Стално слушамо „Е да су мени поново те године… Студирање је најбољи период живота, твоје је само да учиш, а највећи проблем који имаш у животу је да ли ћеш положити испит и где ћеш ићи за викенд…“. Лепо звучи, али хајде да видимо да ли је све баш заиста тако. Када питамо министра образовања какав је образовни систем у Србији, добијемо одговор да је он квалитетан и врло отворен за све оне који желе да студирају. Питање квалитета високог образовања, али и читавог образовног система у Србији захтевало би врло детаљну анализу и овде се тиме нећемо бавити, али бисмо само констатовале да је очигледно квантитет битнији од квалитета, а форма од садржаја. Вратимо се сада на питање отворености образовног система. Да преведемо речи министра – чини се да је једини услов за студирање постојање јаке воље, која ће нам омогућити да упишемо баш оно што желимо. Па зашто се онда студенти (не) буне?
Не знамо да ли је случајност да познајемо баш оне изузетке који имају вољу, али не студирају, или су били приморани да прекину студије. И не знамо да ли је случајност да као одговор на питање зашто неко ко жели не студира најчешће добијемо одговор – зато што нема пара. Погледајмо за шта нам је све новац потребан. Почнимо од уписа на факултет. Када се пријављујете за полагање пријемног испита, неопходно је да у просеку издвојите око 6.000 динара како бисте само приступили полагању. Имајмо на уму то да многи будући бруцоши, из страха да неће положити пријемни испит или да неће упасти на буџет, конкуришу на више факултета. Фокусираћемо се само на трошкове које остављате директно факултету, као и на оне који настају током студирања – притом ћемо занемерити све оне трошкове припреме за упис на факултет (који нису неизоставни, али који не представљају ни реткост), као и трошкове транспорта и друге пратеће трошкове за све оне студенте који нису из града у коме желе да студирају.
Свакако највећи трошак јесте школарина за све оне који се не финансирају „на терет буџета“ (пошто се финансирање образовања, односно „оних на којима свет остаје“ очигледно назива теретом). Да видимо шта је са буџетским студентима и колико је њихово студирање стварно бесплатно. Када Вам неко каже да је нешто бесплатно, то онда значи (или су нас погрешно научили) да не подразумева (макар финансијске) трошкове. Међутим, шта је са свим оним таксама, пријавама испита, пријавама завршних радова, уџбеницима – да ли су и они бесплатни? Сваки студент у Србији ће Вам рећи да свакако нису и да се сналази на најразличитије начине како би све то платио. Постоје и они који ће Вам рећи да за то постоје студентска стипендија и кредит, чија је функција да платите основне трошкове – само нисмо баш сигурне да су ово основни трошкови студентског живота. Опет можемо да поставимо питање колико људи заиста добије стипендију/кредит и како је могуће да студент мастер студија, који је давао годину за годином, са просечном оценом 9,36 не добије ни једно ни друго. Зашто? Па зато што „документација није потпуна“, а када искористите право на жалбу и приложите сву неопходну документацију, одговор на питање зашто и даље постоји проблем једноставно буде садржан у само три речи – „Жао нам је“.
Други начин да обезбедите новац, јесте да пронађете посао. Са једне стране, јако је тешко пронаћи некакав плаћени посао без радног искуства (а где и када да га стекнете?!), а са друге, све и да имате среће да га нађете, питање је колико дуго ћете усевати да ускладите рад и студирање када вас на факултету чека списак на који треба да се упишете, јер без довољног броја потписа немате право да изађете на испит. Ако не примате ни стипендије, а немате ни посао, питање је од чега платити станарину, наравно, уколико родитељи нису у могућности да Вас финансирају. У студентским домовима, број места је ограничен и из године у годину критеријуми за добијање места у неком од њих постају све ригорознији и све мањи број студената има могућност да на тај начин реши једно од главних егзистенцијалних питања. И ко онда има права да каже да је студирање (мада и школовање уопште) бесплатно? Драго нам је ако постоје студенти који се не могу пронаћи ни у чему од претходно наведеног. Али се бојимо да такви представљају мањину.
На крају, сматрамо да ништа није немогуће променити, али да је за промену потребно и да студенти дигну свој глас али и да тај глас неко чује.
Подршка квалитетном, свима доступном и стварно бесплатном образовању
Студенткиње
Извор: www.srbijakakvuzelim.rs
