Трагом једне иницијативе да се у Србији подигне споменик дезертерима, саговорници РСЕ се присећају антиратних хероја из 90-их који су заборављени. Да ли је данас Србија спремна за поштену причу о онима који се нису одазвали на позив да иду у рат? Или који су бацили пушку и вратили се кући, или о оном војнику који је окренуо свој тенк налево круг и са вуковарског ратишта довезао га право у центар Београда? Тај тенк је стигао на један антиратни плакат са питањем: Шта бисте урадили да на свом тавану сретнете дезертера? Заиста, шта бисте урадили, питање је које и данас има смисла.
Социолошкиња Јања Беч недавно је у Новом Саду предложила да се подигне споменик дезертерима из 90-их година којих је у Србији било много, а о којима се ћути све до данашњих дана. Са ратишта се вратило у знак протеста и побуне, како се процењује, око 40 хиљада мобилисаних а између 100 и 200 хиљада је на разне начине избегавало одлазак на ратишта. Јања Беч за РСЕ образлаже своју иницијативу.
“Моја иницијатива је да се подигне споменик у Војводини дезертерима. Да се обележи да је и тога било у овом региону у време патњи, ратних злочина и геноцида. Мислим да је време да се говори о томе колико је људи одбило да иде у рат. Кад сам ја недавно покренула иницијативу за споменик дезертеру на једном скупу, ни један медиј то није пренео. Та ћутања су увек страшна. Истински хероји ових ратова, свих ратова су дезертери”, каже Јања Беч преносећи искуство Немачке у којој постоји много споменика дезртерима.
Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право присећа се подршке коју су Београђани из вечери у вече давали дезертерима, а о идеји о споменику каже:
“Ја нисам сигурна да бих подизала споменик, али мислим да је сазрело време да се проговори о тој 91-ој и 92-ој години у контексту јаке побуне против мобилисања грађана Србије за рат на територији Хрватске. Имам у виду да је од 8. октобра 1991. до 8. фебруара 1992. године сваке вечери испред Предсдништва Србије стајало једно велико платно на коме је писало “Солидарност са побуњеницима против рата”.
Антиратни активисти успели су за неколико месеци у време најагресивније ратне пропаганде да прикупе крајем 91. и почетком 92. за свега неколико месеци 78 хиљада потписа против рата, каже Наташа Кандић.
Има пуно примера херојства дезертера. Данас је, на пример, потпуно заборављен резервиста из Ваљева Владимир Живковић који је са вуковарског ратишта довезао тенк испред Савезне скупштине. Та слика је обишла свет, јер се није могла сакрити, као што су главни медији сакрили трагичну причу резервисте из Горњег Милановца Мирослава Миленковица на коју подсећа Наташа Кандић.
“Мирослав Миленковић се налазио у мобилисаној јединици у Шиду у којој је дошло до побуне. Једна група резервиста је сматрала да не треба да иду на територију Хрватске, друга да им је то задатак који је дала држава. Формиране су две колоне. Мирослав Миленковић је неколико пута прелазио из једне у другу, да би на крају узео пушку и убио се.”
Шест жена Републике Трешњевац
Било је и других отпора, остало је забележно да је један Београђанин војни позив за свог сина вратио с белешком:“З.П. не може у војску. Не дозвољава му отац.” Или речи које је један побуњени резервиста, напуштајући ратни положај, рекао генералу: „Чим Србија буде нападнута, ето нас“.
Мало ко зна данас о селу Трешњевац у Војводини које се побунило и спречило да мобилисани оду у рат. О томе прича Јања Беч. Можда би баш у том селу требало подићи споменик дезертерима.
“Шест жена је у том селу зауставило 200 мобилисаних мушкараца да оду у рат. Шест жена из Дома здравља и вртића су подигле село и прогласиле Републику Трешњевац која је постојала неколико месеци. То село је држало у опсади 92 тенка, тиме су смањили потенцијал за зло, за насиље. Наравно да се у то време није могло чути о томе, али данас се може о томе проговорити”, каже Јања Беч.
О споменику дезертерима својевремено је писао најпопуларнији антиратни колумниста недељника Време, рано преминули Стојан Церовић.
“Мој предлог је споменик Незнаном дезертеру… Демобилисана је пристојност и честитост; дезертирала памет, истинољубивост и човечност”, написао је Церовић још док је Милошевић био на власти.
Милица Томић из групе уметника Споменик, за РСЕ каже о иницијативи Јање Беч:
“Не знам да ли ће та акција успети, било би сјајно да видимо да ли је могуће подићи споменик који није продукт политичке, економске и друге моћи. Са друге стране, надам се да ће то отворити могућност да се о томе јавно говори. Јер добро знамо да су целе јединице, када се кретало на Вуковар, дизале оружје на своје команданте и присиљавајући их да одустану од одласка у Вуковар.”
Прича о дезертерима има и другу страну. У једном истраживању се констатује да нису баш сви бацили пушке зато што нису хтели да се боре за Милошевићеве циљеве, било је и оних који су се бунили што се иде са петокраком у оквиру ЈНА, што није објављен рат, што нису јасно речени ратни циљеви…
Једном малом броју дезертера се судило, међу њима је био према неким информацијама изгледа и војник Живковић који је окренуо тенк налево круг, па право у центар Београда.
1996. донет је Закон о амнестији. Али, тада је стотине хиљада младих са својим породицама или без њих већ неповратно отишло из земље.
Извор: www.autonomija.infо
