Дарко Димитријевић је главни и одговорни уредник радија „Гораждевац“ на Косову и Метохији. Живи и ради у истоименом метохијском месту. Дугогодишњи је новинар, Фото: КоССев
Пише: Дарко Димитријевић
Драги колега Зекирја,
Мене је твоја прича из детињства искрено дирнула, успео си да ме подстакнеш да се ставим у позицију, да размишљам из твоје перспективе. Није било лако одрасти у једном таквом окружењу. Као човек који за све тражи објашњење почео сам да копам, између осталог, и по својој прошлости, како бих сагледао та зла времена.
Потпуно се слажем да је националистички приступ за све крив. Ја бих додао и сепаратизам као један од узрока ове наше трагедије.
За разлику од тебе, пријатељу мој, ја сам имао веома срећно и весело рано детињство, окружен топлином породице, рођацима, нашим породичним пријатељима… Међу тим пријатељима било је и доста Албанаца.
Сећам се, као кроз маглу, да сам понекад након што бих одгледао омиљени цртани филм, пред други дневник телевизије Београд, често ухватио његов почетак. И у то време се говорило о Косову и Метохији, често су се могле видети демонстрације Албанаца. Онда су дошле деведесете… Мој други део детињства постаје брижан, као и твој, осликан у лицима мојих родитеља, бака и дека.
Живели су у једној великој држави, имали су пријатеље свих националности и вероисповести. Нисам то тада схватао али сам разумео да је узрок забринутости било оно што би чули и видели на телевизији. Њихова држава се распадала. Заједништво вера и нација које је до тада постојало рушило се као кула од карата. Као многи поштени и честити људи нису се снашли у новонасталој ратној, политичкој и економској кризи. Мој отац је поред свог посла морао да се ‘сналази’, слично као твој, па је мајсторске послове обављао за дневницу којом нас је подигао. То је у то време за нормалне и поштене људе било потпуно нормално и уобичајено. Они другачији бавили су се политиком, ратом и играли се стварањем држава, које су данас утемељене на крвљу свих народа и нација.
Сећам се дана када су ме родитељи одвели да се упишем у школу, велику жуту зграду у центру Гораждевца, која је до тада мени била непозната. Уместо да ми дан када сам први пут крочио у школу остане у лепом сећању, памтим га по већој групи ђака који су испред школе, на прагу деведесетих узвикивали “Косова република”! Касније су напустили нашу школу, неприхватајући систем постојеће државе. Тако је свуда почело и тако се свуда, на неки начин, завршило.
Албанци су након одузимања аутономије упражњавали пасивни отпор, одбијајући да учествују у политичком животу Србије, не излазећи на изборе, ни на попис. Од тада су Албанци почели да организују паралелне државне институције, као што су школе, порески систем, судство и полиција.
Они Албанци који су искрено желели да сачувају неке нормалне вредности нису напустили свој посао, нити их је неко терао, ту се наши очеви разликују. Мој отац је радио у општинском одељењу у коме су сви осим њега и још једног колеге били Албанци који су ту радили све до 1999. године. Одело, кошуља, кравата, изразит карактер, интелект у првом плану… Често су долазили код нас и остали су ми у веома лепом сећању ти драги људи.
Мој отац је многима од њих и њиховим породицама помогао да сачувају главу на раменима током последњег рата на Косову и Метохији. Због овога сам веома поносан на свог оца, који је и након рата наставио да одржава своја међунационална пријатељства. Нажалост, многи од тих дивних људи из Пећи данас нису међу живима.
Зашто ја све ово пишем? Нисам југо-носталгичар, далеко од тога! Хоћу само да укажем на чињеницу да су нас тежње за разједињењем и сепаратизмом удаљиле хиљадама светлосних година као нације, али и као хришћане и муслимане. Народи нису били спремни да се боре против господара рата. На жалост, мало је данас таквих, или скоро да их нема, какав је био мој Ћале и сва та његова дружина, која није била задојена отровом политике, сепаратизма, разједињења, здравог разума. Они нису ни данас, а шта је са нашом омладином? Фале нам људи који су реални и размишљају својом главом. Зато све до данас овим народима управљају господари рата, који су почели да кувају чорбу којом се и данас хранимо.
На жалост, такву ситуацију данас имамо у већини држава на Балкану. Најгора ситуација је, међутим, у “јужној српској покрајини-Републици Косово”.
Овде су многи злочини на обе стране остали нерасветљени, за неке озбиљне су чак сви сведоци умрли под чудним околностима. За неке, који ме највише боле, као на пример када је страдао мој школски друг Иван, док се купао на Бистрици, истрага је обустављена. Моја бака Милица, која је погинула у свом дворишту након рата, никоме ништа није скривила, али је неко хтео да јој ускрати старост. И многи Албанци су страдали на сличан начин, као на пример наше колеге албански и српски новинари, док су часно обављали свој посао…
Драги мој колега Зекирија, да ли је ико преузео одговорност за масовно паљење средњовековних српских цркава и за стварање нових избеглица у мартовском насиљу 2004. године? Да ли је косовска јавност спремна да се суочи са уништавањем једног оваквог историјског богатства? Коме је то сметало?
Коме смета то да ми живимо и осећамо се слободно сви заједно на једној територији? Према чињеници коју си сазнао, да на Косову никада није живело 200.000 Срба, подсетићу те на један званични податак. Комесаријат за избеглице је марта 2000. године, у сарадњи са Високим комесаријатом Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), организовао попис интерно расељених лица са Косова и Метохије, када је регистровано 187.129 лица, међу којима сам био и ја, а у периоду од 2000. до 2005. године са Косова и Метохије дошло је још више од 20.000 лица.
Могао бих ја још да набрајам и побројавам све ове благодети које нам је донело ново окружење оличено у “Републици Косово”, али довољно је само да се каже да се овде не поштују основна људска права. Између осталог, ни то право да се добије лична карта. То су суштинска питања од којих зависе сва друга. Да овде није запело, ми би се данас преко портала КоССев вероватно дописивали о темама о којима сада не можемо ни да сањамо.
Многи су маштали о држави, мислећи да им она доноси просперитет, сигурност и богатство. Преварили су се. На жалост, донела је нешто скроз супротно од тога: безакоње и административни хаос из кога данас беже управо ти млади Албанци, главом без обзира на запад. Спасава се ко може. Сећам се сусрета са једним старим Албанцем у Дреници од пре пар месеци, код кога сам био сасвим случајно, са својим пријатељем. Човек (име мени познато) седи на ливади испред велелепне куће, чувајући краве, са бригом на лицу, као да ће да заплаче. И заплакао је када га је мој пратилац питао шта га мучи? Отац седам синова, више од десетак унучади, није могао да се помири са чињеницом да му је шест синова отишло за Немачку а да ће ускоро и онај најмлађи, који је бринуо о родитељима. Повешће, каже, жену и дете, једино унуче чије одрастање је могао да гледа. Остаје сам, као да нема ни једно дете и проклиње све куће које су изградили.
Овде бих ти поставио питање: Да ли је и за ово крив национализам, оличен у немоћи неспособних институција да реше и најосновније проблеме, да ли то наводи да млади одлазе са Косова, да беже од система у коме нико није срећан?
Знам да и ти, као и ја, сањаш нека боља времена која нису задојена национализмом, који и даље трује милионе младих мозгова на овим просторима, који након што се разочарају, одлазе на запад. Осим тога, такав националистички приступ ствара предрасуде, највише захваљујући погрдном језику политичара, лажним, тенденциозним и пристрасним вестима које долазе са свих страна. Нашим председницима то одговара јер је то њихово природно политичко окружење. На жалост, ја се у томе не сналазим, и на жалост, припадам огромној мањини.
Једноставно, моје поверење не заслужује један такав систем у коме може да ради ко шта хоће без последица, одговорности, где не постоје једнаке шансе за све и због чега нам млади све више одлазе на запад.
Дарко Димитријевић је главни и одговорни уредник радија „Гораждевац“ на Косову и Метохији. Живи и ради у истоименом метохијском месту. Дугогодишњи је новинар. Од 2008. до 2014, био је директор Косовске медијске асоцијације. Програмски је директор у НВО „Центар за права мањинских заједница“ и члан Саветодавног већа за заједнице у два мандата. Награде: “Милан Пантиц” за храброст, коју додељују Вечерње Новости, награда “Димитрије Давидовиц”, за уређивање, коју додељује УНС.
Извор: хттпс://коссев.инфо/тајфуни-зла-одували-народ/ 2.новембра 2018. 08:30
Sledeća objava:
На граници кризе,autor Зекирја Шабани(Zekirja Shabani) главни и одговорни уредник портала „Газета ин Фокус“.
