(Објављено, 15.01.1991. ЕКСПРЕС)
Реаговања: ПОВОДОМ ИНТЕРВЈУА КОЧЕ ПОПОВИЋА РИМСКОЈ „РЕПУБЛИЦИ"
Потомак једне од најбогатијих породица српске буржоазије (његов отац je био један од најпознатијих југословенских банкара и први су у Београду имали аутомобил „аустродајмлер’) noслат на студије у колеџ доминиканаца у Лозани, премда je био православне вере. Увек je имао најбоље резултате у групи, доминиканци су га хтели конвертирати како би постао католик. Да сам попустио њиховим притисцима", каже,можда бих сада био на месту папе Војтиле“.
Погађате ли о коме je реч?
AKO не, онда идемо даље.
Командант Прве пролетерске, народни херој, једна од главних личности Титовог режима. После рата био шеф Врховног штаба, готово деценију министар иностраних послова, затим, иако кратко време, потпредседник Републике.
Један од ретких који je за живота ушао у necму и легенду. Коча Поповић.
Отишавши, крајем шездесетих из политичког живота, углавном ћутао. Српски народ ra je волео и кад je ћутао.
Коча Поповић. Херој, легенда, понос. И кад му je било најтеже овај српски, овај гејачки и сељачки народ je шапутао његово име. Кед буде Коча проговорио, ej, бре…
И легенда je пре неки дан проговорила. После више деценија у којима су Срби, захваљујући, пре свега, својим представницима у врховима власти, корачали погружени, погнутих глава. После више деценија TOKOM којих су Срби, победници у рату, захваљујући и легендарном команданту Кочи, живели поражени у миру.
После више деценија TOKOM којих се отварала и све више болела рана непреболна – Косово и Метохија.
Сада су се, дакле, стекли разлози да Коча Поповић, у интервјуу римском листу (тамо, где je „могао да постане папа") „Ла Република", између осталог, изјави: „Рођен сам у Србији, али се више не убрајам у Србе jep у Београду командују налседници четника, против којих смо се борили током целог рата. Срби су остали на културном и цивилизацијском нивоу од пре сто година. Хрвати и Словенци су испред Срба, зато je npaведно да иду својим путем. Не верујем да би интервенција војске могла да промени положај. Ни евентуални повратак монархије не би могао да спречи расцеп Југославије, Краљ Карађорђевић не би могао никако да постане југословенски краљ. Остао би увек Србин, због чега ra не би прихватили Словенија, Хрватска и Косово. Албанци никад неће бити Срби, могу постати евентуално лојални југословенски грађани."
Тако, дакле, легенда. Несуђени папа.
Велике, „историјске" истине. Срби су заостали сто година. Примитовни, прости, неуки и недос-тојни. Каква Европа, какви бакрачи. Све су то четници и кољачи. Нема везе што су социјалисти на власти. Сто година самоће.
Албанци, разуме се, никад неће постати Срби. Тако ниско се неће спустити. Биће лојални југос-ловенски грађани и, јасно, Европљани. Уосталом, у истом су рангу као и Хрвати и Словенци. Није важно ко je тамо на власти! Све заједно Европа их чека раширених руку.
Збогом Србијо, простачка и псовачка. Збогом гејаци са Цера и Колубаре, са Неретве и Сутјеске. Збогом понижени и протерани Срби са Косова и Метохије.
Легенда из ваших шапата и ваших песама вас се одрекла. Несуђени папа, заједно са Хрватима, Словенцима и Албанцима, из удобног мира своје дубровачке виле, одлази у Европу.
Господин Коча Поповић вам je наменио заосталост, примитивизам и мрак прошлог века. Таму времена, надреализам и – ништа.
Збогом легендо!
Мирослав Марковић
