ga otvorio sa strahopoštovanjem i izvesnim strahom od te stare, požutele i ubuđale hartije. U njemu je bio primerak broja Abukazemovog i Grčićevog novosadskog lista,,Javor” iz 1889. godine u kome je štampan prvi, od ukupno 18 nastavaka romana „Devojački roman” čiji je autor Draga Gavrilović. Pimerak u kojem počinje objavljivanje,,Devojačkog romana” nosi broj 17, godina XVI, a datum i bliže obeležje je:,,u Novom Sadu, aprila, 1889”.

Bila je tu i olovkom, Draginom rukom ispisana njena bibliografija, iz koje se videlo da je Draga svoj prvi roman,,lz učiteljskog života” objavila u „Javoru” 1884. godine, a da je napisala i „Seoski roman”, čiji neobjavljen rukopis nije bio tu. U omotu je bilo jedno pismo Jovana Jovanovića Zmaja, koji joj je pisao kao urednik humoristićkog lista u kome je takođe sarađivala, kao i pismo Ilije Ognjanovića Abukazema, koje joj je pisao kao urednik „Javora”. Prema tome, da napomenem u njenu korist, ako joj to pomaže sada i tako kasno, da je prvi roman o životu seoske učiteljice u našoj književnosti roman „Devojački roman” Drage Gavrilović, a ne „Seoska učiteljica” Svetolika Rankovića iz 1899. godine. Koliko se o ovoj našoj spisateijici malo zna, govori činjenica da se Rankovićev roman smatra za naš prvi roman sa tom tematikom, iako je Gavrilovićeva svoj objavila mnogo ranije.”

„Saznao sam još“, veli Čiplić, „da je Draga Gavrilović, dok je mogla, okupljala oko sebe decu i obučavala ih. Naročito se borila protiv bede. Poslednje što je nađeno od njene zaostavštine je rukom pisano, potiče iz 1917. godine (kada već dugo godina ništa nije objavljivala, verovatno ni pisala). Reč je o jednom porodičnom pismu u kome daje savete šta treba poduzeti za lečenje ako se oboli od,,španjolske groznice“, čija je epidemija u to vreme vladala.

Draga Gavrilović je umrla 25. februara 1917. godine, u siromaštvu. Imala je nešto više od 60 godina. U kući u kojoj je živela, obučavala je žensku omladinu“.

A onda me je gospodin Čiplić zamolio: „Ako ikad budete imali prilike, objavite njenu prozu.“

Konačno, kada sam 2007. godine, dakle 23 godine kasnije, uz pomoć izdavača i prijatelja Srđana Stanišića uspeo da objavim IZABRANU PROZU DRAGE GAVRILOVIĆ, uplašio sam se sebe, jer sam dozvolio da ličim na one koje sam kritikovao. Oni su je držali u ropstvu 96, a ja 23 godine. Zato sve ovo i pišem. Prepoznao sam u sebi, kao i kod većine nas, sklonost da su druge stvari važnije od ovakvih. A nisu vrednije ako su važnije! Jer, kako se može meriti verdnost informacije gde je ministar Mrkonjić bio pet sati dok je padao sneg i gde su bili oni koji su primali platu da sakupe i sačuvaju celokupnu kulturnu baštinu Srbije. Zašto je Draga Gavrilović zaboravljena? Ako ima opravdanja u ondašnjim sistemima i odonosima prema vrednovanju nekih stavri nema opravdanja za danas. Nikad nije kasno da prave vrednosti dođu na mesto koje im pripada u sistemu verdnovanja. Da li će i koliko će nekome koristiti informacije o Ministru a koliko i kom će će kotristiti od sada pa za narednih 100 godina ono što je napisala Draga Gavrilović? A tek koliko bi značilo da se kuća ne ruši?! Naravno to danas nije vredno pažnje. Zato što nije zato ovo pišem. Bar nekako i koliko toliko da izjednačimo rezultat. Njoj konačna i večna sloboda i slava, minstrima i pevačicama prolaznost.

Eto, šta sve nije lepo u vesti o Dragi Gavrilović. Lepo je što je postojala! Lepo je pisala! Vredno je što je napisala! Lepo je i vredno da lepše i bolje ne može biti što je sve to verifikovalo pet veoma kompetentnih stručnjaka.

Sve je tako lepo ali !

Draga Gavrilović nije doživela da njena dela budu integralno objavljena. Za njih niko nije mario punih 124 godine.
Zbornik naučnih radova, (na 160 strana,troškovi nisu vredni pominjanja u odnosu na vrednsot njenog stvaralaštva), o njenom stvaralaštvu čeka već osam meseci da se prikupe materijalna sredstva i time ovekoveči njen rad kao deo kulturne baštine Srbije.
Kraj.
Tužno !

Podelite sa drugima:

Povezani članci

0 0 glasovi
Glasanje za članke
1 Komentar
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
testtest testtest
testtest testtest
10 godine pre

Molitva Molim za sunce u tvojim očima,za dodir koji biettrdpuaj života, za tebe jedina ljubavi moja. Molim da ruže ne venu kao sećanje, da ni jednu suzu nepuste više. Molim za tvoje reči satkane od želje,za naše duše oboje ne tugom. Molim da samoća ne boliviše,da dođeš u moj svet,da svaka nada postane stvarnost,da svaki tren sa tobom bude večnost.Molim da tvoje ruke otope led moga života, da vreme izbriše boli, da srce zakuca još jače. Molim da ne živim odsećanja koja se gase,da nikada postane ZAUVEK.Molim, molim za LJUBAV.Vesna Parun