Ekskluzivni intervju – Ana Borisovna Soroka, savetnik rukovodioca Luganske Narodne Republike, o stradanju ruskog naroda i borbi da se vrati život u LNR
Tragedija grada Luganska 2014. godine zauvek će ostati u mom sećanju. Ni danas, ne mogu da ne mislim na te prizore, kada su naši ljudi, gladni i iscrpljeni na kolenima (zbog zahvalnosti) dočekivali ruske bele kamione sa humanitarnom pomoći – kaže Ana Soroka
RAZGOVOR VODILA BILjANA ŽIVKOVIĆ
Naša sagovornica je Ana Borisovna Soroka. Ona je u ravni nacionalnog heroja. Vrhunski je savetnik rukovodioca Luganske Narodne Republike. Umesto puške danas pomaže svom narodu na više načina. Ima odlučujuću ulogu u najbitnijim segmentima života u Lugansku. Ana Soroka govori o stradanju svog naroda i velikoj borbi da se ceo prostor LNR sjedini i vrati normalnom životu u okviru Ruske Federacije.
-Osam je teških godina iza LNR, kada je ruski narod zverski ubijan i ponižavan. Bili su bespomoćni u tim godinama jeze, straha i terora od strane ukrajinskih nacista – jer su Rusi. Lugansk je tih godina bio crna meta za krvavi odstrel. Upravo onako, kako je danas u mučeničkom Donjecku – kaže na početku našeg razgovora Ana Soroka.
Za nas je bila prelomna 2014 godina. Naš život se izmenio iz korena, u narodu se probudilo stremljenje za borbu za svoju zemlju, za svoju istoriju, tradiciju, slobodu, duhovnost, veru. Rat koji je Ukrajina pokrenula protiv svog sopstvenog naroda je bio očekivan. Unutrašnju politiku, koju je, uz pomoć evropskih zemalja, Amerike i Velike Britanije, Ukrajina sprovodila, stvorila je veliku razjedinjenost u narodu. To smo videli još u 2004. godine, ali i ranije. Nažalost, državnu politiku su sprovodili ljudi čiji su duhovni preci bili učesnici OUN UPA (ukrajinska nacistička organizacija). Sarađivali su sa fašistima za vreme Velikog Otadžbinskog rata, ubijali i monstruozno mučili mirno stanovništvo. Kao rezultat takve politike mi možemo da vidimo, nažalost, izmenjenu svest nekih građana, učesnika nacističkih bataljona, sa ideologijom mržnje prema svemu ruskom, sa propagandom nasilja i ubijanja ruskog stanovništva.
Naglasila bih da je za njih karakteristična mržnja baš prema svemu, što je rusko i pre svega pravoslavno, što je vezano za Moskovski Patrijarhat. Uprkos svemu, što sam navela, naši građani se nisu predali, mi nastavljamo našu borbu, nismo izgubili veru u budućnost i nismo izgubili svoju duševnu dobrotu i saosećajnost.
Pojasnite jedan od vaših najbitnijih zadataka – razotkrivanje monstruoznih zločina, koje su počinjeni na teritoriji Luganske Narodne Republike nad ruskim narodom.
Od 2014. godine, konkretnije od maja meseca, postali smo svedoci stravičnih događaja, kao što je spaljivanje ljudi u Odesi, kada je Lugansk počela da bombarduje vojna avijacija Ukrajine. Tog 2. juna iste godine, ovde su poginuli nedužni ljudi i deca, pored dečijeg igrališta. Shvatili smo da moramo da nađemo način kako da branimo naša prava, i da beležimo, a posle i da dokažemo da Ukrajina čini zločine protiv osnovnih ljudskih prava. Shvatili smo da u taj proces moramo da uključimo sve zvanične institucije i da sve bude u skladu sa zakonom. Tako je tokom leta 2014. godine bila formirana Operativna stručna komisija, koju čine vrhunski pravnici, vrsni kriminalistički inspektori, koji su krenuli da beleže u protokolima sva grantiranja, ubijanja civilnog stanovništva, uništavanja infrastrukture. Kasnije sav taj prikupljeni materijal je postao osnov za podizanja krivične prijave koja je bila procesuirana u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a kasnije u Ministarstvu državne bezbednosti u skladu sa tačkom optužnice za genocid, jer je u tom trenutku broj poginulih civila bio veći od hiljadu i po. Pored toga smo sagradili svojevrsni sistem za odbranu naših prava: državni i društveni – državni ograni (specijalna komisija, stvorena 2018) su prikupljali materijale za dokazivanje zločina i kasnije prosleđivali organizaciji „Memorijal“. Mi smo se obraćali aktuelnim međunarodnim institucijama: Evropskom sudu za ljudska prava, Međunarodnom sudu za ljudska prava, nažalost, zbog duplih standarda ostali smo bez odgovora.
Uspeli smo da uspostavimo kontakt sa Haškim sudom, poslali smo njima materijale koji dokazuju monstruozne zločine, dobili smo odgovor da je to zabeleženo. I to sve! Zašto ceo „civilizovani svet“, kako oni sebe nazivaju, smatra da su ljudi sa Donbasa drugačiji i da nemaju osnovna ljudska prava? Ta činjenica iznenađuje i jako vređa naše dostojanstvo. Pogotovo, što nam je poznato da zapadne sile godinama rade na demonizaciji i stvaranju negativne slike o ruskom narodu. Na taj način oni su pripremali „opravdanje“ za vojnu intervenciju, a pregovori o mirnom rešavanju konflikta nisu bili deo njihovog plana.
Veliko razočarenje za nas je bila izjava Angele Merkel da Minski sporazum, u koji smo ušli sa velikom gorčinom, nadam se da je svima jasno zašto, bio je samo iskorišćen za jačanje ukrajinske vojske. Osam godina smo se nadali da će Ukrajina započeti pregovore, ali je sada svima jasno da oni nikada nisu imali tu nameru. Takođe, kao primer mogu da navedem bombardovanje naših naseljenih mesta pored linije razgraničenja (za vreme trajanja Minskog sporazuma) koji su bili potpuno uništeni. A naseljena mesta na ukrajinskoj strani ostala su potpuno očuvana, jer smo mi ispoštovali svaki dogovor.
Koji su najteži momenti u novijoj istoriji Luganska?
Definitivno 2014. je za nas najtragičija godina. Od juna do oktobra, grad Lugansk je bio prazan, bio je to grad gladnih ljudi, kojo pate zbog vojne agresije: nismo imali struju, vodu, hranu… uslovi u kojim smo živeli su bili nepodnošljivi.
Tokom tog perioda bila sam učesnik vojnih akcija. Nakon toga sam odlučila da se vratim radu koji je vezan za pomoć građanima u obezbeđivanju hrane i lekova. Bilo nam je strašno kada smo sakupljali leševe naših sugrađana, nevinih ljudi, poginulih usled neprekidnog ukrajinskog bombardovanja. Krajem avgusta smo dobili prve kamione humanitarne pomoći od Ruske Federacije, koje su nas spasile! Mi imamo video materijal, koji je dostupan i na Youtube, i danas taj materijal ne mogu da gledam bez suza, kada vidim kako su ljudi na kolenima (zbog zahvalnosti) dočekivali te bele kamione spasa iz Rusije… Tragedija grada Luganska koja se desila tokom leta 2014. godine zauvek će ostati u mom pamćenju. Ako gledamo 2014. godinu, Lugansk je bio na prvom mestu po broju poginulih.
Koliko je stradalih u periodu od 2014. godine do današnjeg dana?
Od 2014. godine do današnjeg dana poginulo je oko pet hiljada civila. Samo 2014. poginulo 35 dece. Za vojna lica ne mogu da kažem, jer su to zaštićeni podaci. Uništeno je više od 3000 infrastrukturnih objekata: škola, vrtića, bolnica… Žao mi je da nismo bili u mogućnosti da oslobodimo naše teritorije 2014. godine, kada Ukrajina nije bila toliko vojno jaka. Sada za to plaćamo visoku cenu, jer smo bili prinuđeni tada da se povučemo. Danas sa velikim naporom i gubicima pokušavamo da vratimo naše teritorije. Tada nam je bilo jasno da ne možemo da očekujemo ništa humano od strane Ukrajine i da oni žele samo da nas unište. To moje lično mišljenje!
Sada smo svedoci svakodnevnog nehumanog bombardovanja Donjecka američkim sistemima Himars. Čovek ostaje bez reči! Možemo slobodno da uporedimo stradanje Luganska 2014. godine sa stradanjem Donjecka 2022-23. godine.
Ali, naš narod je vredan i radan. Svaki slobodan trenutak koristimo da bismo gradili, renovirali i vraćali život u normalu, i ako smo svesni da opet može da se desi bombardovanje.
Možemo li da kažemo da je ovo rat protiv pravoslavlja?
Slažem se, pored rusofobije osetili smo mržnju prema slovenima, pravoslavlju. Nije mi jasno kako je Ukrajina prestala da se identifikuje kao slovenski narod. Počela je da teži «evropskim vrednostima», a takve vrednosti su svima nama znane vekovima: kolonijalni odnos prema drugim narodima, spremnost na genocid…
Verujem da je to tako, motiv je mržnja protiv slovena, protiv pravoslavaca. U korenu, u mentalnom sklopu mi se razlikujemo od Zapada, jer ne želimo da prihvatimo licemerna «pravila» koja nam nameće taj Zapad.
Mi se radujemo da je Rusija smogla snage da se suprostavi ovom licemerju, da se bori za prave vrednosti. Da nas odbrani!
Rat protiv slovena i protiv pravoslavaca je globalan, on se ne ograničava samo konflikt na Donbasu, SAD i Velika Britanija pripremali su sistematski ovaj konflikt: gradili su logore na zapadu Ukrajine, potencirali su mržnju meću građanima na istoku i na zapadu Ukrajine, stvarali diskriminaciju ruskog jezika. Naši graćani su uvek poštovali ukrajinski jezik, ali kada je taj jezik počeo agresivno da se nameće i d se ponižava i proteruje ruski jezik, situacija se promenila. Mi vidimo da je cilj – destabilizacija i ponižavanje Rusije. Naša borba nije laka! U Ukrajinu zapadne sile dopremaju ogromne količine vojne tehnike. Ali, mi znamo da je upravo moralna pobeda veoma bitna za razumevanje zašto je počela specijalna vojna operacija.
Vaš posao je sada veoma odgovoran. Koji su glavni zadaci danas?
Glavni zadatak danas je očuvanje ljudskih života. Ali, ako se desi da, nažalost, stradanje, moramo da pružamo svu moguću pomoć i podršku porodicama poginulih, da im obezbedimo podršku države. Oni nam se svakodnevno obraćaju, traže svoje poginule. Još nismo sve postradale popisali, još tragamo za našim poginulim građanima. Obilazimo teritorije koji su oslobođene, pružamo pomoć u pronalaženju tela nestalih, prepoznavanju i identifikaciji tela ubijenih zločinačkim postupkom ukrajinske vojske.
Ja sam predsednik Specijalne komisije za prikupljanje dokaza ratnih zločina vojno-političkog rukovodstva Ukrajine protiv civilnog stanovništva Luganske Narodne Republike. Na bazi ove Specijalne komisije 2021. godine je stvorena radna grupa za pronalaženje i sahranjivanje tela ubijenih zbog agresije Ukrajine protiv civilnog stanovništva Luganske Narodne Republike.
Jedan od bitnijih zadataka je razmena zarobljenika, vraćanje naših preživelih građana svojim kućama. A poginule moramo dostojno da sahranimo.
Srpski narod pruža veliku podršku narodu Donbasa, kako to doživljavate?
To je izuzetno bitno za nas, svih ovih osam godina takvo saznanje nas ohrabruje. Imamo isti duh, srpski narod doživljavamo kao našu braću i sestre. Najviše pomoći i podrške humanista smo imali upravo iz Srbije. Vi ste prošli NATO agresiju 1999 godine, vi znate sa kakvim zlom ste se suočili! Sećamo licemerne politike svetske zajednice tokom zločinačkog bombardovanja Jugoslavije, vidimo situaciju vezanu za Kosovo i Metohiju, dobro se sećamo laži o Srebrenici. Za nas je ovo sve bilo poučno, svesni smo svega i tada smo shvatili, šta nas može da očekuje.
Da li ste razmišljali o stvaranju svog tribunala u svetu, na čelu sa Rusijom?
Takvo pitanje se postavljalo. Više nemamo poverenja u evropske institucije, evropske sudove, njihove odluke su uvek pre svega, političke i uvek su na strani zemalja, koje ih finansiraju, a to su Amerika, Velika Britanija… Nadamo se da će Rusija stvoriti svoju međunarodnu pravnu instituciju na bazi BRIKS ili ŠOS, gde Rusija ima vodeće pozicije. Tada je moguće uz podršku drugih zemalja da se razume suština ovog tragičnog konflikta. Tako bi čovečanstvo spoznalo istinu. Radićemo na tome. Organizacija rada takvog Tribunala bi bila veoma kompleksna i zahtevala bi podršku od strane drugih moćnih zemalja, jer bismo morali da hapsimo zvaničnike koji su donosili zločinačka naređenja.
Doživeli smo teške trenutke, uključujući i razočarenje, ali mi se nadamo da će jednog dana svet probudi. Svet mora da se probudi!
Kako komentarišete suštinu Specijalne vojne operacije?
Ciljevi Specijalne vojne operacije su tačno definisani: denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine, koja u ovom trenutku predstavlja konglomerat sveg zla ovog sveta. Možda je običnom čoveku teško da to shvatiti, ali u ovom ratu zaista se odvija borba dobra i zla, a mi smo na strani dobra.To pokazuje naš put od osam godina patnje i borbe. Mi samo branimo našu zemlju. Bez sumnje, Rusija u ovom ratu brani sve slovenske narode sa njihovim vrednostima. Zajedno sa nama ratuju ne samo sloveni, nego i ljudi drugih nacionalnosti: meksikanci, urugvajci… bitno je da delimo iste vrednosti i da vidimo i borimo se za istinu.
Šta biste poručili srpskom narodu?
Pre svega, želim da se zahvalim za razumevanje i podršku, koju nam srpski narod pruža. Želim vam mir i svako dobro, i da nikad više da ne doživimo rat u našim zemljama. Rat je monstruozan, ponižava ljudsko dostojanstvo, život ima neprocenjivu vrednost. Želimo da naša deca žive u miru.
Prevod: Irina Jablanović
Fotografije Biljana Živković
Donbas i Srbi
Kroz istoriju 18. veka srpski narod iz Hercegovine se doseljavao na prostore Luganska i Donjecka. Pre svega, Luganska. Grad Slavjanoserbsk je simbol i pečat tog našeg zajedničkog istorijskog perioda. I danas u Lugansku postoje porodice svesne svog porekla. Nisu zaboravljeni ni srpski običaji. U Slavjanoserbsku postoji prelepa srpska crkva. Danas je to jedan narod. A to je zapravo istorijski dokaz da smo mi, zaista, jedan narod.
