Фото: Унспласх
Процјењује се да је стварна цијена израде, дистрибуције и одлагања пластике више него десет пута већа од оне коју купац плаћа за производ.
Рециклирање се некоћ сматрало очитим рјешењем за прекомјерну количину нове пластике која се произведе сваке године. То више није реално. Глобални капацитет рециклирања једноставно не може пратити темпо узимања и расипања природних ресурса.
У најсиромашнијим земљама гомилају се све веће планине пластичног отпада, а богате земље попут Велике Британије шаљу свој отпад на рециклирање у иностранство. Али неке државе увозе далеко више пластичног отпада него што могу рециклирати.
Проблеме ствара и сам процес рециклаже. Најновији извјештај Греенпеацеа и Међународне мреже за елиминацију загађивача открива да пластика која је или направљена с токсичним хемикалијама, попут успоривача горења, или с њима долази у контакт, контаминира и процес рециклаже, преносећи ове токсине на сљедеће серије пластичног отпада.
Још једно недавно истраживање показује да постројења за рециклажу сваке године испусте у околиш стотине тона микропластике.
На рециклирање се шаље само 6-9% све произведене пластике. Иако се у већини земаља пластични и други отпад скупљају за рециклирање, количина материјала који се прерађује у систему затворене петље, тј. у исте или сличне производе, изнимно је ниска.
У систему затворене петље рециклира се само 2% пластичног отпада, а све остало у производе ниже материјалне употребе (енг. доwнцyцлинг).
Рециклирање не може потпуно замијенити изворни материјал јер се он може само двапут рециклирати прије но што изгуби потребна својства, па већина рециклирања резултира материјалом нижег квалитета који се не може користити за исту сврху.
Одрживији приступ дао би приоритет спречавању настајања пластичног отпада кроз мјере у ранијим фазама животног циклуса пластичног производа: смањење производње пластике, поновна употреба већ постојеће пластике и замјена пластике алтернативним материјалима гдје је то прикладно.
Смањење
Произвођачи морају престати производити толико непотребне пластике. Нема разлога за производњу токсичне или пластике коју је немогуће прикупити, поново користити или рециклирати. Такве има у изобиљу: вишеслојне врећице, танке фолије и омоти. Приоритет је да се оне постепено укину.
Утврђивање плафона производње пластике на глобалном нивоу ограничило би њену употребу на производе и амбалажу за вишекратну употребу, те смањио притисак на системе за рециклажу.
Ако је алтернатива доступна и приступачна, при куповини можете одбити паковања за једнократну употребу. Купујте поврће на вагу или производе у амбалажи која се може поново напунити.
Поновна употреба
Користећи што је дуже могуће пластику коју већ имате, смањујете количину нових производа и амбалаже и количину отпада који се на крају шаље на рециклирање.
Сваке године се широм свијета употријеби око 250 милијарди једнократних шоља за кафу – тај број би владе могле смањити уводећи обавезну употребу чаша и боца за вишекратну употребу. То може укључивати трговине, кафиће и све друге просторе који би за све производе које продају осигуравале амбалажу за вишекратну употребу, као и то да се она користи, прати, пере, враћа и допуњује за сљедећи потрошачки циклус.
Замјена
Умјесто пластике се могу користити метали, стакло и папир, али универзална одржива алтернатива не постоји. Прикладност материјала зависи од употребе предмета.
Да би се осигурало да материјали доносе више користи него штете, треба ригорозно процјењивати еколошке посљедице током цијелог њиховог животног циклуса – од производње преко употребе до одлагања. А такве процјене морају узети у обзир све друштвене, еколошке и економске трошкове.
Процјењује се да је стварна цијена израде, дистрибуције и одлагања пластике више него десет пута већа од оне коју купац плаћа за производ. Економска оправданост алтернативе могла би се повећати ако се утврди стварна цијена новопроизведене пластике у коју улазе и скривени трошкови еколошке штете и људског сиромаштва узроковани загађењем, па се сходно томе и опорезују произвођачи или трговци на мало.
Рециклирање и даље може бити корисно
Не може се сва пластика поново користити, нарочито медицински уређаји. Кад се исцрпе све друге могућности, рециклирање задржава материјал у економији и привремено одлаже потребу за додатном новопроизведеном пластиком. Али производња нове пластике не би се смјела оправдавати рециклирањем.
Рециклирање не смије загађивати. Произвођачи би требали производити искључиво пластику коју је могуће рециклирати доказано сигурним и чистим методама, те забранити отровне адитиве. Разумљиво означавање помогло би потрошачима да донесу информиране одлуке о томе шта, како и гдје поново употријебити или рециклирати, што би спријечило да се материјал за рециклирање контаминира токсинима и отпадом који је немогуће рециклирати.
Пластику која се шаље на рециклажу треба третирати на друштвено и еколошки најодговорнији начин.
Богате земље које ради јефтине рециклаже извозе отпад у сиромашније земље чине то без гаранција о постојању инфраструктуре за управљање тим отпадом.
Посљедица је продирање отпада у околиш, а токсична пластика блокира одводне канале и узрокује поплаве. Нешто од тог отпада спаљује се на отвореном, што носи ризике по здравље и околиш. Ту би помогла забрана или ограничавање извоза.
Прекарни радници у неформалном сектору отпада обављају 60% глобалне рециклаже. Они прикупљају, сортирају и продају материјале који се могу рециклирати. Ови обрађивачи отпада имају ниске плате и трпе тешке здравствене посљедице, а њихово опсежно знање је непроцјењиво и мора му се одати признање. Неопходне су политике за заштиту њихових права и побољшање услова њихове материјалне егзистенције.
Ауор: Црессида Боwyер, Кеирон Робертс и Степхание Нортхен
ИЗВОР: Цонверсатион
С енглеског превела: М. Евтов
Преузето са: https://impulsportal.net/index.php/zivotna-sredina/37403-sta-s-plastikom-recikliranje-nije-dovoljno
