Илустрација: Yуриy Голуб / Схуттерстоцк.цом
Најприје је проблем непостојање радних навика. Прве радне навике дјеца стварају код куће, још одмалена, а правилном одгоју не доприноси то што им се код куће све попушта и допушта, те она једноставно немају потребну зрелост за прихватање одговорности која им је потребна за успјешно школовање.
Пише: Едина Међић
Првачићи воле ићи у школу јер их она подсјећа на игру, али већ од трећег разреда постотак дјеце која воле школу значајно се смањује.
Мене је интересовао разлог негативног односа према школи који се повећава са узрастом дјеце. Тражила сам одговор на питање зашто им се не иде у школу и добила интересантне податке, о којима бисмо требали размислити. Овдје ћу написати одговоре дјеце у изворном облику, уз напомену да се ради о ученицима и ученицама које немају проблема у учењу.
– Не иде ми се у школу јер ми је сваки дан у седмици окупиран школом, укључујући и викенд, јер се тад припремам за сљедећу седмицу.
– Кад идем у школу, јако је мало слободног времена.
– Не иде ми се у школу јер сам стално под стресом због количине обавеза.
– Стално морам размишљати о сљедећем тесту, одговарању и слично.
– Превише времена проводим у школи.
– Немам мотивације за било шта због времена које школа одузме.
– У школи је превише разбацаних информација одједном, не могу се снаћи.
– Не иде ми се у школу јер уопште није интересантно. Ријетко ко користи неке нове методе да нам буде забавно док учимо.
– У школи нема простора за креативност.
– Не учимо ствари које су нам потребне за живот.
– Таленти ученика се не надограђују.
– Нико нас не усмјерава на пут који је за нас најбољи, већ све морамо знати.
– Волио бих да у школи учимо основе преживљавања. То бисмо требали учити и код куће, али то родитељи не раде.
– Не иде ми се у школу због досадне, неодгојене дјеце коју сусрећем.
– У школи нас нико ништа не пита, само нас тјерају да учимо, али тако је и код куће.
– Не иде ми се у школу јер све учимо на исти начин, па је досадно.
Сигурна сам да бисмо сличне одговоре добили у било којем дијелу Босне и Херцеговине.
Када посматрате живот дјетета из његове коже, његове школске обавезе (свакодневно учење, оцјењивање, повремене или сталне тешкоће у праћењу градива, отпор према појединим предметима или наставницима…), очекивања других и притисак на њега да учи, доказивања пред собом, родитељима, вршњацима, наставницима; притисак вршњака (од искушења да се направи нешто недопуштено, али изазовно, до тога да се отворено и јасно изјасни о својим осјећајима), мислите ли да његово школовање може бити испуњено задовољством?
Размислимо колико сати дневно дијете посвећује школи и домаћим задацима, а колико има слободног времена. Колико има стрпљења и мотивације за своје хобије, музику, читање, спорт…
Ми можемо покретати многе реформе, проводити едукације и расправљати о стању у образовном систему сваки дан, али док су наша дјеца незадовољна и безвољно иду у школу, напретка неће бити. Родитељи, наставнице, доносиоци одлука везаних за школство, па и шира јавност требају дјеловати одмах, свако у свом домену рада. Од наше дјеце зависи наша будућност.
Када установимо узроке проблема, наћи ћемо рјешења и помоћи дјеци да у периоду школовања буду задовољнија и сретнија.
Најприје је проблем непостојање радних навика. Прве радне навике дјеца стварају код куће, још одмалена, а правилном одгоју не доприноси то што им се код куће све попушта и допушта, те она једноставно немају потребну зрелост за прихватање одговорности која им је потребна за успјешно школовање. Дјеца не воле школу јер су код куће ослобођена свих радних задатака, па им је тешко устајати, пратити наставу у школи и још код куће учити. Нерад доводи до неуспјеха, неуспјеси до различитих анимозитета које примјећујемо код дјеце, и онда имамо различите проблеме.
Други проблем је негативан однос родитеља према просвјетним радницима и школи, што доводи до тога да и дијете прихвати такав став. Ако родитељи коментаришу како су наставници неспособни или лијени, дијете ће бити увјерено да није оно криво за неуспјех, већ наставник јер га није научио. У том контексту заборавља се да наставник не може улити знање у дјечију главу. Ако дијете не сарађује на настави, не прати пажљиво, није активно, не пише задаће и не учи, нема тог наставника који ће га нешто научити. Ма колико родитељи тврдили супротно, негативан однос родитеља према наставницима пресликава се на дијете и оно тада не воли школу; тако је научило код куће.
Додатни проблем је притисак на дијете да кући мора доносити одличне оцјене. Оно под притиском иде у школу, и наравно да му неће бити драга. Добије ли мању оцјену разочарат ће родитеље и можда бити у казни. Родитељи би требали размислити постављају ли праве циљеве пред своју дјецу – за петице се не дају награде, боље је објаснити зашто је важно учити, бити на настави и да дијете не мора бити савршено, тј. најбоље у свему.
Проблем су и просвјетни радници који не раде добро свој посао. Срећом, такви су у мањини, иако је данас тешко одредити ко је стварно добар просвјетни радник. Ученици најчешће не воле наставнике који од њих нешто захтијевају. Дражи су им они који се с њима играју и шале. Родитељи највише воле оне који дијеле петице. Нема везе је ли та оцјена заслужена или не, главно је да је уписана у дневник. Уколико је наставник строг и тражи знање, он изазива трауме код дјеце јер се она плаше озбиљних наставника.
И, на крају, у нашим школама запоставља се природно учење. У првих седам година живота дијете је у процесу природног учења: усваја нова знања кроз игру, спонтано, развија се његова радозналост и креативна природа. За разлику од учења кроз игру, школа захтијева учење само по себи. Дјетету ријетко ко објашњава зашто су нека подручја важна и зашто их треба савладати. Тако оно с временом стекне утисак да је школско учење без сврхе, циља, и да је једино важно добити добру оцјену. Уџбеници су пуни чињеница које послије дјетету вјероватно неће требати, а додатно га оптерећују. Програми су застарјели, не прате потребе дјеце новог доба, гуше креативност и чине бесмисленим сваки дјечији покушај да научи размишљати својом главом. Послије 45 минута математике и пет минута одмора ни одрасле не би занимало 45 минута биологије. Кад би школа понудила више експеримената и интеракције умјесто диктирања и монолога наставника, када би дјецу охрабривала да гласно кажу своје мишљење, њихов став према школи био би много позитивнији.
Често чујемо да је љубав према образовању могуће остварити само у оним срединама гдје је висок стандард и у школама гдје се дјеци на извјестан начин повлађује. Но, није баш тако – прије ће бити да не знамо много о томе шта се и како ради другдје. Ево напримјер Куба, која скоро да нема неписмених: у њиховим школама често недостају уџбеници, тјелесну активност изводе у парковима јер немају дворана. Школовање на свим нивоима је бесплатно, чак и високо образовање. Направили су једноставну, а ефикасну стратегију образовања у којој се више пажње поклања практичној примјени наученог, како информације не би остале на теоријском нивоу. Омиљени предмети дјеце су плес и вртларење, а математика и природне знаности су по распореду на почетку дана, кад је концентрација највећа. Школски часови трају 30 минута, оброци у школи су бесплатни. Бројне анкете показале су да њихова дјеца највише воле бити у школи, а имају и два ТВ-канала која емитирају образовне садржаје примјерене дјеци основног и средњег образовања.
Преузето са: https://impulsportal.net/index.php/drustvene-teme/forum/32092-zasto-djeca-ne-vole-skolu
