Нови подаци са којих је скинута тајност обишли су свет брзином муње, јер су расветлили умешаност Британије у тајну операцију НАТО-а под називом „Гладио“.
Циљ је био стварање нацистичких формација за подривање политичких противника – посебно у Италији.
Ово искуство се највероватније користи и у Украјини.
АУТОР: Кит Кларенберг
Недавно декласификовани фајлови из британског Министарства спољних послова додали су забрињавајуће детаље у причу о операцији „Гладио“. Организација је откривена 1990. године, када је јавност сазнала да ЦИА, МИ6 и НАТО обучавају и распоређују подземну армију нацистичких паравојних формација широм Европе, да поткопавају политичке противнике, укључујући и нападе под лажном заставом.
Међу њима је био и млади Силвио Берлускони, медијски олигарх који је био премијер Италије у четири различите владе од 1994. до 2011. године. Био је члан тајне завереничке групе хладноратовских политичких елита посвећених Гладијевим циљевима, П2 (П2, Propaganda Due), Берлускони, који је преминуо 12. јуна 2023. године, несумњиво је однео више од једне важне тајне у гроб.
Тешко је поверовати да је незгодна истина сачувана у британским документима о операцији „Гладио“ до тренутка декласификације. Ипак, недавно објављени материјал је веома елоквентан. Документи, који покривају буран период од дванаест месеци од прве објаве о „Гладију“, илуструју колико је лондонска обавештајна машина пажљиво пратила дешавања на континенту.
Документи не само да бацају ново светло на заверу, већ наглашавају важност „Гладија“ у улози британских обавештајца у придруживању америчким колегама у савременим заверама, а које укључују подземне снаге у распону од Сирије до Украјине.
Делови досијеа са којих је скинута тајност снажно сугеришу да су Британци знали много више о невиђеним кривичним делима него што су јавно признавали, укључујући покушај свргавања савезничке италијанске владе и отмицу и убиство њеног лидера.
„ПОДЗЕМНИ ПОКРЕТ ОТПОРА“ КРЕЋЕ НА ПОСАО
„Гладио“ је укључивао групу антикомунистичких партизанских армија „које су остале у позадини“, чија је званична мисија била да одбије напредовање Црвене армије у случају совјетске инвазије. У ствари, ове снаге су починиле безброј насилних и кривичних дела као део „стратегије напетости“ усмерене на дискредитацију левице и оправдавање мера државне безбедности.
Оперативац „Гладиа“, Винченцо Винчигуера, који је 1984. године добио доживотну затворску казну, због подметања бомбе под аутомобил у Италији, при томе су убијена три полицајца, а двојица рањена, објаснио је:
„Морамо да нападнемо цивиле, мушкарце, жене, децу, невине људе, странце, оне који су веома далеко од политичких игара. Разлози за то су једноставни: ови терористички напади треба да натерају људе у Италији да од своје владе траже повећану безбедност… Људи вољно мењају слободу за безбедност, могућност да се шетају улицама, возе возовима и иду у банку. Таква је политичка логика терористичких напада. Они пролазе некажњено јер држава не може сама себе да изведе пред суд.”
Скандал у западним престоницама око разоткривања „Гладија“ је већ неколико месеци доминира на насловницама мејнстрим медија. Европски парламент је реаговао доношењем Резолуције којом се осуђује постојање „алтернативне подземне обавештајне и војне организације без икакве демократске контроле, која ће се вероватно незаконито мешати у унутрашње политичке послове земаља чланица и која располаже независним арсеналом и војним ресурсима. угрожавање демократских структура оних земаља у којима делују“.
Резолуција је позвала све европске државе да спроведу независне судске и парламентарне истраге о „Гладију“. Међутим, то није донело опипљиве резултате, са изузетком истрага у Белгији, Италији и Швајцарској. Штавише, истражитељи су значајно редиговали закључке и покушали да спрече њихово превођење на енглески. Ово може објаснити зашто је овај, сигурно историјски скандал, тако брзо заташкан и заборављен.
С тим у вези, недавно декласификовани документи могу постати један од највреднијих примарних извора нашег времена, дајући представу о пореклу и унутрашњем деловању тајних терористичких формација НАТО-а у Италији.
Узмимо, на пример, меморандум који је припремио Франческо Фулчи (Francesco Fulci), стални представник Италије при УН, а који је 6. новембра 1990. подељен учесницима „строго тајног“ састанка Северноатлантског савета (главног тела НАТО-а за доношење одлука), а затим послат високим британским званичницима, укључујући и оне који су били у иностранству.
Према меморандуму који је тадашњи премијер Рима Ђулио Андреоти уручио „шефу италијанске парламентарне истражне комисије о терористичким инцидентима“, белешка почиње чињеницом да су се после Другог светског рата развиле западне обавештајне агенције „ неконвенционална средства одбране, стварајући скривену мрежу отпора на својим територијама ради прикупљања информација, саботаже, пропаганде и диверзија у случају непријатељске окупације.”
Испоставило се да су власти Рима почеле да постављају темеље за такву организацију 1951. године. Четири године касније, италијанска војна обавештајна служба (СИФАР) и „одговарајућа савезничка служба“ (читај ЦИА) су се званично договориле о организацији и активностима „тајне постокупационе мреже“:
„’Гладио’ је укључивао агенте који су деловали на територији који су, на основу година, пола и активности, могли да избегну могућу депортацију и затварање од стране страних окупатора; могли су се лако контролисати чак и изван окупиране територије; покрет је био строго поверљив и стога је подељен на „ћелије“ како би се минимизирала свака потенцијална штета узрокована евентуалном појавом пребега, несрећама или упадима у мрежу“.
„Мрежа тајног отпора“ имала је посебне јединице за информативне операције, саботаже, пропаганду, радио комуникацију, шифровање, пријем и евакуацију људи и опреме. Свака од ових структура требало је да делује аутономно, „са комуникацијом и координацијом обезбеђеним споља“.
СИФАР је успоставио посебно тајно одељење за регрутовање и обуку „Гладио“ оперативаца. До тада је имала пет „герилских одреда спремних за распоређивање у областима од посебног интереса”, широм Италије, који су чекали да буду активирани за даљи непрекидан рад.
„Оперативни материјали“, укључујући разне експлозиве, оружје (минобацаче, ручне бомбе, пиштоље и ножеве) и муниција, били су сакривени у 139 тајних подземних скровишта. Априла 1972., ради додатне безбедности, премештени су у оближње канцеларије војне полиције.
Званично је обновљено само 127 оружарница. У горњој белешци се наводи да су у октобру 1964. године најмање два од њих „вероватно опљачкала непозната лица“. Може се само нагађати ко је то био и шта су урадили са украденим оружјем.
БРИТАНСКО УЧЕШЋЕ У ПОКУШАЈУ ДРЖАВНОГ УДАРА
Фулчи је на самиту Северноатлантског савета коначно упитан да ли је „Гладио“ икада одступио од својих правих циљева, односно деловао ван улоге „заштитне“ силе која би била потребна у случају совјетске инвазије. Није могао додати ништа ново у белешку, али је потврдио да је „оружје коришћено у неким од терористичких аката добијено из скровишта које је направио ‘Гладио’“.
Ово може одражавати чињеницу да је један од „исправних циљева“ операције било политички мотивисано насиље. Извештај СИФАР-а из јуна 1959. године, који је открио историчар Даниеле Гансер (Daniele Ganser), потврђује да је операција укључивала герилску акцију против „унутрашњих претњи“, од самог почетка. У италијанском контексту, то је подразумевало систематско терорисање левице.
Како је популарност Комунистичке партије Италије расла уочи избора 1948. године, ЦИА је уливала новац у демохришћанску касу и водила пратећу антикомунистичку пропагандну кампању. Тајна операција је била толико успешна у спречавању левичарске владе да дође на власт у Риму, толико да се Ленгли тајно мешао у све локалне изборе најмање наредних 24 године.
Међутим, тајне операције ЦИА нису биле довољне да спрече Италијане да с времена на време бирају погрешне владе. На општим изборима 1963. поново су победили демохришћани, овога пута под вођством левичарског политичара Алда Мороа, који је настојао да направи коалицију са социјалистима и демократским социјалистима. Током следеће године избио је дуготрајан спор између страна у вези са обликом управе.
У међувремену, специјалисти за операције СИФАР-а и ЦИА-е као што је „амерички Џејмс Бонд” Вилијам Харви, ковали су заверу да спрече ову владу да дође на власт. Као део операције “Фортепианное соло”, оперативци „Гладија“ су послати да инсценирају намештени и намерно неуспешни покушај убиства Мороа.
Отмичари су, према плану, требали да тврде да су им комунисти наредили да убију Мороа, чиме су оправдали насилно заузимање седишта неколико политичких партија и листова, као и хапшење напаћених левичара који су држани у тајном седишту филијале „Гладио“ на Сардинији. На крају, план је поништен, иако до краја 1964. још увек није скинут са дневног реда.
Моро је постао премијер без инцидената и владао је земљом до јуна 1968. године. Четири године касније „Фортепианное соло ” је доспео под око истражитеља, али резултати нису објављени све док јавност није сазнала за постојање „Гладија”. Иако се у закључцима није помињала улога Велике Британије у планираном пучу, недавно објављени документи снажно указују на њену умешаност.
Тадашњи председник Италије Франческо Косига захтевао је да министарство достави „детаље о мерама које је УК предузела 1964. године“, наводи се у документу Форин офиса из фебруара 1991. о недавним дешавањима у вези са скандалом.
Косига је то очигледно учинио по налогу судије „чије истраге о нерешеним терористичким нападима су прво откриле операцију Гладио” и који је предузео „корак без преседана” захтевајући од председника да дâ изјаву под заклетвом. До овог тренутка, Косига је већ признао да је сазнао за одговарајуће тајне снаге док је био заменик министра одбране 1966. године.
Његов захтев упућен Форин офису снажно сугерише да је британска обавештајна служба играла важну улогу у „Фортепианном соло“ и да је италијански председник био добро свестан завере.
Дана 16. марта 1978, Моро је киднапован од стране левичарске јединице „Црвених бригада“ на путу до састанка на високом нивоу где је планирао да благослови нову коалициону владу коју су подржавали комунисти. Пет његових телохранитеља је убијено у том случају.
После два месеца заточеништва, када је постало јасно да влада неће преговарати са „Црвеним бригадама“ нити ће заменити неког од њихових затвореника за Мороа, отмичари су погубили бившег италијанског премијера, а леш изрешетан мецима остављен је да труне у пртљажнику аутомобила.
Морово убиство изазвало је неке основане сумње да су се оперативци „Гладија“ инфилтрирали у Црвене бригаде како би гурнули групу на претерану бруталност и подстакли потребу јавности за конзервативним режимом који подржава бруталне мере ради успостављања закона и реда. А убиство је, више од било чега другог, било у складу са циљевима стратегије тензије полицијске државе.
Да ли је Моро био жртва „Гладија“ или не, јасно је из меморандума Форин офиса са којег је 5. новембра 1990. године декласификован, а који је написао тадашњи британски амбасадор у Риму Џон Ештон (John Ashton), да је Лондон знао где је више него што је икада откривено из званичних извора.
„Постоје посредни докази да су један или више Мороових киднапера у тајности били у контакту са безбедносним властима у то време; и да су ове намерно занемариле да провери трагове који би могли да доведу до киднапера и да спасу Моров живот“, написала је Ештон.
Штавише, према британском дипломати, председнички комитет за ванредне ситуације који је покушао да спасе Мороа био је део злогласне П2 масонске ложе, коју су чиниле политичке елите лојалне „Гладију“.
Према речима Ештона, П2 је била само једна од многих „мистериозних десничарских снага“ које су покушавале „да преко тероризма и уличног насиља да изазову репресивну реакцију против италијанских демократских институција“, као део „стратегије тензија“. А председник Косига није био свестан да су његови чланови директно ушли у кризни комитет.
У априлу 1981. године, магистрати Милана организовали су рацију на вилу италијанског финансијера и самопроглашеног фашисте Лиција Гелија (Licio Gelli), који је основао ложу. Тамо су пронашли списак чланова од 2.500 људи, укључујући италијанске политичаре, банкаре, шпијуне, финансијере, индустријалце, као и високе службенике за спровођење закона и војне званичнике. Међу најистакнутијим члановима клике био је Силвио Берлускони.
Моров „историјски компромис” и долазак Андреотијеве владе на власт био би „последњи корак странке пре њеног сопственог уласка у владу”. Ештон је рекао да је овај развој догађаја „био проклетство за П2“ који је „тада ефективно контролисао [талијански] безбедносни апарат“, као и многе неестаблишменте и америчке политичаре“, и могао би „једном заувек да елиминише сваку могућност остваривања комунистичке Партије националне могућности“.
Ештон је признао „посредне доказе“ о „подршци САД П2“. У ствари, оснивач ложе, Гели, био је толико блиско повезан са америчким националним безбедносним и обавештајним апаратом да га је римски огранак ЦИА директно оптужио за стварање паралелне антикомунистичке владе у престоници.
Даља истрага је открила да је 1969. Хенри Кисинџер помогао да се надгледа регрутовање 400 високих италијанских и НАТО официра за оперативце П2. САД су биле толико захвалне Џелију за антикомунистичку чистку да су га учиниле почасним гостом на инаугурацијама америчких председника Џералда Форда, Џимија Картера и Роналда Регана.
Ештон је закључио меморандум напоменом да нико никада неће сазнати истину о умешаности Вашингтона у крвави период „оловних седамдесетих”. Пуно учешће Уједињеног Краљевства у терористичким нападима, свргавањима влада, кампањама дестабилизације и другим гнусним махинацијама под окриљем операције „Гладио“, не само у Италији већ и широм Европе, такође ће готово сигурно остати тајна, наравно свесно.
Тек 1993. године јавност је сазнала како САД и Велика Британија предају муницију борцима „Гладија“ да подстичу крваве нападе широм Италије. Како је Франческо Фулчи рекао на „строго тајном“ састанку са пријатељима из НАТО-а, Вашингтон и Лондон су били ти који су снабдевали своје извршиоце, укључујући и за бомбашки напад на Централну станицу у Болоњи 1980. године, у којем је погинуло 85 људи, а повређено више од 200.
Готово сви одговорни за ове гнусне злочине успели су да избегну правду. Неколико главних осумњичених за масакр у Болоњи, укључујући тврдокорног нацисту и истакнутог агента МИ6 Роберта Фиореа, побегло је у Лондон. Британија је одбила да их изручи, упркос оптужбама против њих у одсуству за злочине.
Велико искуство стечено од стране британских обавештајних служби током операције „Гладио“ поставља питања о поукама које МИ6 примењује у тренутним тајним операцијама на различитим поприштима рата. Како је „The Grayzone“ сазнао у новембру 2022. године, да су ветерани британске војске и обавештајних служби обучавали и спонзорисали терористичку герилску војску у источној Украјини да саботирају Крим и друга подручја на којима се говори руски. План је предвиђао обуку припадника ћелија радикалних Украјинаца чији су задаци укључивали „гађање, кретање, комуникацију и преживљавање“.
С руског превео Зоран Милошевић
