Autorka: Marija Aleksić
Ta 1934. beše tako hladna, da su i vukovi jako zavijali osećajući nesnosnu hladnoću i u potrazi za hranom koje sve manje beše. Trnava, selo podno Ćelijana, tada beše prekrivena snegom iako je mart. Polovina marta uvek donese koji zrak sunca, ali ovoga puta nije bilo. Rodio sam se 14. marta od majke Julke, rođene Stanković i oca Marka, poreklom iz Niša. Aleksići su , kako mi je pričao otac, došli sa juga. Tu južnjačku crtu , čini mi se, nose pokolenja. Ja nisam znao ko je kralj Ujedinitelj, nisam znao ni da je stradao u Marseju, imao sam svega 7 meseci života. Kasnije mi je majka prepričavala koliko su plakale porodice kada su čule za smrt velikog vladara.
Igrao sam se na livadi čuvajući krave. Jednom sam toliko bio umoran da sam zaspao na livadi, a stoka je pobegla kud koja. Sećam se samo pruta koji je majka, stroga ali pravedna, donela iz zabrana i propisno me istukla. Pošao sam u prvi razred septemba 1940. Škola je bila seoska kuća seoskog kmeta. Pisao sam po drvenoj tabli koju je imao svaki đak ispred sebe. Pisao sam, brisao prva slova, ali duboko u duši sam nekako znao da moje školovanje neće biti srećno do kraja.
Kažu da sam bio bistro dete. Počela je zima. Decembar 1940. je bio nesnosno hladan. Prtena torba koju mi je majka sašila je grejala moja nejaka i slaba leđa. Pao je prvi mrak kada sam se vraćao iz škole. Kod seoskog mosta na reci Belici me je sačekao jedinstven prizor. Ugledao sam sivog vuka koji je netremice posmatrao nejako dete. Razmišljao sam šta da radim. U tom momentu sam se setio očeve priče, ako ti njega kamenom, on će tebe zubima. Gledali smo se nekoliko minuta, a meni se činilo kao da je večnost. Samo sam produžio dalje. Tako sam se spasao sivog vuka. Prepričavao sam ovu priču mnogo puta, u nadi da će nekome biti od koristi.
Sve je mirisalo na to da će rat stići i kod nas. Majka je govorila da smo mi daleko, ne znajući da su Hitlerovi tenkovi već bili na putu ka Jugoslaviji. Znali smo samo ono što smo čuli na radiju, čiji signal smo jedva hvatali. Znali smo da se nešto desilo 25. marta 1941. Znali smo da je knez Pavle pristupio Trojnom paktu. Odjednom je signal na radiju počeo da šišti, i više ničega nije bilo. Moj otac Marko je čuo kod komšije da se narod u Beogradu podigao na noge. Nismo hteli da budemo uz Nemce. Ja sam bio mali, ali dečja intuicija mi je govorila da neće biti dobro. Učitelj me je opominjao s vremena na vreme “Stojane, prati”! Pratio sam i više nego što sam mogao.
6.april 1941. bio je tako kišno-modar dan. Pošao sam u školu i prolazio pored onog istog mosta gde sam gledao smrti u oči. Sreo me je brat Milan, koji je bio stariji od mene, već stariji osnovac. Rekao mi je da su Nemci napali Jugoslaviju i da se odmah vratim kući. Kao sedmogodišnjak kome su samo klikeri bili u glavi, nisam znao šta to tačno znači. Znao sam samo da nije dobro.
Oca su mobilisali partizani. Otac je odmah otišao. Obukao uniformu, pozdravio se sa majkom, poljubio nas petoro, mene, braću i dve sestre. Čuvajte se – čulo se samo. Majka je duboko uzdahnula i poslala nas da čuvamo stoku na livadi. Ono malo slova što sam naučio je bilo dovoljno da ispišem svoj nadimak. Zvali su me Jane. Stojan pa Jane. Nije mi baš bilo jasno, ali detetu mnogo toga nije jasno, a ne pita. Tako nisam ni ja. Majka je uvek imala hrane za nas. U prozoru kuće krila je suvo meso koje je preostalo od prošle zime. Jeli smo proju bez sira. Ostao mi je taj ukus u ustima kao veoma sladak a zapravo je bio strašno gorak. Najaviše vremena sam provodio na ispaši. Od oca nije bilo traga ni glasa. Nismo znali da li je živ.
Jedne noći probusio nas je jak i tup udarac u drvena vrata. Vrata su bila već rasklimana, tako da je bilo lako ući. Ušli su Nemci. Nemački komandir je izgovarao nešto što niko od nas nije razumeo. Starija sestra Gina se tako uplašila da joj se udarac srca mogao videti ispod spavaćice. Mlađa sestra Živadinka, koja je bila zaostala u razvoju, se smejala tako jako da su Nemci zbunjeno gledali. Majka je probala da rukama objasni da je ona bolesna. Udarala je u glavu i pričala: “’Boles”, boles’ “. Stariji brat Milan je bio najpribraniji. Srednji brat Slobodan je sanjivo gledao i činilo se kao da jedva čeka da odu da se vrati u slamenu postelju. Pretresali su sve, od ponjava do slamenih postelja. Ničega nije bilo. Razumeo sam samo partizanen, vo zind.. Pretpostavio sam da traže oca. Ni mi nismo znali gde je otac. Tada sam video hladnoću i pribranost ali i germansku kulturu. Nemci nisu nikog udarili, niti povredili. Izašli su isto tako mirno kao što su ušli.
Već sutradan sam od straha koji je prošao mojim nejakim telom dobio visoku temperaturu. Majka mi je stavljala obloge od komove rakije na čelo. Temperatura je bila tako visoka, da sam u jednom momentu video jednu veliku livadu sa mnogo cveća. Sve je bilo predivno. Svuda je mirisalo cveće. Tako nešto rajsko nikada pre nisam video.Činilo mi se da to traje mesecima. Šetao sam livadom i udisao rajski vazduh. Probudio me je jak miris komovice. Došao je svesti – uzvikivala je majka. Svi su odahnuli. A ja nisam znao gde sam zapravo bio.
Uvek me je mučilo to pitanje. Šta sam ja to video i gde sam ja bio. Svi smo se plašili četnika. Bradata stvorenja koja su ubijala žene i decu, bar sam ih ja tako zamišljao. Čuo sam priče od drugova sa kojima sam izvodio stoku na ispašu da su četnici zaklali ženu i malo dete. Nisam znao da li je to istina. Kasnije sam saznao da su to jedina dva oblika otpora Nemcima. Uvek sam bio naklonjen partizanima. Ne znam da objasnim zašto. Oca Marka i dalje nisam video.
Godina 1942. je već uveliko trajala. Krišom sam plakao da ne vidi majka. Mnogo se mučila. Nisam želeo da vidi koliko sam brinuo zbog oca. Majka se mnogo ljutila na nas kad ne bismo slušali, a mi, deca ko deca. Kletve koje su izlazile iz majčinih ustiju su bile samo puste reči, kako bi ona to rekla. Od moje škole nije bilo ništa, ali sam makar bio opismenjen. Bio sam uplašen kako će se sve završiti, ali sam se stalno tešio time da je već jedan rat bio i da se završio.
Moja dečija glava je shvatala da sve što je počelo mora i da se završi. Jagodina je bila pod nemačkom okupacijom. Svuda je bilo Nemaca. Nekako se više nisam plašio njihove uniforme, njihovog strogog lica i pogleda. Verovao sam da će nas Rusi spasiti. Stalno sam slušao o njihovim “kaćušama” koje su pokorile svet. Verovao sam da će doći i do Jagodine. Bio sam u pravu. Nekako su mi tri godine proletele kao rukom odnešene.
Oktobra 1944. je Rus oslobodio Jagodinu. Partizani su pobedili. Moj otac Marko je pobedio. Vratio se iz zarobljeništva. Mojoj sreći nije bilo kraja. Stalno sam kasnije slušao priče svog oca iz zarobljeništva. Iskreno, nisam zapamtio gotovo ništa. Želeo sam da zaboravim sve što me je podsećalo na smrt i stradanje. Otac je često spominjao svog oca . Moj deda Milun je bio učesnik Prvog svetskog rata. Stradao je na Solunskom frontu. Nikada ga nisam upoznao . Tih dana smo često slušali o tome.
Jagodina je počinjala svoj novi život. Život koji nije bilo lako započeti. U mojoj glavi su stalno odzvanjali zvuci pušaka i mitraljeza. Slika Nemca koji ulazi u našu kuću sa mitraljezom u rukama me je pratila do kraja života. Ponovo je sneg padao, ali sivog vuka na Belici nikada više nisam video. Stalno sam prolazio tuda u nameri da ga spazim, ali modre oči starog kurjaka nisu bile na pomolu.
Izvor: https://www.cupavakeleraba.com/2022/12/29/proza-ratne-godine/
