„Вратите нам нашу слободу изражавања! Уништавате срж демократије.”( Јирген Тоденхофер (Jürgen Todenhöfer), публициста, правник и политичар (био члан ЦДУ),
„Сада је достигнута тачка у којој велика али тиха већина ове земље мора да врати демократију”( Хуберт Ајвангер, вођа министра за слободне бираче и економију у Баварској),
„Немојте ме терати да гласам за АфД“,( др Штефан Груел).
Ово су само неке од порука са актуелне политичке сцене у Немачкој док својим вапајем грађани, та „велика тиха већина“, опомињу окретање десничарској демагогији.
Да ли у Немачкој изражен тренд формирања нове друштвене али и политички профилисане мада дифузне групације води у дубље промене на немачкој политичкој сцени?
Аутор: Лебрехт Гашпар
Баук Алтернативе за Немачку (АфД) кружи Немачком и баца у очај владину, такозвану Семафор коалицију коју чине социјалдемократи, зелени и слободне демократе (СПД, Зелени и ФДП) мада ни остале парламентарне фракције нису поштеђене мука. После изборног успеха кандидата АфД за администратора округа у Зонебергу у Тирингији, председник Савезне агенције за грађанско образовање Кристијан Линднер је фрустриран изјавио: „Људи желе ову странку“. И уместо да подвуче црту и схвати последице по деловање своје странке и редефинише њену политику у коалицији, он препоручује бирачима да гласају за Левицу (Die Linke) уместо за АфД. Сјајна политика очајника, ојачати лево крило немачког политичког спектра које је ионако у расулу (што је посебна прича) да би се ослабило десно крило представља по речима др Штефан Груела, адвоката и публицисте са дугогодишњим политичким искуством бившег посланика ФДП, који закључује да је по среди „израз признања беспомоћности“ коју очигледно Линднер дели са другим високо позиционираним политичарима мислећи пре свега на припаднике владајуће коалиције али можда подједнако и на демохришћане (ЦДУ) чији је лидер Фридрих Мерц посредно признао немоћ своје странке да ограничи енормни раст популарности АфД која према свим скорашњим анкетама досеже 20% немачког бирачког тела.
Но, није све црно, мада није ни црно-бело. С тим се немачки аналитичари листом слажу.
Својевремено је Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) прогласила Зелене (Die Grüne) за свог главног поплитичког противника. Ни АфД нема битно другачији став. Њен лидер Тино Хрупела је управо на страначкој скупштини у Магдебургу изјавио да су Зелени „најопаснија партија у Немачкој“. Тај наратив очигледно у Немачкој „пије воду“. Али, хајде да се не задржимо само на томе. Колумниста Фокуса Улрих Рајц је недавно у својој редовној колумни којем ћемо се још бавити тврди да постоји нова група бирача: анти-Зелени који не желе да буду ни леволиберални или десно-националистички опредељени. Он тврди да је у Немачкој изражен тренд формирања нове друштвене али и политички профилисане мада дифузне групације која има једну заједничку карактеристику – њени чланови су против зелених који одбацују све „лево либерално из културних, друштвених, а неки и из верских разлога“. Овако профилисани они се налазе у многим партијама па и у АфД-у. Притом Рајц конструише став да су они и отуђени од своје политичке „домовине“ како ословљава етаблиране политичке странке на немачкој политичкој сцени. Притом ваља имати у виду, што произилази из његових чланака у Фокусу да мисли пре свега на парламентарне политичке странке које имају доминантан утицај на политички живот земље. Са таквом формулацијом, Урлих Рајц уводи још један занимљив појам, – политичку емиграцију. Наравно, тај његов појам не би никако требало мешати са појмом који је коришћен у Југославији и који се и даље користи код нас. За њег су то пре свега политички профилисани субјекти који би се могли другачије назвати и политичким бескућницима. Дакле, то су субјекти који немају осећај да их нека од етаблираних партија представља. Таквих је у Немачкој бар према анкетама све више и према анализама многих они доприносе расту популарности популистичке АфД која, уверење је доброг дела новинара, аналитичара али и неких немачких политичара, нема шта да понуди бирачима. И баш на фону тог парадокса, већ споменути др Штефан Груел даје значајне одговоре.
Он проблем види у функционисању демократије на немачкој политичкој сцени, или прецизније речено у неодговорном понашању политичара, пре свега владајуће коалиције с једне стране али и неких њихових опонената из опозиције с друге стане. И он уочава сву крхкост, а тиме и подложност слободног друштва упадљивим заводљивом паролама популиста, „пропагатора једноставних решења“ како их назива, али и неспособност носилаца политичке одговорности, политичара одговорних „за отуђење великог дела становништва неодговорном лакомисленошћу и претећом динамиком“ њихове неспособности да се „проблеми јасно и недвосмислено идентификују, признају грешке и иницирају корекције“, макар и закаснеле што има за последицу пада поверења бирачког тела у демократске институције и неприхватање одлука донетих у парламенту и влади. За њега је пораст рејтинга АфД-а до стабилног броја од око 20 процената са даљим узлазним трендом потврда некритичког и катастрофалног понашања при доношењу круцијалних одлука коалиције на власти. Огромна већина етаблираних странака било позиционих било опозиционих „на успехе АфД-а реагују провокативним сплетом узрока којима покушавају да сузбијају незнање и беспомоћност прикривајући сопствену бахатост“, а ни највиши представници државе се не либе да се укључе у хор недостојних и невероватно глупих ставова који представљају увреду за здрав разум бирача. И ето, зашто невероватно брзо расте број „политичких бескућника“ у Немачкој. А онда се питају зашто се дешава опште померање политичке сцене удесно и одашиљају упозорења на опасност од бујања деснице које нормално, не допире до бирача (као што не допире ни у осталим држава Европске Уније у којима је тај тренд уочљив) јер они не виде да начин на који се расправља и одлучује о битним, за грађане егзистенцијалним темама било на скупштинској сцени, на владиним седницама или у јавности нема никакве везе са њиховом свакодневном реалношћу што указује пре на извесност него на спекулативну могућност да људи можда само желе да они који су изабрани за професионалне решаваче њихових проблема са политичком одговорношћу те егзистенцијалне бриге схвате озбиљно те да АфД, „странку која не нуди никаква решења“ користе само као мегафон да би се ове умишљене „политичке величине“ тим чином лупили по глави и освестили како би коначно чули шта им грађани имају поручити. Но, далеко је све то од заокружења актуелног политичког тренутка али не и од рингишпила или кретања укруг. Савезна министарка унутрашњих послова Ненси Фејзер (СПД) не престаје да се залаже за забрану Алтернативе за Немачку чиме се нема сумње враћамо на почетак и на причу о аутистичности политичара из владајуће црвено-жито-зелене коалиције тако да и не изненађује питање Штефана Груела: Који нивои срамоте се још могу очекивати на очигледно отвореној скали колективног неуспеха демократске елите у обрачуну са бунтовним сувереном? (под појмом суверен Груел има у виду народ, грађане). Чак више и не изненађује Рикарда Ланга, лидерка Зелених, која има не баш оригиналну идеју. Наиме, она би да корумпира симпатизере и чланове АфД-а новцем од пореза (средствима која се издвајају по Закону о промоцији демократије) како би им било „пријатно“ да напусте њој омражене популисте.
„Зелени неофашизам“?
Реагујући на проблем влада одлучује тако што доноси погрешне или одговарајуће одлуке и тиме ефективно делује по свом нахођењу чиме умногоме доводи у сумњу саму суштину и принципе демократије чиме скреће пажњу на својевремену Черчилову реченицу: демократија је поред свих осталих најгори облик владавине, јер, како то наводи Груел, „они који, суочени са непобитним притужбама и озбиљним непожељним развојем догађаја – као резултат понекад очигледно погрешних одлука политичара свих партија у најразличитијим коалицијама – треба да буду свесни ових неупоредиво горих алтернатива. По њему, спремност да се изабере популистички излаз за незадовољство убрзано расте“.
Ипак, и поред очигледних премиса као и примера које наводи у свом подужем чланку у респектабилном и политички умереном недељнику, превиђа или можда из многобројних разлога, унутрашњих или спољнополитичких, па и геополитичких не жели да као бивши политичар либералних ставова, унеколико близак ФДП-у у јавност износи оцене иако су више не го очигледни да је немачко, неолиберално друштво дубоко загазило у постдемократске воде са политикама које неодољиво подсећају на немачку невеселу, или боље рећи трагичну прошлост (о неким уочљивим паралелама у ранијим текстовима сам писао). А да је тенденција релативизације и нарушавања темеља владавине права више него јасна јесте и интенција комесарке за борбу против дискриминације у савезној влади Ферде Атаман да реформом Закона о једнаком третману тиме што се наводна дискриминација више не треба доказивати, довољно је „веродостојна тврдња“, или укратко: пријава уместо терета доказивања. Овим се у немачки „правни систем“ уводи пракса обилато коришћена након 1933. године. О другим многобројним примерима већ сам током 2022. године у неколико чланака о актуелним дешавањима на политичкој сцени Немачке опширно писао. Онда не изненађује вапај Јиргена Тоденхофера (Jürgen Todenhöfer), публицисте, правника и политичара (био члан ЦДУ): „Вратите нам нашу слободу изражавања! Уништавате срж демократије.” Хуберт Ајвангер, вођа министра за слободне бираче и економију у Баварској, врло слично је то изнео раније у чувеном Ердингеровом демонстрационом говору: „Сада је достигнута тачка у којој велика али тиха већина ове земље мора да врати демократију”. И наравно, својим вапајем грађани, та „велика тиха већина“, опомиње окретању десничарској демагогији. „Скоро дијалектички; тако функционише демократија“, закључује др Штефан Груел у свом чланку „Немојте ме терати да гласам за АфД“. Нећемо ли за коју годину у аналитички дискурс увести и појам „зелени неофашизам“?
Али за кога би могли да гласају сви они који нису права десница а притом ваља имати у виду процену да од оних који тренутно подржавају Алтернативу за немачку тек око 30% чине десничари с тим што је припадника крајње или ултра деснице много мањи, јер не треба губити из вида да је АфД конгломерат широке гаме десничарских политичких ставова, од суверенистичких, преко националних и националистичких до неонацистичких, за курс владајуће семафор коалиције који је превише под утицајем Хабека и екстремизма Аналене Бербок и низа „зелених ратнохушкачких јастребова“; или за ФДП-у, који је као део владајуће коалиције крајње разочаравајућа опција и која дефинитивно чак ни за многе либерале више није алтернатива (укључујући очигледно и самог либералног др Штефана Груела); или за ЦДУ ухваћену у борби за власт између недоследног конзервативизма Фридриха Мерца с једне стране и зеленкасто-хришћанског повлађивачког двојца Вуст/Гинтер с друге стране? Можда за Левицу? Да, уколико је ико више може пронаћи на политичкој мапи Немачке.
Али, ма колико изгледала безнадежном, за политичку сцену немачке можда постоји спаоносно решење? Многи се ослањају на заслепљујуће поларизовану Сахру Вагенкнехт, немачку икона левице. Она је умерено национално конзервативна, а ипак левица и то не левица у буржоаском већ у класном смислу. Оно што звучи као квадратура круга ипак има потенцијал који је у свом наслову Само Сахра Вагенкнехт сада може да заустави АфД (Nur Sahra Wagenknecht kann die AfD jetzt noch stoppen) пре месец дана сажео већ спомињани колумниста Фокуса Улрих Рајц.
Нема сумње, Сахра Вагенкнехт је итекако доказала да има политички њух и реторичку харизматичност да инспирише масе. За разлику од њених политичких опонената било у сопственој странци или у владајућим странкама, мада то важи и за остатак опозиционог естаблишмента она има интелектуални капацитет и духовитост, као и карактер да успешно води политичку борбу не само против АфД-а како би вратила гласаче који тренутно дају свој глас крајње десном парламентарном спектру, а да се притом не одричу већине својих програмских ставове. Уз св то Сахра Вагенкнехт несумњиво има ентузијазам да поново активира политички потенцијал оних који су побегли од неодгобворних, доминатно владајућих политика које тврдоглаво и непромишљено предводе Зелени поред нејаког и неодлучног па тиме и недоследног канцелара Шолца. Ова надања дела политичких аналитичара и новинара поткрепљује чињеница да би могућа будућа политичка партија коју би основала Вагенкнехтова, када се и ако се оформи могла да одузме до 60 одсто тренутног бирачког потенцијала АфД-у али и исто толико за сада сопственој странци, Левици. Наравно, њеној већ сада поприлично јасној и доследној политичкој агенди начелно и у принципу теже и многи гласачи у распону између Левице и АфД, наравно на уштрб осталих парламентарних странака. Али да ли ће се и када ће се одлучити на тај корак питање је. Додуше у опцији је и спекулативно питање које се све чешће појављује у јавности: није ли већ касно?
